Hamzjakl

Možda mi nećete verovati, kao što ni ja sam nisam verovao, bar ne u početku. Naime, reč je o mojem slobodnom vremenu, kojega, istini za volju, nikada nisam imao dovoljno. Sve dok nisam sreo Leona II.
Sve je počelo jedne nedeljne večeri, Udobno zavaljen u fotelju, gledao sam teve. Više se ne sećam šta je bilo na programu. Inače, bio sam se navikao da se odmaram gledajući teve, čiji je program, uzgred budi rečeno, u poslednjih mesec dana bio do zla boga dosadan. Kao što rekoh, bio sam udobno zavaljen u fotelju, kad se na ulaznim vratima oglasi zvonce.
Moram priznati da me je to i te kako iznenadilo. Ko bi to mogao biti? Začuh ponovo zvonce.
Nisam nikoga očekivao u ovo vreme. Da nije možda Carl? Ali, on je rekao da će doći tek sutradan! Da se nije predomislio?
Taj neko bio je vrlo uporan.
Polako sam ustao i krenuo prema vratima. Prošlo je podosta vremena dok sam ih otvorio; bila su osigurana raznim bravama i sigurnosnim lancima. Za sve to vreme, moj nenadani posetilac neumorno je pritiskivao zvonce i bio sam gotovo siguran da je namerno legao na dugme. Napokon otvorih vrata i bejah još više iznenadjen! Na vratima, tj. na ulaznom tremu, stajao je potpuno nepoznat čovečuljak.

Na sebi je imao dugačak zimski kaput, iako je napolju bila vedra, prijatna septembarska noć. Od širokog oboda šešira nisam mogao videti njegovo lice. Pod pazuhom je držao gomilu knjiga. Na trenutak sam bio neodlučan. Napokon promrmljah:
„Da?“
Čovečuljak se ispravi i ugledah njegovo lice. Oči su mu bile sitne i svetlele se kao u mačora koji pretrčava ulicu usred ponoći. Nos malo iskrivljen, iznad tankih usana brčići á la Charlie Chaplin. Brada mu je bila šiljata, kao u oštrice ašova, a čudno lice bez ijedne bore krasila su dva neobično velika uva, koja su pridržavala, čini mi se, za koji broj preveliki šešir.
„Dobro veče!“ pozdravi me dubokim basom, što mi je bilo još čudnije. Ostavio je na mene ne baš sjajan utisak, čak bih rekao: malčice jeziv. „Ja sam Leon II“ predstavio se. Mislio sam da me više ništa ne može iznenaditi na ovom čovečuljku, pa čak ni njegovo ime. Ali, pokazalo se da sam pogrešio. „Prodajem enciklopediju likovnih umetnosti“ (baš mi je to falilo!) „Pa… mislio sam…“
Nisam dočekao da do kraja izrekne misao, prekinuo sam ga:
„Čoveče! Znate li vi da je pola devet uveče, uz to i nedelja!“ grmeo sam. Ali, čovečuljak se nije dao smesti.
„Zaista mi je žao što vas uznemiravam u ove kasne sate. Ali, uveravam vas da nećete zažaliti, ako budete kupili enciklopediju koju vam nudim. Ova najnovija enciklopedija likovnih umetnosti široka je panorama glavnih epoha i stilova svetskog slikarstva, počev od najstarijih vremena pa do naših dana. Svrha joj je da zadovolji zanimanje i ljubitelja i stručnjaka, pružajući kratka, sažeta, pristupačna i potpuna obaveštenja. Tekst je ilustrovan višebojnim reprodukcijama umetničkih remek-dela, koja su na posebnim slikama pojednostavljena do linearnog crteža. Ovako uporedo rasporedjene ilustracije popraćene su iscrpnim legendama, što pridonosi potpunijem razumevanju dela.“ Na trenutak je zastao, verovatno da mi da malo vremena, ne bih li svario ono što mi je rekao, ali je odmah potom nastavio: „U najnovijem izdanju enciklopedije likovnih umetnosti naći ćete sve: od crteža u Altamiri, iz takozvane nadlenske epohe. Kinesko slikarstvo, egipatsko, grčko, rimsko i još mnoga, mnoga druga. Upoznaćete najveće slikare, kao što su Van Gogh, Rembrandt, El Greco, Gauguin, Braque, Chagall, Picasso… najveći majstori kista u istoriji slikarstva!“
Govorio je takvom brzinom da sam ga jedva pratio. Ali, ipak, bilo je to i previše! Po naravi sam veoma miran čovek, koji predano radi svoj posao u firmi. Kao i svaki dan, i nedelja mi je isplanirana od prvoga do poslednjeg minuta. Nikada se ni na koga nisam ljutio, ali ovaj čovečuljak me je zaista izbacio iz takta. Ko je još video da ti dolaze nedeljom uveče i to baš da ti utrape likovnu enciklopediju! No, ipak sam se savladao i naizgled mirnim tonom rekao:
„Čujte, neka je i nedelja uveče, razumem vaš posao. Ali, ja nemam sklonosti prema slikarstvu. Možda bi ste imali više sreće sa mojim susedima.“

Na licu čovečuljka sa čaplinskim brčićima titrao je osmeh i već u sledećem trenutku nastavio je govoriti kao navijen:
„Biće velika pogreška sa vaše strane ako propustite izvanrednu priliku i ne kupite najnovije izdanje enciklopedije likovnih umetnosti! Kao što sam već rekao, u njoj ćete naći sve: od Altamire do današnjih dana. Ekspresionizam, dadaizam, sirealizam, naiva…“ mleo je kao što se u mlinu melje brašno. „Najnovije izdanje likovne enciklopedije štampano je u odredjenom tiražu. Imate šansu da postanete jedan od retkih vlasnika najnovijeg izdanja likovne enciklopedije, i to za svega sedam dolara! Pazite, SE-DAM DO-LA-RA! Za sedam dolara danas ne možete ni pošteno da ručate.“
Priznajem da me je zatekao. Jednostavno, nisam bio u stanju da ga pošaljem do djavola. Govorio je vešto. Verovatno je ovaj tekst znao napamet. No, ja nisam imao nameru da kupim tu prokletu enciklopediju, sve i da mi je nudio besplatno, bez i jednog centa. Ali, čudna prilika u zimskom kaputu, kao da mi je čitala misli.
„Ako ne budete zadovoljni enciklopedijom, sedam dolara biće vam vraćeno.“
Bila mi je već muka od ovog njegovog ubedjivanja, ali još sam se nadao da ga se mogu osloboditi na miran način.
„Zaista vas žalim. No mene ne interesuje slikarstvo, a i da me interesuje, imam veoma malo slobodnog vremena, pa stoga ne bih mogao odvojiti ni trenutka za tu vašu enciklopediju. Zaista žalim.“
Poslednje reči izgovorio sam sa izvesnom dozom iskrene žalosti. Ali, čovečuljak se nije dao zbuniti, tj. kako bih to ja rekao – nije se lako dao otkačiti!
„Oh, ne mogu da poverujem! Vas ne interesuje umetnost?“ Klimao je glavom amo-tamo, tako da sam pomislio da će mu šešir pasti sa glave. No, srećom, njegove velike uši sprečavale su da se tako nešto dogodi. Nastavio je strogim glasom učitelja koji ukorava nestašnog djačića: „Danas svaki čovek, svaka žena i dete zna za slikarstvo. Ljudi širom sveta posećuju muzeje i izložbe. Pasionirani sakupljači umetnina daju hiljade dolara za platna poznatih slikara…“
Stajao sam pred njim posramljen, dok je on nastavio svoje ‘predavanje’ o umetnosti. Priznajem, znalački me obradjivao. Na kraju sam već i bio spreman da uzmem tu prokletu enciklopediju, samo da me napokon ostavi na miru. Uostalom, pišljivih sedam dolara nije neko bogatstvo, ali, odlučio sam da mu pružim poslednji otpor.
„Čujte, ja vam potpuno verujem da je to tako kako vi kažete, no već sam vam rekao da nemam vremena ni da zavirim u tu vašu knjižurinu…“
Očekivao sam da će čovečuljak posle ovih mojih reči odustati, ali pokazalo se da je pravi majstor svoga zanata.
„Ako imate problema sa slobodnim vremenom, ja mogu i to rešiti. Zajedno sa likovnom enciklopedijom, dobivate i slobodno vreme. A da bi ste se uverili da su mi namere čiste, tu dodatnu uslugu vam neću naplatiti.“
Što je previše, previše je! Akviziter koji uz enciklopediju prodaje i slobodno vreme! Verovatno je sišao s uma. Kakvih li ludaka danas nema! Nisam mogao a da ga ne upitam:
„A… kako to mislite… i slobodno vreme…?“

„Pa, to je sasvim jednostavno. Ja vama enciklopediju i slobodno vreme, a vi meni sedam dolara.“
E, to mi je bilo neko jako objašnjenje! Nisam bio raspoložen da raspravljam i o slobodnom vremenu. Platio sam sedam dolara, samo da ga se oslobodim.
„Videćete“, mislim da mu je lice poprimilo podrugljiv izraz, „kupovinom najnovijeg izdanja enciklopedije likovnih umetnosti, uložili ste svoj novac u pravu stvar. Vaših sedam dolara višestruko će biti vraćeno. Još jednom vam čestitam na dobroj investiciji i nadam se da ćete provesti ugodne časove pored nje. Laku noć!“
Najzad sam ga se oslobodio! Mislim da me je pri kraju već i zafrkavao… U svakom slučaju, popeo mi se navrh glave sa tim svojim NAJNOVIJIM IZDANJEM…
Bilo je vreme i za spavanje, sutradan me je očekivalo brdo poslova u firmi i ne bi valjalo da se ujutro probudim neispavan. Likovnu enciklopediju sam odložio na policu medju malobrojne knjige, uglavnom stručne literature, kojima se koristim u poslu, a verovao sam da je neću nikada ni otvoriti. Legao sam u krevet i pre no što sam zaspao, još jednom sam u mislima „preslušao“ čudnog posetioca, koji mi se predstavio kao Leon II.

O O O O O O O O O O O O O O O O O O O O

Sutradan sam umalo zakasnio na posao, ali začudo, uspeo sam sve poslove završiti na vreme. Čak sam dva sata pre isteka radnog vremena bio gotov i besposleno sedeo za svojim radnim stolom. Moj šef se čudio mom malom uspehu. Pa, iako je znao da sam savestan i vredan službenik, proverio je sav moj trud. Budući da je sve bilo u najboljem redu, dopustio mi je da ranije napustim posao.
Bila su tek tri sata popodne. Na putu do kuće razmišljao sam šta valja učiniti sa ova dva nenadana sata, koji su mi se činili kao bogomdana prilika da uredim svoj mali vrt pred kućom. Ali, nisam bio raspoložen za kopanje, naročito po ovom lepom, sunčanom vremenu.
Mogao bih prošetati gradom, uz put nešto i da prezalogajim… Ili da odem u kino i pogledam dobar film, a mogao bi i u pozorište. Ne sećam se kada sam poslednji put bio u pozorištu. Ne bi bilo loše posetiti neku izložbu ili još bolje, skoknuti na piće; posedeti sa starim prijateljima i popričati o prohujalim davnim vremenima… Bilo mi je teško odabrati izmedju tolikih mogućnosti. Neobično je da je čovek u dilemi, kako da najbolje iskoristi iznenadna dva sata slobodnog vremena. I još ako se uzme u obzir da živi u gradu kao što je New York, gde čovek zaista ne zna u koje pozorište, na koji koncert ili izložbu da podje. A tu su još i bezbrojni kabarei, mjuzik-holovi, restorani, noćni klubovi, kina…

Kada sam stigao kući, na brzinu sam se istuširao i spremio kajganu, koju sam pojeo. Želeo sam što više toga da uradim dok ne stigne Carl. Do sada me je nebrojeno puta pozivao u pozorište, kino, na kućne zabave – i redovno govorio:
„Ti si budala, Fred! Život prolazi mimo tebe, a ti radiš, samo radiš… Na kraju kad omatoriš, požalićeš…“
Ja sam samo odmahivao glavom ne hajući baš mnogo za te njegove, svakako dobronamerne zamerke. Ali, sada će biti iznenadjen kada mu budem saopštio da izlazim.
I bio je iznenadjen! Otišli smo na Brodway i nasumce odabrali jedan kabare, a posle predstave skoknuli smo u najbliži bar na piće. To veče proveo sam u izvrsnom raspoloženju, čak sam i popio malo više nego što sam običavao. Osećao sam se bogovski i sve samo zbog toga što sam imao na raspolaganju dva sata više nego inače.
Sledeće dane i nedelje proveo sam na sličan način. Na sveopšte iznenadjenje – ne samo svog šefa, nego i celog odeljenja na kojem sam bio zaposlen – poverene poslove završavao sam u rekordnom vremenu. Čak sam opažao da mi je svaki sledeći dan na izvestan način duži nego prethodni.
Postao sam redovan posetilac gradskih pozorišta, varijetea i bioskopa. Svoju malu zbirku knjiga proširio sam u pravu pravcatu biblioteku. Izmedju ostalog, nabavio sam i neku veliku, debelu knjižurinu, koja je bila krcata receptima raznoraznih specijaliteta, tako da sam (kao veliki gurman) naučio kako se priprema pekinška patka sa belim vincetom, jaja na provansalski način, pohovana šargarepa sa sočnim biftekom i salatom od jaja sa filetima, sardine sa graškom i pilećim mesom… Znao sam za najbolja španska, italijanska i francuska vina. Uredio sam bašticu pred kućom, a proširio sam i krug svojih prijatelja. Postao sam redovan gost na zabavama u gradu… Jednom reči, iz korena se izmenilo moje dotadašnje shvatanje života.

O O O O O O O O O O O O O O O O O O

Ovo „blagostanje“ trajalo je nekih pet-šest meseci. Ali, ako je preterano dobro, to redovno i dosadi. Tako je i meni polako bivalo dosadno. Znao sam celokupan repertoar svih gradskih pozorišta; znao sam godinu dana unapred koji će se filmovi davati u bioskopima, a ni kućne zabave nisu mi više bile tako interesantne kao u početku. Imao sam toliko slobodnog vremena da nisam znao šta da činim s njime. Dan mi se činio dugačak kao mesec, uz to i dozlaboga dosadan! Na poslu se nisam zadržavao ni sat-dva, tako da sam ubrzo dobio otkaz, iako sam posvršavao sve poslove koji su mi bili povereni.
Poslednja kap dosade prelila je moje ogromno bure slobodnog vremena, kad sam se jedne večeri spremao na spavanje. Mislim da je bilo oko pola sata do ponoći. Tek što sam bio legao, zadovoljan što je prošao još jedan dan, kad počne da sviće! Pogledah na sat, bilo je četiri i petnaest! Nisam verovao svojim očima… Nemoguće! Nisam pošteno ni zagrejao posteljinu, a ono već sviće… SVIĆE? Jok, gotovo se razdanilo! Iskočio sam iz kreveta i pogledao kroz prozor. Bogami, na istoku se pojavljivalo Sunce! Bio je već dan. Još jednom sam pogledao na sat… Da, bilo je već jutro! Lepo, sunčano aprilsko jutro. Postade mi jasno da se sa mnom dogadja nešto čudno, tačnije, nešto neobično se dogadjalo sa mojom okolinom.
Kasnije sam telefonirao Carlu i pitao da li mu se dogodilo nešto čudno protekle noći. Njegov me je odgovor više nego razočarao. Spavao je blaženim snom trogodišnjeg deteta. Ako je sa mojom okolinom sve u redu… možda kod mene nešto ne štima? Da nisam bolestan? Nerado sam posećivao lekare, ali sada sam se odlučio da ipak posetim specijalista. Nakon pregleda, pokazalo se da sam zdrav kao dvadesetogodišnjak! A moji živci? Otišao sam psihijatru, ali i tu je sve bilo u redu. Pa koji je onda vrag posredi? To nisam znao sebi objasniti. Celi dan sam lutao gradom, jedva dočekavši da padne noć. Ali, ni ova noć nije trajala više od pet minuta. Sada već nisam bio samo zabrinut nego i uplašen. Je li moguće da se ovo dogadja samo meni? A ako je tako, zašto baš meni?
Svoje slobodno vreme nisam dovodio u tesnu vezu sa nekim dogadjajem, ali sada sam počeo ozbiljnije razmišljati o tome. Misli su mi jurile kao brzi voz koji kasni dva minuta. Ali, makar kako se naprezao, nisam mogao da odgonetnem u kome grmu leži zec… Sve do trenutka, dok nisam naišao na likovnu enciklopediju.
Preturao sam po knjigama tražeći nešto zanimljivo ne bih li skratio dosadu. I tako, sasvim slučajno, uzeh u ruke likovnu enciklopediju.
Listajući stranu po stranu, naidjoh na sitnim slovima ispisan tekst ispod jedne ilustracije. Pisalo je: „ALTAMIRA, pećina na Pirinejima. Španija, Madlenska epoha (30.000 – 10.000 god. pre n. e.). Najstarije slike je izradio preistorijski čovek u pećinama na zidu, realistički slikajući životinje u pokretu.“ Ovo mi je odnekud bilo poznato. Bacih pogled na ilustraciju iznad teksta. Na kamenom zidu, dosta nevešto nacrtan, bio je vo ili tako nešto slično. Odložio sam enciklopediju i počeo kopkati po svom sećanju.
I tada se setih neuglednog čovečuljka u dugačkom zimskom kaputu, s brčićima a la Chaplin.
„Zovem se Leon II. Vaših sedam dolara višestruko će biti vraćeno preko najnovijeg izdanja enciklopedije likovnih umetnosti. Prodaću vam i slobodno vreme!“
Ovome sam se morao nasmejati, imam bujnu maštu… Ali, šta bi onda do vraga moglo da bude? A… ako sam zaista kupio i slobodno vreme? Moram hitno pronaći toga Leona II. Ako mi je mogao prodati slobodno vreme, može ga isto tako i otkupiti…
Zgrabio sam enciklopediju i grozničavo je listajući, tražio sam izdavača. Pročitao sam svaku reč i rečenicu, od prve do poslednje strane, ali, na žalost, nisam naišao na ime izdavača. Ni kod sledećeg čitanja.
Bio sam veoma potišten. Osećao sam se potpuno izgubljen. Nisam video izlaz iz ove proklete situacije, koja se na tako grub način našalila mnome – sa slobodnim vremenom.
Beskrajno duge dane provodio sam u nekoj vrsti polusna. Čitanje likovne enciklopedije postalo mi je prava opsesija.
Sanjao sam Van Gogha, Rembrandta, Picassa. U snu sam slikao najdivnije slike, mešao čudesne boje i održavao izložbe na ulicama, u centru New Yorka.
Ovaj slikarski košmar progonio me je mesecima, sve dok nisam došao na spasonosnu ideju…

O O O O O O O O O O O O O O O O O O

Sedmi dan u maju. Nedelja uveče, pola devet. Nebo posuto zvezdama. Laki povetarac miluje mi obraze. Široki obod šešira skriva mi oči, na licu titra osmeh.
Stojim pred vratima male sive kućice i pritišćem zvonce. Otvara mi stariji, sedokosi čovek. Na licu mu vidim istovremeno i čudjenje i ljutnju. Možda sam morao pre doći? Ali, kad sam već tu, ipak da pokušam. Jednom mi mora uspeti, pa makar ovo radio i celi život koji (na žalost) još stoji preda mnom. Pre ili kasnije… Da ne dužim. Pozdravljam sedokosoga i u sebi mislim da je on pogodna žrtva…
„Dobro veče!“ kažem. „Ja sam Leon II. Akviziter likovne enciklopedije…

Stevo Valjić 1983 g. studeni u časopisu SIRIUS