Hamzjakl

Oblaci oštro promiču nebom koje se vidi kroz prozor. Bez zavese soba je gotovo prazna. Sto i dve stolice, ofucani ormar sa odvaljenim vratima… U uglu stoji poluprazna korpa sa jabukama, stoji u tom prašnjavom uglu, ta pletena korpa sa nezrelim jabukama, koje smo ubrali pre nekoliko godina sa čvrstom namerom da ih pažljivo čuvamo i negujemo dok ne sazru, dok ne prime jarkocrvenu boju sunca, što se utapa u nepreglednu ravnicu koja se u to vreme prostirala pred nama. Ravnicu koja vazda skriva svoju dužinu i širinu, ne dajući nam ni malo izgleda da je za života sagledamo.
Ravnica je velika misterija koja je zapisana u oblacima. Njene tajne su skrivene u zabitim uglovima negde na periferiji gde zemljište postaje valovito i postepeno prelazi u brda, a na koncu prerasta u planine, koje vrhovima svojim iščitavaju oblake.
Ravnica je biblioteka. Ima dvesta hiljada knjiga, dakle pravo bogatstvo koje je zbog reke vremena, čija su nedra varljiva, nedostupno spoznavanju i razumevanju običnog smrtnika, poput mene. Vekovima taložena mudrost ravnice mi tako najčešće izmiče.

Sedimo jedno naspram drugog za stolom bez stolnjaka. Na tom stolu odvajkada ni hleba ni soli. Mesta ima samo za čašu ustajale vode. Vazduh u sobi je memljiv i vlažan. Nikada nisam razmišljao o provetravanju. Čovek se vremenom navikne na vazduh koji udiše u svom domu, ne razmišlja mnogo o ostalim osobama sa kojima ga deli.
„Znaš da volim mladu zimu“, rekoh joj izmedju dva dima jeftine cigarete, i pritom pomislih da je njena mržnja pozna. Ona ćuti. Kosa joj pada na uska drhtava ramena, dok bradom pritiska svoje grudi koje se nadimaju i spuštaju u nejednakim razmacima zbog ubrzanog disanja. Ne vidim joj lice, ali znam da se bori sa suzama. Iznad stola visi pregorela sijalica u boji. Oko nas neravni zidovi požuteli od dima, žedni svežeg belog kreča. Brodski pod škripi pod teškim koracima jučerašnjeg dana kada je pala odluka koja je pažljivo odmeravana, dugo u njoj sazrevala. A kada je najzad poslednja cigla uzidana u gradjevinu koja nas je razdvojila, ona je zapisala u oblake:
„Bila sam ti stomak, glava, ruka i noga. Sada se vraćam svome telu.“
Žena je knjiga koju devet puta čitaš, a ni deseti put je ne pročitaš. I onda čuješ kako neko kaže:
„Takav je život.“
Život je pišanje uz vetar koji te uvek oduva. Život je plivanje niz vodopad koji se stropoštava sa visine od hiljadu metara i negde na sredomedji ubrzava, a kad udari o kameno dno, glava se razbija ko boca ispuštena sa desetog sprata spavaonice u predgradju velegrada.
„Plačeš?“, ispade mi mrska reč iz usta, tek toliko da zaplašim tišinu koja me sve više obavija i čini me nespokojnim. Ona podigne glavu, ja se trgoh i u trenu potonuh u daljini njenog pogleda.
„Ne znam šta ću posle tebe“, rekoh joj ne uspevajući da odagnam strah. Ona slegne ramenima i jedva primetno klimne glavom, kao da hoće reći:
„Znam.“
Ali ništa ne reče.
„Nisam naučio da čitam oblake“, nastavih hrapavim glasom. „Prebrzo promiču nebom.“
„Treba ih osetiti.“, reče mi i opet spusti bradu na grudi.
„Osetiti?“
„Da, osetiti.“ prošapta, ne digavši glavu.
Potom je zaćutala. Minuti se otežu, od zida do zida. Bliska izvesnost zmiji se oko poslednjeg trenutka i polako mi steže vrat, orošava naborano čelo, ispija mi poslednju kap pljuvačke iz grla.
„Treba da se postane planina.“, nastavi tiho i polagano razvlačeći svaku reč.
Njen glas titra izmedju tavanice i drvenog poda.
„Da osetiš njen vrh odakle puca divan pogled na ravnicu, odakle se da videti plodna zemlja i mrtvo sivilo što ti daje šansu da biraš. Treba da osetiš planinski vrh koji probada nebo i čita ono što je zapisano u oblacima.“
Imao sam godine biranja za sobom. Jeza mi krenu od vrha glave, prostruji telom, napusti me na petama i protrese sve četiri noge drvene stolice.
„A šta je zapisano u oblacima?“, upitah.
Ćutala je. Imao sam godine biranja za sobom i izabrao sam. U petama osetih jezu koja me potom protrese i napusti kroz vlasi kose.
„Ako jednom dosegneš vrh, možda ćeš smoći toliko snage da pročitaš oblake…“
Večnost je ništavna u poredjenju sa zbiljom koja se sada valja preda mnom, noseći na ledjima riblju kost koja je taman po meri ljigavog tunela odakle treba da pokulja mnoštvo reči, koje bi, kad bi kojim slučajem napustile moja usta, izgubile svoje značenje, postale neartikulisani zvuci što se slivaju u očajnički vrisak.
U sobi zavlada polumrak, napolju poče duvati vetar: nosio je oblake s jednog na drugi kraj neba. Ona ustade. Na trenutak je nepomična, onda krene prema vratima i izadje iz sobe. Krenuh za njom i zastadoh u malenom dvorištu malene kuće. Tada mi svet pade na glavu. Svet je loptica kojom se igraju velika deca, tamo negde gore.
Stojim na kapiji koja gleda na vlažnu ulicu. Teskobni tesnac jutra. Vreme klizavo, osvetljenje mračno. Ona se udaljava laganim ali čvrstim koracima. Na kraju postaje izdužena linija, pa tačka i prazan list papira. Pogledam u nebo. Na tren su oblaci zastali, pomirljivo me pogledali i nastavili svoj put, sa jednog na drugi kraj neba.
Sutra stiže senilno jutro.
Stevo Valjić jednom u Subotici

JUTARNJA GIMNASTIKA

(odlomak)

Ono što stvara nemir u meni, to je vinjak koji polagano isparava iz boce. Isparava, jer na boci ne primećujem ništa neobično. Zadržala je svoj prvobitni oblik. Sa etiketom koja se pamti. Ali nivo tekućine se smanjio, preselio se u moj stomak, pa u glavu. Opet sam pijan. Sutra će mi ponovo faliti dva-tri sata iz pamćenja. Svejedno. Sada ću se obući i otići kod Sofije. Baciću se medju njene noge, naglavačke skočiti u tu njenu veliku, amorfnu provaliju. Izmasiraću blede, drhtave obraze na njenom dupetu, izgnječiću njene mlekare od dvaju sisa na kojima je smežurana koža pouzdani znak da je u poodmaklim godinama, da ne kažem pri izmaku lepih i kratkotrajnih sredovečnih godina kada klimaks udara u vrh bradavica, stidne dlačice otpadaju od prenapregnutosti, kada su ljubavni sokovi gotovo presahli, a očajnički trzajevi da se uzme još malo, samo još malo, nalik su vrhu pecaroškog štapa čiji je vlasnik skoknuo do prvog žbuna da se izmokri. Sofija, moja jadna sofija! Šta bi ti bez mene? Šta bi radila da mene nema? Nikom ne bi bila potrebna. Ni zrikavi mačor te ne bi udostojio pogleda. Spala bi na tanku, poludogorelu sveću, na ispražnjenu plehanu dozu dezodoransa s mirisom uvenule ruže, na krastavac iz uvoza koji se plaća devizama. Spala bi na svoje kratke debele prste i morala bi odseći nokte lakirane kurvanjsko crvenom bojom. Da mene nema, Sofijo moja jedina, koga bi onda ganjala kuhinjskim nožem po stanu na jedanaestom spratu? Ljubavi moja, Sofijo svetla, da me kojim slučajem nema s kim bi ležala na golom podu i s ludačkim pogledom uprtim u plafon pripovedala o svojim prividjenjima? O Sofijo, pizdo jedna, kome ćeš pričati kada mene više ne bude bilo medju živima, kada budem riknuo, kada postanem prašina izmešana sa peskom koji ulazi u otvore na kaputima, upada u cipele i zimske čizme, grize oči i lepi se za dlačice u nozdrvama, zrnce peska s prilepkom prašine koje na volšeban način stiže medju tvoje noge i striže kožu sa butina i lomi preostale kovrdže na tvom bregu gde su vojske gubile bitke i krstaške ratove, na bregu gde su slonovi u stampedu lomili noge i ostavljali skupocene kljove, na bregu gde su dileri gubili bogatstva i pola života na kupljenim deonicama firme sa sjajnom fasadom a iznutra ruševinom. O Sofijo, kurvo neponovljiva, majka svih maloumnika i postmodernih ludaka, o zaštitnice ludnice, kraljice svih kurvi koje se daju za siću, o Sofijo, kurvo prokleta, ti koja, poput književnih kritičara, imaš sve u malom prstu, pitam se sneno, ucveljeno kao udovac ubijene udovice pauka – zašto nisi postala spisateljica, književnica, ženski pisac sa muškim poimanjem? Kako bi tek ti umela opisati dvonedeljne bebe koje osakaćene, bez ruku i nogu, povadjenih očiju mile po belom plafonu tvoje sobe ostavljajući za sobom krivudave linije sveže krvi, dok bi ti svršavala s pivskom bocom medju nogama. Sofijo, o ljubavi, o pizdo nad pizdama, zašto nisi postala vrtiperka, ženski književnik kome bih poklonio kucaću mašinu da ispisuje stranice s crnim florom u zapećku, stranice romana koje imaju boju one druge, nevidljive strane Meseca. Ti, kurvo voljena, jedino bi ti uspela smisliti zaplet besomučnog trčkaranja po medjunarodnom putu sa četiri trake koji preseca centar grada, trčkaranje po najvećoj gužvi, uveče u sedam pod punim osvetljenjem, a policije, kao u inat i kao i uvek nigde! Rasplet bi smislila veličanstven. Hapy and na kraju: svi automobili siti, i umobolnik čitav: lud skroz: stopostotni srećnik u ludaćkoj košulji. Koje bi sve književne nagrade pokupila! Sofijo, kurvo ljubljena, bio bih ponosan na tebe kao Strindberg na junaka u svojoj drami. Šta bi ti bez mene Sofijo, šta bi kad me ne bi bilo? Ali me ima! Žilavo sam živ i otporan na deset ludaka koji su poput tebe: razapeta si izmedju ludnice i smrti. Zar biti lud nije isto što i biti mrtav? Neću kod tebe Sofijo! Neću, jer si luda kao deset ludnica! Evo, mogu da zatvorim oči i da te vidim u tvojoj sobi bez nameštaja. Čini mi se da si tek na pola puta do totalnog ludila. Stan je skroman. Zidovi goli, ali sveže okrečeni. Ipak je najvažnije da se, premda negde visoko, ima krov nad glavom. Na jedanaestom spratu prozor bez zavese. Vide se svetla grada, no ti ne gledaš kroz prozor koji je odškrinut u vertikali. Ali čuješ muziku sa hotelske terase. Dole, na ulici sa četiri trake gde umobolnik vežba slalom, saobraćaj je gust kao testo koje mesi buregdžija na uglu. Pretpostavljam da je trg u centru prepun šetača. Oko velike žardinjere, na rubu popločanim brodskim podom, sede penzioneri i, još ne znajući da je njihova „životna naknada“ pojam iz nekih prošlih, boljih vremena, pasu svoje oči na mladim curama. Toplo je u mesecu julu; oko Zelene fontane nema mesta za sedenje, mesta nema ni na okolnim klupama. Možda je desetak minuta iza devet uveče. Bista Danila Kiša, i bronzana poprsja nekolicine poznatih sugradjana, naših pokojnih, dremuckaju u toploj večeri. Dva Atlasa, dva bradata Titana ispod balkona Gradske biblioteke smrknuto gledaju na vrevu. U Yu Festu, u pozorištu i ispred, nema slobodnog stola. Prekobrojne je novi upravnik bacio na lomaču i sada iza svakog stabla gori vatra; u ovoj prašnjavoj selendri se nešto dogadja: zbiva se po cenu gaženja malobrojnih relikvija koje po svetskim merilima cene i ljubomorno čuvaju, no… gde se to u tom istom svetu bilo šta deli besplatno?, možda u knjigama i, slutim, u TV dnevnicima. Izmedju korintskih stubova trešti muzika iz zvučnika. Negde podalje, u mraku, sa katedrale dopire zvuk zvona. Popovima, kao i uvek, kasni sat. Na tornju Gradske kuće, kao uvek, sat žuri, ili je opet stao. Ispred dragstora je gužva, iako se piće može kupiti od mraka do jutra, a posle su ionako sve prodavnice otvorene. Najpoznatija knjižara u gradu je zatvorena i priča je za sebe i za neke povlašćene koji su uzeli stvar u svoje ruke, ne da zavedu red – no da budu iznad reda, što se u selendrama podrazumeva. Knjižara radi do sedam, a posle ko naidje, neko poznat ili manje znan, u zavisnosti od afiniteta, a oni su širokog spektra. Uglavnom, u knjižari piva uvek ima, nadje se i nešto rakije, vinjak ili konjak, viski je za probrane. Možda neko od toga i ima koristi, neko baš i nema, a nije isključeno da ima takvih koji su nezainteresovani. I sasvim je na mestu da se vode razgovori; priča teče, najčešće bez sredine i kraja, a ipak tajanstvena, za neupućene zamršeno rekla-kazala; kuju se veliki planovi za sutra koje redovito kasni po dvadeset i četiri sata. Medjutim, ako ne sutra, onda prekosutra ide sve iz početka, za naivne – naravno . Deviza „samo da ne bude kraja“ teče kao potočić što izvire na drugom kraju sveta. Ako već ne može bolje, pa … da se ne kvari. Neću, gospodo, neću da vam kvarim svetle večeri sa tajanstvenim svećama.

Nešto podalje, desetak minuta laganog hoda, institucija u palati; ko zna ko je danas dežuran u Likovnom susretu? Kitnjasta zgrada u secesiji je najčešće u mraku, nema se para ni sluha za osvetljenje fasade kojom bi i Pešta, čak i jedna Wiena ponosile. Možda je tako u redu. Mrak je najbolje osvetljenje da se znamenitosti kupaju u svetlu dnevne i dvodnevne politike. Preko puta palate koja ne zaslužuje da je se spomene u kontekstu novčanih sredstava za „prepucavanje“ stoletne politike, u parku, ispred železničke stanice, a to je lična karta grada za one koji ovamo dolaze ili samo prolaze, sijalice od imaginarnih wati u dva kandelabra razdvajaju mrak od mraka. Tu je smešteno poprsje jednog besmrtnika koji se krije u tami. Na koliko li je glava „radio“ maestro Meštrović? Ne znam, nisam ih brojao. Ne verujem da je on sam tako nešto pokušao. Na stepenicama, koje vode ka stanici, ispružio se odbačeni prezervativ… iskorišćen! Kezi se, tamo, kao opomena bolestima što nas u budućnosti očekuju, ili se već nalaze medju nama, u vazduhu koji je suv i prašnjav. Uprkos tome, tamo gore kod tebe, povetarac ulazi u sobu praznu na sve četiri strane sveta. Upalila si isto toliko sveća. Ne znam zašto četiri? Za Boga, za djavola za muškarca i ženu? A gde su deca? Dala si im nešto para za bioskop i sladoled. I ne moraju da žure kući. Lucidno. Čak bi se moglo reći normalno, svakodnevno, obično, očekivano, priželjkivano, pažljivo isplanirano; za prve susede koji uglavnom gledaju svoja posla i film koji se daje na televiziji sasvim nevažno.

Stojiš na sredini sobe. Ogrnuta si providnim haljama. U stvari, ako se napregnem, kao da vidim da ti s ramena vise pocepane zavese koje više ne koristiš. Setim se, nehotice, noći kada si ih pocepala. Ne znam da li si imala histerični napad, ili napad histerije? Čini mi se da u tvom slučaju to nije isto, iako su razlike male, ali iznijansirane. Ovi tvoji napadi meni su već postali bezlični, beskrvni, dosadni kao hit dana na lokalnoj radio stanici koji svakog sata ponavlja istu pesmu. A možda ti se, onako, iz čista mira ćefnulo pa si priredila ludo-dramu za jednog gledaoca. Žalim Strindberga, a još više Dostojevskog što te nisu stigli upoznati. No, teši me saznanje da će te ipak sresti dok te pomoćnici djavla budu pretresali u predvorju pakla. Premda mi se čini da su ljudi kova Dostojevskog i Strindberga zaslužili raj, imaju moju podršku; razumem ljude: ni na onom svetu ne mogu bez likova kojima ti služiš kao prototip. Ovako, sada, ovog trenutka, mogu da te vidim u svojoj mašti i predstavim kao andjela što lebdi u sobi. Ali ti znaš da moja mašta može biti poput dvoseklog mača: oštrica na obe strane, čak je i sedefasta drška opasna. No, neću zamahivati. Neću da seckam sliku koja je pradetalj iz kojeg nastaje film.
Na tri zida leluja se tvoja debela senka. Kroz prozore najviših spratova susednih zgrada mirni stanari gledaju obrise teške sto kilograma. Zašto nisi spustila roletne? Znam, voliš besplatne predstave. Ako mi se ukaže prilika kandidovaću te za Oskara što ga dodeljuje Akademija probranih ludaka. Ulazim u tvoj stan. Pretsoblje, koje služi kao kuhinja, mračno je poput onog mesta gde bih s vremena na vreme rado da te vidim. Tiho se ušunjam u sobu i, oslonivši se ledjima o zid, sednem tik uz dovratak. U uglu, s moje desne strane, tvoj pribor za motanje cigareta: Rizla, papiri Montana i duvan Tabana u pakovanju od 40 grama. Blagi povetarac koji se stvorio pri zatvaranju vrata zanjiše plamičke na svećama. Na dva poprečna zida pijano igraju tvoje senke, premda nepomično stojiš raširenih nogu i ruku. Bosa si; neočešljani i neoprani pramenovi kose spuštaju se na tvoja ramena. Treća senka pada tačno preko mene i pritiska me za zid. Tvoje oči iskre kao prskalice u ruci deteta na Božićno veče. Onda zbaciš sa sebe halje koje lenjo padaju na tvoje ispucale pete. Pred mojim očima talasa devedeset i sedam kilograma mesa. Pred mojim očima pleše bezoblična masa, topi se i razliva po zelenom tepisonu, polako obavija moje noge i skida čarape; penje se po mojim butinama i raskopčava pantalone.
„Ne skidaj košulju“ čujem glas koji dolazi odnekud iz dubine ove amorfne mase što se porazlivala po mom telu. Svojim masnim usnama ljubi moj nos, čelo, obrve i trepavice; osećam na obrazu njen debeli slinavi jezik. I onda se upitah: Da li je ovo težak san prožet košmarom, ili delić stvarnosti koju ostavih tamo gde obitavaju smrtnici? Pošto nemam puno izbora odlučujem se za soluciju da možda ipak sanjam da ležim kod tebe na ćebetu prostrtom po podu; spavam. Spavam i sanjam da ležiš na meni a ja se gušim. Ugušio sam se, ugušila si me. Onda odlepršaš u kupatilo, ja lebdim za tobom. Vidim kako stojiš pred ogledalom, u rukama držiš olovku i papir. Brojiš bore na licu. Beležiš. Umnožile su se. Od juče ih ima više. Htedoh ti reći: „Zašto ne koristiš digitron, lakše je?“ Ali ja sam mrtav. Ugušio sam se pod tobom. Premda lebdim, oslonio sam se o bojler koji visi na labavim kukama iznad tuš kade. Uvek sam se plašio da će, dok se budem tuširao ili sapunjao lice, bojler pasti na moje noge i da ću posle nevešte hirurške intervencije zanavek ostati bogalj i da ćeš biti prinudjena da me neguješ, što bi ti rado prihvatila, jer bi tada po želji mogla da ležiš na meni. Pažljivo nalakćena – tvoja težina bi me pritiskala, ali ne toliko da me uguši, jer koga bi onda sutra, prekosutra i svih nadolazećih dana mogla ugušiti. Ovako, pak, lepo bi rasporedila za svaki dan malo stiskanja. Tako bih ostario pod tobom; verovatno bih ranije osedeo no inače, ali izlapeo i nejak da ti se oduprem predao bi se i, grčeći prste, grozničavo molio Boga da mi izdejstvuje audijenciju kod prvog sekretara djavola. Ležao bih pokriven čaršavom na ćebetu razastrtom na tvrdom podu u preuredjenoj vešernici na jedanaestom spratu zgrade na periferiji centra grada. Svaki drugi dan stavljala bi svenulo cveće u teglu sa užeglom vodom, koju bi metnula pored moje glave i zanosno mi pričala kako je lepo što starimo zajedno. Ali, srećom, već sam mrtav. Uz tvoju pomoć preminuh dovoljno mlad da bih žalio za malobrojnim uspomenama koje se pamte do smrti. Pošto ne bih da bojler baš sada padne i preplaši te usred brojanja brazdi, odmaknem se u stranu. Bacim još jedan pogled na tvoje mesnato telo. Ovakvog mrtvog tvoja debljina me više ne uzbudjuje. Onda napravim krug iznad tvoje glave i izlebdim iz kupatila, ulebdim u sobu i osvrnem se još jednom, potom izlebdim kroz odškrinuti prozor u prijatnu noć i blaženi povetarac me ponese u deo grada gde stanujem i spusti me na ivicu kreveta.
Stevo Valjić pre petnaest godina Subotica

(POČIVAJTE U MIRU)

Ima jedna interesantna stvar koja se tiče mojih bivših školskih drugova: svi su odreda ženjeni ljudi. Imaju svoje porodice, žene, decu, dobro plaćena zaposlenja… Imaju svoje hobije. Neki od njih žive sa taštom ili su jednostavno – u nedostatku adekvatnog stambenog prostora – ostali i dalje živeti sa svojim roditeljima, naravno, sa vlastitom, novostvorenom porodicom. Poskidali su postere sa zidova svojih dečačkih soba, izbacili nepotrebne delove nameštaja, preneli na tavane svoje bogate kolekcije gramofonskih ploča, spakovali u velike kartonske kutije muzičke časopise i isečke iz novina o svojim nekadašnjim idolima… Na mesto svega toga postavili su dečji krevetić, koji je posle mesecima bio pun popišanog i pokakanog plača. Ti mali govnari im nisu dali ni oka sklopiti. Štaviše, ti moji bivši frendovi su, naprosto, bili prinudjeni poći u kupovinu: po cucle i pelene, najnoviju – najbolju i najzdraviju dečju hranu koju je prethodne večeri reklamirala televizija u svojoj uobičajenoj emisiji „Imaš lovu čoveče, kupuj muda za bubrege“.

Zatim su na red došle male noćne posudice, koje su kasnije često korišćene; pa gomila igračaka i slikovnica, i neke komplikovane tehničke igrarije za buduće Ajnštajne, Tesle i trans-kancelarijske dangube. I na kraju njihove „paterske“ odiseje, izdavali su silne novce na smešno male pantalonice, košuljice, majice, kapice, cipelice, čarapice…
Ošišali su svoje dugačke kosurine, obrijali brade… Farmerice im više nisu izgužvane i prljave, već ispeglane, a boja im je kao da su nove novcate. Uozbiljili su se, postali su pravi očevi, strogog i često namrgodjenog pogleda. Bez pogovora izvršavaju svoje svakodnevne bračne obaveze. Idu u duge šetnje sa svojim ženama i ponosno guraju kolica iz kojih se čuje dreka.

Neretko odlaze i na pijacu, sa pletenom korpom u ruci; spremni na cenkanje do poslednje parice za kilogram krompira da bi u slučaju uspešnog ishoda – posle podužeg cenkarenja, ubedjivanja i živog gestikuliranja – lica ozarena zadovoljstvom, ponosno napuštali isto tako zadovoljnog prodavca. Usput bi, pogledom dobrog znalca koji se razume u sve kvalitete voća i povrća, svežih jaja, sočnih pilećih bataka, mlečnih i ostalih poljoprivrednih proizvoda, zastajkivali pred prepunim tezgama i zapodenuli poduže priče, katkad i prave pravcate sage o samo njima dobro poznatom, ali svakako vrhunskom, naravno domaćem siru svojstvenom ukusu. Ali recepte za te čudesne ukuse – samo njima poznate – ljubomorno bi sačuvali za sebe i ostavljali pomalo razočaranog seljaka koji je, eto, mislio da u proizvodnji sireva za njega više nema nikakvih tajni.
Potom bi, neki od tih mojih bivših školskih frendića, pošli do druge tezge na kojoj bi možda uredno naslagane jedna na drugu, nalazile se jabuke rumene kao nebo pri zalasku sunca. U nadi da će prodati koji kilogram svojih proizvoda, vinogradari i voćari su slušali beskrajne priče o velebnim vinogradima i voćnjacima dedova mojih bivših školskih drugova. Gotovo da su osetili u svojim isušenim ustima jačinu – pre desetak i više godina ispečenih rakija, prvi put u svojoj karijeri vinogradarskoj a doznali su nešto i o vrstama drva od kojih se prave bačve za vina.

Nedeljom poslepodne, a i ostalim danima kada ugrabe nešto slobodnog vremena, provode svaki trenutak tog vremena na obali obližnjeg jezera. Sedeći na tronošcu, sa slamnatim šeširom na glavi, i sa izrazom napetog iščekivanja na svojim facama, bulje u vrh štapa. Kao strastveni pecaroši, kadikad i ponesu svojim kućama neku siću, možda nešto malo veću ribicu, tek da zasmrdi riba na njihovim stolovima za večerom.
Sve gledaju kroz dinar, a nekada su ismejavali sva poskupljenja. Nisu gostoprimljivi. Ako vrneš katkad k njima, ni kafom da te ponude, a pivo je imaginaran pojam za njih. Atmosfera je nekako napeta, sve se vrpolje, premeštaju se kao da ih svrbi dupe – ni sedeti ne mogu na miru. U vazduhu lebdi neko iščekivanje, kao da žele što pre da te se otarase. A ti im postavljaš već toliko puta prežvakana pitanja:
„Kako si?… ovaj… ste!? Težak život… Digli ste kredu… ma nemoj! Stvarno? Keve ti… A šta ste to sve pokupovali…“, pitaš više nego naivno, kao da još nisi primetio izglancani nameštaj, a tek golemi ormar koji (na njihovu veliku žalost) još i sada zvrlji poluprazan. Ali ništa zato, počeo si, pa onda i nastavi!
„Mame mi, ovo ste dobro izveli. Još samo gajbu da izgradite i biće k’o bog! A to što ti žena ne šljaka, nemaj brige… sve će jednom da se sredi, videćeš! Nego, kako deca? Joooj, što je mali sladak…
Elem, tu već vidiš ponos u njihovim očima, jer, naravno, na kraju krajeva oni su ti momci koji su napravili te klinke i klince, a to ne može baš svako… Ako se možda nelagodno osećaš zbog te njihove gordosti, da nekako skriješ svoju zbunjenu kukavnost što i ti sam nisi u stanju izfabrikovati nešto slično, iznenada promeniš temu i tobože sa oduševljenjem se prisećaš davnih vremena.
„Ej! Je l’ se sećaš ovog ili onog? Bilo je strašno… A tek mi! Opasno društvo…“

I tako, ti im žvališ, pričaš, dosadjuješ, već im skoro ideš na nokte. Posle pola sata ustaješ i izvinjavajući se što si im smetao, sav srećan odlaziš da ih više nikada u svom poganom životu ne sretneš, a kamoli da ih posećuješ.
Dakle, sav srećan odlaziš, a oni te maltene guraju ka izlazu govoreći usput:
„Dodji nam opet. Navrati češće! Bićeš nam drag gost. I… pozdravi svoje stare…
Šta bih još da dodam na račun mojih bivših „drugarčina“. Skoro ništa, to jest, bezmalo svašta… reči su reči…
Zbogom i hvala vam, negdašnji školski drugovi moji… Počivajte u miru. Možda ću jednom, u dalekoj budućnosti posetiti vaše grobove, a ispod epitafa položiti buket vama neznanog cveća u zardjalu limenku u kojoj se nekada davno nalazila neka vrsta ukusne hrane za pse lutalice.
Stevo Valjić 1984 u Subotici Proleće

Pregledao sam onih 120 kucanih stranica i ispada da je ova verzija neka početna verzija onoga što je na kraju trebala da bude ona poslednja verzija. Jebiga kad sam lenčuga i dosada nemarna, znam da je ovo daleko od konačnog teksta ali mi se ne ide u podrum i garažu da prebirem po prašnjavim papirima. Eto, zbog toga ću tu i tamo da puštam na blog detalje, odlomke… Hteo sam da ništa ne diram u tekstu, ali ću ipak da umočim prste u ovu kajganu sa puno mladog luka. Ovaj odlomak koji sledi i nije toliko daleko od početka priče, a baš taj početak nije ono što bi trebalo da je i ako budem u sledećih desetak dana (pored ostalih obaveza) raspoložen, možda i napišem početak priče. Dakle:

JUTARNJA GIMNASTIKA
(odlomak)

Ponovo sipam vinjak. Preko ramena prebacujem pokrivač. U sobi je sveže. Grejem s kaloriferom. Dok duva koliko toliko je toplo. Prošlu zimu sam uglavnom provodio u krevetu čitajući knjige. Pokrio bih se do grla jorganom i preko toga još dva ćebeta; ne bih se svlačio, ležao bih u pantalonama a ispod nosio trenerku, na sebi sam imao još dva debela džempera. U jednoj ruci držao bih knjigu, drugu grejao pod jorganom; desetak minuta bih koristio levu, potom desnu ruku. I tako bih čitao sve dok me san ne bi savladao a ja zaspao u hladnoj sobi, no dobro utopljen. Po svemu sudeći, obzirom na moje finansijsko stanje, nadolazeća zima biće sasvim nalik prošloj. Iako ne znam da će za petnaestak godina to biti veoma nepopularno, pripaljujem cigaretu. Polako se razdanjuje. Prozorsko staklo je zamagljeno. Izgleda da je napolju hladno. Ne bih znao reći kolika je razlika u spoljašnjoj i temperaturi u sobi. Ona verovatno nije velika. Primećujem da je dim od cigarete koji izduvavam pomešan sa mojim dahom. Dakle, i u sobi je hladno. Premda sedim na ivici kreveta, mrzi me ustajati i uključiti kalorifer. Kažu da štedimo struju. U ovim devedesetim godinama smo sve izgubili, sad još i da štedimo na nečemu što ionako nije naše. Ma terajte se! Sipam vinjak i idem do prozora. Ništa, vraćam se na krevet. Pokušavam u sećanje prizvati prošlu noć, bolje rečeno veče. Ali ne ide. Ne znam šta se dogodilo. Da li je ovde bila i Sofija? Ako je bila onda ne znam kad je otišla. I da li je uopšte otišla ili sam je izbacio, uz psovke je isterao u prohladnu noć? Jebiga, kada previše popijem i napijem se ko svinja, sledećeg dana, s mučninom u stomaku i želucu, s glavom koja kani popucati poput čaše od tankog stakla u koju se sipa vruća voda, ali trezan kao bivši alkoholičar koji je apstinirao, dva-tri sata fale mi iz pamćenja; jednostavno, na volšeban način nekoliko sati je izbrisano iz moje memorije. Ranije, pre desetak, petnaest godina, pa i pre samo tri ili pet ovo mi se nije dogadjalo. A danas mi se dešava da pola sata gledam u ogledalo i gledam u onoga koji gleda u mene i kaže mi da izgledam ko umorna pizda posle redaljke, a ja kao odjek u dalekim planinama ponavljam njegove reči. Prisetim se sada svoje pokojne majke koja je u kuhinji ljuštila krompir a ovaj iznutra bio truo, i ona kaže: „Vidiš, sine… Čovek koji puno puši i pije rakiju možda baš ovako izgleda iznutra. Da smo tvog oca, kad je umro, presekli na dva dela, verovatno bi i njegova utroba ovako izgledala.“ Mene preterano ne interesuje izgled moje utrobe, makar već bila kao krompir u majčinoj ruci. Iako ne verujem u sudbinu izgleda da je zapisano da budem krompir: spolja zdrav, iznutra truo, u fazi raspadanja. Odavno sam se odrekao od toga da se odreknem cigareta i pića. Pre bih batalio žene, ali cigarete i pića nikako. Pomirio sam se i s time da ću promeniti svet: menjam ga iz trena u tren, na papiru, no ne dam da svet mene promeni. To nikako! Kada sam imao petnaest godina sanjao sam da ću postati pisac, tj. hteo sam da budem pisac. E sad, od tada je prošlo dvadeset i pet godina. I dalje želim da budem pisac, iako to možda već i jesam. Kada negde gostujem predstavljaju me kao književnik taj i taj. Velika stvar! Biti pisac, književnik. Mrtvi pisci to ponajbolje znaju. Kad si mrtav tek tada smatraju da si pisac. Zapravo, da si bio pisac. Nije važno da li si za života bio dobar ili loš. Dabome – onaj koji je ispunjavao belinu papira Sad si mrtav, sad si pisac. Dok si bio živ jebalo se svakom za tvoje žvrljotine. Dok si još bio u životu sahranili su te propala državna vrtipera, jer još nisi bio pisac. A to ne! Nikako! Kad si riknuo svi su počeli da te hvale, a ti si dva metara pod zemljom zadovoljno se smeškao i uzviknuo bi samo da si mogao: „Najzad! Najzad je i mene stigla slava!“ Podrazumeva se da i medju mrtvima ima malo ovakvih, ali njima više nije važno kako su ih sahranili i da li pevaju ode o njima. Živi su ih napravili besmrtnicima. Oni koji su živi, koji su još živi, a i oni će biti požnjeveni, pravi su umetnici u stvaranju besmrtnika. Zasluga je uvek njihova. Pišu studije i doktorate, dižu biste, daju imena besmrtnika ulicama i trgovima. Jedan moj prijatelj, pesnik, i ja, zavetovali smo se da ako onaj drugi umre pre prvog i postave mu bistu na nekom skrivenom trgu, onaj koji će još biti živ kupiće gajbu dobrog piva, nabaviće platnenu stolicu na rasklapanje i sesti pored biste. Ispijajući pivo brojaće golubove što će sletati na bronzanu tintaru onog drugog i izručivati sluzavi izmet koji će se izdaleka beliti poput sedokose glave starine koja sedi na klupi i posmatra neujednačeni vodoskok u fontani na centralnom trgu. Jednom rečju – golubovi će da se poseru po bisti.

Medjutim, moj prijatelj ne pije pivo, alkohol zaobilazi ko što narod izbegava šaltere gde se plaća neutrošena struja za tekući mesec. U stvari, beži od alkohola kao što ja bežim od TV aparata u pola osam uveče. Ali biti pesnik to je neka druga sorta ljudi. A on jeste pesnik i pojma nemam o čemu i kako razmišlja, da znam i ja bih bio pesnik. Kod mrtvog pesnika je to drugačije. Pokojni pesnik – kako to mrtvački zvuči. Kao da dolazi iz podruma, penje se liftom do tavana, poskida crepove sa krova i poleće na kružno putovanje iznad velebnih gradjevina koje krase ovaj grad i bez kojih stanovnici, starosedeoci i sveže pristigli došljaci, jednostavno ne mogu zamisliti veliku prazninu koja krasi njihovu dušu – zagubljenu u nedavnoj prošlosti. Mrtav književnik – kako to pokopano zvuči. Treba još za života – ta, kako ćemo kada budemo mrtvi – opevati znamenitosti gradske. Poetski triptihon o tri znamenitosti u sedamdeset i sedam stihova: prvi je Prvi gradski WC u centru grada, podzemni WC, polazna stanica podzemne železnice odakle destinacije pucaju na sve strane grada. Drugi je stogodišnje stablo povadjeno početkom prošlog veka za koje se nepouzdano tvrdi da je izgorelo u furunama prigradske sirotinje, a u stvari je poslužilo kao materijal za ulaznu kapiju pakla, jer izlazna ne postoji. Treći je peščana oluja koja s vremena na vreme protutnji ulicama ostavljajući za sobom patinu kojom se svi mi ponosimo i radi toga gordo skačemo sa desetospratnice u ravnicu što svojom beskrajnošću ubija u čoveku želju za životom. Ah, književnik, pomislim i najradije bih pljunuo na tepih koji je ionako prljav. Ustajem i dovlačim vinjak do kreveta. Neću da pljunem! Radije ću popiti u slavu mrtvih pisaca. Potegnuću iz boce u ime anonimnosti pisaca koji nikada nisu dosegli visinu gde se nalazi slava, premda su već godinama mrtvi i sahranjeni. Ispiću jedan dobar gutljaj za sve mrtve pisce. Jednostavno, oni nisu po volji živim kreaturama što dele besmrtnost i zaborav. Jedan živi besmrtnik je izdejstvovao postavljanje biste svom pokojnom prijatelju, osrednjem pesniku i osrednjem po visini, na sredinu trga na koji gleda prozor njegove kancelarije i prozori Muzičke škole. Verujem da svakog jutra, sa šoljicom kafe u ruci, stoji pred prozorom i divi se svom delu. Živi besmrtnik je načinio mrtvog besmrtnika. Uostalom, danas je svako pisac, svako može da štampa knjigu. Neki od njih godišnje iseru po pet-šest knjiga. Za godinu dana napišu više knjiga no što ja mogu, pored vinjaka, gajbi piva da ispijem u najkraćem mesecu u godini. Pomislim na onog zatvorskog čuvara koji stvara knjige kao što nesredjeno, nestalno društvo stvara zatvorenike za ćelije u njegovom zatvoru. Moram da se zapitam čime se sve može baviti jedan umetnik, stvaralac? Može bilo čime. Jedno izvesno vreme. A dalje? Ja znam da umetnik mora da bude slobodan, ne iz ubedjenja, još manje iz predubedjenja. To je nešto sa čime se umetnik radja. O tome se ne može učiti iz knjiga. Jednostavno, pisac treba da zna svoj posao, jer teorija književnosti ne odredjuje granice do kojih pisac sme i može da ide, ona samo ukazuje na etalone koji nam omogućuju da ne kršimo zakonitosti. Sve ostalo je pitanje talenta i rada, daljnjeg učenja i usavršavanja. Ali, Bože moj, biti pisac, pesnik, književnik, poeta, slovoserač, samoupravni proizvodjač knjiga, pisac romana u Prvom izdanju, kao preventivna mera Drugom izdanju i svim budućim izdanjima, dopunjenim doštampavanjima; biti nazvan postmodernistom nakon čega verovatno dolazi mega, ili hipermodernizam u gaćama… Usraću se u stilu postmodernista i, ispijajući vinjak u krupnim gutljajima, pitam se koji će se izam upotrebljavati za sto godina, ako nas još bude bilo?, što je primetio i pokojni Paz. Postmoderna kao nuzproizvod dokonih istoričara umetnosti, ili umotvorina raznoraznih kritičara koji svoja mišljenja iznose u dvotomnim rečnicima stranih reči i izraza sa tvrdim koricama u boji. A sve to košta, sve se plaća. Medjutim nemam ništa protiv ako se za sto godina neka književna novost u stilu, neka revolucionarna novotarija bude nazvala „Šajzizam“, što ćemo mi veoma brzo prihvatiti i prevesti kao „Govnizam“, nešto kao AIDS jednako SIDA! Možda će novi naziv biti „Nihcizam“, na našem jeziku „Ništizam“, ili „Praznizam“, važno je da u nazivu bude izma. Ćudi me kako se u prostituciji i politici još nije odomaćio termin „Kurvizam“! Naravno, za one koji loču rakiju, konjak, vinjak, viski, vino, pivo i ostala alkoholna pića, neki veoma učeni ljudi tvrde da uživaju u alkoholizmu. „Konobar! Kelner!“, uzvikujemo u kafanama: „Donesi ovamo turu izma za moje drugove!“ Ovi učeni i uvaženi ljudi boluju od „Tvrdizma“, a vrlo je verovatno da svi mi bolujemo od neobjektivizma.
stevovaljićprepetnaestgodinasubotica

Ali ne tudju, kako su to činili oni junaci narkomanima. Lupam svoju vlastitu tintaru jer sam u nedoumici. U stvari, još razmišljam da li da otpočnem sa postavljanjem „romana“ ili da odustanem. Ne bi valjalo da postavim recimo trećinu i da mi potom dosadi, jer sa ovim stvarima imaš gomilu posla, odgovornog posla. Naravno, ovo je moj blog i radim ono što hoću, a da radim, da činim gluposti to je daleko od mene, ne pada mi na pamet, i zbog ovih činjenica (a ima ih još) lupam glavu. Trenutno razmišljam da postavim završetak priče (za mene su i dugački romani samo priče). Pet kucanih stranica, kucanih na pisaćoj mašini (pre petnaest godina), 30 redaka, dupli prored, 60 slovnih znakova u jednom redu, dakle sa poštenim marginama za ispravke, dopisivanja i tako dalje. Kraj priče je nalik početku. Oduvek me privlačilo rešenje da početak priče uslovljava kraj iste. Sve se dogadja u jednom danu, postoji glavni lik i likovi u njegovoj glavi, ima pijanstva od prethodne večeri, takodje i u prezentu, burnog ljubavnog života – prave pičkaže štono se kaže, filozofiranja i prividjanja, i tako dalje, et cetera, et cetera. Pošto sam ovaj tekst pisao pre petnaest godina čini mi se da imam makar još dve verzije koje, naravno, ne mogu da nadjem. Možda su dole u podrumu, možda u garaži, a veoma je moguće da sam ih bacio. Neki moji prijatelji su imali prilike da pročitaju tekst, čak sam planirao, da uz njihovu malu pomoć, napravim jednu jedinu knjigu što danas nije veliki problem, ali pre petnaest godina jeste bilo dovoljno teško da se to i uradi. Imao sam i neke naslove, ali sam ostao pri radnom naslovu: JUTARNJA GIMNASTIKA!

Navikao sam da u svoje tekstove stavljam i fotografije koje barem malo treba da su u štimungu samog teksta, i moram da priznam i to da ne volim raditi na starim tekstovima koje nisam završio, i više mi leži kratka forma, prvo napišem u glavi i onda „prebacim“ na monitor iz prvog i gotovo. I… još priznajem i to da sam velika, ogromna lenčuga što se tiče odredjenih poslova u vezi pisanja, ali ako donesem odluku onda nema nazad, nema prestajanja. Ono što me sada iskreno interesuje to je kako ovaj tekst može da izgleda na blogu, mislim ovih pet stranica rukopisa, pet stranica gde će se videti kojim rečnikom je priča napisana, zapravo naznake… Nadam se da ću imati i neke povratne informacije koje ne moraju biti presudne ali mogu biti veoma važne za moju krajnju odluku. Dakle, zamisli da je dan glavnog lika započeo u rano jutro prividjanjima kao posledica pijančenja od prethodne večeri, i nakon svega i svačega, na kraju dana kada je zreo za spavanje dogadja mu se isto, ali sada u mnogo lepšem obliku.

JUTARNJA GIMNASTIKA

(kraj, završetak priče)

Vidim nekakve oblake što lenjo prelaze s jednog na drugi kraj neba. Do malopre sam gledao u plafon koji je odavno zaboravio kad je poslednji put na svom ispucalom telu osetio sveže gašen kreč. A sada vidim plavo nebo prošarano belim oblacima. Ne sećam se da je ikada pre nad ovim gradom nebo bilo ovoliko plavo. Kao da se nalazim negde uz obalu mora, toliko je plavo. A oblaci, dok se provlače po nebeskom svodu, svaki čas menjaju oblik. Evo, kao da baš iznad moje glave trči bosonogi momčić i šutira kožnu loptu. Viče:
„Tata, tata! Naučio sam da igram fudbal!
Kako se njegov glas udaljava tako se belina rasplinjava po plavetnilu i pliva na sve četiri strane sveta. Potom nailazi veliki oblak posut tamnim mrljama. Približava mi se i odjedared poprima Sofijin oblik. Kao da je izronila iz Markesovog romana. Gornji deo njenog tela leluja se na nebu; raskrečila je noge kao da stoji na suprotnim stranama provalije. Ogrnuta je haljama boje zadimljene zavese na mom prozoru. Nadvila se nadamnom poput krošnje drveta kruške koju savija hladan severac. Osećam njen ledeni dah na licu, kao da sam otvorio frižider i gurnuo glavu unutra da proverim ima li hladnog piva i uvoznog senfa za kuvane viršle. Izgleda da su tamo gore vazdušna strujanja dovoljno jaka da Sofiju raseju po visećim njivama. Vidim skute njenih krpica koje drmusa nevidljiva ruka što hara nebesima, čupa njenu kosu kao vlati trave slinava njuška krave koja je na ispaši. Preorava njene rumene obraze, ostavlja duboke brazde na čelu, kida obrve i trepavice, vuče je za nos, cima uši i onda iznenada zgrabi zlatni lančić koji visi oko njenog znojavog vrata i povuče svoju maljavu pesnicu: na desetine žutih alkica razleti se nebom i izmeša se sa ostalim oblacima koji se njišu levo-desno, levo-desno, poput ljuljaške obešene o najnižu granu Oraha u susedovom dvorištu. Sofija se bori kao deset bolničara što ne uspevaju savladati ludaka koji ima svoj prvi jutarnji napad besnila. Iz njenih usta pokulja bela pena i sad je nalik muškarcu koji se brije. Ali vetar je jači. Strže s nje halje koje se razliju poput izvrnute kofe s ustajalom vodom po žednoj zemlji koja halapljivo upija svaku kap. Pred mojim očima se ukažu dve ogromne butine. Kao da gledam u naglavačke okrenutu katedralu sa dva tornja bez krsta. Tamo, gore u visini, gde se tornjevi spajaju zjapi crna rupa sa tek izraslim dlačicama po oštroj ivici. Crnja je i dublja od najcrnje i najdublje crne rupe koja se, još neotkrivena, krije u nekom zabačenom kutku vaseljene. Iznenadni udar vetra okrene Sofiju za stotinu i osamdeset stepeni i ugledam njenu crvenu zadnjicu koja drhti kao ohladjeni puding od jagoda u staklenoj zdelici. I onda, kao da joj je vetar opalio šamarčinu, vrati se u prvobitni položaj. Njene grudi desetak sekundi se njišu poput dobro podmazanih pomičnih vrata na hotelskoj terasi. Naslage sala na njenom stomaku nalik su talasima što ih za sobom konusno ostavlja trajekt isplovljavajući iz tajanstvene luke u predgradju sveta. Vetar se pojačava i polako podiže njene ruke iznad glave. U jednoj drži sekiru sa drškom od bagremova drveta, u drugoj dugačak mesarski nož; mora da ga je maznula od nekog mesara koji domaćicama zakida na mesu. Uočavam da je spremna za poslednji udarac, dvostruki udarac sa dva za život opasna orudja. Iako osećam ubilački pogled na sebi na njenom izobličenom licu ne mogu otkriti oči koje zamišljam kao krvave višnje, kao žive rane iz kojih kaplju crvena zrnca tečnosti koja u našim venama vijuga poput potočića života. Čujem bat njenog srca, ili pak to neko udara u bubnjeve šaljući dramatičnu poruku po prašumi što se prostire diljem ovog širokog neba. Počelo je da seva i grmi. Zar tolika snaga u jednom ipak sićušnom oblaku što se valja po površini plave livade koju će nebeski ratar zaorati? Zar u jednom oblačku koji se kočoperi na dlanu večnosti ima toliko drskosti da se suprotstavi snagama i silama koje drže konce sveta? Ne verujem, iako Sofija spušta svoje ruke stežući ubilačke alatke. Zar nam je Prometej, izloživši sebe gnevu bogova, zato dao vatru da iskujemo sekire i noževe za ubijanje? Sofijine ruke padaju ka meni. U sledećem trenutku zariće nož u moje srce, sekirom rascopaće mi glavu, otkinuće mi ruke, na sitno iseckati meso na mom stomaku i butinama, smoždiće mi kosti i baciti ih gladnim psima da se gozbe. Onima koji veruju u Svevišnjeg, ostaće večita tajna kojim On to putevima korača; ovim drugima, što ih krstismo bezbožnicima, te staze utabane Božjim stopalima u primitivnim kožnim sandalama – nisu ni od kakve važnosti. Oni hodaju stazama za koje nemaju blagoslov Svemogućeg. Sofija hodi mimo ovih staza, opkoračila je provaliju čiji se zidovi od trošnih oblaka pretvaraju u oblutke koje poput snežnih pahulja razvejava lahor, najmladji sin vetra. O Bože, ne mogu ovog trena svetog smisliti pogodne reči za molitvu što bih je uputio za spas njene duše i opstanka tela. O Bože, kako sad da iskam od Tebe milost za nju? Kako da Te ubedim da je zaslužila naklonost Tvoju? Pusti je, o Bože, smiri bes svoje leve ruke i pusti ovu ženu da proleprša nebom i nestane na horizontu, tamo gde se sunce radja. Pusti je, o Bože, ona je ionako tek oblak koji mi ne može nauditi. Ali, Bog ne usliši molbe koje zbrzah navrat-nanos u svom strahovanju od besa Njegovog. U trenu ne dužem od vremena koje se troši za čitanje prvog slova u lošoj knjizi, Sofija se raspala na mnoštvo malih oblaka koji su se razmilili po plavetnilu. Potom ih je vetar pomeo na nevidljivu lopatu i rasuo po smetištu sveta. Zbogom Sofijo, zbogom! Zbogom, makar si bila samo bezazleni oblak sa obrazinom pitomog ludaka koji nevešto glumi ubicu na očigled svih, tamo gore u nebesima gde su ulice klizave, premda se kupaju u svetlosti one žute lopte koja se noću krije od naših pogleda.

Iako nazirem uglove plafona, nebo je i dalje čudesno plavo. Pokušavam da se uspravim. Teška rabota za pijanog čoveka. A možda i nisam pijan? Ne vrti mi se u glavi, ne osećam mučninu; čak me i bešika ostavlja na miru. Utonuo sam u mekani krevet i lebdim izmedju neba i tepiha na podu moje sobe. Onda vidim starca s belom bradom i belom kosom. Desnom rukom se oslanja na štap sa drškom od lažne slonovače. Na sebi ima debeli džemper ispleten rukama moje majke. Njegove farmerice su izlizane a cipele prašnjave. Prepoznajem Nestaševića. Na trenutak zastade i mahne rukom. Štap je zabio u oblak morske pene. Htedoh otpozdraviti, ali ne mogu pokrenuti ruke. Onda Nestašević vadi cigarete bez filtera i zapali jednu. Potom je udene u muštiklu i, kao da na raspolaganju ima svo vreme ovoga sveta, odgega se sa neba.

Kapci su otežali. Polako me hvata san. Pomislim da bi bilo dobro popiti gutljaj-dva pre no što zaspim. Mrzi me da ustajem. Iako su mi misli bistre, sumnjam da bih bio u stanju da sedim, kamoli da stanem na noge. Nemam volje niti snage da pogledam na sat. U sobi je opet mrak. Da, jesen je. Dan je veoma kratak da bi se čovek upustio u ozbiljnija razmišljanja o običnim, svakodnevnim stvarima. Pred mojim očima, na plafonu, ponovo se plavi nebo. Ovo plavetnilo me asocira na pisce koji razvodnjavaju mastilo. Posle čitalac lupa glavu ne bi li odgonetnuo šta je pisac, zapravo, napisao mastilom koje brzo bledi; sutradan ostaju tek nejasne mrlje na papiru. Zar nije nepravda prema belini da je neki pošto poto žele zaprljati? Poznavao sam jednog pesnika koji je znao uživati u belini papira. Umeo je satima da priča o čistoti koja krasi prazan list papira. Nikada nije beležio svoje pesme. Pisao ih je u glavi i pamtio. Svoju glavu je zaveštao ljubiteljima poezije. „Neka je prepolove i čitaju moje pesme.“, rekao je. Njemu u čast i na sećanje večno prikucao sam na zid prazan list papira. Eno ga tamo, ispod reprodukcije grafike Šiškovskog. Visi na ekseru, pored nedovršenog portreta čoveka koji plače. I papir i portret su požuteli. Ponekad se pitam da li čovek plače zbog praznine na listu, ili je list papira požuteo zbog njegovog plača, A može biti da čovek jednostavno plače zbog toga što je svojim likom zaprljao papir. No, svejedno. Sada mi se ova pitanja čine sekundarnim, jer volim ove slikama ukrašene zidove. Volim ovaj plafon nadamnom jer na njemu vidim nebo a na nebu oblake što menjaju oblik i pospešuju moju maštu koja plovi na tim oblacima. Ipak ću pokušati da se uspravim i dohvatim vinjak, makar još samo gutljaj da popijem u slavu ovim zidovima. Neka, mogu i bez vinjaka da pevam o njima. Bio trezan ili pijan, oni će svakako biti tu, kao velika platna na kojima se odigrava život. Zatvaram oči, ili sam ih odavno zatvorio i spavam, spavam i sanjam. Sanjam nebo nad mojim krevetom. Nema oblaka. Nebesko plavetnilo je prazno poput neispisanog lista papira. Onda ugledam svoju majku. Leti na krilima najlepših bajki za odrasle. Smeši se na sunce koje se negde daleko iza ledja nas smrtnika penje na krovove kuća potiskujući mrak na drugi kraj sveta. Vidim da majka plete čarape od tople mekane vune. Okrenem se u stranu i čujem kako mi kaže:
„Laku noć, sine.“
stevovaljićprepetnaestgodinasubotica

Jelena je mlada žena. Tek je prevalila trideset i petu. Nikada se nije udavala. Ostala je bez iskustva koje je poznato udatim ženama, nema ni iskustvo žene koja je razvedena. Nikada nije bila majka, nije u toj situaciji da ushićeno priča svojim retkim prijateljicama o besanim noćima koje su bile ispunjene dečjim plačem i ukakanim pelenama, o nedostatku majčinog mleka u svojim bujnim grudima, o neizmernoj sreći kada je prvi put prohodalo dete muškarca čije seme se nikada nije začelo u njenoj materici. Ali, Jelena poseduje veliko iskustvo sa muškarcima koji su je redovno ostavljali na cedilu i sada je zbog toga tužna.

U tridesetoj godini žena je nalik isušenom jezeru, za trideset i petu nema lepšeg naziva od sive nepregledne pustinje. Sve što posle toga dolazi – običan je kamenjar. Ali za susednim stolom, gde sede tri muškarca i ćutke pijuckaju toplo pivo, niko ne spominje kamenjar. Možda oni znaju da Jelena zna da je u većini knjiga obično trabunjanje i da njoj za čitanje treba rečnik stranih reči i izraza da bi razumela neku nepoznatu reč ili, još bolje, da ništa ne razume. Ali, Jelena ne razume rečenice, jer rečenice – sa rečnikom ili bez njega – ništa ne znače. A šta je to pisac hteo da kaže kada je pesnik već sahranjen i da li je život knjiga ili je knjiga život? Jelena, možda, nikada nije shvatila da je jednom bila deo godišnjeg doba kada prolećne kiše dolaze i odlaze. Zar muškarci nisu kao prolećne kiše? Zar se godišnja doba ne smenjuju? Traktati o ženama su plod muške nesigurnosti u same sebe. Bog je stvorio kokošku, kokoška je snela jaje, a da bi se ljuska razbila nije trebalo biti previše pametan, dovoljno je bilo stegnuti (muške) šake:
I rodi se muškarac!
Jelenu i dan danas muči pitanje:
Jaje ili kokoška?
Nažalost, ona ne zna za Stvoritelja, a On je bio tako okrutan prema njoj.
Jedan od muškaraca, najniži od trojice, hoteći da ustane od stola, na pola puta zastade i, umirivši se, baci mutan pogled u prelepe ali prazne dvadesete. Potom se svali nazad u drvenu stolicu bez naslona za ruke. Gde je ta vlažna svežina koju je onomad osećao u ustima i škrgućući stisnutim zubima govorio:
Još piva! Još piva!
Gde su te divne ali izgubljene dvadesetipete kada je urlao:
Još piva! Još piva!
Jelena stoji iza šanka i briše čaše.
Još piva! Još piva! – odzvanja u njenim ušima.
Da, to mora da je bilo od piva. A šta je to bilo u pivu da bi na kraju ispalo da je to od piva? Jelena bi rekla da je ispod sapunice u pivskoj čaši čista srdžba, bes dvonožne muževnosti koja se dokazuje kao životinja odbegla sa lanca. Da, Jelena zna da je to pesma koja nije dostojna ni vece papira.

Još piva! Još piva!
Izvesno je da posle tridesetog septembra dolazi prvi oktobar. Prvi oktobar i bilo koji dan u nedelji kada žuto lišće ne opada, jer nema drveća.
Još piva! Još piva!
Kraj, nema više. Žuto lišće ne opada, jer nema drveća.
Jelena i dalje briše čaše i ne razmišlja o drugom muškarcu, nešto krupnijem od prvog, koji pripaljuje cigaretu. Gusti beli dim vapi za prostorom i guta uspomene na vrele poljupce i buket crvenih ruža koje donosi raznosačica cveća u sveže Nedeljno jutro. Taj dim sada ne zna šta će sa samim sobom, beznadežno miluje ustajali vazduh iznad stola sa kariranim stolnjakom. Tu nema razumevanja ni ispod kamena, a kamena ima za dva kamenoloma. Zašto lagati u krevetu, na belom jastuku, na još beljim uštirkanim čaršavima? Zašto lagati u kuhinji pred gomilom neopranog posudja, zašto lagati u kupatilu dva sa dva gde u gornjem levom uglu mali pauk plete svoju mrežu? Zašto duvati dim od skoro dopušene cigarete na zabat oronule kuće koju nemilosrdno zasipaju dosadne predzimske kiše?
Još piva! Još piva!
Na tronošcu slomljena je jedna noga. Pisaći sto u neredu, na zidu okačene slike Starih majstora boje i kista. Kada će kraj, kada će kraj…
Još piva! Još piva!
Jelena zna da je na kraju početak. Jelena sluti da je na maglovitom početku izvestan kraj koji je toliko nalik sijalici od petnaest vati koja gubi svoju snagu.
Treći muškarac, neodredjenog rasta, sedi mirno. Ispio je svoje pivo, ispušio sve cigarete kupljene od uličnih preprodavaca. Trebalo bi da plati račun, ali nije poneo dovoljno novca, što ga, medjutim, ne čini nervoznim. On zna da nikada neće upoznati Jelenu, on čak ni ne sumnja u tako nešto. Problem je u tome što Jelena nikada neće saznati da je on pravi čovek za nju. Muškarac ustane i krene k vratima. Korakne u mrak i zalupi ih za sobom. Hoda polagano, ne žuri mu se. Pod djonovima njegovih cipela od izvrnute svinjske kože škripi pesak, sivi nepregledni pustinjski pesak. On pogleda u nebo posuto zvezdama, potom krene dalje da ga proguta tama.
Ovaj čovek zna šta krije pustinja. Ovaj čovek ne traži kamenje. Jednostavno – rasplinuo se po mraku.
stevovaljićnovembar1994subotica

Druga polovina

Sunce nestade iza glave našeg suseda koji još okopava baštu. Iznenada ugledah na nebu Mesec, Mladi Mesec. Stari ga ne vidi, jer i dalje gleda u našeg prvog suseda. Pojavljuju se i prve zvezde. Stari ni njih ne vidi, jer i dalje gleda u našeg prvog suseda, koji sada već dovršava okopavanje bašte.
Riblje oko: prvo žmirka, pa šmrcne, vadi maramicu i briše nos. Onda zakoluta očima i na trenutak zaustavlja svoj kosi pogled na meni. Uveren je da ga posmatram, zakoprca se i okrene mi leđa, zatim tupo bulji u drugom smeru, tačnije – u našeg prvog suseda, koji sada poliva baštu.
Stari gleda negde pored vodenog mlaza, koji – čini mi se – kao da šiklja iz ruku našeg prvog suseda. Sumnjam da Stari sada razmišlja o bilo čemu. Sa njegovog lica nestane svaki trag koji bi ukazivao na bilo šta što bi ga interesovalo.
Tada izađe Stara i stade iza njegovih leđa. Položi svoju levu ruku na njegovo desno rame. Stari i dalje gleda u našeg prvog suseda koji poliva baštu. Stara gleda u deo neba koji se spaja sa mutnim horizontom. Ne verujem da je interesuje dim iz stare Ciglane, jer se stub dima već jedva razaznaje.
Stara kaže:
„Izgleda da će sutra biti lepo vreme…“
Sada je nebo već potpuno tamno, tako da se vide i ostale zvezde. Ali, Stari ni sada ne vidi zvezde, jer i dalje gleda prema bašti prvog suseda, koji je završio okopavanje i polivanje. Verovatno sedi za stolom i večera.
Danas sam zbilja nesiguran. Pogrešna ocena: Stari uopšte ne gleda prema bašti prvog suseda, nego u tamu našeg dvorišta. Onda kaže:
„Jesi li video medveda?“
Gledam u njega, pa u mrak, prema dvorištu. I… vidim samo mrak. Znam da se u tom dvorištu nalazi šupa i još neke stvari koje sada nisu važne. No, tu je medved, ali ja ga ne vidim, niti znam za njega.
Stara opet kaže:
„Izgleda da će sutra biti lepo vreme…“ i još dodade. „Šta pišu novine?“
Stari se nakašlja i najzad pogleda u nebo. Tada reče:
„Na radiju je najavljena kiša… za sutra.“
„Nevidim oblake“ reče na to Stara i odmakne se korak unazad.
Stari opet lupi desnom šakom na butinu leve noge i glasno opsuje.
„Komarci?“ pita Stara.
„Aha!“ reče Stari, i opali šamar svom levom obrazu.
Stara ćuti. I Stari ćuti. Svi ćutimo. Gledam ih, prvo Staru, onda Starog. U polutami primećujem Riblje oko: zakoluta, pa se umiri, onda opet živne, vrtoglavo prelazi sa jednog na drugi nevidljivi predmet. Najzad se zaustavlja na poprečnoj gredi. Ja jedva vidim tu gredu. Znam iz sećanja da je siva i ispucala od vremena. Tada Riblje oko nestade.
„‘ajmo na večeru“ reče Stara i polazi u kuhinju. Stari ustade i protegnu se, zatim kaska za njom, a ja za njima.
„Šta je za večeru?“ pita Stari.
„Slanina, sir, paradajz, mleko“ kaže Stara i stavi na sto jednu veliku zdelu, koja je prepuna navedene hrane osim mleka, koje se – dok ga stavlja pred nas – puši u staroj crnoj šerpi.
„Jučerašnji hleb“ reče Stari, zagledajući kriške hleba koje se nalaze u pletenoj korpico.
„Nisam dobila svež“ reče Stara i seda za sto.
Večeramo: Stari žvaće slaninu i čkilji na levo oko. Stara jede polako, zalogaj po zalogaj. Stari sipa mleko u staklenu čašu, ispija polovinu i vraća čašu na sto. Na njegovim usnama ostaje tanka linija od mleka. Gleda u Staru, koja i dalje jede mirno.
„Sutra idem na pecanje“ reče Stari i raseče paradajz na dva nejednaka dela. Uzima slanik i posoli veću polovinu. Onda srče sok iz paradajza.
„Ako bude kiše…“ reče Stara, onako, više za sebe, i staračkim prstima prelomi krišku hleba.
I opet Riblje oko: zakoluta, pa otvara usta, nemo otvara usta, kao da se grabi za vazduh. Grabi se za vazduh u mutnoj, prljavoj vodi. Na trenutak zaustavlja svoj kosi pogled na meni, zapravo – ne znam šta i u koga gleda. Ali, čini mi se, u trenutku postade svestan da ga posmatram. Zakoprca se i okrene mi leđa. Vraća se pradajzu.
Posoli drugu, manju polovinu, i ponovo srče, polagano, sasvim polagano. Kuhinju ispuni njegovo srkanje. To srkanje ima rezak zvuk i para uši. Onda proguta već isisani paradajz i uzima komad kožure od slanine. Žvaće. Pritom se smenjuju izrazi na njegovom licu: čkilji na jedno ili drugo oko, krivi svoja usta i izvodi, bar se meni tako čini, bolne grimase.
Stara ustade. Ja još sedim i, između dva zalogaja, gledam Starog. Bira paradajz: uze u ruke jedan i okreće ga među prstima. Vraća i uzima drugi, krupniji, i taj vraća. Uzima treći i raseče ga… na dva nejednaka dela. Posoli veću polovinu i srče. Zamišljeno srče. Je l’ to razmišlja? O čemu? Možda o medvedu koji još trčkara po mračnom dvorištu. Mislim da nikako ne razmišlja o susedovoj ženi. Ne, o njoj nikako! Ako razmišlja, onda je sigurno medved, koji trčkara po mračnom dvorištu. A kakav je to medved? Je l’ crn ili žut, možda je zagasito zelen, ili uopšte nema boju. Je l’ trči na dve noge? Možda su i mečići tamo, trčkaraju oko medveda, koji, opet, trčkara po mračnom dvorištu naše kuće.
Sijalicu iznad stola obleće Noćni leptir. Stari skoči i, ispod sijalice, lupi dlanom o dlan. Psuje. Potom briše svoje ruke o kratke pantalone. Stara čisti sto.
Stari odmače zavesu na prozoru i gleda u dvorište. Da ne traži, slučajno, medveda? Ne, ne traži ga, jer kaže:
„Radio nije bio u pravu. Nebo je vedro i zvezdano. Sutra idem na pecanje.“
„‘ajmo na spavanje“ reče Stara. „Laku noć.“
„‘ku noć…
Stara ide prema vratima spavaće sobe. Stari kaska za njom. Ja idem u svoju sobu. Ne skidajući se – ležem na krevet. Polako me hvata san, ali ne mogu zaspati.
Neko kuca, ulazi Stara i pita me:
„Šta mu dođe taj medved?“
„Ne znam, kevo“ rekoh, ne znajući šta drugo da joj kažem. „Možda su to njegove godine…
„Misliš da je šenuo?“ pita Stara i oćuta.
Preko pedeset godina su u braku. Znam da joj nije lako.
„Ma, nije to ništa, kevo. Pričinilo mu se“, rekoh da je umirim.
„Nije to ništa“ ponovih. „Idi, kevo, spavaj…
Stara stoji pored kreveta i zamišljeno gleda prema zidu, na kojem visi uramljena slika sa njihovog venčanja. Duboko uzdahne i skrene pogled na mene.
„Laku noć, sine“ reče i tiho zatvori vrata za sobom.
Prevrćem se u krevetu, otvaram oči. Koliko je sati? U polutami sobe vidim Riblje oko. Ne znam da li sanjam ili sam budan. Svejedno, Riblje oko je tu. Zakoluta i na trenutak zaustavlja svoj kosi pogled na meni. Uvereno je da ga posmatram, zakoprca se i okrene mi leđa, zatim ustaje, uzima pušku i polazi u lov na medveda.
STEVO VALJIĆ ova priča je napisana 1985 g. Objavljena 12. 1995 g. u Subotici