Naravno da mi se piše. Treba s vremena na vreme da se napišu neke stvari, naročito one koje se tiču tebe samog, a možda i nekog drugog, koji je tebi drag čovek, a ako i nije – puna kapa. Nećemo sad da pljujemo po ostatku sveta. Uglavnom to spada u lakše stvari. Probaj poljubiti u čelo onog ko te ošamario, prilepio ti šljagu da se vidi i na kraju ulice, a ti bi da izbegneš ogledalo. A to ne ide, ne može se bre. Kažu da bi s vremena na vreme valjalo uzeti brijač u ruke i skinuti s brade one dlake koje su tako nalik vlasima pre potopa; kažu nadalje da se to dogadjalo pre osam do devet hiljada godina, potop naime. Ne znam, nisam bio tamo, a i da jesam ne bih tek tako odavao drevne tajne. Jok! Ma nabacio bih još tonu peska. Jok bre! Da tek tako saznate šta se dogadjalo za vreme potopa, i pre njega, i posle njega. Idji bre, nema šanse. Ali ima šanse ako svaki dan božji sedneš za pisaću mašinu; da, baš za makinu za pisanje, gde ako pogrešiš mora novi list da se udene. Ovo, na današnjim računarima, šta li ono, kompjuterima, makinama koja oponašaju pisanje, komfjučerima… noge da odsečeš kompjuter će da ispravi, ono što misliš napisati – kompjuter će napisati u tvoje ime; komjuter će noću, dva posle ponoći da te probudi, staviće pred tebe tastaturu i ti ćeš lepo da odkucaš neke reči od kojih će nastati rečenice… Na kraju možda i roman uspeš napisati. I onda? Da li ćeš da budeš pisac? Spisatelj? Onaj koji medj prstima drži pero? Piskaralo? Vrtiolovka? Mastiljar? Slovotvorac? Imenopolagač? Jezikoslomac? Rukovalac slovima? Rečenorečac!? Slovogovornik? Ovo bih mogao smišljati do jutra i do sjutra, ali ja sam samo 25 postotni Srbin, i niko me ne plaća. A iz dna duše mrzim one koji nove reči smatraju novogovorom. Kao da je limunada srpska reč. Idji bre! Nego da se vratim pisaćim mašinama, iako je moja kćer iz prvog i jedinog braka, tu skalameriju nazvala kucaća mašina, čini mi se, s punim pravom, jer Bogo moj, po toj mašini mi jesmo kucali prstima, baš kao što smo kucali po prozorima i vratima kada smo odlazili tetkama i ostalim rodjacima u goste, na čaj ili kolače. Dakle, udeneš list papira u kucaću mašinu i… u drugom redu pogrešiš reč, kucneš u dirku gde se nalazi slovo koje tebi ne treba. Ups! Opsuješ! Majku mu ovu i onu! Udeneš novi list; sekunda, dve-tri sekunde, drugi pa treći red… Majku ti onu netribašku! Greška! Što se samog pisanja tiče, mnogo više ima u kucaćoj mašini no u svim kompjuterima na svetu. Ako neko misli drugačije, njegovo je pravo. Ali, mislim da taj nikada nije ni video tu famoznu pisaću mašinu, koja je za mene ipak samo mašina na kojoj kucamo slova što reči čine, ove pak rečenice, a rečenice… Mogu da biraju gde će uleteti, u pesmu, pripovetku, roman bre, ili će ih vetar oduvati… kako se ono kaže?, u maminu bre!
Valjić Stevan improvizacija 25. 02. 009 Sobotka
