Hamzjakl

Kako i ne bi kada sam na lutriji dobio gomilu para, izrasli mi novi zubi, kosa postala bujna i vratila se boja u nju, najlepše žene se motaju oko mene, juče kasno popodne završio roman u nastavcima zbog kojeg se potukli najcenjeniji izdavači, apetit moj je na nivou dvadesetogodišnjaka: u ponoć pojedem brdo slanine sa po kile ‘leba i crnim lukom veličine pesnice Kasijusa Kleja, a posle spavam ko desetomesečna beba nakon celodnevne dernjave…

Iznenada, mal’ne preko noći, prestala kostobolja, išijas i utrnulost nožnih prstiju; evo, juče prestao i sneg da pada, Elektrodistribucija vratila višak para što sam ih greškom uplatio, sa telefonskim linijama i internetom nemam nikakvih problema, provajder radi k’o nikad do sada, i pomalo me već ‘vata dosada, jer sve ide kao podmazano; pre deset minuta dobio sam mejl sa molbom da postanem počasni gradjanin grada, taksisti se utrkuju koji od njih će što besplatnije da me vozi, i… keve mi, mogao bih dva dana pričati o ovoj lepoti samo da danas nije prvi april!

Stevo Valjić prvi dan u aprilu Subotica

Loš dan, ali ne u tom smislu da se to svakom dogadja. Prvo, loše sam spavao, a ne volim loše da spavam; ono drugo, pogledam Lotosrbija na netu, niti jedan broj nisam pogodio i znam da će to nekoga da pogodi i da će mi reći da ću sledeći put imati više sreće, no ja ne volim da imam više sreće, bez obzira na sve dokaze da se bez srećnih trenutaka ne može! Ovo za loto imah prostu računicu: U kafani, gde svraćam da popijem pivo, ili više piva, ovo piće košta osamdeset d’nara (druže), dve kombinacije za igre na sreću koštaju ko boca pive u kafani; nedeljno dva puta izvlače brojeve, dva puta dve kombinacije (drugar’ce) koštaju iznos od dve pive u kafani mojoj omiljenoj! Matematika? Jeste, bre! Čista matematika! Ako nedeljno samo jednom imam četiri pogodaka – dobijam 400 dinara! I znam ja sad da će svaki treći reći da nisam u pravu, a ja jesam u pravu…

Da se ne računa dalje, jerbo… Za sto godina bio bih bogat čovek! Onaj koji je bogat, kako nam istorija govori, nemere i srećan da bude! E sad, nisam baš siguran u ovu tvrdnju; dakle, za sto godina vam javim kako je to biti bogat a uz to biti ili srećan ili nesrećan. To je što se igara na sreću i nesreću tiče! Onaj drugi blog, gradski, napali neki koje ne želim reklamirati; medjutim, ono što o njima znam jeste da napadaju državne institucije, a mi se bavimo gradskim temama. Ali, nije bila neka velika stvar, u prepodnevnim satima sve se vratilo na ono staro. U rano popodne, dotukla me frizerka, trebala je da mi skine kosurinu na pola santimetara. Kaže, sutra… javiće mi preko telefona. Eh, hebnem li ga, stvarno loš dan, a ni pola nisam ispripovedao. Na kraju sam kupio dve litre belog vina i sada pijuckam isto sa voćnom limunadom.

Stevo Valjić poslednji dan u martu Subotica

Da! Seksi pričice. Kratke! Čarobna mi je dala ideju za ove pričice. Čarobna, častim ručak u jednom Njujorškom restoranu. Kada naidješ, samo kaži da stave na moj račun! Danas sam na onaj drugi blog postavio pretposlednju pričicu o Malom Čoveku. U utorak, sledeće nedelje, puštam poslednji delić i onda se odmaram pet-šest godina, da bih nakon nedelju ili dve počeo sa postavljanjem Sexi pričica. Sexi pričica, ali ne ‘nakvih, već takvih kakve umem da napišem. Dakle, kratke pričice, četiri, pet ili šest redaka. Trudiću se da svaka storija ima nešto da „kaže“!

Neke sam već napisao, na nekima radim. Zapravo, sve zavisi kako sam raspoložen. Onu pretposlednju pričicu sam malopre napisao. U poslednjih nekoliko dana fali mi vremena. Dakle, hteo sam reći da na tekstovima najčešće radim i onda kada sam ih postavio. Moje pravo. Ako objaviš u nekom časopisu, više nema ispravljanja. Radujem se što nam stiže Uskrs! Svima u isto vreme, a ja navikao da jedem u dva navrata za taj praznik. Ali…

Stevo Valjić četvrta nedelja u martu Subotica

Mislim, koliko para treba da se odradi jedna izložba koja bi bila nalik onoj ispod ovog teksta? Prvo, poželjno je da ima šta da se izloži; dakle, ili si slikar, ili skulptor, vajar… ili nešto sakupljaš i hteo bi da izložiš te stvarčice kako bi ih videli tvoji sugradjani. Recimo, ako si slikar, treba da naslikaš gomilu slika, jer je poželjno ispuniti prazne zidove galerije. A da treba imati materijala, boje, platna itd. itd. podrazumeva se. Katkada se slike rade godinama, skulpture takodje; ozbiljni umetnici prave tematske izložbe. Neki ih nazivaju kao crvena faza, pa plava i zelena, itd. itd.

Kada je pala odluka da se odradi izložba sledeći korak je izabrati prostoriju gde će se izložba održati. Pa zamoliti odredjenu osobu (znalca) koji će otvoriti izložbu; naštampati pozivnice i, ako se ima para, popratni materijal sa nekoliko fotografija izloženih eksponata i dve-tri pozitivne kritike; kupiti nekoliko flaša dobrog pića, pa pogačice ili tako nešto za grickanje… Otprilike to bi bilo sve. Da košta košta; podosta para i još više dobre volje i debelih nerava! E sad, potrebno je još nekoliko bitnih stvari za izložbu, ali o tome su napisane knjige i poznato je da ja u poslednje vreme ne ludujem za dugačkim tekstovima. Sve u svemu, ako poseduješ talenat, onda navali!

Stevo Valjić četvrta nedelja marta Subotica

Čini mi se da smo celu ovu zimu, koja još nije prošla, sa burazom proveli u raspravi kako ćemo putovati u Švaboviju! Sledeće godine naša sestra puni šest desetleća, šezdeset godina, šest banki i… nije štos i dalje da joj spominjem godine, ipak se radi o ženi. Putovaćemo mi i ranije u EU, ali sledeća godina jeste jubilarna godina i, premda nam return avionske karte plaćaju oni, sestra i šogi, mi bi da pičimo motorom. Buraz ima jedan old tajmer MZ etc 250 (valjda dobro napisah) i bilo bi sjajno da na put krenemo sa dva točka pod dupetom.

Druga varijanta je da do tamo idemo avionom a nazad se vraćamo kolima, tj. da tamo kupimo neki njihov „krš“ za dve-tri ‘iljade evra i vratimo se na Balkan ko prava gospoda! Jebiga, na našu žalost jeste tako da je njihov krš ovde kod nas naša limuzina. E sad, zimi polako se kraj približava, a mi se još nismo odlučili. Naravski, ima još vremena, ali kako kod nas boljitka života još nema, možda unovčimo avionske karte i krenemo put nemačke na biciglama. Samo… nešto se pribojavamo da nam jajcovi, kada stignemo na cilj, ne izgledaju poput onih na gornjoj fotki!

Stevo Valjić još malo od druge nedelje u martu Subotica

Čini mi se da postoji banka koja se baš ovako naziva, bez onog „S“ na kraju. No, svejedno, nema veze. Sedimo danas u tamo neko vreme… okolo ručka, u jednom kafiću gde burazer i ja svraćamo u lepe sunčane dane. I danas kad smo krenuli bilo je sunčano, elem… taman stignemo a sunce se ugasi iza oblaka. U redu, sednemo i naručimo po pivo i pričamo sa vlasnikomn kafića koji nam je, inače, dobar prijatelj.

Nakon desetak minuta udje tip, sedne spram nas i naruči duplu rakiju. Ovaj mu iznese i nastavi priču. Ovo, ono… itd. itd. Tip traži još jednu duplu, a mi još po pivo. Nakon pet minuta tip kaže: „Da presečem, daj mi jedno pivo!“ Ovaj mu iznese, sede pored nas, a onaj… „Daj mi duplu rakiju!“ Ergo, ne bih da dužim, tip ponovio četiri puta istu priču! Popio četiri piva i osam duplih rakija. Lepo platio, još lepše ustao od stola i… ni levo, ni desno, već pravolinijski izašao iz kafića, seo na biciglu i nestao iz našeg vidokruga. Mi oćutali trenutak-dva i naručili još jednu turu piva!

Stevo Valjić pred kraj druge nedelje u martu Subotica

Čini mi se da se već dvesta pedeset godina pripremam napisati roman o mojoj porodici. Zapravo, porodici kojoj sam pripadao a i sad sam član porodice koja se za ovih mojih pedeset i kusur godina veoma, veoma smanjila po brojnosti. Zna se da ne volim dugačke tekstove, postove, jer ne verujem da ih se čita, napokon ni ja ne pročitam dugačak tekst. Dakle, dok piješ jutarnju kafu pročitaš.

Sakupio sam nešto malo materijala, ali ja nisam onaj koji ume da piše iz „materijala“. Onaj moj pokojni učitelj i dobar drugar (Moj Drug Pera), jednom mi je pokazao materijal koji je sakupio za pisanje porodičnog romana! U sobi je imao dva velika dvokrilna ormara. Otvorio je oba, raširio vrata i tamo od gore pa nadole zalepljeni listovi A-4, vise na vratima. Reče mi onda da je sredio sve po spisku i sada treba samo da sedne i piše. Nažalost, nije stigao da napiše roman o svojoj porodici. Nek’ počiva u miru. Dakle, materijal! Teško bre, teško! S kevine strane nije bilo puno rodjaka, ali sa ćaletove… Njegova majka je imala tri sestre i tri brata; njegov otac… mislim da ih je bilo trinaestoro, što braće, što sestara. Eh, bilo je tu još gomile rodjaka, prvo koleno, drugo koleno, preko kolena… U vreme nekih verskih praznika oko stolova nas bilo dvesta… da budem skroman. Kuvalo se tamo, jelo se, igralo i sviralo, psovalo na nekoliko jezika. Mislim… teška rabota za mene da se odlučim samo za tvrde okvire naše istorije, nekmoli da spremim pre pisanja ozbiljan istorijat istorije moje porodice!

Stevo Valjić druga i snežna nedelja u martu Subotica

Severna Bačka, sever Vojvodine, sever Srbije, uz samu granicu sa EU! Dakle, Subotica! Danas jedemo (žderemo?) kutlačom, zapravo tako se kaže na jednom drugom jeziku, a u prevodu znači Jedemo Kutlačom, jer je „disnotor“! Disnotor u prevodu… zaklali bre svinju, u stvari, burazer je izdvojio nešto para, da ima šta u usta da se stavi! Evo, ja prespavao, ali bitne stvari kao što su kobasice i ostala mesarija ili mesište, kako kome je volja, budno pratim.

E sad, ako pre ili kasnije „udjemo“ u taj EU, recimo 2025 godine (ja se kladio pre nekoliko godina da će biti dvadeset i pete godine ovog dvadeset i prvog veka), mislim da će svinjokolj da se zabrani, kao i pečenje domaće rakije u dvorištu, u privatnom aranžmanu. Ergo, nemere više da jedemo kutlačama, jebiga! Pravila! Propisi! Etaloni! Za nas sa ovih prostora PRAMERA, i moraćemo da ih se pridržavamo, inače pljuštaće kazne. No, nadam se da će tu i tamo, u nekoj skrivenoj pecari, još dugo da se peče ona ljuta, domaća a dobra rakija!

Stevo Valjić prva nedelja a sunčana subota u martu Subotica

Dakle, juče bila šćera, postavila Clip, fino večerala, nadimila sobu gde radim, ja provetrio, pa ponovo zagrejao; nemoj da mi se (veliko) dete prehladi, jer pregledao polovinu snimljenih „klipovnjača“ i bogami video da videa ima pun kufer od veštačke kože krokodilske, ako se ona prehladi nema ko da mi postavlja clipove! Ponovo dakle: Sve bi trebalo da je u redu. Ja izabrao koja će muzika da bude u pozadini – Rondo Veneziano, ja ovo na jednom drugom jeziku zovem: „Ronda Velencei“ (najbliži prevod – Venecijanska gadura, ili gad, svejedno), kaže šćera u redu ćale, frke nema, i ja kažem: Ej, idem u samouslugu, ti postavi na ‘amzjakl! U redu ćale, frke nema.

Odem ja u radnju veliku i odmah kad udjem, kasirka kaže: Komšija, imamo jeftine piliće, smrznute! A ja rekoh, Lepotice draga, burazer kupio prase od stodvajest kila, u subotu ima kutlačom da jedem. Dao mu malo para da mi izdvoji nešto mesa, e sad, gosudična draga, kod mene u onom delu ‘ladnjaka gde zamrzivač jeste, stane tri pileta od po dva kilograma, a kupim li samo jedno pile od dve hiljade… i kusur grama, gde ću da smestim svinjetinu finu! No, kupim ja neke sitnice, žvake i čokoladice kao honorar klinki i, jašta, naravno, podrazumeva se, apsolutno normalno, definitivno očekivano – jednu krmaču od dve litre pive! Bre!!! Vidim, pivo stopedeset i sedam dinara i neka parica pride. Ih, odem do piletine cele, a smrznute i uzmem jednu od ciglih dvesta i sedam dinara. Ko zna… taj ume!
Stignem kući, dete kaže clip postavljen, ja kažem dobro, i tako dalje, i tako dalje. Ode ona kući svojoj, ili u grad, u život, šta li i gde li. Reče još da u petak dolazi na ručak, na piletinu! Onda ja sednem za komp, kliknem na ‘amzjakl, ajd da vidim kliponju. Sve lepo, muzika svira, dobar početak, dobar nastavak… kraj… mislim… Ma ko joj je dao makaze u ruke da ovako preseče clip! No, dobro. U petak ima da skuvam celo pile i posle da ispečem u rerni i… ima da odsečem kraj. Koji kraj? He, he… tajna!

Stevo Valjić prva nedelja u mesecu martu Subotica

To Vam je onaj grad, podno Fruške gore, pored Donau reke, koja protiče… ma nije važno što se ja ne sećam država silnih gde ova reka vijuga! Dunav, uglavnom nije moja reka, jer ja kao stanovnik Sabatkienzisa, stanujem pored jezera, premda kada gledam koliko stepeni ima u gradu, na tel’viziji vidim koliko je toga na Paliću, dok seronje male sa velikog ekrana ne reklamiraju „Petrovaradin“, ili „Telep“ dje se možda temperatura meri u glavnome gradu pokrajine severne u zemlji Srbiji… Trala la! … sam hteo valjda da kažem, ali ćutim ko kurva! Zašto? Pa ko bre meri temperature u gradovima a da se ime grada ne spominje, mamu im onu, i ne samo onu već i ovu!

Ovo kao mala digresija, jer slušam kol’ko stepeni na Paliću ima, a ne u Subotici; da pojasnim: Kome se jebe koliko stepeni na „Telepu“ ima… ako već u Novom Sadu živiš, čini mi se da ‘oćeš da znaš koliko jebenih stepenova ima u glavnom gradu Vojvodine? Kome se ne svidja, neka se vrati na Kosovo, u Hrvatsku, Bosnu i ‘ercegovinu i… jebe mi se gde sve ne! No, da se vratim na naslov, koji je usko vezan za radnju koja je razradjena! Dodo stigne u Novi Sad i pita gde može Dudaelixir da nadje? Mislim, idji bre, niko ne zna! Skandalozno bre, molim Vas lepo! Niko ne zna! A koliko će sutra biti stepeni… mislim… reklamira se! Na sav glas! Ma neka! Mislim, dobro je, premda nije!
Dodo se okrene i sedne na voz VIA Belgrade! Veliki grad, jebote! Sidje s voza, Dodo, i razgleda, razgleda… I onda sedne u Tahi i kaže: „Ajd bre, vozi me do Male Breskve, ma gde ona gajbu da ima, ja se k njoj uputih!

Stevo Valjić poslednja lepa nedelja u februaru Subotica