Kao što sam napomenuo u poslednjem tekstu, i sada bih da ponovim: Zdrav si dok ne umreš! Recimo, moja pokojna baka, a ćaletova keva, bila je treće dete od sedmoro dece; četiri muškarca i tri cure. Baka je bilo bolešljivo dete, i lekari joj nisu davali više od mesec dana života. Naravno, preživela je prvih mesec dana, i preminula u svojoj 77 godini, davne 1980, što je po meni iznos sasvim lepih doživljenih godina!
Naravno, baka (a zvali smo je Nadjmama) nadživela je i muža, našeg dedu; ono što im je stopostotno bilo zajedničko, jeste okolnost smrti: oboje su preminuli od srčanog udara! Deda se jedne večeri (sećam se dobro, imao sam jedanaest godina) vraćao kući iz obližnje kafane, gde je znao dane i dane da provede sa ženama sumljive digresije prema poštenom životu, i dok je otključavao ulazna vrata, udarila ga srčka, tako da je sa poslednjeg, trećeg stepenika pao u sveže napadao sneg. Baka je bosa, jer je u lavoru od aluminijuma baš prala svoje venozne noge, strčala istim, i prvo pažljivo, ali temeljno pretresla muževljeve džepove, a našavši debeli novčanik, brzo ga tutnula u svoja nedra, i briznula u plač!
Baka je potom imala divnih trinaest godina života, i uopšte se nije pridržavala strogih saveta lekara. Od nje sam „nasledio“ dijabetes, no ona nije pridavala nikakav značaj šećernoj bolesti. I dalje je jela masnu hranu, putovala evropom (eh, kako je samo znala da se hvali) u društvu profesora i doktora i direktora… I onda, jednog lepog sunčanog dana, došli nam neki ljudi u belom i rekli da je baku na ulici strefio udar srčani. Za nju i dan danas govorimo da je bila zdrava sve do smrti!
Stevo Valjić decembar Subotica
