Hamzjakl

Skoro pa će kraj ove godine, i počeće sledeća, koja ko zna šta nam nosi. Nije da se žurim, ali ne želim da mi iko predbacuje danima, nedeljama i mesecima da sam ćutao i prećutao moje dobre želje svima Vama! Dakle, evo spisakčić mojih želja za Vas, istina malčice prekratki da bi se uživalo u njima, ali šta je tu je!

Zdravlje! Ko koliko uspe da ga sačuva, biće zdraviji, što ne znači da oni koji se manje čuvaju čekaju bolesti i pošast! Posao! Tamo gde će fabrike da se grade, biće posla. Tamo gde se neće graditi, biće posla za one koji će preko cele godine obećavati da će se uskoro početi da se grade fabrike! Otprilike, ovakve Vas prilike čekaju sledeće godine. No, ja moje dobre želje za sve Vas, potenciram za kraj ovog teksta. Iz sveg srca želim da Vam zadrhte prsti dok budete ispunjavali LOTO listiće, i da rezultat tog drhtanja budu drugačije izabrani brojevi, no što ste u svojim glavama zamislili, dakle – drhtavi prsti što stežu olovku hemijsku, da upišu onih sedam brojeva što ih dva puta nedeljno na tel’viziji izvlače, a ljudi koji rade u toj firmi koja organizuje igre na sreću, neka puknu od nemoći što Vas ponovo nisu uspeli prevariti. Inače, od Vas ne tražim ništa više, nego kad se sretnemo, ajd’ da sednemo u neku lepu baštu u gradu, i popijemo po jedno piće! Dakle, skoro da se sve svodi na zdravlje i novac. Za ovo potonje mnogi kažu da ne usrećuje, no dobro ga je imati; medjutim, nema li plaćenog posla, i te kako smo nesrećni zbog para! Radi svega opisanog, želim Vam taman onoliko zdravlja koliko je potrebno za obavljanje posla, koji je plaćen toliko koliko za njega dobijete para. Ako li neko i dalje bude nesrećan, taj problem ćemo ponovo razmatrati krajem iduće godine! Srećno!

Stevo Valjić i nadalje ‘ladan decembar Subotica

Evo, čitam na internetu ko se gde odeva, gde kupuje krpice i cipelice, šta je u modi, šta kažu šnajderi koji nas oblače, šta i koliko košta, gde je jeftinije a gde skuplje… Uglavnom, narod se snalazi; oni koji ne grickaju ručak i ne misle o parama. Nek’ košta koliko košta, samo da je poznata marka.

Pa dobro, neka im. Ja gledam preda se, drugi me ne interesuju preterano. No, da otkrijem neke moje hirove iz oblačenja i obuvanja. Gde se oblačim? Najčešće, kada se probudim, oblačim se pored kreveta, potom uskačem u cipele debelih djonova, jer ispod moje gajbe jesu podrumi i garaže, a njih niko ne zagreva. Nije na odmet spomenuti da je sada zima i da na noge navlačim debele čarape. Katkada, uglavnom u jutarnjim satima, dok sedim za kompom, a još nisam založio vatru, oko vrata omotam šal, koji je pre mnogo, mnogo godina isplela moja prva, i za sada jedina bivša supruga. Mislim da je jasno da na sebi imam i debeli, pleteni džemper koji je kupljen pre petnaest godina na subotičkom buvljaku za bagatelu, ali da me služi služi, nema laganja! S vremena na vreme, tutnem na tintaru koja na sebi, kako mi godine odmiču sada već u desetlećima, ima sve manje i manje kose, crvenu kapu što sam za neki od prošlih rodjendana dobio od moje jedine kćerke. Moram da priznam kako me katkad ufati nervoza što nema braće i sestara bar pet. Ja želeo, ali njena mati nije, i gotova je priča. Dakle, nisam go, ne šetam se bez odeće; oblačim se k’o i ostali svet. Što se marke tiče… pa, nekad sam voleo nemačku marku, ali danas je više nema, zato volim evro, dolar i švajcarski sir sa rupicama. Medjutim, nisam baš lud za zimom, tako da čekam leto, kratke pantalone, majica kratkih, ili bez rukava, patike Ol Star, hladno pivo na stolu, djozluci kriju ugodnu dosadu, i… na kraju uvek stignem do toga da je život baš dobra stvar!

Stevo Valjić decembar a napolju mraz Subotica

Kao što sam napomenuo u poslednjem tekstu, i sada bih da ponovim: Zdrav si dok ne umreš! Recimo, moja pokojna baka, a ćaletova keva, bila je treće dete od sedmoro dece; četiri muškarca i tri cure. Baka je bilo bolešljivo dete, i lekari joj nisu davali više od mesec dana života. Naravno, preživela je prvih mesec dana, i preminula u svojoj 77 godini, davne 1980, što je po meni iznos sasvim lepih doživljenih godina!

Naravno, baka (a zvali smo je Nadjmama) nadživela je i muža, našeg dedu; ono što im je stopostotno bilo zajedničko, jeste okolnost smrti: oboje su preminuli od srčanog udara! Deda se jedne večeri (sećam se dobro, imao sam jedanaest godina) vraćao kući iz obližnje kafane, gde je znao dane i dane da provede sa ženama sumljive digresije prema poštenom životu, i dok je otključavao ulazna vrata, udarila ga srčka, tako da je sa poslednjeg, trećeg stepenika pao u sveže napadao sneg. Baka je bosa, jer je u lavoru od aluminijuma baš prala svoje venozne noge, strčala istim, i prvo pažljivo, ali temeljno pretresla muževljeve džepove, a našavši debeli novčanik, brzo ga tutnula u svoja nedra, i briznula u plač!

Baka je potom imala divnih trinaest godina života, i uopšte se nije pridržavala strogih saveta lekara. Od nje sam „nasledio“ dijabetes, no ona nije pridavala nikakav značaj šećernoj bolesti. I dalje je jela masnu hranu, putovala evropom (eh, kako je samo znala da se hvali) u društvu profesora i doktora i direktora… I onda, jednog lepog sunčanog dana, došli nam neki ljudi u belom i rekli da je baku na ulici strefio udar srčani. Za nju i dan danas govorimo da je bila zdrava sve do smrti!

Stevo Valjić decembar Subotica

Kažu da te zdravlje drži do sudnjeg dana; zdrav si dok ne umreš i sahrane te na Gradskom groblju, uz počasti koje si ili zaslužio, ili nisi; više ionako ne pitaju, a ti onako mrtav baš i nemaš šta dodati! Evo, jedan moj poznanik, stolar, pre neki dan izgoreo skupa sa svojom radionicom. U noći izmedju subote i nedelje, čovek malo (pre)više popio, založio piljevinu u buretu (stolari znaju kako to izgleda, i bogami greje)… negde oko pola noći buknula vatra, komšije dockan primetili, zvali vatrogasce, a ovi stigli na zgarište. Drvo izgori brže no što mislimo!

Bio je u verovatno svojim najlepšim godinama, imao ih je pedeset i jednu. Godine u kojima nisi ni star, ni mlad, dakle iskusan, iako odavno razveden, otac dvoje dece. Po svim vidljivim i nevidljivim pokazateljima, čovek je bio u svojim najboljim stvaralačkim godinama; istina, meni je prošle godine uradio samo prag za ulazna vrata, ali kažu da je bio dobar majstor. No… da li mu je bilo sudjeno, ili se sve zgodilo igrom slučaja, ne bih da sudim, niti da nagadjam. A zdravlje? Koje i kakve veze sa svime ovim ima zdravlje? Mišljenje o tome ostavljam za sebe samog, uz opasku da umreti u njegovim godinama života, jeste nezdrava stvar!

Stevo Valjić decembar pa prvi Subotica

Mislim da je gnusna laž tvrdnja da postoje ljudi koji nikada u životu nisu pročitali šta piše za taj dan zvezdoznanac u horoskopu, u znaku u kojem su rodjeni, da ne kažem da im zvezde ne stoje baš tako kako su oni zamišljali. Dakle, nemoj neko da kaže da sam lažov (iako ne govorim uvek istinu), jer s vremena na vreme, hteo ne hteo, bacam poglede na horoskop, na onog ovna koji glavom o zid, dok si beknuo piksla!

Rekoh, hteo ne hteo, jer kada na monitoru kliknem na „BLIC“, da vidim šta se dogadja u našoj lepoj zemljici, kao po nekoj komandi, ugledam znak za ovna, i onda i pročitam šta piše. Evo, šta mi za danas reče onaj koji kao poznaje zvezde. Kaže da sam pomalo konfuzan, a ja se naspav’o ko top koji je izbačen iz upotrebe pre sto godina! Nadalje mi kaže da ipak stižem da uradim sve što je važno za posao! Koji posao? Pa meni novci sa neba padaju, što u daljnjem tekstu i zvezdoznanac kaže: Finansije su relativno dobre (ću da prebrojim svoje pare u starinskim slamaricama, koje držim u sefu najveće banke u gradu)! I na kraju dodade da je moj partner strpljiv i pouzdan, i povazdan cijeli poklanja mi nešto lepo! Partner? Partner, partner, a ja k’o sologitarista na velikoj bini stojim onako… ma bre monumentalno (monumentalac, bre!), i onda svi me gadjaju trulim paradičkama! Što se zdravlja tiče… zdravlje solidno! Pa, dobro! Znao sam oduvek da i zvezdoznanci znaju da lažu; no, što je najvažnije u svemu, odavno sam sa zidova poskidao mekane jastučiće, i prepustio mladjima ono GLAVOM KROZ ZID!

Stevo Valjić skoro pa decembar Subotica

S vremena na vreme (dakle, kada imam malo više vremena) ostanem malo duže u prelistavanju „Mangupovog Blogovnika“! Pojedine tekstove pročitam, ili isčitam nekoliko reči, rečenica i, budući nije me zaintigirao, prelistavam dalje. Naravno, na internetu redovno pratim dnevnu štampu (ne košta me para)!

Vidim (već duže vremena) da su pojedinci otkrili Eldorado, ili samo poput loših djaka prepisuju od drugih. Onako, na divljaka, prepišu (ispišu?) iz štampe ono što smatraju da će interesovati druge. Inače, dnevne novine, štampa, teve i radio stanice, i tako dalje, plaćaju odredjene servisne informacije, i imaju svoje plaćene novinare. Balkan je dovoljno brdovit da u njegovim dolinama zdipimo ovcu ili dve! Ne verujem da ovo prepisivanje donosi bilo kakvu korist prepisivačima, medjutim – pitanje regularnosti objavljivanja nečega što su drugi platili novcima, a ne ekserima, više liči na kradju, no na dobru nameru pojedinaca da nas informišu!

Stevo Valjić novembar Subotica

Ko bi rekao da će curica iz Malog Idjoša imati „clip“ na Ju Tjubu, sa posetom od skoro tri miliona i sedam stotina hiljada (3700000)! Ovo je prepev pesme od Doris Dragović – GABRIJEL! Najčešće tako biva da je prepev bolji od originala! Inače, ovo klipče je postavila 4 februara, 2010 godine osoba sa imenom Eva1162! Kada budem postavljao sledeću njenu pesmu, sleduje i priča o Magdi, koja je pobedila ma madjarskom MEGASTAR-u!
Vredi poslušati!

Stevo Valjić novembar Subotica

Čini mi se kao da sam danas „vozio“ bicikl (ah, za nas u najsevernijem gradu, bicikla) bez točkova. Danas beše dan sunčan i pomalo vetrovit.

Čovek, koji održava moj komp, jutros odneo mašinu na čišćenje. Uveče, oko osam sati, ponovo montirao. Sada je deset, dva sata pred ponoć; dakle, još malo pa u krevet. A ono dok je sto bio prazan, pardonče, monitor i zvučnici, miš i stona lampa, štampač i skener, naravno i papirologija razna, ali nema one crne kutije. I sve dok je kutija bila odsutna, ja vozio bicikl bez točkova. A voziti bicikl bez točkova je isto kao da nemaš kompjuter. Nemati kompjuter je isto kao da voziš bicikl bez točkova!

Stevo Valjić novembar u noćnom mrazu Subotica

E moj komšija, zar tako?

Ako te je naterala žena, imaš naše razumevanje. Ali, ako nije, ovo se računa kao kleveta!

Stevo Valjić novembar Subotica

Možda mi se u poslednje vreme prečesto odigrava da se naljutim na one cure, studentkinje koje stanuju u stanu iznad. Da li se meni samo čini, ili taj stan jednostavno odzvanja, ne znam; a još pride (druga je crnka) ona žutokosa ima piskutavi glas, i kada se smeje u mojoj glavi čujem kikotavi odjek veštice koja obleće, deo grada gde stanujem, na najnovijem modelu uvozne metle. I onda ustanem iz kreveta, obučem se, obujem sobne cipele sa kožnim djonom, skuvam kafu, uključim komp… i rado bih drmnuo deci dobre domaće rakije, ali… neke stvari ne mogu činiti kao pre samo godinu dana. Pa dobro, i nije neka frka, no dogadja mi se da postajem čangrizav.

Pre ravno trideset godina, radio sam u jednoj školi, i imao sam bogovsku platu. Tako nešto današnji dvadesetpetogodišnjaci mogu samo da sanjaju, ali mislim da oni imaju drugačije snove. Nakon godinu dana dosadilo mi je, premda nisam umirao od posla. Dao sam otkaz i krenuo u Švaboviju, gde sam svojevremeno proveo mnoge godine sa roditeljima. Tamo radio razne poslove, zaradio, došao malo kući da spiskam lovu, i tako par godina. Ali, i ove stvari znaju da dosade. Dakle, šta ono htedoh reći? Vreme neumitno prolazi, dogadjaju nam se razne stvari; nešto uradimo, neke stvari nikada ne odradimo, i… odjedared primetiš da ti smetaju sitnice, koještarije koje ranije nisi ni primećivao, nekmoli da te iznerviraju, izbace iz kreveta… Ko zna, možda mi fali životna saputnica, ali individualce poput mene teško je istrpiti, ili je baš obrnuto! Svejedno, jer katkada mi dobro čini, čak i razlog više da se nešto napiše, a nije obaveza. Naravno, zlo bi bilo prećutati da su cure iz stana iznad, u medjuvremenu krenule u grad. Dakle, ponovo će da me bude, štiklama, oko tri sata iza ponoći. Da, na neke stvari ne mogu da se naviknem.

Stevo Valjić novembar skoro deseti Subotica