Hamzjakl

U ona sada već davna vremena, kada nas je bilo mnogo više, dok smo u porodici još svi bili na broju, u ona lepa, stara vremena kada niko od nas ukućana, a svi smo bili rodjaci, nije ni razmišljao da ode u razgledanje velikog sveta, pridržavali smo se pisanih i nepisanih pravila za praznike, naročito one verske, ali ne prestrogo, po crkvenim kanonima. Verskih praznika bilo je nama dragih, i manje dragih; uglavnom važnost praznika cenjena je preko trpeze, dobre klope i dobrog pića.

Ne bih sada o praznicima kada se dobro jelo i pilo; pre bih o ova dva dana, što su nam na pragu, a u ovim krajevima ih se drže od davnina. U mojoj porodici se dalo do „Svih Svetih, i Dana Mrtvih“. Sećam se, deda i baba, s očeve strane, već preminuli, i tih dana bi smo, na groblju pored porodične grobnice, provodili nekoliko sati u ćaskanju o preminulima, ali i o inim stvarima; često bi nam stizali i „gosti“, koji su takodje bili u poseti svojim preminulima. Gradska groblja su se u tim danima jednostavno pretvarala u sastajalište živih. Nepregledna kolona ljudi u crnom, sa buketima cveća u rukama, talasala bi stazama medj grobnicama. Uveče bi otac zapitkivao kevu da li je upalila sveće, koje treba da osvetljavaju tajanstvene puteve preminulih. Majka bi samo klimala glavom, i nastavila gledati teve. Sada više ni njih nema, i nema mnogih iz naše velike i brojne porodice. Možda već danas za sve njih upalim sveće, pa one i da ne osvetle staze mrtvih, u meni će sigurno prizvati uspomene na njih.

Stevo Valjić poslednji dan oktobra Subotica

Ne može se reći da sam prošlu noć mirno prespavao. Sinoć, negde oko deset, dojadila mi buka, a nisam mogao tačno odrediti iz kojeg stana stiže u moj stan, stan u vlasništvu! Izašao sam na terasu, i onda iznad moje glave, zdesna čujem glas komšinice. Kaže, dobro veče, komšija! Pitam je da li zna ko proizvodi buku? Ona mi reče da kod njih majstor struže farbu u kupatilu. Jebiga, ovo je Srbija, u deset uveče! Valjda majstor preko dana nema vremena! Onda negde oko tri po ponoći, činilo mi se da je bilo tri, čujem kloparanje visokih potpetica. Prvo na terasi, onda u sobi iznad moje glave, pa u susednoj sobi… i tako pola sata.

Danas prepodne sretnem studentkinju iz stana iznad mog. Pitam je koja od njih ima cipele s visokim potpeticama. Kaže da ima i ona, a i njena cimerka, usput pogadjam šta misli u sebi: „Ma ko te jebe, matori govnaru jedan!“ I onda mi kaže da će biti pažljivija. Jebiga, to ti je Srbija na visokim petama. Pa onda rano popodne, negde oko dva, ponovo majstor grebe ko zna šta u gornjem stanu. Po nekim pravilima, trebalo bi da izmedju 14 i 16 sati bude tišina; uveče od deset do sedam izjutra, takodje. Medjutim, jebiga ovo je Srbija u kojoj se baš i ne volimo, baš i ne čuvamo jedan drugoga, baš se i ne uvažavamo, nemamo respekta prema drugima. Mislim, ona četiri ocila nemaju ama baš nikakav uticaj na nas, a ne radi se o nekom spašavanju, samo o malom razumevanju, o poštovanju druge osobe. Večeras, ako bude mira, i zaspim u neko normalno vreme, verujem da ću sanjati dve kreature, svaka na svojoj strani ulice, i dobacuje jedna drugoj: „More, marš mrcino jedna!“

Stevo Valjić oktobar Subotica

Jesen je. Napolju kiša. Deset do ponoći. Ovako kasno, ako je čovek konzumirao kakvu tešku hranu, a iza sebe ima više od polovine onoga za šta niko sa tačnošću ne zna dokle će da potraje, jamačno oseća stomačne tegobe. Ja osećam, premda nisam jeo ništa od one masne klope koja se jede kada stigne svežije godišnje doba. Bože moj, kako mi se jedu čvarci, onako još topli, sa svežim jutarnjim hlebom, iako je noć tek na pola puta… Sećam se, bilo je to u mojim dvadesetim godinama, u ponoć slanina i crni luk u levoj, u desnoj ruci beli hleb i nož… i onda jedem polako, do tri frtalja jedan, popijem dva piva, i… posle spavam do osam i nasanjam sve moguće i nemoguće košmarne snove. Medjutim, preko dana, kao što to i biva kod mladog čoveka, ništa mi ne fali; kao da sam noć prespavao poput bebčeta od godinu i po dana.

U ovom sadašnjem vremenu, muku mučim sa telesnom težinom. Sve se vrti oko stotke: sto dva, pa sto tri, vrati se na stotku, pa onda me prevari vaga i izmeri dve devetke, ali nakon pola sata ponovo se merim, a ono stojadin! Naravno, ne pokušavam sebe prevariti čudjenjem, jer teško je odoleti hrani koju držim u kuhinjskim ormarima, hladnjaku, špajzu, iliti ostavi… Pokušavam, trudim se negirati slatkiše, što je malo teža rabota; slabašan otpor koji pružam prema pivu, ne zaslužuje bilo kakve pohvale. No, ono što me odistinski zabrinjava, to su reči kojih jednostavno ne mogu da se setim, a katkad pa skoro da mi spadnu sa jezika. I znam da se ne radi o običnoj zaboravnosti, jer dnevno napišem mnogo više no bilo koji običan čovek. Kada vrag počne da te gricka iznutra, teško da ti išta može biti od pomoći. Sećam se svoje pokojne majke, kod koje je krečana već radila u tri smene. Jadnica bi tokom jutra mnogo puta kupovala hleb, katkad četiri-pet vekni; preko dana bi iz prodavnice u više navrata donosila po kilogram krompira… Kažu da je vremenska prognoza ozbiljna nauka, a opet se dešava da promaše kišu ili sunce, ali pre ili kasnije suztiže nas loše vreme.

Stevo Valjić oktobar Subotica

…je naslov serije koja se prikazivala na televiziji… pre mnogo, mnogo godina. Glavni junak je bio Ben Kvik, a igrao ga je… hm, trenutno ne mogu da se setim njegovog imena, premda mi se čini da je to bio glumac… Roj Tinis… Ako grešim, molim pola da mi se oprosti, jer valjda priznanje nešto vredi. Dakle, dugo toplo leto je za nama, iza mene. Više ne moram strahovati od nespavanja u sobi gde je 28 stepeni u mraku, ali i onda kada je gorelo svetlo, tj. bila upaljena sijalica. Ne moram više para izdvajati za struju, jer je ona propelerčina radila punom snagom i danju, i noću, danima, nedeljama… više mi nije potrebna.

U medjuvremenu, nabavio sam desetak kubika drva, jer nije da mrzim zimu, ali nisam lud ni za mrazevima. Dakle, vrelu sobu ima da zamenim za dobro ugrejanu sobu. Za kraj ove nedelje predvidjaju zahladjenje, tako da ću polako da predjem na čaj sa limunom, a s vremena na vreme ima da sipnem koju kap domaće rakijice, tek da zamiriše na alkohol, koji dakako zbog moje bolesti pokušavam u širokom luku zaobići, ali… ne uspeva mi uvek, i katkad čak i izbegavam njegovo izbegavanje. Moram priznati, da ovako uživajući u jeseni, malčice me i raduju kišni dani, i verujem da su spakovali svakojake oblake i da nam uskoro stižu! Ejjjj, bre! Tri dana neizlaska iz stana, krevet, teve, računar, čaj, koji zalogajčić doručka, ručka i večere, sa už’nama izmedju… mislim, divan život bez obaveza, naravno… ako se može, a ja mogu! Dakle, biće zima, a posle proleće, pa ponovo dugo toplo leto. Odavno već znam da se sve vrti u krug, i najzad kad mi sve ovo dosadi, verovatno na sudnji dan moj lični, umreću ipak zadovoljan, jer teško da se sve što život pruža može da stane u ovu kratkoću koja nam se dogadja, tako da želim sam sebi lepu i blagu jesen.

Stevo Valjić oktobar Subotica

U rano jutro, kroz belu zavesu na prozoru dnevne sobe, prodire zračak sunca i svojom toplotom dodirne svesku, koja usamljena leži sred okruglog stola. Sto se nalazi tačno na sredini sobe; ispod skupoceni tepih, nasledjen od pokojnih roditelja. Ti spavaš u drugoj sobi; ne želim da ti ulazim u san; bolje da nagadjam; možda sanjaš vreme kada te je otac učio kako da kečiš loptu, onu od grube kože, fudbalsku; loptu kakvu niko od dečaka u ulici nije ni sanjao, nekmoli imao… Ili sanjaš kako sediš za tim okruglim stolom, a prvi razred škole na pragu tvojih misli, no ti ne želiš misliti o tome, ali ta misao čeka, uporno čeka od prvog trena, čim si ugledao svetlost dana, i mrak noći što sjaji svim nijansama crne boje…

Sediš za tim stolom, tražiš ugao koji bi bio po tvojoj meri, ali… ugla nema, premda bi bio srećan da tog datod trenutka znaš da svi okrugli stolovi ovoga sveta imaju bezbrojne ćoškove… što je arhaika opstanka uopšte. Sanjaš prvo slovo, što ti ga majka napisala tog davnog dana; napisala u svesku sa linijama, ili su možda bile kocke, one francuske; da nisu ipak bile one… „duge… pa kratke“ linije, deblja ili manje deblja linija… možda su listovi sveske bile prazne, jer bogme čekaše naučenjaka budućeg, koji će ispisivati razne brojke, slova, recepte… ili poslužiti nekom da prenese trenutačno ushićenje svoje, a to ostaje zanavek zapisano; ili… ili će se, jer ima i takvih, u zanosu večnosti koja je tako nalik ništavilu beskrajnom, zgužvati medj stisnutim šakama, i biti grudva bezvrednog papira… No, svi papiri, zapravo, nepoznata količina tih papira nekako stiže do reciklaže, a mnogo manje, jako mnogo manje, promilčić mali, naštampa se, stigne u knjige…

Jutro je rano; znam da ti se još spava, nisi spreman za budjenje; znam da za sekundu… za dve, ili tri… spremaš okrenuti se na drugu stranu, prema zidu. Ejjj… ajde, molim te, pre no načiniš taj okret, ajde da bude intermeco sićušni; reci mi… da stavimo na tas, ove što su pismeni, i ove što ni slovo da napišu ne znaju, ejjj… ajde, molim te, kaži mi koliko Ljudi medj njima ima? I da li će vaga uopšte da bude ispravna, ili ćemo ponovo da merimo po onome… PRAMERA!

Stevo Valjić oktobar Subotica

Ležiš u krevetu, polubudan. Možda sanjaš, možda je sve java. Kao kroz zavesu na prljavom prozoru, u ormaru za knjige, vidiš knjigu. Tvrdi povez tamne boje; čini ti se da je boja za nijansu mračnija od polumraka. Naslov? Naslov se ne vidi. Autor? Ne znaš ko je napisao knjigu. Može biti da stranice nisu ispisane. Dakle, prazne su, ili… Nekada davno, imao si mnogo knjiga. Deset, pedeset i sedam, ili sto, verovatno više od sedam stotina; preko hiljadu je ozbiljna brojka; sedam hiljada? Jedan tvoj prijatelj, pesnik, pisac, bibliotekar, bio je vlasnik preko sedam hiljada knjiga. Stan mali, dvosoban; u ormaru knjige, na ormaru knjige, ispod stola knjige, naravno i na stolu knjige; iza kreveta knjige; pored jedne fotelje knjige, i pored druge fotelje knjige. Jednom ste dugo razgovarali o knjigama, zapravo – često ste razgovarali o knjigama, ali u fusnotama od petnaestak minuta; i posle ste zapodenuli priču o filmovima.

Da li se sećaš one priče da se noć provede u biblioteci, izmedju polica za knjige, spavati medju knjigama, izmedju puno knjiga, na hiljade knjiga, tri stotine hiljada knjiga! U raznim bojama, različitih debljina, štivom koje odudara od stvarnosti, knjiga sa plemenitom prašinom, višegodišnjom prašinom…

I pre no što se okreneš na drugu stranu, da te pitam: „Šta misliš, da li danas ima više onih koji ne znaju šta je knjiga, od onih koji znaju?“

Stevo Valjić oktobar Subotica

Pre dan-dva-tri, ukratko opisah kako izgleda jedna moja noć, kada spavanje ne uspeva iz prve. Što se dana tiče… pa… više je dosadan no interesantan. Ustajem u jedanaest sati; operem ručice, umijem se… brijanje preskačem od svoje dvadesete. Oblačim se; leto je i trudim se da mi ne bude hladno; džemper debeli dakle, dugačke gaće ispod pantalona, cokule, a na ruke pletene rukavice. Naravno, pre svega obilato doručkujem: kuvano jaje i pola viršle sa senfom… bez hleba, gutljaj kafe i naprstak rakije.

Potom optrčim fotelju tri puta, katkad i četiri, možda pet. Nakon jutarnje gimnastike, penjem se na planine u okolini Subotice; kasnije brčkam noge u toploj morskoj vodi, a okolo mene, na peščanoj plaži nudisti sunčaju zadnjice. Onda skoknem do Majo kafane i drmnem pet-šest boca prokuvanog piva, prelistam prekjučerašnje novine, i… ubi me dosada. Odem kući, legnem na krevet i bdim nad danom koji se sporo vuče po uličnoj gužvi. Posle leškarenja od pet i pol sati, preskačem ručak kao nisku ogradu od lažnih bisera. Usput pazim na ritam, i medj prstima čvrsto stežem trzalicu od lažne slonove kosti. Uveče gledam kako sunce zalazi iza krovova susednih garaža i pokušavam ovu romantiku sagledati iz ugla onih krivookih u čijoj domovini isti, u ranim jutarnjim satima, izlazi i penje se na uvek isto nebo da nam obasja još jedno dnevno bdenje.
Mislim… jbg. znam da nije prvi april, ali ako se već laže, onda i nije važno koji je danas dan, a ovaj se uglavnom bliži svome kraju, kada lagano počinje noćna šljaka, kojim ću zgrnuti taman toliko snage da izguram sutrašnje dnevno bdenje!

Stevo Valjić otežali septembar Subotica

Izgleda da me sustižu godine. Nije da se žalim; pedeset i pet godina… valjda me čekaju najbolje godine, mislim na ono od rodjenja do smrti! Svojevremeno sam znao noći i noći provesti u ispisivanju belog papira. Vinjak od litre, velika Coca Cola… nebrojene šolje kafe, i… ide šljaka, ide noćni rad. Evo, i sada pijem kafu i pijuckam vinjak sa kolom… ovo potonje i ne bih smeo, ali postoje mnoge stvari u životu koje čovek ne bi smeo sebi dopustiti… ipak dopušta.

Nije da ne mogu spavati, premda se sećam i boljih vremena za spavanje. Eto, malopre me probudile komšije… dernjava neka, a ono skoro je tri po ponoći. Ali, jebiga, ovo je Srbija, ne medj šljivama, već u vremenu bezbroj idiota koji nemaju obzira prema drugima. Komšijin sin turira auto pod prozorom sobe gde spavam, njegovo društvo se dere… mislim, u ona druga vremena nisam obraćao pažnju na dreku i galamu. Možda sam protokom godina postao osetljiviji, a da li ću prerasti u čangrizalo, pa… budućnost je uvek i svetla i tamna, i stagnira i ide napred; život se sastoji od noćnog rada i dnevnog bdenja nad samim sobom. Sada je pola pet; za sat i po ili malo kasnije, izlazi sunce. Čujem korake iznad glave; studentkinja koja stanuje u stanu, gore na spratu, lupa po golom podu u cipelama ekstremnih potpetica. Da li se sprema negde, ili se upravo vratila kući? Pitanja, pitanja… a mene odgovori sve manje i manje interesuju. Stigla jesen, skoro će i zima; biće puno mraka, i manje, mnogo manje dnevne svetlosti. Biće ono, četiri popodne, polako pada mrak, a ja uzimam beli list papira, zasučem rukave od majice kratkih rukava… počinje noćni rad!

Stevo Valjić septembar Subotica

Ovih dana sam naišao na fenomenalan recept za voćnu salatu. Dakle, ovako: U plitkoj vodi, opereš kilogram uvoznih jabuka, potom iseckaš dveipó banane, oljuštiš tri jabuke, naseckaš des’ deka kivija, pa nacediš dva-tri limuna, popiješ gutljaj piva i sipaš dva prsta viskija sa kockom leda u dubokoj čaši…

U medjuvremenu, one ostale djakonije staviš da se dinstaju na tihoj vatri u dnevnoj sobi, dok ti dobar komad masira umorna ledja; potom otvoriš prozor da se nadišeš gradskog smoga i koristiš priliku da baciš kesu sa smećem, jer ti se ne ide dole, na ulicu gde ni bicikl ne možeš da parkiraš! Naravno, broj tvog telefona je zauzet, i ljubavnica te zalud zove na partiju… preferansa u dvoje na tri stolice za okruglim stolom u ćošku dnevne sobe. I nakon svega, u velikoj staklenoj činiji svih boja i krivih linija, dobro izmešaš, umešaš, zamesiš i promešaš! Služi se ko kako hoće, može i ume i zna i dopušta sebi blamažu sa plastičnim čašama za jogurt i kiselu pavlaku, Posle ponoći, gasi se svetlo, bela krevetnina pod glavom spremna te čeka za košmarne snove!

Stevo Valjić, kažu u Austriji pao prvi sneg, a tek je septembar, u Subotici gradu

…onim starim, dobrim ALL STAR patikama. Bili prošle nedelje u Segedinu, i malo šire; sredjivali neke poslove, i na kraju svratili na dobru riblju čorbu, u Čardu pored Tise; fino se najeli ljute čorbe, popili po krčag skupog piva, i… ostalo par hiljada forinti, a mi potrošili u onoj megaprodavnici TESKO.

Šćera naišla na patike nalik All Star patikama (ali nisu bile „starke“), medjutim, kvalitetne i jeftine: hiljadu i pedeset forinti! Preračunato po dnevnom kursu 380 dinara. Jbg. u Subotici, na buvljaku, kinezi te okerape za mnogo lošije patike! Dakle, to je to, samo da dodam da sam potrošio i na pó kile šajta (platio više no patike) i desetak konzervi piva, koje sam propijuckao u mojim starim, dobrim ALL STAR patikama, jer pre dvadesetak godina kupih desetak pari „starki“. Šta da vam kažem, imam još jedan par, a da me služe, pa… jeste! I moraju da me služe, jer su od one vrste koje su original originala. Ko ne veruje, neka pogleda fotku! ALL STAR made in USA, a u krugu slovo R. Inače, moja klinka oduševljena, i onim „segedinskim“, a i ovim mojim STARKAMA!

Stevo Valjić septembar vrući Subotica