Mislim… pa dobro. Šta je tu je, premda bih ja, ako imam dogovor, ne samo zvonio, već lupao na vratima stana, ma razbio bih vrata, bre! Zašto uopšte pišem o ovim stvarima? Jebiga! Ako preživljavaš kao umetnik, para se ima kada se ima! Ako ih nemaš, ma mogu ti i razbiti ulazna vrata, jer nemaš iz čega da platiš. Rekoh, dugujem šest meseci! No, ja dozvoljavam sebi da godišnje u dva navrata platim one račune, koji dozvoljavaju luftiranje u dva godišnja navrata! Svejedno! Verovatno ću ubuduće ove račune plaćati na blagajnama komunalnih preduzeća. A žena koja sakuplja uplate… Mislim da će imati neki procentić manje, jer računi se plaćaju, ne njoj, već onima kojima duguješ!

Stevo Valjić januarski mraz, Subotica

Danas, iako je treći milenij odavno počeo da gazi godine, sneg pada da nas iznenadi! Čak trudnica se porodi, jer oni koji bi trebali da sklone sneg, smetove i snežne nanose sklanjaju kojekakvim bagerima. Eno, tamo u Švaboviji, jedna rodjaka moja bila da se banja; reče mi da do Bodensea ima nekih šezdesetak kilometara, a snega visine dva-tri metra, al’ mašine, velike i male, začas očiste sve ulice i staze za pešake. Pa, dobro! Ipak nismo k’o što su oni: uredni i poštuju zakone uredjene države.

Nas uvek nešto iznenadi. Možda me ne bi čudilo da u julu mesecu, na trideset i pet u hladu, udjem u kafanu, a konobar mi donese bocu toplog piva, stavi pred mene na sto i kaže: „Jebiga, burazeru! Iznenadi nas ova vel’ka vrućina, i ne uspesmo nabaviti leda za hladjeno pivo! No, ne brini, evo već sutra, najkasnije prekosutra, ali do kraja nedelje sigurno, premda mislim da će sredinom sledeće nedelje sve, ama baš sve ponovo da bude u redu, i… zahladjeno!“

Stevo Valjić nedovoljno rashladjeni dani u januaru, Subotica

Dakle, saznali smo da je kolega poslao u neki časopis kupone, a glavna nagrada kolor televizor. Telefonirali mi njemu iz susedne kancelarije. Jedna pripravnica, u ime časopisa, saopštila da je dobitnik glavne nagrade. Bilo je posle toga čašćavanja u obližnjoj kafani, jer šta su desetak, petnaest pića u poredjenju sa kolor televizorom. Naravno, njegovom razočarenju nije bilo kraja kada je saznao da smo ga zeznuli. Ali, kao što rekoh, život je katkad naiva.

A da je istina da je tako, pokazuje i sledeća storija, koju sam pročitao u današnjim novinama. Jednoj porodici je telefonski javljeno da su dobitnici vaučera od 10000 din. Ovi radosni, smesta krenu u jedan poznati megamarket. Bili su iznenadjeni, jer ljudi u megaprodavnici pojma nisu imali o vaučeru, niti se odigravala bilo kakva nagradna igra u njihovoj firmi. Porodica razočarana nazad u auto i pravac kući. A kuća u medjuvremenu opljačkana. E sad, ako niste ukapirali o čemu se radi, onda pripadate onoj populaciji koju je lako prevariti. Dakle, čuvajte se telefonskih nagrada!

Stevo Valjić januar, Subotica

Na kraju se zapitamo, onako nehotice, a koliko li je nama još godina preostalo? Sada imamo pedeset, ili pedeset i pet, možda i svih šezdeset godina… Sustižu nas bolesti razne. Hoćemo li doživeti stotu, ili ovoj stotki dodati još desetleće, dva ili tri… Ako doživimo stotrideset i dve godine, da li ćemo se okretati za mladim dugonogim curama? I da li ćemo u tim godinama uopšte i biti kadri izaći na ulicu, sesti pred kapiju kuće, kao što su nekada činili naši praprapreci? Ili ako smo žene, da li ćemo i u tim poznim godinama peglati bele košulje naših muževa, ili ćemo se truditi da ih nadživimo, jer žena je kolevka života i neživota? Slutim da sa preživljenim godinama stiže i pitanje: Da li postoji život posle života? Kad umremo, svakako ćemo saznati.

Inače, poznavao sam jednog čoveka, koji je često posećivao grob svojih roditelja, i pri kraju posete, opraštao se od njih sa: „Vidimo se za dvadeset godina!“ No, kako je vreme prolazilo, a on postajao sve stariji, progresivno bi smanjivao tih dvadeset godina. Svet živih napustio je pre osam godina, i ne znam da li se sreo sa njima. No, od tog vremena, kadgod posetim večno boravište mojih roditelja, na kraju im samo mahnem rukom, i ni ne pomišljam da ih pozdravim sa: „Vidimo se…“, jer kadtad ću sigurno saznati da li je u pitanju istina, ili najobičnija abrakadabra što vara nas, koji još hodamo zemljom!

Stevo Valjić januar u hladnoj Subotici

Moja fotka!

Ovu (SF) priču sam napisao krajem 1982 godine, u Sirius poslao sledeće (čini mi se da je bio mesec mart) a ovi objavili u „Studenome“! Bilo mi je interesantno ponovo čitati nešto što je napisano pre ravno trideset godina, a bile su mi čudne i neke reči koje sam tada, u to vreme, upotrebljavao pri pisanju. I pravopis je iz tih vremena (ništa nisam menjao, niti ispravljao). Možda da dodam da sam za ovu priču dobio BOGOVSKI honorar, a takav se danas više ne isplaćuje, zapravo – uopšte se ne plaća! Dužan sam još reći da neću objašnjavati šta je bio Sirius (mislim da ga ima u vikipediji) i, jasno – prvi moji koraci sa pisanjem spadaju u žanr naučne fantastike, a dobro je znati da se neke stvari ni danas ne menjaju: Ako nisi dobar sa naukom, onda probaj sitnim trikovima! Inače, originalni tekst je potpisan mojim pravim imenom i prezimenom. Da, da! Potpisujem se kako mi je volja! A onaj trik koji upotrebljavaju pesnici, pa… priču sam završio kako sam i počeo!

Stevo Valjić januar najnovije godine Subotica

Kako su godine (prilično brzo) prolazile, moja obećanja i zakletve sam menjao, ublažio zapravo u činjenje nekih sitnica, kao na primer: Obrijem bradu u pet do ponoći! Grickalicom skratim nokte, ne bi li u Novu godinu ušao „sredjeniji“ no inače… Medjutim, u ova današnja vremena (ne znači da sam bogznakol’ko ostario), moji prohtevi su postali manji, da ne kažem manje, mnogo manje vidljivi „u meni“ no što su bili u onim sjajnim, ali prošlim godinama. Ono da mi je namera doživeti stopedeset godina, i nije neka tajna, niti novost. Proteklih nekoliko „Novih godina“, uspešno sam prespavao; a ovu poslednju sam takodje proslavio u krevetu, okretanjem na drugu stranu. U tri sata me probudila petarda, koju su klinci sa gornjih spratova bacili pod moj prozor. Ratosiljah se kuvanog vina, što ga popijah prethodne večeri, vratih se u krevet, i pre no što ponovo zaspih, setih se one večeri od pre dvadeset i kusur godina, kada sam pred ponoć stao pred ogledalo i rekao sam sebi: „OBEĆAVAM DA VIŠE NEĆU OBEĆAVATI!“

Stevo Valjić prvi dan u godini Subotica

Skoro, pa će podne. Oljušti dva krompira i ubaci ih u ključalu vodu. Nakon dvadesetak minuta, vadi ih u duboki tanjir. Nož, viljuška… raseče ih na nejednake komade. Pospe ih prstohvatom soli. Bogovski ručak! I onda se seti reči svoje pokojne majke: „Više od jednog krompira… i nisi gladan!“

Stevo Valjić poslednji dan u tekućoj godini Subotica

Zdravlje! Ko koliko uspe da ga sačuva, biće zdraviji, što ne znači da oni koji se manje čuvaju čekaju bolesti i pošast! Posao! Tamo gde će fabrike da se grade, biće posla. Tamo gde se neće graditi, biće posla za one koji će preko cele godine obećavati da će se uskoro početi da se grade fabrike! Otprilike, ovakve Vas prilike čekaju sledeće godine. No, ja moje dobre želje za sve Vas, potenciram za kraj ovog teksta. Iz sveg srca želim da Vam zadrhte prsti dok budete ispunjavali LOTO listiće, i da rezultat tog drhtanja budu drugačije izabrani brojevi, no što ste u svojim glavama zamislili, dakle – drhtavi prsti što stežu olovku hemijsku, da upišu onih sedam brojeva što ih dva puta nedeljno na tel’viziji izvlače, a ljudi koji rade u toj firmi koja organizuje igre na sreću, neka puknu od nemoći što Vas ponovo nisu uspeli prevariti. Inače, od Vas ne tražim ništa više, nego kad se sretnemo, ajd’ da sednemo u neku lepu baštu u gradu, i popijemo po jedno piće! Dakle, skoro da se sve svodi na zdravlje i novac. Za ovo potonje mnogi kažu da ne usrećuje, no dobro ga je imati; medjutim, nema li plaćenog posla, i te kako smo nesrećni zbog para! Radi svega opisanog, želim Vam taman onoliko zdravlja koliko je potrebno za obavljanje posla, koji je plaćen toliko koliko za njega dobijete para. Ako li neko i dalje bude nesrećan, taj problem ćemo ponovo razmatrati krajem iduće godine! Srećno!

Stevo Valjić i nadalje ‘ladan decembar Subotica

Pa dobro, neka im. Ja gledam preda se, drugi me ne interesuju preterano. No, da otkrijem neke moje hirove iz oblačenja i obuvanja. Gde se oblačim? Najčešće, kada se probudim, oblačim se pored kreveta, potom uskačem u cipele debelih djonova, jer ispod moje gajbe jesu podrumi i garaže, a njih niko ne zagreva. Nije na odmet spomenuti da je sada zima i da na noge navlačim debele čarape. Katkada, uglavnom u jutarnjim satima, dok sedim za kompom, a još nisam založio vatru, oko vrata omotam šal, koji je pre mnogo, mnogo godina isplela moja prva, i za sada jedina bivša supruga. Mislim da je jasno da na sebi imam i debeli, pleteni džemper koji je kupljen pre petnaest godina na subotičkom buvljaku za bagatelu, ali da me služi služi, nema laganja! S vremena na vreme, tutnem na tintaru koja na sebi, kako mi godine odmiču sada već u desetlećima, ima sve manje i manje kose, crvenu kapu što sam za neki od prošlih rodjendana dobio od moje jedine kćerke. Moram da priznam kako me katkad ufati nervoza što nema braće i sestara bar pet. Ja želeo, ali njena mati nije, i gotova je priča. Dakle, nisam go, ne šetam se bez odeće; oblačim se k’o i ostali svet. Što se marke tiče… pa, nekad sam voleo nemačku marku, ali danas je više nema, zato volim evro, dolar i švajcarski sir sa rupicama. Medjutim, nisam baš lud za zimom, tako da čekam leto, kratke pantalone, majica kratkih, ili bez rukava, patike Ol Star, hladno pivo na stolu, djozluci kriju ugodnu dosadu, i… na kraju uvek stignem do toga da je život baš dobra stvar!

Stevo Valjić decembar a napolju mraz Subotica