Hamzjakl

Severna Bačka, sever Vojvodine, sever Srbije, uz samu granicu sa EU! Dakle, Subotica! Danas jedemo (žderemo?) kutlačom, zapravo tako se kaže na jednom drugom jeziku, a u prevodu znači Jedemo Kutlačom, jer je „disnotor“! Disnotor u prevodu… zaklali bre svinju, u stvari, burazer je izdvojio nešto para, da ima šta u usta da se stavi! Evo, ja prespavao, ali bitne stvari kao što su kobasice i ostala mesarija ili mesište, kako kome je volja, budno pratim.

E sad, ako pre ili kasnije „udjemo“ u taj EU, recimo 2025 godine (ja se kladio pre nekoliko godina da će biti dvadeset i pete godine ovog dvadeset i prvog veka), mislim da će svinjokolj da se zabrani, kao i pečenje domaće rakije u dvorištu, u privatnom aranžmanu. Ergo, nemere više da jedemo kutlačama, jebiga! Pravila! Propisi! Etaloni! Za nas sa ovih prostora PRAMERA, i moraćemo da ih se pridržavamo, inače pljuštaće kazne. No, nadam se da će tu i tamo, u nekoj skrivenoj pecari, još dugo da se peče ona ljuta, domaća a dobra rakija!

Stevo Valjić prva nedelja a sunčana subota u martu Subotica

Dakle, juče bila šćera, postavila Clip, fino večerala, nadimila sobu gde radim, ja provetrio, pa ponovo zagrejao; nemoj da mi se (veliko) dete prehladi, jer pregledao polovinu snimljenih „klipovnjača“ i bogami video da videa ima pun kufer od veštačke kože krokodilske, ako se ona prehladi nema ko da mi postavlja clipove! Ponovo dakle: Sve bi trebalo da je u redu. Ja izabrao koja će muzika da bude u pozadini – Rondo Veneziano, ja ovo na jednom drugom jeziku zovem: „Ronda Velencei“ (najbliži prevod – Venecijanska gadura, ili gad, svejedno), kaže šćera u redu ćale, frke nema, i ja kažem: Ej, idem u samouslugu, ti postavi na ‘amzjakl! U redu ćale, frke nema.

Odem ja u radnju veliku i odmah kad udjem, kasirka kaže: Komšija, imamo jeftine piliće, smrznute! A ja rekoh, Lepotice draga, burazer kupio prase od stodvajest kila, u subotu ima kutlačom da jedem. Dao mu malo para da mi izdvoji nešto mesa, e sad, gosudična draga, kod mene u onom delu ‘ladnjaka gde zamrzivač jeste, stane tri pileta od po dva kilograma, a kupim li samo jedno pile od dve hiljade… i kusur grama, gde ću da smestim svinjetinu finu! No, kupim ja neke sitnice, žvake i čokoladice kao honorar klinki i, jašta, naravno, podrazumeva se, apsolutno normalno, definitivno očekivano – jednu krmaču od dve litre pive! Bre!!! Vidim, pivo stopedeset i sedam dinara i neka parica pride. Ih, odem do piletine cele, a smrznute i uzmem jednu od ciglih dvesta i sedam dinara. Ko zna… taj ume!
Stignem kući, dete kaže clip postavljen, ja kažem dobro, i tako dalje, i tako dalje. Ode ona kući svojoj, ili u grad, u život, šta li i gde li. Reče još da u petak dolazi na ručak, na piletinu! Onda ja sednem za komp, kliknem na ‘amzjakl, ajd da vidim kliponju. Sve lepo, muzika svira, dobar početak, dobar nastavak… kraj… mislim… Ma ko joj je dao makaze u ruke da ovako preseče clip! No, dobro. U petak ima da skuvam celo pile i posle da ispečem u rerni i… ima da odsečem kraj. Koji kraj? He, he… tajna!

Stevo Valjić prva nedelja u mesecu martu Subotica

To Vam je onaj grad, podno Fruške gore, pored Donau reke, koja protiče… ma nije važno što se ja ne sećam država silnih gde ova reka vijuga! Dunav, uglavnom nije moja reka, jer ja kao stanovnik Sabatkienzisa, stanujem pored jezera, premda kada gledam koliko stepeni ima u gradu, na tel’viziji vidim koliko je toga na Paliću, dok seronje male sa velikog ekrana ne reklamiraju „Petrovaradin“, ili „Telep“ dje se možda temperatura meri u glavnome gradu pokrajine severne u zemlji Srbiji… Trala la! … sam hteo valjda da kažem, ali ćutim ko kurva! Zašto? Pa ko bre meri temperature u gradovima a da se ime grada ne spominje, mamu im onu, i ne samo onu već i ovu!

Ovo kao mala digresija, jer slušam kol’ko stepeni na Paliću ima, a ne u Subotici; da pojasnim: Kome se jebe koliko stepeni na „Telepu“ ima… ako već u Novom Sadu živiš, čini mi se da ‘oćeš da znaš koliko jebenih stepenova ima u glavnom gradu Vojvodine? Kome se ne svidja, neka se vrati na Kosovo, u Hrvatsku, Bosnu i ‘ercegovinu i… jebe mi se gde sve ne! No, da se vratim na naslov, koji je usko vezan za radnju koja je razradjena! Dodo stigne u Novi Sad i pita gde može Dudaelixir da nadje? Mislim, idji bre, niko ne zna! Skandalozno bre, molim Vas lepo! Niko ne zna! A koliko će sutra biti stepeni… mislim… reklamira se! Na sav glas! Ma neka! Mislim, dobro je, premda nije!
Dodo se okrene i sedne na voz VIA Belgrade! Veliki grad, jebote! Sidje s voza, Dodo, i razgleda, razgleda… I onda sedne u Tahi i kaže: „Ajd bre, vozi me do Male Breskve, ma gde ona gajbu da ima, ja se k njoj uputih!

Stevo Valjić poslednja lepa nedelja u februaru Subotica

Nikad im kraja, što je u neku ruku dobro, u tvari dobra vežba za pisanje, jer kad udješ u štos sa lakoćom ispunjavaš čekove na sto i dvesta evra, mislim… kad bi smo se zahebavali! Bre, mislim… i tako dalje, i tako dalje. Dobro je imati uzrečice koje se lako pamte, samo da nisu nalik političkim pamfletima i nekim slovima kojih nema u azbuci, abecedi (cedi bre, samo cedi!), ali ih političari koriste, kao na primer: Stanka u rečenici, zapravo izmedju dve reči – Őőőőőőő….., ili nepostojeće slovo u serbskome jeziku Üüüü…. Bre, mislim, i tako dalje, i tako dalje! Ajde da napišem po Vuku dva švapska grada, a vi ih pročitajte po Vuku: KŐLN i MÜNHEN! Ono ő ide na e, a onaj ü idje na i. Pa sad vi vidite kakav nam je jezik političarski!

Inače, hteo sam da objasnim IZGOVOR, izgovor za „Odlomak Odlomka“! Juče mi kaže šćera da je skoro sve ukucano u Laptop, sada još treba da pregledam, ispravim i onda može da se postavi na ‘amzjakl. Ja njojzi obećao na poklon tortu ako uradi sve za sledeću nedelju. Naravno, ne onoliku kao na onoj fotki od juče, već kao ova na današnjoj fotografiji. Inače, mogu vam reći da je moja bivša supruga znala praviti bogovske torte, medjutim znalo se ko je gazda u kuhinji. Šta mislite, ko je šef kuhinje u najvećim i najboljim svetskim hotelima? Muškarac, naravski!

Stevo Valjić poslednja nedelja u februaru Subotica

Jaka ova firma od koje sam na godinu dana zakupio nešto što se zove „HOSTING“! Ne želim da tražim po rečniku šta znači ova reč, ali u prezentaciji ove firme je jedno veliko SRANJE! „Uniwebhosting“, čini mi se da im je ime. Jebiga, izgleda da firma propada, no bez obzira šta se dogadja – o njima samo najgore imam reći. Mrzim, MRZIM amatere koji ne znaju da rade svoj posao. Ma jebe mi se za velike firme koje su takodje zakupile prostor, ma i da sam platio sto dinara, to su mojih sto dinara, nisam ih ukrao! Ako iko pročita ovaj tekst i ima dobar predlog u vezi hostinga unapred hvala!

Juče popodne, oko tri ode blog u maminu; negde uveče u osam ili devet se vrati. Otkad ponovo nemam blog, jebiga, pojma nemam! Ustao u devet, napravim kafu, čaj… uključim komp, odem prvo da vidim šta mi radi „Dodo“, vidim sav srećan, pa da mu ne smetam idem dalje. B92, Blic, Politika, Magyar Szo i još neke strane novine; već popio prvu kafu, srkućem čaj sa limunom; idem po drugu kafu… Onda kliknem na „’amzjakl“! Pa dobro, da se ne takmičim sa kočijašima; bolje u sebi da opsujem pet-šest-sedam puta! Sa burazom preko zime kupujemo domaću rakiju (litru svake nedelje) i pijuckamo da nas zagreje, ali odlučili da je kraj zime već blizu i rakiju ne kupujemo više, inače bih ispio ono što bi još ostalo u boci (uvek smo kupovali u nedelju, a danas subota), valjda bi me to smirilo. Nema sinoć, nema sada ujutru, prepodne! Nije bilo pre nekoliko dana! Šalju neka jebena cirkularna pisma (imejl), izgovori, izgovori, izgovori! Baš kao kada se ja izgovaram za nepostavljanje „Odlomak Odlomka“, inače šćera odnela sve i kao ona ukucava i opet izgovori, ali jebiga, nisam ja neki „hosting“ da zbog toga VI ne možete da postavljate svoje tekstove na vaše blogove, sajtove… uza sve to ja Vama dugujem sva ona silna i skupa pića zbog opklade! No, vidim da „Drvena“ nije „skinuta“, dakle ona hostinguje negde drugde, ću da je pitam gde je to. I za kraj da kažem da se ovakve stvari dogadjaju i u drugim državama, medjutim ja ne živim u tim nekim drugim državama, oni neka rešavaju kako znaju i umeju. Ja želim da mi u Srbiji bude dobro! Nadam se da ste ukapirali šta želim da kažem sa ovim!
ps. Brzo da postavim post, dok se ovi ne odluče da me isključe!
Stevo Valjić popizdio pri kraju treće nedelju u februaru Subotica

Iako ja ovaj CV zovem CEVE, u prevodu sa inostranog jezika VECE! A ono počinje datumom rodjenja! A ja se rodio odavno, već i godinu zaboravio! A to ne valja! A zašto ne valja? A mator si da radiš! A biti mator je tako nalik biti Amater! A ne valja počinjati rečenicu sa A! A mu ispada kao da ti je dosadno, kao da zevaš! A… mislim dobro je. A ja tražim posao! A znam ja sedam jezika da govorim! A pozovu me na razgovor, a tamo preko mene sededu sedmoro ozbiljnih ljudi, ozbiljne face uglas pitaju koje jezike znam? A ja kažem, znate, kada skuvam kafu mojoj komšinici, ona kaže Miko, komšijo, ova kafa je tako dobra da govori sedam jezika! A onda me ovi izbaciše i još viknu za mnom da sam lažov i zajebant! A ja onda odem u moju kafanu i ispričam gostima, a oni se smeju i časte novim kriglama pive!

Jednom sam u ceveu napisao da sam studirao na univerzitetu u Felbergu, nekadašnji zapadni Dojčland. I ova komisija (jebote rečenica koja počinje sa I, a to se ne sme, ali ja smem!) me pita kakve su to bile studije, a ja kažem da su bile previsoke studije O siromašnim napojnicama u kelnerskoj službi jednog Šlosa, u zabačenom delu Bajerna, gde je jednom godišnje odsedao predsednik Z. Dojčlanda! I ovi me izbaciše i još rekoše da sam neozbiljan i da sam zajebant; a ja opet u kafanu, ispričam a ovi se smeju a pivo stiže li stiže. Tako me ponovo pozvali u jednu firmu i pitaju me za CV. A ja im kažem da imam dve osnovne i to preko popravnog iz dva predmeta, ali pošteno položenih pred seoskim učiteljem koji je zamenjivao gradskog dok je ovaj okopavao kukuruz na selu. Kažem dalje da su moja znanja oskudna i kada sam malo nervozan jedva znam da se potpišem, ali zato znam covati ko kočijaš u krivini, a kad vidim političara onda sočno pljunem jer ih ne volem. Ne volem ni da radim i kažem im da sam ja od one fajte koja raditi voli ko ledja svoja rodjena da gleda! I onda su me pitali da li volem nešto? A ja im kažem da volim kada mi padaju lepe stvari s neba. Ovi me nisu izbacili, već zamolili lepo da napustim prostoriju. Od tog vremena sam prestao da šaljem moj CV. Prestao sam i u kafanu da idem, prestao sam pivo da pijem; sada pijem belo vino i čitam Crtane romane iz sedamdesetih godina prošlog veka. Moj junak, Blek Stena ima takav ceve da bi skupa sa Komandantom Markom, bio Tarzan za ove u komisijama!

Stevo Valjić februar Subotica

Jbg! Šta da mu radim! Baš mi je žao! Nedelja! Neradni dan! Ma praznik bre! Osam je sati uveče! Možda u Novom Sadu pada sneg! Možda i u Belgrejdu pada sneg! Ali… brate, sestro bre, šta mene briga što sneg pada tamo gde možda treba da pada, a ne pada ovde gde bi možda… Ih, bre! Je l’ rekoh šta me briga! Osam je sati. Uveče! Kod mene fino… mislim napolju hladno, a ovamo u sobi toplo! Medjutim… nema pive, jebiga! Jebeš toplu sobu bez hladnog piva! Treba mi piva, onog u pakovanju plastičnom, „pet“ ambalaži, braon boje… jebeš boju, meni treba ona boca od dve litre! Od dve litre koju ja zovem „Krmača“! Jebiga, treba mi Krmača jer osećam da sam u formi, u takoj formi da sam spreman da se bacim na pisanje romana, na roman reku, na roman reku koja teče kroz tri države i dve pokrajine! Spreman sam da napišem roman na sto stranica u velikom formatu! Enciklopediju, bre! Dvotomnu enciklopediju u tvrdom povezu. Onaku enciklopediju koja se štampa u hiljadu primeraka. Taku knjižurinu koja kada se rasproda štampa se u tiražu koji je doradjen i specijalno obradjen; koji se doštampava u takom jednom obimu o kojem današnja omladina sa svim fejsbukovima može samo oprezno da pita svoje matore i pramatore, ako su još u životu ili životare.

Medjutim, kao što rekoh, osam je uveče, a ja bez pive ne radim! Krenem u prodavnicu, dućan privatni. No, već je nekih desetak minuta iznad osam uveče. Vidim, komšinica zatvara radnju. Kažem njenom mužu: „Komšo, treba mi ono pivo od dve litre, znaš… ona krmača…“ Gleda me čovek, ka da me prvi put vidi. Onda kaže: „Ma jebote ja bre! Di s’ bio dosad?“ A ja mu kažem, kasnio bre, komšo, kasnio! Al’, daj bre kaži ženi da mi da onu krmaču! Komšo bre! Slušaj… u takoj sam formi da ima roman da napišem do jutra, jebote! Bre! Samo mi daj piva i gotovo! Pogleda on u ženu, pa u mene i ponovo u ženu. Ova otključava bravu, katance i šta ti ja znam šta još! Otvara vrata. Donosi mi pivo i kaže: „Stosedamdeset i jedan dinar!“ Skupo bre, mislim se ja u sebi i tražim pare. Jebote Stevo pivo i pare istovremeno! „Komšo, jebote, bre! Ja idiot na kvadraturu! Nisam poneo novčanik! Nemam para, bre!“ A komšija mi kaže: „Nosi se bre i ti i pivo… i nemoj više da me zamaraš kad je neradni dan!“

Stevo Valjić druga nedelja u februaru Subotica

Ali, o njemu par redaka kasnije. Sasvim slučajno videh, sabrah, još jednom pogledah i ponovo sabrah, rezultat je skoro šest stotina tekstova (postova, iako mi se ne svidja ova strana reč) za sedamnaest meseci otkad aktivno blogujem. Naravno, ovoliko tekstova na blogovima: Ca Ca Ca, Hamzjakl i ovaj poslednji Dedodoflim! Podrazumeva se da sam za ovo vreme napisao mnogo više tekstova, ali to je druga priča…
Dosta samohvale, kažu da zna užasno da smrdi! Dakle, Dodo još jednom! Jesenas sam tražio neke stvari u podrumu, zapravo one preostale tri verzije „Odlomak Odlomka“, i naidjem na požutele listove sa pričicama o Dodou! Napisao sam ih devedeset i treće godine prošlog veka. Naime, u gradu je pokrenut novi nedeljnik, a moj dobar, stari prijatelj (nažalost više nije medju živima) Petar Vukov, pozove Subotičke pisce i pesnike da daju svoje kratke tekstove za nedeljnik koji će imati stranicu-dve za kulturna dogadjanja. Tako je to i krenulo; bilo je tamo lepih tekstova i pesama. No, sedimo mi jednog lepog dana u „Ju-festu“, pijuckamo pivo i prelistavamo knjige koje smo tom prilikom kupili u knjižari (a ona se nalazila u Ju-festu) koju je držao sadašnji upravnik Gradske biblioteke. (A jesmo svaki put kada bi odlazili u Ju-fest na pivo, kupovali najmanje po jednu knjigu, a katkad smo na dan više puta posećivali svojevremeno najpopularniji kafić u gradu, dakle – koliko poseta toliko i kupljenih knjiga!) Ergo, sedimo, pijuckamo, prelistavamo i časkamo; onda ja kažem Peri da bi bilo dobro da novine imaju svog junaka u obliku pet do šest redaka pisanog teksta o dogodovštinama čovečuljka koji će se zvati DODO!

Nažalost, sve je ostalo na planovima i na nekoliko probnih tekstova, koje, kako već rekoh, pronadjoh u podrumu. Tako i odlučim da neke postavim na ovaj blog, pa se predomislih i napišem sto novih pričica o doživljajima Dodoa. Danas, kada ih „prelistam“, zadovoljan sam sa deset od tih sto pričica. Inače, jedan moj veliki prijatelj, veliki umetnik Slavko Matković, dok je bio živ, govorio bi da se mnogo, mnogo više toga napiše no što se objavi, tj kvalitetnih tekstova je mnogo manje. Njegovo merilo je bilo od sto stranica dve do tri su valjane, ostalo bacaj u fijoku. Pa dobro, valjda nisam preterao sa ovih mojih deset stranica od sto?

Stevo Valjić druga nedelja u februaru Subotica

O da! Vremena su jebana! Imam lepo prepodne, bogato dogadjajima, i dogadjanjima, ali jebena krečana proradi! Imah sjajne ideje, ali… majku mu onu, naravno ne beležim kojekakve ideje, dakle da mu radim to i to, zapravo njojzi, je li! Ideji, idejama! Ali… vreme polako prolazi, ne mogu uvek da popustim hirovima što me obleću i da kažem sebi: „Ajde bre, ovo je još jedna prilika da popustiš i nahraniš svoju taštinu!“ Ona je već sita, sita i tebe i tvojih zamisli da neke stvari treba prepustiti zaboravu, tj. žrtvovati „Duši i Zaboravu“! I onda sipam sebi pivo i pomislim koliko toga sam propustio, pa ispijam podugačak gutljaj, i onda mi na pamet pada trista kilograma onog što sam iskoristio pa opet valjanu „korist“ iz tih trista kila ne videh niti osetih…
Naravno, s vremena na vreme sam ljut na samoga sebe što (pored ove šćeri) nemam veliku i brojnu porodicu, što se nisam ženio pet puta i isto toliko se razvodio i pravio svakoj dvoje il’ troje dece, sve žensko i muško da im se broj ne znade makar beležili na beli papir olovkama u boji i sve u veliku svesku na linije i štrafte po želji za svakog.

Eh da! Imao sam danas, valjda pre podne a i kasnije, ideje za priče lepe. Mislim da sam hteo opevati sneg, koji i sada pada napolju, kako vidim dok gledam kroz prozor, pada na onaj sneg koji je dana ovih prošlih napadao u količini što ga pamtim još iz dalekog detinjstva. No, ipak mi se čini da dolaze vremena što se bore za opstanak zime, koja broji poslednje snežne oblake. Pa sad, jbg. da sam slikar bi ja ono nažvrlj’o nešto na platno! Ali nisam likovnjak. Zato idem sada na spavanje.
p.s.Ovaj post će biti postavljen čim mi se vrati nadležnost! Čekam ponude za HOSTING, jer ovo me sada već stvarno uzjebava!
Stevo Valjić poslednji dan u prvoj nedelji februar Subotica

Juče mi trokirao računar! Ne mogu da čitam novine, jedva uspeo nekoga da dobijem iz blogovnika; stigli mi neki virusi, konjica Trojanska (ni sam ne znam koliko njih), ove potonje jedva stigoh poubijati, no sa ostalim virusima pojma nemam šta da činim, duduk sam za ove stvari. Zovem momka koji održava komp, kaže nema vremena, zauzet je, sutra ujutru se javlja. Dobro, mislim se, šta da se radi. Na brzaka napišem tekst za onaj gradski blog, programiram tekst za sutra, napišem namber tu „Malog Čoveka“ (znam ja da neki misle kako sam već napisao desetak nastavaka, ali nisam), popijem kafu, popijem čaj sa belim vinom, protegnem se, izadjem na terasu da se malo prošetam, vidim komšija popravlja kola i onda turira, baš kao što je Duda opisala ono turiranje pod prozorom njenog stana; meni ne smeta, jer kad udjem u gajbu, soba gde radim na suprotnoj je strani zgrade.

Onda malo prilegnem, gledam teve, Diskaveri i slične kanale. Zadremam, probudim se. Uključim komp, a tamo ponovo konji i virusi! Isključim ga, isključim i internet, ma izvučem ga iz zida, iz struje, majku mu kompjutersku! Odakle sve ovo? Pojma nemam! Juče u ranu zoru u gradu nije bilo struje; kod mene od četiri i petnaest do pola osam. Kako znam za ovo? Kod mene u sobi gde spavam teve je stalno uključen. Dakle, ode struja teve ne radi, u sobi je mrak a ja se odmah probudim ako je mrak. Ne znam kako će biti u grobu, jer očito je da ne volim mrak, moje telo ga voli još manje. Nema struje, nema računara, nema interneta, bežični telefon ne radi, zbog ovih stvari imam i onaj drugi fiksni telefon. No, dodje i ovaj današnji dan. Zove momak koji održava komp. Kaže da uključim timvjuver, ja uključim a on traži, radi, traži, radi, traži gde je greška. Nakon pola sata kaže mi da isključim modem koji sam dobio od Telekom Srbije; ja uradim i posle minute-dve uključim. Momak mi kaže da je sad dobro. Pitam ga za konje i viruse odakle oni, kaže ne zna ali da je sada sve u redu. I stvarno, sada nema frke!

Stevo Valjić prva nedelja februar Subotica