Hamzjakl

Recimo da je u proznom tekstu mali korak veći no što u pravom životu misli sanjar koji i nije svestan veličine što ga malecno biće čini prema onom nepoznatom koje je u svoju beležnicu na početku početka zapisao onaj koji odredjuje parametre magije postanja i svega onog što proizilazi iz nastavka prapočetka.
Razdaljina iznosi dva kilometara… mereno na visini od recimo sto pedeset metara, počev od imaginarne tačke na severu grada. Razdaljina jeste ona izmedju budućeg Prapitkina, i mladjanog Jebulanera koji muku muče oko prvog koraka. Prvi korak jeste ono što pamte oni koji prisustvuju prvom koraku; u stvari, pred njima se naprosto stvori dogadjaj nečega što se u životu onog koji to uradi – dešava samo jednom i nikad više.

Prapitkin pogleda u zid koji treba da mu pruži pomoć samo sada, ali pomoć doveka i do kraja nedoumice kada će ustati i šakama se osloniti o zid. Da! On stoji! Za koju sekundu će prohodati. U medjuvremenu, Jebulaner sedi na zemlji, koja je hladna, ali čvrsta, toliko čvrsta da ne dozvoljava ovom detetu da padne.

Stevo Valjić DEC. Mislim… jbg. hladno je u noćnim satima Subotica

Vraćamo se u godine kada su Jebulaner i Prapitkin bili klinci, mala deca koja se igraju u uglu dvorišta gde je prosut pesak koji nije potrošen pri gradnji letnje kuhinje. Dakle, Vasa i Štefan se igraju u pesku. Zašto Vasa i Štefan? Zato što tada još nisu dobili nadimke Jebulaner i Prapitkin. Njihovi roditelji vode prozaične rasprave o prošlim vremenima, o godinama koja su prohujala poput vetrom nošena kompozicija na pruzi Beograd – Bar!

I onda Štefan iznenada udari šamar Vasi. Ovaj uzvrati, ali Štefan ponovo udara! Nakon desetak minuta pronalazi ih zaprepašćena Vasina tetka. Momci pokazuju svoje od šamarenja crvene obraze i… smeju se. „Mene ne boli!“ kaže Štefan. „Ni mene!“ kaže Vasa. Potom otrčaše do kapije koja se otvara na gradsku pijacu gde radnici vodenim šmrkom peru prljave tezge. Danas je Štefan sa svojim roditeljima bio gost kod Vase i njegovih roditelja. Njihova igra je baš bila zabavna.

Stevo Valjić DEC. Subotica

Mona i Lisa (ili Liza, kako se već kome svidja); Simonida i Snežana. Ova prva je Prapitkinova lepša polovina, Jebulaner se hvali Snežanom, a ona treći put na drugoj godini prava! Simonida, tj. Mona čeka dobro plaćen posao u nekoj jakoj firmi, ali posao PiAra nikako da stigne. U slobodno vreme (koliko ga hoćeš) radi po kafićima.

Ove dve cure malo toga zajedničkog mogu na papir staviti, osim što vole Prevera i Dostojevskog, i pride mrze plavuše iz dna duše, a duša njihova ni nalik nije plićaku na livadi gde lilave krave pasu debelu travu boje nezrele jabuke. I jedna i druga na glavama imaju boju kose koja im ne odgovara, i farbaju se kad kako: mesec dana jedna brineta, druga ridjokosa; sledeći mesec obrnuto: ova ridja, a ona crna ko crna boja. Da su lepe lepe su, no lepota nije uvek i budućnost koja se sanja, jer budućnost je nešto što se ne da opipati, jer budućnost je uslovljena sadašnjošću, i… za sada o devojkama ovoliko!

Stevo Valjić NOV. Subotica

Poput svakog ljudskog bića, Jebulaner i Prapitkin su imali roditelje, istina danas već pokojne. Jebulanerov otac je predavao matematiku u jednoj gimnaziji, a majka njegova bila je profesorica ruskog jezika. Jebulaner je nadimak dobio iz one rečce DŽA-BU, produženo Džabulaner, ali drugovi su ga prekrstili u Jebulaner, jer je bio šaljivdžija i zajebant u isto vreme.

Prapitkinovi praroditelji su za vreme velike revolucije izbegli iz Rusije, i u novoj domovini, umesto Pitkin, uzeli novo prezime Vasilkovič, dok su se njegovi roditelji, otac i majka, rodili u poslednjoj godini II svetskog rata, u jednoj staroj kući pored ruskog groblja. Od prezimena Pitkin, i od njegovih praroditelja, prijatelji su dali nadimak Prapitkin. Prapitkin se inače spremao da bude slikar, što je kasnije i postao. O Jebulaneru i njegovoj karijeri putujućeg glumca kasnije ćemo reći dve-tri reči. Za sada ovoliko. NASTAVIĆE SE!

Stevo Valjić NOV. Subotica

Jebulaner i Prapitkin su drugovi od malih nogu. Zajedno se igrali u pesku, išli u isto zabavište, u istu školu i u isti razred. Jebulaner i Prapitkin su zaista najbolji drugovi. Imaju ista interesovanja, skoro da se istovetno i oblače; cipele i patike uvek su iste marke, iste boje, čak je i broj isti. Jedino se razlikuju u izboru devojaka. Jebulaner voli brinete, Prapitkin ridjokose.

Kasnije će biti više reči o devojkama. Sada da se vratimo momcima. Jebulanerovo pravo ime je Vasa Stefanović, a Prapitkinovo civilno ime glasi Štefan Vasilkovič. Za početak priče u nastavcima o Jebulaneru i Prapitkinu ovoliko. Dakle, NASTAVIĆE SE!

Stevo Valjić NOV. Subotica