Hamzjakl

Čovek sedi na klupi. Klupa se nalazi pored staze. Staza, koja je pošljunčana, vijuga medju stablima drveća. Drveće je listopadno. Listopadno drveće se nalazi u šumi. Šuma leži na periferiji grada, dok se grad prostire na neodredjenoj tački zemaljske kugle.

Jesenji dan je na izmaku. Sa šumskim pticama primirio se i vetar. Iznad opalog lišća, boje požutelih zuba matorog kopača zlata koji na samrti sanja neiskopane grumene, što će, u to je siguran, da ih iskopa na onome svetu, prostire se sivilo koje na horizontu poprima bledilo smežurane kože na licu istog kopača zlata koji se oprostio od života, poljubivši samrtnu lepoticu poslednjeg trenutka ovozemaljskog danjeg svetla i sada već kopa, nebeskim krampom, ogromno grumenje zlata.
Čovek sedi na klupi. Podigao je okovratnik kaputa tako da mu pokrivaju uši. Razmišlja. O čemu razmišlja? Je l’ mozga o vetru koji se sakrio medju stablima ogolelih krošnji i čeka da opet dune svom snagom, ili o travi ispod gomile opalog lišća, možda o sitnim kamenčićima kojima je posuta vijugava staza koja se u daljini gubi iz njegovog vidokruga?

Ovaj čovek može da razmišlja o bilo čemu, čak može sebi da dozvoli trenutak krešenda sa iznendnom pauzom, dok u mislima vidi vozača na pretovarenoj „Harlejki“ koji, poput amaterske slike Biro Mikike, lokalnog umetnika što izmedju prstiju vrti kist i meša boje, naivno misli da u malenom rancu na ledjima nosi bagatelu svojih bivših suseljana koji se svojski trude da poseljače gradski život, što im je, istini za volju, na dohvat ruke, ali oni noću na pišanje još odlaze u zadnje dvorište seoske kuće uz dernjavu domaćih životinja koje gradski seljaci, sa punim pravom, mešaju sa prekookeanskim zverima.
Ovaj čovek ima tu neopisivu slobodu, toliko nedostižnu zemaljskim smrtnicima koji živahno hodaju, a da toga nisu ni svesni – pored Valjićevog kruga, slobodu da mašta koliko god ‘oće i koliko god može. Ovaj čovek, ne samo da je svestan svekolikih maštanja koje pruža običan a, ipak, magičan krug Valjićev – koji se, za retke poznavaoce drevnih tajni, još zove i Stevin krug – već zna da negde, na drugom kraju sveta, nekom ljudskom biću divljaci vade utrobu, da se buduća majka, uz srećne muke, poradja, da novopečeni pijanac baš ispija prvi gutljaj piva a od sutra prelazi na žestoko piće, i kada se hemijskom olovkom puno škraba ona se brzo istroši i da valja nabaviti novu i, što nije najvažnije, ali nije ni poslednje, da se negde, neznano kud, no – ne samo u mašti, iz dimnjaka usamljene kućice, čiji krov je pokriven i odiše mirisom prošlogodišnje trske, diže u noćno nebo tanak beli dim koji se rasplinjuje ka putu za nepoznato.

Ali on trenutno razmišlja o tome da će kupiti pisaću mašinu, gomilu papira i litru domaće rakije. Kada bude sve to imao, sešće za pisaći sto i udenuće list papira u pisaću mašinu. Ispiće dva-tri gutljaja rakije i napisaće naslov priče:

VALJIĆEV KRUG

Čovek sedi na klupi. Klupa se nalazi pored staze. Staza, koja je pošljunčana, vijuga medju stablima drveća. Drveće je listopadno. Listopadno drveće se nalazi u šumi. Šuma leži na periferiji grada, dok se grad ležerno prostire…
stevovaljić tekstiznovembra1994godinesubotica

RIBLJE OKO
prva polovina

Gledam u Starog, koji sedi pred kućom, na verandi. Posmatra Sunce koje zalazi iznad glave našeg prvog suseda koji okopava baštu. Prijatno je predvečerje, bez daška vetra. Stari je prebacio svoje noge preko direka i ljulja se u pletenoj stolici.
Stojim postrance i gledam njegov oštar profil. U pozadini, povrh njegove glave, spuštaju se grane Žalosne vrbe; a još dalje – iz dimnjaka stare Ciglane kulja gusti crni dim i diže se u visinu. Sa Ranžirne stanice, koja se nalazi u blizini, dopiru zvuci lokomotive i vagona što se sudaraju jedni o druge. Stara je u kuhinji, čujem njen prigušeni glas, pevuši neku popularnu melodiju.
Gledam opet u Starog: njegove oštre crte lica prosto su se usekle u septembarsko predvečerje. Na glavi ima plavu ribarsku kapicu ispod koje vire sede vlasi. Čelo mu je visoko i izborano, kao i sivkasto lice. Pomalo isturene usne, valjda zbog veštačkih zuba, u neskladu su sa šiljatom, neobrijanom bradom. Bulji kroz debela stakla naočara okačena o njegove duguljaste uši. Na sebi ima izgužvanu plavu majicu bez rukava i kratke pantalone od izlizanog somota i sandale od svinjske kože.
Gledam ga već pola sata. Ponavlja iste pokrete: levom rukom, u kojoj drži praznu pivsku bocu, stalno maše levo-desno, bez većeg uspeha, jer drugom rukom šamara svoje lice, butine, vrat i ostale nepokrivene delove tela. Usput psuje kao kočijaš i proklinje gradske foteljaše što nisu energičniji u tamanjenje komaraca i ine gamadi. Povremeno zabacuje glavu unazad, adamova jabučica poskakuje: gore-dole, gore-dole… Onda pogleda u suseda i ljulja se u ritmu njegovih zamaha motikom. Katkad, ne okrećući glavu, koluta očima kao riba u prljavoj vodi i na trenutke zaustavlja svoj kosi pogled na meni. Čini mi se da vidim ogromnu ribu koja me ispitivački i pomalo naivno gleda svojim buljavim očima, i kad se uverila da je zaista posmatram, zakoprca se u mutnoj vodi i okrene mi leđa da bi zatim tupo buljila u drugi smer.
Stari gleda u dno prazne boce. Mora da je naišao na nešto interesantno, jer dosta dugo gleda u tu – za mene nevidljivu stvar. Mrmlja nešto u sebi, vidim kako pokreće usne. Onda gleda u našeg prvog suseda koji okopava baštu. Mislim da je pogled zaustavio na rukama, kojima, naš sused, u pravilnim razmacima, zamahuje. Ali, nisam siguran, jer sada se pojavila žena našeg prvog suseda koji okopava baštu. Nešto govori, ne razumem šta. Udaljeni su i do mene dopiru nerazgovetni glasovi. Stari prestaje da se ljulja, gleda u ženu; čak je i bocu ispustio. Naginje se malo napred. Čini mi se da je usredsredio svu svoju pažnju na suseda koji je prestao da okopava baštu i sluša svoju ženu koja govori. Sumnjam da Stari razume šta ona govori, jer je gluv na levo uvo. Valjda je zato i okrenuo glavu, tako da je njegovo desno uvo usmereno prema našem prvom susedu i njegovoj ženi koja nešto govori.
Stari, opet, ispravlja svoju glavu, tako da gleda u njih, pažljivo gleda u njih. Ali, opet nisam siguran… kao da gleda usne žene našeg prvog suseda, koji se nalaktio na motiku i, naravno, umesto da okopava baštu, sluša svoju ženu koja nešto govori. Gledam u lice Starog, napregnuto je, mislim da se na njegovom čelu pojavljuju kapi znoja. Izgleda da se svojski trudi da pročita reči sa njenih usana. Ali, valjda mu to ne uspeva, jer njegovo lice poprima zabrinuti izraz. O čemu sada razmišlja? Možda o tome da žena našeg prvog suseda – koji se odmara nalakćen na motiku – baš o njemu priča.
Ja zaista ne znam o čemu priča žena, ali vidim da naš prvi sused nastavlja okopavanje bašte, a njegova žena – koja je upravo rekla svoje – vraća se u kuću na kojoj je osvetljen jedan prozor.
Stari je opet u prvobitnom položaju. Diže bocu i maše levo-desno. Uspeh je isti kao malopre: iznova pljušte šamari i psovke. Iznenada se umiri, iako naš prvi sused i dalje okopava baštu. Kao da razmišlja. O čemu? Ne znam. Na trenutak postade nepomičan, kao punjeni fazan koji je u sekundi neopreznosti bio zatečen i sada služi večnosti na zidu nečije sobe. Izgleda da je i Stari zatečen, ali ne za večnost. Još je nepomičan i razmišlja. O čemu? Možda o tome šta je rekla svom mužu žena našeg prvog suseda koji uporno okopava baštu. Stari je ozbiljan. A šta ako je žena prvog suseda baš o njemu pričala? A Zašto bi baš o njemu pričala? Šta ona uopšte ima o njemu da priča, i otkuda njoj, ako je zaista pričala o njemu, a čini se da je Stari uveren da je ona baš o njemu pričala, pravo da priča o njemu, iako je on njen prvi sused?
No, opet moja nesigurnost! Možda Stari i ne razmišlja o ovim stvarima, već o tome – zašto je osvetljen samo jedan prozor, a ne dva, tri ili svi prozori na kući našeg prvog suseda koji okopava baštu. A možda razmišlja o tome da ne vredi osvetljavati ni jedan prozor na bilo kojoj kući, jer, zapravo, još nije pao mrak. Ali, ovo je već moja četvrta nesigurnost, jer, možda, Stari uopšte ne razmišlja…
STEVO VALJIĆ decembar 1995 subotica kraj prve polovine