Hamzjakl

Ma susetke mi, nisam hteo! Ne kažem da mi nije padalo na pamet, jeste… jednom il’ dvaput, možda i treći i peti put… Ajde deder dobro! Ima već desetak godina da razmišljam o tome da Vas stavim na kantar, da Vam izmerim težinu, da Vas stavim pod metar i cantimetar i izmerim uzduž i popreko, da Vas pogledam spreda i straga, s leva i zdesna, pogledam dobro od’ole i odgore, izbliza i s daljine od kilometar i više, da Vas omirišem i pomirišem ko cveće na livadi a ono u vazi što stoji kod mene u sobi na stolu, da Vas osmotrim iza ugla kada gledate na drugu stranu, i da Vam više ne pričam već predjem na stvar. Naravno, neki od Vas već odradili domaći iz ove vrste blogovanja, al’ kol’ko nas ima (blogera) toliko različitih opisa sviju nas, premda se niko promenio nije bog zna kako. Dakle, oma na početku da kažem da Vas u mom blogovniku ima četrnaest (Grad se ne računa), sve same žene i jedan muškarac! Pojma nemam ko Vas je ovako odabrao, ali kad ste već tu Dobro mi došli!

ASTAL
Blog što ga rado pratim, jer osim dobre klope, stare Vojvodjanske, autohtone kuhinje koja je puna, prepuna uticaja raznih naroda koji su vekovima ovde živeli, žive i fala bogu živeće još vekovima, Vera nam daje bogat opis nastajanja jela što ih postavlja na blog. Ono što joj „predbacujem“ jesu fotografije! Badava je nagovaram da tanjir dobre supice stavi na trotoar, medju prolaznike i tako napravi „sto“ fotografija! No, na njoj je da se predomisli. Šta da kažem za njen blogovnik? Nemam komentar.

BRESKVICA
Nju „znam“ čini mi se dva meseca. Znamo da je počela raditi kao novinarka. Malo sam video na njenom blogu da bih bilo šta mogao reći. Ako se ikad budem naljutio na nju to će se znati kada joj se budem obratio sa „Slušaj ti, Breskvo jedna…“ Ha Ha Ha! Pitam se dokle će uspeti da se drži kantautora Djordja. Breskvice, probaj malo Čak Berija, dobar rokendrol dobar san! Njen blogovnik? Solidna brojka.

CHAROLIJA
Ivani dugujem ovaj blog. Ona mi je uradila devedeset i kusur odsto bloga. Još jednom joj se zahvaljujem. U poslednje vreme njeno pisanje se poboljšalo, ali treba još podosta da se radi na stilu i na slaganju reči u rečenicama, jer to jesu stvari koje pisanje čine pisanjem, a svakodnevno pisanje je ono što osim čitanja knjiga poboljšava pisanje. Njen blogovnik? Nemam komentar.

DOLLY
Žena koja sjajno piše, ali neće valjati ako se prepusti pohvalama. To uljuljkuje čoveka i onda počinje da „proizvodi“ poluproizvode. Jako joj malo fali u doterivanju stila, i pisati, pisati svaki dan, i čitati, čitati svaki dan… ako se ima vremena. Sećam se da je nekoć davno neko rekao: „Jednom dobro napisana priča uvek je dobra priča.“ A tako je i u obrnutom smeru. Njen blogovnik? Solidna brojka.

DRVENA
Zna da bude i advokatica. Ona mi je napravila prvi blog! Zvao se „FRLJANDER“, i danas mi je pomalo žao što nisam ostavio to ime. Advokatice, hvala! S vremena na vreme napiše nešto. Nema vremena, traži posao i muče je još neki problemi. Školovano pero, nemam šta da joj kažem, osim da joj želim sreću u pronalaženju dobrog posla. I ona je svesna da se od pisanja ne može živeti. Trebao sam i Breskvici reći da posao novinara ubija. Njen blogovnik? Nemam komentar.

DUDA
Novosadjanka u penziji! Dobra duša koja u poslednje vreme piše sve prihvatljivije i sve hrabrije. Napredak je očit a i teme su interesantnije obradjene od onih prethodnih, ali neću reći koje su te prethodne. Bilo bi dobro da se čita više knjiga. Njen blogovnik? Na granici optimale.

GAGA
Blog gde rado svraćam jer se radi o hrani. Pod drugim imenom ostavljao sam komentare. U poslednje vreme sam više zauzet tako da manje i komentarišem. Inače, blog za domaćice koje ne znaju šta bi danas da skuvaju mužu koji se umoran vraća kući. Puno recepata, veliki izbor raznovrsne hrane. Njen blogovnik? Nemam komentar.

KOKICA &MANGUP
Kokicu sam imao prilike upoznati, sa „Mangupom“ smo se čuli preko telefona, on mi je pomogao oko nekih stvari na blogu, u stvari, preuzeo je od Charolije neke stvari oko ovog sajta, hvala ti „Mangup“. Tamo gde ima dece i tematika postova se bavi dogodovštinama sa decom i oko dece; sa školarcima problemčića i izazova puno, puno, katkad i previše. Nekoliko dobrih tekstova na to i ukazuju. Njihov blogovnik? Pažljivo doziran.

MAHLAT
O njoj baš i nisam hteo. Žena je imala sjajne tekstove. Onda je počela da razvlači. Jbg. ako književno veče traje dva sata ustajem i odlazim. I ja sam pokušavam da pišem kratke postove. Najiskrenije mislim da dugačke postove skoro niko ne pročita od početka do kraja. I još nešto: bilo je nekoliko baš neprimerenih komentara koja teško da imaju mesta na bilo čijem blogu a da ja pratim taj sajt. Njen blogovnik? Nemam komentar.

MUZIKA
Još jedna Novosadjanka, koja ima sjajan sajt, ali malo vremena. Rado posećujem njen blog, a kada sam već tamo prepuštam se uživanju u njenom izboru muzičkih spotova i sjajnim opisima muzičkih komada ali i komičnih dogadjaja iz sveta muzike. Njen blogovnik? Razumna brojka.

SARA
Za nju mi nije baš najasnije gde živi. Ovde, ili negde u inostranstvu. Čini mi se da govori nemački jezik. Nije isto Getea čitati na srpskom ili švapskom jeziku. Od nje očekujem da piše dobre stvari. Njen blogovnik? Pristojna brojka.

VEŠTIČANSTVENA
Veoma talentovana. Ako malčice poradi na stilu i doziranju lepih reči, ponajbolje srpske pesnikinje imaće u njoj dostojnu savremenicu. Njen blogovnik? U granici optimale.

ZELENA
Takodje talentovana. Opasno napreduje. Prosto guli nepotrebne reči u svojim pričama. Neko vodu prenosi u čašama, ona isprazni celu kofu kroz prozor. Bez nepotrebnog razvlačenja teksta. Kratko i jasno. Pisati i pisati svaki dan… ako se ima vremena. Njen blogovnik? Nemam komentar.

Ukratko, ovo je sve što (javno) mislim o Vama. Ovo nisu one prave književne kritike na Vaša pisanija, bilo bi zamorno (i ovako je ispalo dugačko) da sam razvukao na deset stranica. Na kraju krajeva ko sam ja da Vas ocenjujem? Ja sam samo onaj koji je izabrao Vaše blogove u blogovnik, ja sam samo onaj koji redovno svraća kod Vas da vidi ima l’ neka nova priča ili pesma, crtica iz svakodnevnog života, neka dogodovština koja je interesantna za opisivanje, Vaše loše ili dobro raspoloženje koje delite sa mnom i sa ostalima što ih zajednički pratimo. Za pojedine blogovnike nisam imao komentar, jer se ne usudjujem išta reći o gomili adresa što ih tamo vidim; a istinski se radi samo o brojnosti blogova a ne i o kakvoći. Svako bira svoje društvo, svaki oblak ima svoje mesto na nebu, a ovo je blogersko nebo!

Stevo Valjić tri sata po ponoći Subotica

Hemliga, u stvari hebem li ga! Na ovu temu sam se osvrnuo u dva ili tri a možda i u više navrata. Blogovnik, Blogovator, Blogovarnik i Blogoventura, Blo… ajde da ne izmišljam još gomilu imena sa prefiksom BLOG! Je l’ neko misli da sam superfaca i da mogu da pratim sto i kusur blogova, sajtova, da sve pročitam, upamtim, razumem i da svarim kako bih dao, ostavio ne bilo kakav komentar, već komentar iz kojeg se može naslutiti da sam i pročitao tekst koji hvalim ili olajavam? Naravno, dogadjalo mi se da se zeznem i totalensis promašim temu, no dovoljni su mi prsti s jedne ruke (a drugu da držim u džepu) i da izbrojim greške koje sam učinio. Verovatno postoje sjajne tintare koje su sposobne da gledaju pet filmova na različitim TV kanalima, usput da prelistavaju dnevne novine, hrane petomesečnu bebu, rešavaju ukrštene reči, rade u dobrostojećoj firmi od sedam do petnaest časova, levom rukom usisavaju dnevnu sobu, u kuhinji kuvaju kafu za iznenadnog gosta i… ej, dosta više!

O da, hteo još da kažem za ove sjajne umove da su u stanju da prate preko sto i kusur sajtova. Jamčim vam da postoje ovakvi ljudi, nekolicina njih. Ja ne spadam u njihovu kategoriju. Mojih 24 sata, onako grubo opisano, izgledaju ovako: Slobodan sam umetnik, i u umetnostima i u preživljavanju i u još nekim stvarima. Na spavanje odlazim… šta ja znam, kad mi se prispava, popodne, uveče, noću… Ne mogu spavati više od pola sata, a čitav sat veoma retko; naravno, za noć treba pomnožiti sa četiri ili pet tih pola sata, onaj sat mi se stvarno retko dogadja. Ujutru, u pet ili pola šest, katkad u pola sedam, neretko i u osam ili devet sati (volim da se izležavam) ustanem iz kreveta. Uključim grejač vode za neskafu, uključim i računar. Umijem se, oblačim se i obuvam. Napravim kafu i sednem za računar. Pogledam da li je neko (iz blogovnika) nešto napisao, ako jest onda pročitam; pravim drugu kafu i prelistam novine, pogledam da li je neko ostavio komentar na ovaj ili onaj blog, ako jeste onda pišem odgovor. Potom idem u samouslugu, kupim šta mi treba. Kući pristavim neku klopu (ne traje uvek isto vreme), uglavnom sat, sat i po se kuva i dok se kuva, ponovo pročitam tekstove na blogovima što ih pratim, ostavim komentar ili komentare. Ručam. Posle odspavam koliko mogu, no uvek izadje pola sata, iako lenčarim puna dva sata. Posle toga kafa i čašica vinjaka. Pišem tekst za onaj drugi blog (svaki drugi dan), za ovaj pišem kada sam raspoložen. Otprilike svaki dan radim na dva teksta (poduža) pet do šest sati, katkad i više; dnevno napišem najmanje desetak stranica (A-4 list), s vremena na vreme gledam i TV, i u radnoj i u drugoj sobi su uključeni. Muzika iz kompa stalno svira; trenutno slušam Saru Brajtman, posle ću staviti Baha.
Dakle, otprilike ovako izgledaju moji dani, ali bih voleo da mi neko objasni kako pored ovoliko „malo“ posla mogu još i pažljivo da pratim sto i kusur blogova i sajtova? Uza sve još bih rado da dnevno pročitam pedesetak stranica iz neke knjige, budući sam primetio da u poslednje vreme koristim mnogo manje reči no ikad pre, a bogami to ne valja za nekoga ko za sebe veli da se bavi pisanjem.
Htedoh još i da se osvrnem na Vas koji se nalazite u Blogovniku ovog bloga; hteo sam svima vama, bez dlake na jeziku, da kažem ono što mislim o Vašim blogovima, ali već sam prekoračio obim koji sam predvideo za ovaj post, tako da ću se time pozabaviti nekom drugom prilikom, i nemoj sad da neko pomisli kako imam nameru da popljuljem sve! Ne, ni u kom slučaju! Možda 99 %! Ha ha ha! Zezam se! Jebiga, ipak hvala onima koji prate po trista blogova, da njih nema pisao bih o nečem trećem.

Stevo Valjić kod mene u sobi toplo Subotica

Da ne bude zabune, CUKRAS na našem jeziku znači POSLASTIČAR! A baklave Cukrasi znaju u mnogim zemljama da naprave skoro da kažem bolje no u zemlji porekla. Ne bih sad o tome odakle korene svoje vuče Baklava, imaš Vikipediju pogledaj, pročitaj, zapravo pronadji.

Dakle, ono što se vidi na gornjoj fotografiji je sve što ću upotrebiti da danas, sada u devet uveče napravim Baklave, premda mi je kućni lekar preporučio što manje piva, i ništa što je slatko… preslatko, nula debelog a masnog mesa (piletina za klanje mož’ da prodje), i što više seksa, ako treba i prekovremeno iako se računa u redovno radno vreme. Jbg. Baklave su Baklave, i tu nema zajebavanja, i briga me šta kažu lekari ovi i oni! Ću da jedem Baklavove i nek riknem kod zadnjeg zalogaja, no ću vala pre toga da gucnem veliki gutljaj piva. Ako me ne bude par dana ili par meseci, možda i tušta godina množenih sa dvocevkom… pa… Nije frka, možda me angažovali Cukrasi sa istoka, ako nije to ondak mi Baklave izgoreše i treba tada da me bude sram što ih ne napravih da mogu da se jedu, tako da sam prinudjen da se krijem od znanih i neznanih. Ona treća varijanta je bogovska i definitivum ponajbolja varijanta: Prejeo se ja, sestre i braćo! Treba mi malo više vremena da svarim ovo slatko sa orasima. U svakom slučaju, onaj ko ne proba da napravi ono što bi voleo, a pre nikad nije, vreme je da proba, ma o čemu da se radi, jer… onaj ko ne prepliva reku, reka će ga zaobići… No, nakon nekog vremena reka će ponovo preprečiti put, i nije važno da li je Baklava ili nešto drugo u pitanju.

Stevo Valjić lepo veče u toploj sobi Subotica

Ovu klopu pripremaju isključivo muškarci (ako su pri parama), jerbo valja s vremena na vreme iznenaditi lepšu (slabiju?) polovinu s buketom cveća, jeftinim parfemom kupljenim na buvljaku, s deset dekagrama uvoznih bombona, možda pola litre likera od recimo čokolade ili baš tabla ove potonje, a zašto ne i kilogramom mandarina… Medjutim, smatram da je ponajbolja varijanta da se draga ženska osoba pozove na zakasneli ručak koji je nalik ranoj večeri i to baš kada je jesen već poodmakla i mrak pada na ulice baš na vreme tako da ugodjaj, u sobi gde će se postaviti sto za večeru za dve osobe, bude u skladu sa romantikom i sa najlepšim tanjirima i escajgom koji je kupljen na rasprodaji (jbg. takva su vremena); a nadalje, pazi dobro, ide ovako: dve čaše i nek’ su čiste, oprane bre i nije važno ako su za vodu, a u samouslugama ima i belog i crnog vina u tetrapaku za stodvajest d’nara a ti verujem prazne boce u podrumu; sipaš u jednu sipaš u drugu bocu, a kada njojzi budeš sipao kaži da si uspeo nabaviti dobro domaće vino po ne baš niskoj ceni, nadalje nemoj zaboraviti sveću i, jebiga, ako nemaš belu onda i nije važna boja neg’ je dobro ako gori a ne dimi se jako, i nemoj bre da zaboraviš salvete bele, crvene il’ kao i sveće bilo kakve! Dakle, ovo za večernji sto sa svećom u sobi koju si prethodno doveo u red i pospremio malo, al’ ne previše da cura ne pomisli da imaš drugu koja sprema gajbu tvoju, što ti naravno nemaš, no rado flertuješ sa prvom komšinicom, doduše tvoja devojka o tome pojma nema.

Mislim da je vreme da se predje na praktične stvari bez kojih nema ni ručka ni večere! Odeš lepo do najbliže pijace i kupiš pó kile frljandera, ali kaži prodavcu ili prodavačici da draga osoba kod tebe stiže na večeru i da daju od najlepšeg frljandera što ga imaju. Na povratku kući svratiš u mesaru i kupiš dobar komad mesa. Ako te mesar čudno gleda, kaži mu isto što si i onima na pijaci. Šta je još potrebno za DOBAR KOMAD MESA U FRLJANDER SOSU? Dve tave, ili šerpe, kako tebi odgovara, malo ulja i malo vode, začina raznih, egzotičnih i pomalo ljutih, u kuhinji otvoren prozor, mobilni telefon i novčanik sa dosta para. Zašto? Za svaki slučaj! E onda uzmeš tavu, sipaš malo ulja i ubaciš dobar komad mesa, pržiš jednu, pržiš drugu stranu dok ne dobiju malo boje nalik golim ženskim ledjima na sunčanoj plaži Palićkog jezera, posle sipaš dve dec’litre vode i dinstaš dobar komad mesa. Dok se dobar komad mesa dinsta, pošteno opereš (tekućom vodom) frljandere i oštrim nožem (ako ga imaš) iseckaš na sitne komadiće; u drugi lonac ili šerpu dve-tri kapi ulja, ako nije oliva može i obično ulje; verovatno sam zaboravio spomenuti glavicu crnog luka kojeg oljuštiš i iseckaš na još sitnije komadiće što ćeš ih ubaciti u tavu ili šerpu, dodaćeš malo vode, malo soli i neke tajanstvene začine potom i iseckani frljander. U medjuvremenu prevrneš dobar komad mesa, i onda sedneš na stolicu i ako si pušač pripališ cigaretu. Iznenada čuješ zvono na ulaznim vratima. Ideš i otvaraš! Kad tamo, u okviru, stoji lepa komšinica u kućnoj ‘aljini koja je razdrljena na njenim grudima, a one, bože moj što su bujne, nadimaju se gore dole, gore dole… Pita te da li imaš malo kafe da pozajmiš, a ti kažeš naravno i trčiš u kuhinju i nazad pa guraš u njene ruke neotvoreni paketić kafe. I onda ćaskate malo o svemu i svačemu, ona oseća fine mirise iz kihinje, a ti kažeš da nije ništa izuzetno, obična kajgana za večeru. I onda lepa komšinica kaže kao da oseća dim, ti se brzo opraštaš od nje i trčiš i kujnu koja se kupa u gustom dimu! Zagoreo dobar komad mesa, zagoreo frljander od kojeg nisi ni uspeo napraviti frljander sos. Srećom, prozor je otvoren, zafrljačiš tavu s dobrim komadom mesa, pa zafrljačiš tavu ili šerpu s ugljenisanim frljanderom kroz prozor; potom napraviš promaju i sedneš u sobi gde ti se čini da sjaji ama baš sve u polumraku. Uzimaš mobilni, zoveš tebi dragu žensku osobu i kažeš joj da je nestalo struje i da se ne zna kada će opet da je bude i da smesta sedaš u Taxi i vodiš je u otmeni restoran gde kuvaju dobru klopu za gurmane i sladokusce i da se pripremi za bogovsku klopu koju zovu DOBAR KOMAD MESA U FRLJANDER SOSU, za šta si ti, je li, već pripremio novčanik sa dosta para.

Stevo Valjić kišovito, vetrovito, jesen je bre Subotica

Prethodna priča „Crvenvuk sa Kapicom“ je, zapravo, plod ubran u ona vremena dok mi je klinka zaista bila klinka, u stvari polubeba-poluklinka: izgurala treću i počela uživati u svojoj četvrtoj godini života, gde su roditelji ostali, ali razveli se muž i žena, ili ako vam zvuči bolje – žena i muž, i to u ta jadna i tragična dogadjanja na početku poslednjeg desetleća, poslednjeg stoleća u drugom milenijumu, možda je lakše ako kažem skoro dve hiljade godina od Hrista pa naovamo, kada se sve oko nas raspadalo.

Kada se malo dete stavi na spavanje, poželjno je ispričati priču za laku noć i tako uspavati malog čoveka, a i lepo je negovati nešto što se radilo desetlećima, stolećima pre nas i verujem lep zadatak da se tradicija nastavi što isključivo zavisi od nas, premda u eri mobilnjaka i kompjutera i nije baš laka rabota navesti klince da na spavanje odu sa usmenom uspavankom. Dakle, kadgod je bila kod mene, šćera bi uveče dobijala po jednu pričicu za laku noć, samo… brzo je pamtila stvari i naučila ih napamet pa tražila, zahtevala nove priče. Sad… ako neko misli da je lako izmaštati potpuno novu pričicu neka proba, nemam ništa protiv (skoro da je sve već izmaštano, skoro da je sve napisano), no ja sam bio izabrao da postojeće pričice za laku noć, te predivne bajke od kojih sam i ja kao klinac slušao lakunoćbato pričice, malčice izmenim, karikiram. Čak sam neke pričice, na nagovor pokojnog Pere Vukova, mog dobrog drugara, prijatelja, učitelja, urednika, bibliotekara, pisca i pesnika, snimio na magnetofonsku traku, kasetu! Na moju veliku žalost (iako nisu uništene) ne mogu da nadjem te snimke; verovatno su negde zaturene u ormarima u podrumu. Srećom, sećam ih se skoro u reč! Možda je dovoljno ako otkrijem detalj iz priče Vuk i tri prasenceta: „ I kašlje tako zli vuk, ne može više da duva u kućicu od čvrstog pruća, ali se brzo doseti i iz džepa izvadi Bronhi bombonu… I da si ga vid’la kako je počeo lakše disati, a tek duvati! Razderao se iz sveg glasa: Kad ja bre dunem i vel’ku vatru sunem…“ Naravno da je klinka razrogačila svoje okice, jer se nešto novo pojavilo u za nju dobro poznatoj priči. (I molim one koji koriste reč dečje „nogice“ da imaju na umu da NOGICE ima prase, a beba ili dete imaju nožice.)
Oni koji kažu da je Dostojevski sve napisao treba da znaju kako je izgledao prvi BMW motorbicikl, ili prvi Fordov automobil… Kako oni danas izgledaju? Suština je ostala ista, samo su „malčice“ izgled promenili.

Stevo Valjić jutro Subotica

Deda priča priču za laku noć svom unuku.

„Znaš, dete moje, bio jednom jedan stari, bradati, lukavi i prefrigani Vuk koji je životario u mračnim dubinama Dudove šume. Da ti ne kažem da je bio na ivici nervnog sloma jer se njegov stomak iz dana u dan smanjivao. Dakle, kakav vuk? Gladan bre Vuk. Tog dana je otkazao sve posete, neće ići kod zubara niti u bioskop, a propustiće i večernji koncert u Hali sportova. Zašto? Zato što je na internetu pročitao da Crvenkapica nosi bakici svojoj sa djozlucima kilo paradički za večeru.Na brzaka se spakovo, uzo par pogačica pečenih u pepelu prošlogodišnjeg ognja i krenu krupnim koracima u tamnu šumu koja je bila toliko tamna kao najtamnija noć bez zvezda u prevrnutom buretu. I ide tako Vuk da presretne Crvenkapicu; šta da ti kažem, dete… žuri mu se ko što se tvoja baka žuri sa jutarnje pijace da tebi napravi doručak. U medjuvremenu ide Crvenkapica baki svojoj a da uopšte ne sluti da prema njoj hita stari, bradati, lukavi i prefrigani zli Vuk. Ej, a šuma mračna, ma najcrnja šuma koja je toliko gusta da se drveće medjusobno grli, baš kao što ti sada grliš svoju lutku. A znaš, Vuk se toliko žurio da nije gledao preda se i tako upadne u jednu jamu koju ko zna zašto su iskopali. I sedi on tako na dnu jame i lupa glavu kako da izadje. I onda se iznenada seti i brzo otrči do prve radnje da kupi lestve. Tako se on uspentra uz lestve i krene dalje u susret Crvenkapici. Ali… ono… Vuk se umori i sedne uz jedno drvo i zadrema. Kad se probudio, ej bre, već je pao mrak i sva deca su se spremala za krevet i za dedinu priču za laku noć.

Jadni Vuk, šta sad da radi, ostaće bez večere, propustio je i zadnji autobus koji vozi u mračne dubine Dudove šume. Pogleda on u džep… ima tačno tri dinara, taman da kupi jedan hamburger. Ej bre, hteo on i Coca-Colu da popije, al’ para za to već nije imao. I tako, jedva da je stigao kući, svalio se na krevet i zahrkao…“
„A Crvenkapica?“ upita unuka.
„O tome ćemo sutra uveče“ kaže deda i ugasivši svetlo za sobom izadje iz dečje sobe.
Udje u kuhinju i kaže ženi.
„Uvek nam uvale unuku kada hoću da te kresnem!“

Stevo Valjić popodne Subotica

Stvarno ne znam šta da pomislim za ovaj SITEMETER, dao sam da mi se montira da vidim ima li ovaj blog posetilaca, ako ima da vidim koliko ih je. Naravno imam i onaj merač u uredjivanju, tj. statistiku bloga, razlika u merenju je otprilike nedelju dana, Sitemeter je postavljen nakon što sam prešao na novi hosting. Ovi merači se razlikuju još u nečemu, onaj u statistici bloga ne meri pojedinačno posetioce, već prelistavanje, dakle kobajagi svaki post gde se valjda malo zastalo, možda se i pročitalo ili ne. Na Sitemeter se iskazuje mnogo više, u ovo mnogo više mnogo manje verujem nego u bilo koji merač brzine na biciglama.

U čemu je, dakle, stvar? Brojevi su brojevi, makar kako ih ja gledao, no ono što me kod SM zbunjuje, i zbog čega sam nevernik pravi, jeste država odakle „stižu“ posetioci. Da nabrojim na brzaka: skoro dve trećine nepoznato, nadalje Usa, Norway, Germany, Bosna i Hercegovina (15%), pa Belgija, Makedonija, Canada, Croatia, Austrija i Ireland. Vas iz Srbije NEMA! E sad, jebem ti Sitemeter koji ne meri zemlju odakle je autor bloga. Jedno vreme, do pre dve ili tri nedelje naravski i Serbija je bila na spisku, i onda makaze, odsekli, isekli zemlju gde ja živim. Fak Ju! Bem li ih! I sada da verujem Sitemetru da valjano meri? Ma idji bre! I nemoj bre sad da mi neko kaže da ga (ili nju) ne interesuje broj poseta blogu. Oma i bez zajebavanja da kažem da taj laže; a ako misli da ne laže, nek’ preispita samoga sebe. Ako se neko uvredio predlažem da taj ili ta pišu za fijoku a ne za nas!
Dakle, trebalo bi da sam razočaran što me Vi iz Srbije ne čitate, a ja Vas, odavde iz Srbije, čitam, i komentarišem Vaše postove. Zašto? Zato što sam BLOGER, kao i Vi! Naravski, poznajemo se, virtualno, ali stvar nije u tome već u Sitemetru koji ne meri ovu balkansku državu, ali druge meri. Jebiga! Ovo je moj mali protest protiv skalamerije koja se zove Sitemeter, i koja meri ono što smatra prikladnim; ono što nije po volji ovog merača čitalaca, posetilaca, blogera… izgleda da i ne postoji. U svakom slučaju raspitaću se za nešto drugo. Ako neko zna za bolji santimetar očekujem da mi javi.

Stevo Valjić iz zemlje Srbije koju sitemeter ne meri Subotica

Oma na početku se daje na znanje da sam sam sebi natovario golemata problem. Zvoni telefon: „Blagodarim“, čujem ja i kažem I? „Burek da mi praviš vo Makedonija bre, da se obogatimo, i ja i ti!“ E sad, jebiga, kažem ja u sebi, opet me neko zajebava. Medjutim jeste bila istina. Kaže mi čovek da je pročitao post o Gibenici i ‘oće da me angažuje. Kako sam sredio š’ njime ovaj nesporazum jeste tema za neki budući post. Ono što je aktuelno to je to da me stalno zivkaju: „Ej, Stev’ce bre, da mi pohuješ batake, baš onake ko što su na fotkama, sa karabatkovi!“ Ili „’ajde bre, burazeru dvadeset sa lukom i litra vina po tvom ukusu!“ Idji bre, ja ne pijem vino posle ćevapa! Katkad popijem mineralnu, mislim… ali radije pivo! Pa nadalje žele jaje na oko, okasto jaje, jaje bez djozluka, ili kajganu na suvom sa narendanim jabukama i ukrupnjenim sirom iz Kačkavaljevaca, ili… kao, je li bre, „može neka supica da se okrepim… tušta sam popio i ako ovakav odem kući, al’ prvo da nadjem put, ima žena da me izoklagija, razumeš…“

Dobro, ja sam hteo, mislio sam neće biti frka ako se malčice pohvalim, kao ovo i ono, mislim… znate… i tako dalje… mislim… nemoj neko da kaže kao ne znam da kuvam… ja da kafu ne znam skuvat!… ma idji bre, ja kuvam ponajbolju kafu kod mene… kući… i iako mi šćera nešto zauzeta u poslednje vreme… mislim… al’ tu je buraz pa mož’ se njega pitat kaku kafu kuvam, crnu, ili onu sa filterom premda najčešće pijemo Nes kafu. … jebiga, mislim… ako neko ne zna da spremi najobičniju, dakle ne onu komplikovanu kafu koju zovemo Nes, već ovu sa malo šećera i kašičica kafe i vruća voda pa posle malo mleka ili onog praha mlečnog… jebiga, eto ti dobra kafa! Kafa koju zovemo Nes! Toliko o kafi… čisto da se zna, da kasnije ne bude ogovaranja kao Stevo varalica, da ovaj Valjić radi radnje tajanstvene k’o opsenari belosvetski, da se sada na otvorenoj sceni ne kaže da se operiše sa varalicama medjunarodnog kalibra. Ne! Hvala! Nisam ja od te sojte. Ovoga se trenutka ogradjujem od njih, gangstera belosvetskih! Ja sam ti onaj mali čovek sa severa zemlje majčice; ne diram ti ja nikoga, osim kada treba sočno opsovati, ali ne činim ja to ko usamljeni orator-govornator, ma kakvih bre, ja ‘cujem sa bandom psovatora… kada ima šta da se opcuje, jelte.

Dakle, šta sam hteo da kažem u ovoj besedi nesvakidašnjoj; jeste da sam čuo da se laž pre nekoliko stotina godina kažnjavao… Nije važno kako, ali molim Vas lepo, lepotom Vas molim, ja nisam neki vešt kuvar i ne mi se laže; skuvati kotlić za dvadesetak osoba… molim Vas, ja takve ne znam koji ne znaju skuvati kotlić za toliko i toliko osoba; rekoh već da bez problema skuvam kafu, ovakvu ili onakvu; što se čaja tiče jenglejski ne govorim niti sam ikad bio u Indiji ili Gruziji, znam da Kinezi i Eskimi troše puno vode na čaj… Zapravo… ono što pokušavam da kažem i nije neka velika mudrost. Ja, kada se ekser ukucava u zid uvek zovem žensko čeljade, „ukucaj molim te ovaj ekser u zid“, uopšte me nije sramota da zamolim lepši pol ovoj nakaradnoj radnji u kojoj stradaju prsti. Kao delimičan dokaz da govorim istinu, prilažem dve sveže napravljene fotografije na kojima ima da se naidje na dva, maksimalno tri eksera.
Šta je naravoučenije iz svega ovoga? Ima ih bre mali milion! Ono pravo pitanje jest sledeće: Kako može neko da zna kuvati a ne zna da zakuca jebeni ekser u zid? Kako? Pojma ja nemam! Mislim, smatram… u stvari trebalo bi ovo pitanje da se uputi ženama!

Stevo Valjić taman pao mrak blizu centra grada Subotica

Naravski, otkada pišem a tome već ima dobrih tri banki godina, napisao sam na hiljade glupavih do zla boga nerazumljivih tekstova, skica, nacrta, ideja, crtica, pribeleški i zabeleški… I da, i o ovome sam već pisao u nekoliko navrata, no bre, sada hoću na ove stvari i stvarčice da bacim svetlo iz lampe sa alkalnim baterijama, da malčice osvetlim čin pisanja i čitanja. Ovom prilikom ne bih o nekim mojim mukama, prilikama i neprilikama, zgodama i nezgodama pri učenju pisanja lepe reči. Svi mi znamo da za pisanje treba malo talenta i dvesta godina rada; svaka čast onome ko uspe da upropasti, da spička dva računara učeći i vežbajući beletristiku i da potom objavi u nekom književnom časopisu (a još ih ima na tržištu) prozu ili poeziju, ali bolje prozu jer pesnika tušta i tma čak u mojoj ulici, nekmoli recimo na Paliću, ne mislim na jezero već na naselje Palić, M.Z. Palić, predgradje Subotice, tamo gde se meri temperatura vazduha, iako je NATO ’99 godine sa respektabilne visine iz aviona u kojem se vozikao hrabri pilot i koji je gadjao antenu za srednje radio talase i pri tom pogodio Meteorološku stanicu koja je ko zna kada počela meriti vremenske prilike, a gudgaj pilot (majku mu onu hrabru na osam ‘iljada meteri visine) kasnije imao i pun pogodak antene što je kasnije mesecima ležala u travi čekajući preduzimljive Palićane i Subotičane da pokupe gvoždjuriju i zarade koji dinar na stovarištu starog gvoždja.

Evo, stigli smo do prve nezgode, jebiga, pisac otišo u maminu, udaljio se od prvobitne teme. Nemere sad onako iznebuha vratiti se na kolosek kojim se pošlo mal’ne od prve reči. Ako nisi skicirao priču nije da ćeš odma’ jebat ježa, ili – što je najgore, pocepaš monitor i udeneš prazan list, belinu u ekran, na ekran. Postoje govornici, oni koji mnogo bolje govore (oratori bre!), pričaju bolje nego što pišu. Ja spadam u one koji jedva prate vlastite misli, govornik sam nikakav, ali je sreća što se na napisani tekst uvek možeš vraćati, izgovorena reč se ne može izbrisati, a ti imaš tu neverovatnu mogućnost da jednostavno „izgumiraš“ čitavu stranicu, kamoli jednu ili dve reči, rečenicu, ma pola stranice, nenapisanu knjigu, roman u nastavcima da izbrišeš gumicom, a svaki računar se prodaje skupa sa gumicom, jebote bre koja i kakva tehnologija!
Poznavao sam i poznajem ljude koji su zažalili neke svoje pisanije; to ti je kao kada maloletna devojčica ostane u drugom stanju. Jbg. nema tu puno pomoći. Ako si jednom dao da se objavi tvoj rukopis ima da stojiš iza toga do groba, bilo tebi po volji ili ne. No, danas sa ovim skalamerijama nemaš brige, otvoriš svoj blog (vlastiti časopis!) i pišeš i pišeš i pišeš… Ako nisi previše strog prema sebi u vlastitom časopisu postavljaćeš tekstove koje ti hoćeš i koji se tebi najviše svidjaju, odgovaraš sam sebi i nikom drugom. Ako dobiješ neki zajebani komentarčić jednostavno ga izbrišeš, budi siguran da taj više neće dolaziti na tvoj blog, pitanje je da li će uopšte neko dolaziti na tvoj blog. Zato ipak treba posvetiti više pažnje pisanju jer, na kraju krajeva, nikad nije kasno početi sa pisanjem. Pre dvadesetak godina sam negde pročitao da je neka „starica“ napisala prvi i poslednji roman u svojoj osamdesetoj godini. Dakle, nikad nije kasno, iako u ovom slučaju sumnjam da je Bog umešao svoj kažiprst i vremešna dama je napisala vredno delo koje je ostavila za sobom, jer ubrzo nakon izlaska knjige iz štampe stara gospodja je preminula.
Ako pišeš onda nemoj štedeti na olovkama; pre no što izadješ na ulicu ubaci u svoju torbu ili tašnu, ajde, desetak hemijskih; skokni do najbližeg parka, sedni na klupu i počni sa beleškama, opisivanjem ljudi koji prolaze pored tebe i opisivanjem svega što te okružuje; kada stigneš kući pokušaj opisati ono što si video pre tri sata, pamćenje bre, memorija koja para vredi, ako uspeš skoro da već imaš ugovor u džepu za roman u nastavcima. Ova vežba se radi deset do petnaest godina, ali nekima uspeva da savladaju gradivo za par nedelja ili meseci, drugima pak treba tri života i dve prividne smrti da se napiše jedna smislena rečenica.
Ergo, ako se ne radi, ako se ne rmbači dovoljno jako i dugo i istrajno i hrabro i nepokolebljivo i… jebiga, treba i malo… veoma, veoma puno sreće i romančuga je već u trafikama gde se prodaju novine, žvake, hemijske, sokovi razni, upaljači i šibice, pa skupe cigarete od kojih se dobija rak na plućima i rak džepova i novčanika i tako dalje, i jebiga, tako dalje. Mislim, talenat je važan faktor, premda znam ljude koji i dalje pišu a od talenta imaju dar za mutivode i zajebante razne. Poznajem jednu facu koja je pre mnogo godina napisala kratak roman, stotinjak stranica, a likova cirka sto i kusur! Jebote bre, hara-kiri na kratke staze. A ipak bio nominovan za NIN-ovu nagradu (koja degradacija bre!), čak ušao medju pet najboljih, izabranih… Čini mi se da se ovo dogadjalo pre petnaestak godina, ali ne bih se kleo u savršenu vremensku tačnost. No, sve u svemu, da se ne čudimo u kakvoj zemlji sastavljamo kraj sa početkom, ili obrnuto. Čovek koji je napisao roman o kojem govorim poseduje talenat za pisanje bedekera, što i nije za podcenjivanje, jer bedekeri se ubedljivo štampaju u bezbroj primeraka.

Znam, nije neka vel’ka pomoć od mene za one koji pišu, jer se ipak radi o disciplini znaš ili ne znaš. No, da vidimo kako se čita onda kada ti je mrsko da čitaš. Najbrže što možeš pročitaš prvih sto stranica i… ništa ne razumeš. E… sada pročitaš malčice sporije, recimo za pet minuta preletiš onu spomenutu stotku. I šta se dešava. Ispadneš ko moja šćera pre nekoliko godina: „Ćale, možeš mi nabaviti skraćenu verziju Ane Karenjine… recimo na deset stranica, ali ako možeš neku sa najviše pet stranica…“ Ovo je pravi Rat i Mir čitanja u slobodno vreme, a slobodnog vremena ko suvog groždja u bureku sa mesom! Dakle, ti koji pišeš treba da paziš na tečnost, ne na onu u bocama već na pisanje, jer ako uspevaš da pišeš k’o ona voda koja izlazi iz česme onaj koji bude čitao čitaće lako i tečno. Ali oni pravi znalci će oma primetiti trenutak kada je u cevima pao pritisak. Šta sam ono hteo da kažem… ako imaš makar malo talenta, ne da budeš Kueljo ili neki naš… šta ja znam koji pisac, poradi malo na tom daru što ga nemaju baš mnogi, i… čitaćemo se mi još mnogo, mnogo godina, a bogami i pisaćemo, ako ne i puno desetleća a ono sigurno dok u nama ne presahne volja za pisanjem.

Stevo Valjić prelepa noć sto dvadeset minuta po ponoći Subotica

Ova faca je posuta peskom. Trenutno
ne mogu da se setim kako se to zove,
mislim postupak. U stvari, i ne interesuje
me kako se to naziva.