Hamzjakl

UMESTO UVODA

Post koji sam danas postavio je popratni tekst za „POKRETNI SPOMENIK“ koji je napravljen od rabljenih, iskorišćenih a bačenih upaljača, koje smo skupljali bezmalo godinu dana, a Mile Tasić (od koga i potiče ideja) lepeći ih na staklo metar sa metar načinio stilizovanog grčkog junaka. Ako ništa drugo, zanemarite fotografije, i kada budete pročitali tekst, na kraju strgnite svilene halje sa pokretnog spomenika.
Možda kao interesantan podatak može poslužiti informacija da smo iste godine kada je „POKRETNI SPOMENIK“ pod nazivom NEKO JE PROMETEJU UKRAO VATRU“ napravljen – predstavljen i u Novom Sadu u knjižari PROMETEJ (u podrumu).

(ANTIČKA BAJKA)

Ovo što se zbilo izmigoljilo je pažnji čak i velikom Homeru. A desilo se to pre no što je Titan Prometej izgovorio znamenitu rečenicu:
„Mrzim vas sve, vi bogovi!“
Dakle, priča počinje ovako:
Jednom u pradavna vremena, pre no što je izmišljena dnevna štampa i televizija u ličnoj svojini, mnogo pre no što su zasvetlele prve višebojne reklame iznad luksuznih prodavnica robe sa zapada, etc. etc. desilo se, dakle, da je preko sedam beskrajno sivih pustinja, preko sedamdeset i sedam velikih a ponosnih država brdovitog poluostrva, i preko nešto manje planinskih masiva, Zevs, najviši Bog svih bogova i ljudi, odjedared počeo kruto da učvrščuje svoju vladavinu (Da, takvi su bogovi!). Nakon desetogodišnje bespoštedne borbe protiv Titana Hrona, dotadašnjeg najvišeg Boga, Prometej se odlučio da napusti Zevsa, kome je, premda i sam Titan, što snagom, što svojom oštroumnošću pomagao u žestokim borbama. Novi najviši Bog, bacivši Hrona i njegove saveznike u dubine Tartara, valjda opijen pobedom, ne oduži se baš na neki osobiti način Prometeju. Medjutim, Premeteju to nije smetalo. Okrenuo se svakodnevnim običnim, ali plemenitim poslovima.
Prometej, sin Titana Japeta i boginje Temide, voleo je ljude i saosećao sa slabijima što nije nikakvo čudo, jer je on sam u Fokidi od stvrdnute grudve zemlje, dodavši miris ljudske kože, načinio Čoveka. Potom je ljude postepeno podučavao raznim veštinama kao što su lov i ribolov, smišljao za njih alatke kojima su lakše dolazili do hrane, ogulio kožu sa ubijenih životinja i odenuo Čoveka da se zimi ne bi smrzavao. Ali, da bi ljudska vrsta učinila korak napred – bila joj je potrebna vatra! Tako je jednog dana Prometej odlučio da ukrade vatru sa svetog ognjišta na Olimpu i donese je ljudima. Zapravo, radilo se o jednoj spravici koja je gorela večnim plamenom, nešto nalik današnjim spravicama bez kojih ne možemo zamisliti život, ali smatramo da su toliko obične da ih i ne primećujemo. I tako, prikrade se Prometej Olimpu, jednim jedinim skokom nadje se na njegovom vrhu i iz pretsoblja nebeskog hrama, u kojem su bogovi proslavljali neku svečanost priredjenu u njihovu čast, ukrade vatru. Sišavši nazad medju ljude, kuda god je prošao, za sobom je ostavljao vatru u porodičnim pećinama. Ljudi su se počeli okupljati oko vatre i, zgrejavši svoje obamrle udove, posedali oko ognja koji je davao toplotu i svetlost. Njihova lica ozariše se srećom i zadovoljstvom. Iz tih vremena potiče naziv „toplo ognjište“, kojem se svakodnevno vraćamo da živimo sa svojim porodicama u ljubavi i slozi.

Raznoseći tako vatru, Prometej stiže u jedno pleme vrednih odgajivača domaćih životinja, ali i hrabrih lovaca na raznu divljač. U znak zahvalnosti, pleme zadrži dragog gosta i stavi pred njega izobilje ića i pića. Prometej oproba i ljuti napitak što su (budući je vatra zapucketala nasred naseobine) prvi put spremili njegovi domaćini, koji iz svojih mnogobrojnih podviga izdvojiše delo jednog svog nadaleko poznatog junaka, što je lično iz Dionisove bašte doneo šljivu od koje će se u vremenima potonjim peći najbolji ljuti napitak na svetu. Nažalost, ovaj podatak je prekrila fina prašina zaborava, ali, srećom, mi i danas pijemo ljute, no dobre napitke.
Puna dva dana Prometej uživaše u gostoprimstvu. Trećeg dana, rano ujutru, istina s glavoboljom od silnog pića popijenog u društvu plemenskih junaka, ali sit i zadovoljan prijemom, oprostio se od svojih domaćina koji su mu, da usput mezne, na vatri ispekli polovinu vola, i to onu polovinu koju je za ljude izborio sam Prometej, a drugu polovinu su prineli kao žrtvu Zevsu. Prometeju su dali i krčag ljutog napitka da gasi žedj dok bude raznosio vatru ostatku čovečanstva. Medjutim, dok je Prometej uživao u gostoprimstvu jedan pripadnik plemena, poznat po tome što je po vasceli dan dangubio, stajaše postrance i, prve noći, kada su svi zaspali, namiriše dim unosnog biznisa koji se nalazio u maloj kožnoj fišekliji vezanoj za Prometejev pojas. Ako je Prometej mogao da ukrade vatru bogovima, pomislio je u sebi, zašto onda ne bi on mogao da ukrade vatru jednom običnom Titanu, makar se taj zvao Prometej? Ali, prilika da ukrade spravicu nikako se nije ukazivala, i Čovek podje tako, naoružan strpljenjem, za Prometejem koji je neumorno raznosio vatru ljudima. Nakon mnogo predjenih milja, Prometej zastade pored jednog drveta i sede da se odmori i okrepi pečenim volom. Kada se najeo, Prometej ispije polovinu ljutog napitka iz krčaga i, dobroćudno se osmehujući, obriše nadlakticom svoje usne i prilegne malo da dremne. Da li od umora ili napitka, upade on u dubok san. Čovek koji ga je pratio, kao da je samo na ovaj trenutak čekao., prikrade mu se i odveže kožnu fišekliju u kojoj se nalazila spravica. Eto, tako se dogodilo da je Čovek ukrao Prometeju vatru i odmah počeo da je prodaje ljudima koji nisu bili dovoljno oprezni, već su dozvolili da se u njihovim pećinama vatra ugasi. Iz tih pradavnih vremena vuče koren kažnjavanje kradljivaca, jer kao što će se nadalje pokazati, svaka se kradja, pre ili kasnije, otkriva i kažnjava, a to, naravno, mi veoma dobro znamo.
Kada se Prometej probudio, odmah je primetio da je spravica koja gori večnim plamenom nestala. Ali, Prometej nije bio Titan koji lako klone duhom. Nije se puno nervirao zbog gubitka, smatrao je da već dovoljno ljudi ume održavati vatru, zato ih je počeo učiti mnogim zanatima i raznim veštinama. Dabome, Zevs ne bi bio najviši Bog svih bogova i ljudi, da ne vidi sve. Isprva htede baciti grom na Čoveka, ali se predomislio. Naredio je Hefestu da u svojoj kovačnici za kaznu da neki posao lopovu, jer se ovaj usudio ukrasti vatru koja pripada bogovima. Zalud se Čovek branio da je spravicu koja gori večnim plamenom našao pored pijanog Prometeja, Zevs je bio neumoljiv. Iako ne raspolažemo verodostojnim podacima, smatramo mogućim da se od tada rad polako ali sigurno pretvarao u vaspitnu metodu uz koju se Čovek odučavao od kradje onoga što nije stekao u znoju lica svog.
Medjutim, kaznivši Čoveka, Zevs nije zaboravio na pravog krivca. Razgnevio se i na Prometeja koji je ljudima pomogao više no što je on, budući je vrhovni Bog, bio spreman podneti. U svom božanskom gnevu odlučio je da uništi ljudski rod. Nažalost, na raspolaganju nam stoje svega dva požutela pergamenta sa izbledelim rukopisom nepoznatog antičkog pisca, koji ni sam nije znao objasniti ovu Zevsovu nameru koja beše protivurečna pošto je Čoveka već bio kaznio i, gledano iz ugla vremena današnjeg, nije bilo valjanih razloga za uništavanje čitavog ljudskog roda (što je samo dokaz više da su bogovi i te kako prevrtljivi!). Dakle, Zevs je naumio da uništi ljudski rod. No, za tako nešto je bilo prekasno, jer je Prometej već podučio ljude kako da koriste vatru, da tale metal i izradjuju alatke. Dokotrljao je točak u njihove naseobine; ukrotio je za njih divljeg bika i stavio na njega jaram, upregao u kola konje koji su slušali ljude. Dakle, naučio je ljude kako da opstanu. Ali za usluge koje je učinio ljudima, Zevs je osudio Prometeja na okrutnu kaznu: zapovedio je svojim slugama Snazi i Moći da savladaju Prometeja i odvedu ga na kraj sveta koji se nalazio negde na Kavkazu, gde će ga nebeski kovač Hefest večno prikovati uz visoku stenu kamo će svakog jutra doletati veliki orao da mu oštrim kljunom iskljuje komad jetre koji bi noću ponovo izrastao.

Dugo vremena je Prometej čekao da mu ljudi pomognu, ali oni nisu dolazili. Jednom prilikom do njega je svratio Hermes, glasnik bogova. Došao je s namerom da sazna neku tajnu koju je jedino Prometej znao. Ali, Prometej nije hteo progovarati sa glasnikom, premda mu je ovaj obećao Zevsovu naklonost. Rekao je Hermesu:
„Mrzim vas sve, vi bogovi! Neću zameniti svoje muke robovskom službom tiraninu!“
Na koncu, Prometej se nije uzalud nadao da će ga osloboditi Čovek. Jednog dana pod njegovu stenu doista je došao Čovek, bio je to junak Herkul. Prvo je strelom oborio orla koji je baš doleteo na svoju svakodnevnu gozbu, da bi potom uzeo tešku toljagu i razbio Prometejeve okove. Nekako u isto vreme i Zevs se omekšao i oprostio Prometejeve grehe. I tako je, strpljivo podnoseći svoje patnje, uz pomoć Čoveka, Prometej napokon postao slobodan. Medjutim, Zevsova volja se morala poštovati: Prometej mora zauvek biti prikovan za stenu i zbog toga je morao nositi prsten načinjen od svojih okova u koji je bio ugradjen delić kavkaske stene. Od tada ljudi nose prstenje, iako su poreklo tog običaja davno zaboravili.
Na kraju, ne bi smo smeli zaboraviti na Čoveka koji je Prometeju ukrao vatru. On je zatočen u jednoj pećini, na ostrvu Lemnu, pored kovačnice boga vatre, Hefesta, gde proizvodi spravice koje, kada ih kresnemo, daju vatru kojom palimo cigarete; u znoju lica svog, on puni ove spravice koje zovemo „upaljačima“ a koje se brzo prazne, te ih bacamo posvuda po ulici.
U slavu Prometeja, koji je bogovima ukrao vatru, a oni ga uprkos tome primili na Olimp, i Čoveka, koji je od Prometeja ukrao vatru i zbog toga bio kažnjen večitom mukom, uradjen je ovaj pokretni spomenik.

Stevo Valjić godine 1997 Subotica

(još jedan tekst iz prošlog veka)

Te večeri, tačnije – beše to pre nekoliko godina, na televiziji se davao neki film u kojem je igrao, u to vreme još ne toliko popularan, Antonio Banderas. Više se ne sećam sadržaja, ali usred filma proradiše moždane vijuge. Antonio Banderas! Za ove krajeve pomalo čudno prezime, premda mi se čini da je za jednog španskog borca (voleo bih da znam da li još takvog ima u životu) ovo prezime blisko i poznato, a ni druga, takodje čudna imena, nisu previše odbojna, čak se usudjujem reći u potonjih pedesetak godina odomaćila su se. No, ovaj vek koji je na izmaku nije tema mojih razmišljanja, već ovako mozgajući o čudnim imenima, iznenada se odlučujem da ću jednom, pre ili kasnije, da napišem priču u kojoj će se glavni junak zvati Hose Telegrafos. Naravno, bandera ili telegrafski stub, premda asociraju na „gluvi telefon“, u ovom konkretnom slučaju nemaju nikakve veze sa PTT službom; medjutim, te dve stvari mi zvuče kao npr. Vino: crno ili belo, svejedno! Uostalom, Djoka Balašević je svojevremeno komponovao „mehikansku“ pesmicu sa veoma izvrnutim tekstom; i dalje je rado slušam.

Iako ni do dana današnjeg nisam počeo s pisanjem te famozne priče, i sada se pitam zašto ne bih napisao priču (zapravo mogao napisati priču) u kojoj bi se glavni junak zvao Hose Telegrafos? Premda su ovih dana vrućine skoro nepodnošljive, ponovo sam se setio Telegrafos Hosea. Medjutim, 35 stepeni u hladu, osim što me teraju da praznim boce sa ledenim pivom, jednostavno me sprečavaju da išta napišem. Dakle, ostaje puko zadovoljstvo razmišljanja o čudnim imenima. I tako, skromno zaključujem da ima daleko više ljudi no što ima imena; mislim da su i prezimena u neravnopravnom položaju prema brojnošću ljudske rase. Koliko ljudi – podosta manje imena; no, koliko ljudi tim više čudnih i još čudnijih imena. Moj pokojni prijatelj, pesnik, novinar, bibliotekar i penzioner (koga smo mi, njegovi retki drugari, iz poštovanja zvali Stari) znao je, iz dokolice, ili s nekom skrivenom namerom, iz novinskih čitulja pronalaziti u najmanju ruku nesvakodnevna imena. Jednom mi je pokazao isečak na kojem je ispod crno-bele fotografije starije žene pisalo: „Nagy Falábú Márija…” Nagy jeste prezime, verovatno devojačko, a u doslovnom prevodu na srpski jezik znači: velik, veliki, veliko, velika (Velikić). Srednje prezime, vrlo verovatno muževljevo, a možda baš obrnuto – njeno devojačko prezime, Falábú u doslovnom prevodu s madjarskog znači: drvena noga, onaj ili ona što ima drvenu nogu; Márija je, valjda, svuda u svetu Marija!
Dosta je komplikovano i nezahvalno tragati za korenima pojedinih reči, o imenima i prezimenima da se i ne govori. Premda pronaći korene jedne reči ili imena nekom može priuštiti posvemašnje zadovoljstvo, ipak sam mišljenja da je bavljenje time rabota koja, osim ličnog zadovoljstva, donosi malo koristi onom ko se bacio na taj posao. Debeli, prašnjavi rečnici i enciklopedije rezultiraju kradjom dragocenog vremena, glavoboljom, astmatičnošću i u sebi kriju još mali milion tajastvenih bolesti. Na kraju krajeva, gde da se pronadje, gde se, zapravo, nalazi koren reči (naziva, imena) drvo!? Znam za jedan trivijalan odogovor: ispod zemlje! Iako ašov i lopata asociraju na kopanje, kada čujem da neko kaže zemlja, iznenada mi se nameće reč prekopavanje, iskopavanje, rovarenje, prebacivanje zemljice crne s jedne na drugu gomilu. E sad, stigao sam do tačke koja baš i nije tesno povezana sa Banderasom i Telegrafosom, ali… Recimo, pozajmim jedno ime, ime i prezime. Imam jednog suseda koji se zove Bela Djulai i nadam se da mi neće zameriti što ću njegovo ime i prezime povesti na putovanje oko sveta. Dakle, zovem se Bela Djulai i krećem na poduže putovanje. Na primer, kad bih živeo u Grškoj, iako ne živim, mogao bih se zvati Belastotelos Djulaidis. U Litvaniji bi me zvali Belauskas Djulaikis; sa ovim imenom bih ‘ladno mogao živeti bilo gde unutar nekadašnje Sovjetske imperije. Nedaleko odavde, u Albaniji, zvao bih se Belax Djulaići; u Ameriki Bela Dulley! U Bugarskoj, ali i u Makedoniji, moje pošteno ime i prezime izgovarali bi kao Belatko Djulaikov, u Sloveniji Belaj Djulajšič, u Rumuniji Belandr Djuleanu, u majčici Rusiji Belano Belanovič Djulaimov, u Italiji Belano Djulaiskoni… Tamo severnije, u nekim zemljama Beneluxa Bela van der Djulander, gradjanin Evrope; a verujem da bih se u nekom zabitom afričkom selu zvao Ebla Udjali. Austrijanci bi mi se obraćali sa Bela Djulay von Strassenbaum, Nemci takodje. U Japanu bih bio Šogun Belakiri Djulaita. Najlakše bi bilo Madjarima, oni bi me jednostavno zvali Gyúlai Béla; ali Kinezi bi jamačno imali najviše muka s mojim imenom. Medjutim, Kinezi su vredan i marljiv narod. Ovaj problem bi rešili na sledeći način: u Matičnoj knjizi rodjenih upisali bi: LI ČI!

Jednom mi je otac rekao da previše dozirana mašta može pokvariti svako putovanje. Gotovo je! Zaustavite voz! Silazim! A Vi pogodite kako bih se zvao u Srbiji… Ovako, dok čvrsto sedim u stolici s naslonom za ledja i ruke, sneno se pitam: zar se koren drveta zaista ne nalazi u zemlji? I zar se koren imena i prezimena ne nalazi, možda, u susednoj, ili manje više udaljenoj zemlji?
Pre spavanja mi se nameće zaključak da je lepo putovati, makar pohodili druge države isključivo u mašti. Uostalom, kao što ima imena koja najradije izbegavamo, dakako da postoje i države koje se u širokom luku zaobilaze.

Stevo Valjić 17 07 1998 lepo i prijatno veče Subotica

Danima unazad ne radi mi se na ovom tekstu. Istina, kao što sam već napomenuo sve je napisano, verujem ne baš najbolje ali ovu verziju sam našao i sad… šta je tu je. Naravno, dok ukucavam tekst u komp nešto menjam, dodam ili oduzmem i trudim se da ne menjam atmosferu od pre petnaest godina, što i nije jednostavna rabota jer smatram da pre petnaest godina nisam bio ovakav kakav sam danas, a kakav sam danas to drugi ne znaju, mislim oni koji me ne poznaju lično. Dakle, danas je nedelja, bilo toplo ili vruće, malo svežije ili još svežije – ‘ajde da malo radimo!

JUTARNJA GIMNASTIKA

(južni krajičak odlomka)
(treća „polovina“)

Grlo mi se osušilo. Boca je prazna. Idem u kuhinju, po vinjak. Ne interesuje me što iz frižidera uzimam treću bocu vinjaka. Istorija je bezbroj puta dokazala da u zemljama gde vlada privid čistog vazduha fabrike alkoholnih pića niču kao posle nevremena pokisli ljudi bez kišobrana – koji tamane njihove proizvode. Bolje vinjak nego pakt!, htedoh uzviknuti kada sam se vratio u sobu, Ali ugledavši Nestaševića, samo odvrnuh plehani zavrtanj i povukoh nekoliko gutljaja.
„Politika političarima, književnost književnicima!“ reče Nestašević, i nasmeši se na mene.
„Ja nisam književnik, Nestaševiću, još nisam“ rekoh sedajući na ivicu kreveta. „Možda nikada neću ni biti. U ovoj zemlji sam završio nekoliko razreda osnovne škole na maternjem jeziku, dakle ne na jeziku sredine. Posle sam opet išao u neke druge škole u jednoj drugoj zemlji, i opet nisam učio na maternjem jeziku; sve neka pretumbacija. Ali, uveravam te, Nestaševiću, da jezik ove sredine govorim bolje od bilo kojeg drugog jezika, čak bolje od maternjeg. Nisam književnik, Nestaševiću! Nisam studirao književnost, ali postoji jedna interesantna stvar u vezi nekih zanata, a koju je sasvim lucidno primetio jedan moj prijatelj. Naime, bravar je bravar, stolar je stolar, zidar je naravno zidar, pravnik je pravnik. Neko je studirao pravo, diplomirao je i tako postao pravnik. Medjutim, drugi je studirao književnost, diplomirao je a, ipak, nije književnik premda smo mi na ovim prostorima skloni da ga tako nazovemo. U redu, on pokušava da napiše nešto, i napisao je nešto, napisao je puno stvari, no, Nestaševiću, sada na scenu treba da stupi tvoja branša i da kaže svoje. Ali, jebiga! Vi od crno-belog pravite kolor televizor, umesto da kažete taj i taj je promašio profesiju. Jer, nije nikakva novost da netalentovani pravnici egzistiraju, dapače, oni svoje potrebe svode na nabubane paragrafe. Čast onim drugima, o njima sad nije reč. Medjutim, ono što i ti znaš kao književni kritičar, to je to da u jebenoj književnosti koja ima ukus ovog vinjaka bez kojeg ja ne mogu i neću – nema bubanja! No, što se mene tiče, svi mogu da piju vinjak, ali ko kaže da svi koji su diplomirali književnost pošto poto moraju da pišu? Urednik je urednik, kao što je i lektor lektor, profesor književnosti je još daleko od toga da bi smo ga zvali književnikom, jer on nije i pisac, stvaralac, čovek koji od slova stvara reči, slaže ih u rečenice da bi od tih rečenica na kraju sastavio priču. Uostalom, šta ti radiš, Nestaševiću? Jesi li i ti po profesiji književnik? Ili samo književni kritičar? Da li ti stvaraš, izmišljaš nešto što tog trenutka u takvom i takvom obliku još nije postojalo? Sranje, Nestaševiću! Sranje! I ti radiš po odredjenim obrascima. Malo frojda, malo urbane kritike, malo pohvala i malo pljuvanja po dnevnopolitičkoj potrebi i… supica je gotova. Jesi li ikada, Nestaševiću, napisao književnu kritiku u pedeset verzija, jer nisi bio siguran da su svaka jebena tačka, zarez ili reč tamo gde i treba da se nalaze? Dajem polovinu pića koje bih mogao da popijem do kraja života da o tome nisi ni mozgao, tako nešto nije ti ni bilo na kraju pameti, o tako nečemu ne samo da nisi razmišljao no ni u školama koje si završio nije bilo reči. Jednostavno, pročitao si roman, potom prelistao neki jebeni rečnik iz kojeg si ispisao nekoliko zvučnih stranih reči na kojima čovek lomi obe noge.“
„Šta ti uopšte znaš o poslu književnog kritičara? Tu mi lupaš bezveze neke gluposti o oblasti o kojoj ništa ne znaš.“

Pa, Nestaševiću, neka si prisutan samo u mojoj mašti, ipak sam uspeo da te izbacim iz takta. Gde ste pisci što serete knjige kao da imate proliv! Da vas vidim na delu kako nekoga iz vaše mašte izbacujete iz takta, iz sobe, kroz prozor na ulicu gde nema šetača jer, uglavnom, svi čitaju vaše bestselere; da nekoga izbacite iz pantalona, čakšira bre, ili suknje iznad kolena, da ih ogolite kao novorodjenče kada ga kupamo ili menjamo ukakane pelene! Gde ste da ste – izazivam vas na megdan, ne da pijemo, to umem i bez vas, ma i da vam je opijanje stil života, ne da jedemo pasulj sa rebarca suva, ne da pametujemo o projektima koji dugo traju i na koncu ispadne da smo previše zauzeti pisanjem novih romana: urbanih i seljanskih, velegradskih i megalomanskih, prigradskih i centralnih, istorijski lažnih, romane smišljene za dokoličare koji vreme izmedju dve reklame na televiziji skraćuju čitanjem; bićemo zauzeti pisanjem romana koji su poput reke ponornice i romana koji su kao vodopadi u debelim cevima kanalizacije u kućerini novopečenog bogataša. Izazivam vas da u mislima izbacite iz takta bilo koga. Oni koji se ne osećaju pozvanim neka i dalje rade svoj posao. A dok mi se ovi drugi ne jave ja ću da pijem vinjak, jer mi se danas pije, i juče mi se pilo. Sad ću nastaviti da pijem vinjak. Zapravo, vinjak pijem samo ako sam kući, najčešće onda kada pišem premda često pijem i pivo, u stvari, ako sam u nekoj kafani uvek pijem pivo, malo redje vinjak ili konjak, čašu vina možda u dva meseca jednom, rakiju u kafani ne pijem; što se viskija tiče njega pijem isključivo kada sam pri parama, za Bakardi mogu reći da su tu kod nas za njega poslednji put čuli pre pet-šest godina. Ovo su devedesete, a kod nas se ipak piju loša pića; verujem da danas malo njih zna za beli Bakardi, beli rum s nekoliko kapi prave pomorandže, za kola-šus nikada nisu ni čuli a to je samo viski ili Asbah konjak sa dve-tri kapi koka kole i… Mislim da ću jednom napisati kafanski komad gde će glavni junaci biti pića, sporedni junaci će takodje biti pića, epizodne uloge podeliću likerima i takozvanim slatkim ženskim pićima; možda će se u priči pojaviti neko dete ili više njih. Oni će jednostavno dobiti uloge sokova: sok od breskve vuče za rukav lošu rakiju i kaže mu da ga kući čeka liker od pokvarenih jaja; prošetaću se i morskom obalom: gusti sok od jabuke igra se u pesku dok se, njegova mati, kokosov liker sunča u hladu, tata Balantajns sedi za šankom i loče viski sa ledom i pase svoje oči na likerima u toplesu. Njihov pas koji će se zvati Red Bul, spavaće pod palminim drvetom, a Nestašević, koji mora da je izašao na vece jer ga ne vidim, smestiće se iza stuba od lažnog mermera u holu trećerazrednog hotela i buljiće u rečnik stranih reči i izraza odakle će vaditi „kaskade“ od kojih će praviti kovanice.

Stvarno nisam mislio da se jedan književni kritičar daje ovako lako izbaciti iz koloseka. Nestaševiću, kad se vratiš reći ću ti iskreno šta mislim o tebi. Do sada sam se samo zezao, ali čim se vratiš ima sve da ti bacim u lice, i to onako prostački! Ali, dok se ne vratiš ja ću da pušim cigarete i ispijam vinjak iz boce koja nosi etiketu pamćenja vrednu. Mislim da je i moj otac, dok je bio živ, voleo vinjak, iako se u njegovo vreme pilo vino. Pilo se vino zato što su vina bila dobra a ne kao danas kada se ona toče iz česme na kraju vodovodne cevi. U zlatno vreme mog matorog, uveren sam, pila su se dobra vina jer hemija je bila nerazvijena i sve se svodilo na razvodnjavanje. Najbolje vino se pilo za kartaškim stolom oko kojeg su sedeli moj otac i njegovi kartaški drugovi. Maglovito se sećam i nekih kartaških partija koje je otac odigrao kod kuće. Sećam se i nekih imena njegovih drugova: priučeni električar – jednonogi Pipula, koji je život izgubio u „sudaru“ sa strujom; Habakuk za koga niko nije znao reći čime se bavi, a koji je umro od ciroze jetre; tamnoputi Šimika, koji je nosio crno-bele cipele i crno odelo, očev drug iz detinjstva za koga se pričalo da spava u cipelama i da nikad ne skida drečavu kravatu i koji je šezdeset i treće jednostavno nestao iz grada i više ga niko živog nije video, iako se kasnije pričalo da je vidjen u nekom brodogradilištu u Sao Paolu u dalekom Brazilu, vidjen je kako u crnobelim cipelama i crnom odelu sedi na pramcu broda u izgradnji i duva dim od cigarete u pravcu pretpostavljene domovine, ali niko nije mogao potvrditi tu priču; debeli Deme, šnajder koji je uzimao ljudima meru za litru vina a sašiveno odelo naplaćivao onda kada su ovi, što se retko dešavalo, imali novaca. Bilo je tu još nekih ljudi, manje ili više poznatih koji su se smenjivali za kuhinjskim stolom i mešali karte duboko u noć. Šteta što je otac prerano umro. Kada sam imao šesnaest godina tada još nisam bio siguran da ću jednom zaista da se bavim pisanjem. Da sam znao sigurno bih ga pitao za te kartaške partije i dobra domaća vina. Pitao bih ga i za razgovore koje su vodili i, naravno, sve bih snimao na magnetofonske trake i kasnije, poput Albaharija, napisao roman od tih priča. Napisao bih roman ne izbegavajući sranja i pizdarije što su se dogadjale u tim konkretnim vremenima. Nikada mi neće biti jasno, niti je ikada bilo, zašto loše opisivati kao dobro, jer svi mi znamo da govno nema ugodan miris. Kad nešto smrdi onda smrdi, a smrad nema miris parfema za iza ženske uši. Govno smrdi i sred buketa cveća, i zašto od govana praviti rebuse, i zašto septičke jame prekrivati velom pitanja kada znamo da se odgovori nerado daju, jer ako neko kaže da govno smrdi taj će zbog utvrdjene istine da se nadje izmedju četiri zida s rešetkastim prozorčićem. Taj će jebati ježa u kavezu sa slamaricom! Zapašće ga tamnica ma i da je dosegnuo najvišlje umetničke domete u opisivanju govana! No, svejedno! Ja bih svakako napisao roman od priča koje bi mi, samo da je živ, ispričao otac. Na književnim večerima književni kritičari bi smislili neko sranje koje veze ne bi imalo sa temom romana, kao na primer neki moj daljnji rodjak je Rumun, agent Sekuritatea, doušnik Kgb-a, i dvostruki agent koji radi za Cia-e i da je u stvari prokleti Udbaš! Ja bih romanu dao neki blesav naslov ali bi moj urednik rekao da naslov nije dovoljno efikasan, da će slabo zaludjivati ljude, da neće iz prve zaintrigirati čitaoce i da će on zato dati jedan drugi, da baš će ovako reći, dakle daće jedan sasvim drugi, efikasniji naslov. Ja ću uzalud da se bunim i da kažem da je naslov… recimo: „Jutarnja Gimnastika“ jedan sasvim pristojan naslov i da jedan ovako pristojan naslov uopšte ne treba menjati makar i ne zarobio čoveka, u zamku bre! Medjutim, kako to redovito biva, on će biti neumoljiv i reći će mi da roman treba da ima dobar naslov jer on misli da naslov ako nije dobar onda ne valja pos’o, dakle dobar naslov i da treba da su slova lepa i malo razmaknuta jer se tako stiče prividan utisak da je tekst obimniji no što zaista jeste i da roman treba da bude u lepom povezu i da se štampa na kunstdruk papiru jer se onda može udariti dobra cena. Sve u svemu i u svakom slučaju, roman treba da ima dobar naslov jer ako nema dobar naslov onda se taj roman ne može prodati u neznamkoliko primeraka.

E sad, mislim da sam trenutno veoma, veoma pijan i da zbog toga nisam u stanju razmišljati na trezven način. Moram da otvorim prozor. Ustajem i otvaram prozor. Pripaljujem cigaretu jer smatram da je najbolje, ako sam već otvorio prozor, da dim izadje skupa sa ostalim dimom i ustajalim vazduhom. Napolju nema nikoga. Danas, u ovom čudnom danu, još nikoga nisam video. Nestaševića ne smatram za nekoga. On je samo moj sagovornik i trenutno je izašao na vece. A možda i nije na veceu, nego je otišao u šetnju. Verovatno bih i ja trebao ići u šetnju, medjutim, meni se nigde ne ide. Bacam opušak kroz prozor i zatvaram ga. Sedam nazad na krevet i odmah palim drugu cigaretu. U fotelji spram mene vidim oblak magle. Zapravo, oblak lebdi iznad fotelje. Nekoliko trenutaka zurim u maglu. Onda ugledam pokojnog oca. Polako se spušta u fotelju.
nastaviće se

Stevo Valjić pre petnaest godina Subotica

U onoj prošloj „sedmici“ imao sam nameru da nastavim sa Jutarnjom Gimnastikom, no čim napisah naslov olovka mi ode u drugu stranu, a budući me ne sluša uvek s vremena na vreme prinudjen sam ja nju poslušati. Katkad ispadne dobro, katkad ne. Ali sada sledi VII nastavak uz napomenu da dijalozi ovako na papiru ili u životu znaju biti naporni.

JUTARNJA GIMNASTIKA

(južni krajičak odlomka)
(druga polovina)

„Uopšte ne znam zašto pijem“ rekoh, i ruka mi mahinalno podje ka boci. „Uglavnom je to od smrti roditelja, iako baš i nisam potpuno siguran u pravi razlog, ili razloge premda sam puno razmišljao o tome, ali nikada nisam došao do razumnog objašnjenja. Krivicu ne bih da bacim na pokojne roditelje jer ne verujem da su oni dovoljan razlog ili objašnjenje… Sumnjam da takvo objašnjenje, razumno, postoji.“
„Možda su tvoja razmišljanja usmerena u pogrešnom pravcu. Treba da napraviš plan. Ako nameravaš…“
„Ništa ja ne nameravam, Nestaševiću! Ništa! Ali, ti me vozaš po tankom ledu. Izigravaš mi tu nekakvog psihijatra, premda je tvoja profesija znana i tebi i meni.“
„Ja samo pokušavam pomoći.“
Ne treba mi tvoja pomoć. Moja unutrašnja snaga sasvim sigurno zna koliko mogu i smem da popijem a da ne naudim drugima i samome sebi. Razumeš?
„Ni približno nisam mislio na nešto slično. Da li ti piješ uz pomoć svoje unutrašnje snage ili iz čista mira, nije od primarne važnosti, niti je moje da to pohvalim ili osudim. Ako zaista želiš da budeš pisac onda je vreme da se baciš na pisanje romana, bez obzira kako ćeš odreagovati na ovo što sam rekao.“
E sad, šta je tu je. Znao sam da ćemo pre ili kasnije udariti usred sride. Mogu da skinem svoju košulju, pa je opet moja košulja. Ma i da je samo reč o majici, i ona je moja.
„Misliš da do sada nisam pokušao napisati roman?“ upitah.
„Da, pokušao si, ali samo pokušao. Sve je to pitanje raspoloženja. Tempiraj raspoloženje, ostalo ti je dato. Mnogi su se gubili pred praznim listom papira. Tebi nije sudjeno da se usereš pred tom belinom. Uveren sam u tvoju sposobnost da mesečno smažeš najmanje sedam autorskih tabaka. Od toga neka je upotrebljivo samo desetak, petnaest stranica. Na kraju krajeva, roman se piše godinama, a te godine ni u kom slučaju ne znače da će roman biti i dobar.“
„Znaš, Nestaševiću… možda ja i mogu napisati roman u roku od dva meseca, ali je isto tako moguće da ga ni do kraja života ne napišem, pa i da imam dva života. Mogu sebe zadovoljiti pukom maštom…“
„Vidi, drugar. Biću iskren. Ja ovde ne sedim slučajno, i nemoj ni da se pitaš kako sam tu stigao, bez obzira na tvoju maštu…“
„Ali ti jesi moja mašta!“
„Ostavi maštu za kasnije, upotrebi je za pametnije stvari. Pazi, ja znam da ćeš ti posle prvog romana napisati još puno romana. Ali, taj prvi roman treba i napisati. Da li možeš da se setiš prvog koraka koji si učinio bez ičije pomoći? Mislim… na prve dečje korake.“
„Naravno da se ne sećam. No, nije mi teško da tako nešto zamislim, da izmaštam.“
„To je to! Jednostavno da jednostavnije ne može biti.“
„Prvi korak nema ama baš nikakve veze sa pisanjem romana.“
„Svakako da nema izravne veze. Zar nisi upravo rekao da tako nešto, naime prvi korak deteta, možeš zamisliti? Verujem da je prvi dečji korak isto toliko težak kao i napisati prvi roman. Zamisli šta je sve bilo potrebno tom detetu da učini taj prvi korak? Ali kad je najzad, uspravivši se, koraknulo napred, otrgnulo se toj sili koja ga je prikovala za zemlju… verujem da je tada dosegnulo sámo nebo.“
„Nestaševiću, ja ne bih da dosegnem nebo.“
„Hvatam te u laži. Svako ima tu želju. Kod jednih je ta želja prikrivena, kod drugih se reklamira na svim radio i Tv stanicama. Zašto bi ti bio drukčiji? Zašto bi ti odskakao od drugih? I ti si samo čovek, kao i ostali, ali posebnog senzibiliteta koji nije za rasprodaju. Posedovati istovremeno i maštu i olovku to su velike stvari. Talenat neću ni da spomenem. To se podrazumeva. Sve što sam nabrojao nije slučajnost, a nisam upotrebio ni jednu stranu reč, osim možda jedne. Šta još da dodam već rečenom; ostalo je sušti rad, danonoćni rad što ti veoma dobro znaš.“

„Možda znam, a možda i ne znam.“
„Mašta, olovka, talenat koji se podrazumeva i danonoćni rad. To je sve što je potrebno. Ovo je formula koju svako može da izgovori, ali su malobrojni oni za koje je ona čarobna.“
Ostadoh bez teksta, iako ništa novo nisam čuo. Vraćam se vinjaku. Ima ga još dva prsta u boci. Za petnaestak sati popio sam dve litre. U frižideru imam još dve. Ako sada otvorim novu, jedna će mi ostati u rezervi. Sutra, najkasnije prekosutra svakako ću dopuniti zalihe, a treba i piva da nabavim…
„Ako budeš konstantno pijan dok pišeš“ reče Nestašević, gledajući u vrh svojih prašnjavih cipela, „postaćeš zavistan. Nećeš moći ni da se potpišeš bez da si prethodno nešto popio.“
„Možda si u pravu, nestaševiću. Jedna moja prijateljica, valjda je još živa, sve dok ne bi ispila bocu ranojutarnjeg piva, jednostavno nije bila u stanju ni kafu skuvati. Ako bih svratio do nje, recimo, ujutru u sedam, smesta bi me slala u samouslugu po nekoliko piva. Ali, uveravam te, Nestaševiću, ja nisam vezan za alkohol, ne drhte mi prsti, ne pizdim zbog nekoliko kapi domaće šećeruše. Uostalom, u mojoj porodici niko nije bio, niti je sada alkoholičar. Moj pokojni matori znao se napiti ko tri pijandure, ali nikada nije bio rob alkohola.“
„Ti znaš šta je najbolje za tebe“ reče Nestašević. „U svakom slučaju, alkohol nije vrlina kada se piše.“
„Možda nije vrlina, no meni u pojedinim situacijama pomaže. Na primer, ako je jedan od likova u priči pijan i ja se napijem dok tragam za njegovim karakteristikama; veruj mi, Nestaševiću, pretvorim se u njega. Osećam ritam njegovog srca, znam kako diše, čitam njegove misli, njegova koža postaje moja koža, naši dlanovi svrbe istovremeno, njegove suze su i moje suze, na isti način nas stežu cipele; mogu ti reći da čak umem voleti žene koje voli moj junak. Na isti način čitam i knjige. Ako u glavi ne vidim predeo koji je opisan onda batalim čitanje; autor je promašio, naravno, ta konstatacija se odnosi samo na mene, kao jednog od čitaoca. Ako je slika koju je pred mene dočarao pisac suviše bleda tada me nije ni ubedio u stvarnost te slike. Svakako da je ovo čista teorija koju ja upražnjavam u praksi. Napokon, ti si književni kritičar koji dobro poznaje tematiku.“
„Svako ima svoje vidjenje. Ne verujem da postoje dve makar slične osobe a da imaju istovetno mišljenje o jednom romanu.“
„Nisi me razumeo, Nestaševiću. Koliko je živo u mojoj glavi toliko živo mora da bude i na papiru, bez obzira da li čitam ili pišem. Razlika je evidentna i i te kako prisutna. Beletristika nije matematička operacija, lepa reč nije dva puta dva su četiri. Ja zastupam varijantu dva plus dva su pet, a u ono u što verujem pokušaću da ubedim i čitaoca; ako nisam u tome uspeo onda ništa nisam ni uradio. Tada ću baciti olovku i latiti se ašova i kopati kanale za telefonsku mrežu koja je kod nas razgranata, no, uprkos tome, ipak nema dovoljno linija. Ko da živim na kraju sveta.“

„Udaljavaš se od teme“ reče Nestašević.
„Tema je svakako zamršena. Tema je takva da u nju sve stane, u ovu temu svašta može da stane. Reci mi, Nestaševiću, kada živimo u ovakvom sranju kako onda da opišem cvet, dam ukus njenih latica, naslikam njen miris, obradim tlo iz kojeg je iznikao taj cvet? Da sam se kojim slučajem rodio bez kičme, vazduh bih opisao čisto deklarativno: svež je, okrepljuje! Kada bi mi kojim slučajem visina dosezala do nečijih članaka, a visok sam metar i osamdeset, koristio bih retoriku koja omamljuje papane koji stanuju bogu iza kičme. Da sam se kojim slučajem rodio slep na oba oka, jamačno bih video lepote života koje postoje u pričicama pojedinaca, a svojim trećim, duhovnim okom, vizualizovao bih pakao gde ću nakon veštačkog orgazma goreti sa ostalom bagrom.“
„Muči te izbor teme za roman?“
„Imam ih napretek, Nestaševiću! Recimo, možda ću jednom napisati priču o bojažljivom dečkiću za kojeg smo svi mi u školi mislili da će mu život proteći kao život jedne vaške. Medjutim, on će se kasnije, nakon srednje i visoke škole, ubaciti u cipele od dva i po milja. Penjaće se hijerarhijskom lestvicom kao inflacija u nekoj latinoameričkoj zemlji. Prekonoć od sramežljivog žgoljančeta postaće osobetina sa velikim stomakom, biće drmator zbog toga što ću iza njega, u njegovoj pozadini da sakrijem ženu. Ali prvo ću da mu napravim veliki stomak, podbradak će mu visiti na kravati, a kragna bele košulje se usecati u mesnati vrat. Na kraju će ga žena nogirati i ostaće sam, i sedeće sam za kafanskim stolom i nalikovaće sedokosom gospodinu koji se iz časa u čas podriguje i priča gluposti u koje deca ne veruju, ali odrasli padaju na dupe. Koristiće rečnik bogat frazama od pre pedeset godina a, premda smo mi u razmišljanju svojim glavama još pleme bosonogih mudraca, ja ću se morati upitati zašto je Bog bio toliko nepravedan prema meni i sjebo me u ovo moderno vreme od pre dva veka. Naravno, od stidljivog dečka do Orvelove „Farme“ put je posut trnovitim nijansama budućnosti. Nanovo se slažu boje u dugi, crta se drugo nebo i smišljaju se još belji i još crnji oblaci; izmišlja se revolucionarno seme trave koja treba da se zgusne u busen, u busenje koje će okupirati livadu gde će stare krave i ovce spokojno da pasu.“
nastaviće se

Stevo Valjić pre petnaest godina Subotica

Stvarno sam malčice pomešao stvari. Mislim da ovaj deo, odlomak, dolazi posle „posete“ Sofiji, kada glavnog junaka blagi povetarac ponese u deo grada gde stanuje i spusti ga na ivicu kreveta… Ovaj deo sam postavio na blog 2 juna pod naslovom „Još jedan odlomak“.

JUTARNJA GIMNASTIKA

(južni krajičak odlomka)
(prva polovina)

Nestašević sedi mirno. Ukipio se kao skinuta zvezda sa vrha Gradske kuće i sada je izložena u predvorju iste. Možda i on oplakuje zvezdu?… ili ćuti jer nema šta da se kaže.
„Znaš da sam zaboravio o čemu smo razgovarali.“
Nestaševiću zaigra mišić ispod levog oka. Dakle, pomislim, živ je, iako ne osećam olakšanje zbog saznanja da nije mrtav.
„Znam. Bio si kod Sofije. Nema ih puno koji znaju da odu kao ti, i da se vrate kao ti a da su prelazi blagi, gotovo neprimetni, sa kratkim ali efikasnim osvrtom onoga što se oko nas dogadja. Literarni ludorijum koji se širi kao testo pod oklagijom domaćice u letnjoj kuhinji.“
Auuu, kako rastem u sebi zbog njegove slatkorečivosti. Ali ovo potonje opisivanje kao da je zdipio od mene.
„Ali, sam si rekao da si zaboravio o čemu smo razgovarali. Efekat bele mrlje u romanu čini kunfuznim kontinuitet dogadjanja. Ako ne radiš po strogim planovima… zašto pisac pravi zabeleške?“
„Ja beležim u glavi i…“
„Zaboraviš prelistati svoju memoriju.“
Memorija, memorija! Volim i umem da pamtim ono što je bilo lepo, ali ne zaboravljam ni loše. U stvari, dan se sastoji od dvadeset i četiri sata lošeg. Tu i tamo udene se i poneki trenutak lepog. Medjutim,, uglavnom smo svesni lošeg, lepo registrujemo tek kada je prošlo; lepo je trenutak koji nam ostaje u svesti i ako bi smo prošlost mogli posedovati bili bi vlasnici lepog. Dakle, lepo se uvek dogadja u prošlosti a postajemo ga svesni u budućnosti koja se sada dogadja, no već je prošlost. O ovome je već znao i sveti Avgustin.
„Znaš, Nestaševiću“ rekoh, gledajući kroz bocu sa etiketom koja se pamti. „Uvek sam voleo da pišem kratke priče. Obožavam ‘jednominutke’. Za kratke priče zabeleške nisu potrebne.“
„Možda je došlo vreme da se baciš na zabeleške. Da dokažeš sebi da si zreo…“
„Zreo za šta?“
„Da si sazreo da napišeš roman.“
Opet se vraća, sada već otvoreno, na klizav teren.“
„Znao sam da ćeš pre ili kasnije izneti pravi razlog tvoje posete. Ali, pitam se, pitam se glasno, tu pred tobom: zašto jedan književni kritičar tera autora kratkih priča da sedne i napiše roman?“

Nestašević napravi lice kao da ga se ne tiče ono što sam rekao. Vadi cigaretu, udene je u muštiklu, iz džepa izvadi zlatni upaljač i pripali. Sve ovo radio je pažljivo, natenane i beskrajno polako. Imao sam utisak kao da gledam usporeni snimak neiskorišćene šanse na derbi utakmici koju prenosi televizija. Zašto je ovo uradio pred mojim očima? Da mi dokaže da nije varka u pitanju? Možda misli da sam već skroz pijan, ili baš zbog toga da ne bih pomislio da je madjioničar? Naravno da za književne kritičare ne mislim da su madjioničari. Primećujem da Nestašević ponovo prema meni duva kolutove.
„Ja te uopšte ne nagovaram. Pokušavam da ti skrenem pažnju na sled dogadjaja koji su logični. Ako neko piše godinama onda je normalno da se od te osobe očekuje knjiga, tj. roman.
Ko sad pa tu od mene očekuje roman? Nestašević, ili neko drugi, možda neki drugi, ostali? I zašto bih ja zbog tamo nekih ostalih morao napisati roman? I… Ovo njegovo pitanje, čini mi se, otrežnjuje. Glava mi je čistija, misli bistrije. Ali ne dam se! Neću da me zavede propalo vrtipero. Ispijam dugačke gutljaje vinjaka iz boce. Ne pomaže. Sve je jasno, sve se dobro vidi. Kao da sinoć i sada, za ovih sat i po, nisam popio skoro dve litre alkoholnog pića. Neko drugi riknuo bi od litraške boce.
„Opijanje u jednom romanu treba da služi nekoj svrsi.“ reče Nestašević.
„Misliš?“ upitam ga, i kao neka vrsta prećutnog odgovora potegnem iz boce.
„Ti verovatno znaš zašto piješ.“
Tačna konstatacija, pomislim ostavljajući bocu. Premda mi ništa pametno ne pada na pamet, moram priznati da je u pravu, iako smatram da ne treba puno mudrosti da bi se tako nešto zaključilo. No, uprkos svemu ne znam odgovor, a i kad bih sada nešto lupio bilo bi to sasvim sigurno neka glupost, jer kako može pijan čovek da bude objektivan? Ne može biti ni subjektivan. On je jednostavno pijan, u nekoj vrsti agregatnog stanja alkohola. Ako voda može da bude led i para, onda alkohol kad ga čovek popije prelazi u nekakvo stanje, mislim ja dok gledam u Nestaševića i setim se da sam nedavno pročitao jednu knjigu u kojoj svi likovi piju. Ni jedna žena, niti jedan muškarac da, promene radi, popiju čašu vode ili sok od breskve, ma sok od bilo čega! Ja bih barem pokušao iako sumnjam da bi mi uspelo. Ni nakon drugog čitanja nisam odgonetnuo zašto u tom romanu svi piju, pa sam bio sklon zaključiti da su svi odreda pijanice, teški alkosi koji jutarnje umivanje upražnjavaju drugorazrednom rakijom. Srećom, poznajem tipa koji je smislio tu prodavnicu jeftinog pića. Na pitanje, prilikom promocije poluautobiografskog romana u pomalo izbledeloj no još dovoljno pristojnoj čitaonici Gradske biblioteke, zašto u romanu svi piju, i žene i muškarci, zbunjeno je odgovorio da je to, u stvari, način života. Čovek, autor tog romana je oženjen, otac je i jednog deteta. Njegovo lice je ispeglano kao svadbena košulja. A on: način života! Ha! Sranje u boji! Bojadisano sranje! Dok sam čitao taj njegov roman, svu volju koju posedujem i koju sam proćerdao morao sam prizvati u pomoć ne bih li dovršio čitanje. Drugo čitanje je išlo nešto lakše, no ne s manje napora. Rezultat, dva kilograma sranja. Nije mi jasno kako neko može za sebe tvrditi da je pisac, a da ne poštuje ni najosnovnija pravila pravopisa; kongruencija je od njega udaljena kao od mene prva nedelja života izvan majčine utrobe. O naivnom izdavaču koji je u ovom slučaju ispao najblaže rečeno amater i spiskao gomilu para – da se ne govori. Lektori su danas retke zverke. Ali, autor, pisac, književnik, onaj koji samoga sebe naziva umetnikom kaže: „Način života!“ Bog te molovo! Pravopis je pravopis, a način života može da se broji na mnogim prstima, i nikada se neće dati izbrojati. Ako bi neko pitao šta je to opijanje, ja bih se odmah javio i rekao: „Možda bih ponešto mogao reći o tim stvarima.“ Ako neko zna šta je to žestoko opijanje koje traje danima, onda sam ja sigurno taj, a ne neki mali picopevac kome se zamute oči posle nekoliko vinjakčića na eks nakon kojih stane nasred kafane i viče: „Ovo je način života! Način života, pizda vam materina!“ Pojma on nema šta je to za jedno kratko prepodne popiti litru rakije, rano popodne nastaviti uz desetak boca piva, predveče sprati prašinu sa sebe dvolitraškom flašom belog vina, a veče i noć provesti s ko zna kojim pićima; nakon sat dva pijanog sna drmnuti deci votke da se rasaniš i potom ispiti koju čašicu vinjaka koji nosi etiketu pamćenja vrednu, ispiti te vinjakčiće da bi sebe doveo u nekakav red i nastavio još žešćim tempom ono što si prethodnog dana započeo. Posle pet-šest dana, ako nisi mrtav, a nisi, dobija se trovanje alkoholom. Nije važno da li je glava velika poput praznog balona koji leti nad gradskim krovovima, ili je ta glava ostala ista; ono što je nemoguće to je da progutaš kašiku supice koja treba da te okrepi. Drhtiš nedelju dana u krevetu, unutrašnji zidovi tvog tela natopljeni su alkoholom, znojiš se kao maratonci na polovini staze, mesečni račun za vodu se utrostručava. Okreneš glavu kada u kuhinji ugledaš praznu pivsku bocu, zaklinješ se Bogu i samome sebi da nikada više ni kapi piva – kamoli nešto žešće okusiti nećeš. Svejedno, kada te prodje, a prolazi, vraćaš se na stranputicu, a ona je široka ko autostrada u Americi.

On bi verovatno opet: „To je način života!“ A ja bih skromno dodao da je to suicid koji traje nekoliko godina i, ako dobro razmislim… par, ili dva tri para meseci. Uostalom, autor tog sranja popio je sa mnom nekoliko viskija, na moj račun. Ipak sam morao njegovu romanesku – bez znaka navoda – platiti iz svog džepa. No, ako se za trenutak vratim na opijanje, nameće mi se zaključak: ako je neko dovoljno lud taj će nastaviti. Agresivno će nastaviti. Vraćajući se kući posle ponoći, pijan na ime i prezime, nikoga neće dirati, no pevaće, pevaće agresivno, zanosiće se levo-desno, padati ničice na nos, ali pevaće glasno i agresivno neku nepoznatu pesmu sve dok nekako ne stigne nadomak svoje kuće i padne preko praga i zaspi na minus dva stepena ispod nule i… biće to sredinom novembra meseca. Ujutru neće mu biti ništa, jer dobri stari Bog čuva pijance koji pevaju agresivno.

Stevo Valjić pre petnaest godina Subotica

JUTARNJA GIMNASTIKA

(severni krajičak odlomka)

E bogami, neće moći tako kako Tako misli! Ne dozvoljavam da jedan književni kritičar pljuje po mojim mukama.
„Mislim da si pun predrasuda o meni“ reče Tako.
Moram da smislim neko redovno ime za njega.
„Svi ste vi isti“ rekoh ne gledajući u njega. „Svi vi, književni kritičari, pljujete po pisanijama vaših savremenika. Rečnik vam je prepun stranih, nerazumljivih reči i izraza.“
„Ako se ne varam, do sada nisam izgovorio ni jednu stranu reč.“
Zatvaram prozor i uključim kalorifer. Isprva zuji. Nakon minut-dva, čim se metalni okvir zagrejao, zujanje prestaje. Čuje se tihi šum motora. Na licu osećam topli vazduh.
„Čudim se kako nisi. Možda se pretvaraš, ili želiš da me prevariš, loviš trenutak kada će moja pažnja popustiti. Svi ste vi prefrigani. Rukovodite se čistom teorijom, a praksa je ono što se dogadja ovde, u ovoj sobi. Sve što je izvan ove prostorije, sve što se zbiva napolju na periferiji je dogadjanja, čak bi se usudio reći da se to vani i ne dogadja, ne živi, ne diše, ne pulsira, nema ga nigde, moglo bi se reći da i nije mrtvilo; rekao bih – izvan ove sobe potop.“
Gledam u njega. Uozbiljio se. Njegove usne su postale jedva vidljiva tanka linija. Bilo bi dobro da znam o čemu sada misli, o čemu razmišlja. Voleo bih da znam o čemu misli, no nikako nisam za to da izmaštam njegove misli. Ako bih sada trebao izmisliti njegove misli siguran sam da ne bi bile lepe, plemenite i korisne. Izmislio bih prljave misli za njega. Nedokazana vrtipera nemaju lepe misli. Oni mogu sjebati jednog pesnika ili pisca malim prstom koji je nabijen teorijom. Oni u svojim kratkim kritikama dokazuju da u noktu bilo kojeg nožnog prsta imaju više no što jedan pesnik ima u svom pratalentu. I kako sad, molim lepo, molim i prosim najlepšom lepotom, jedan kritičar može da ima maštu? Nikako! Mašta ne pada s neba. Mašta se ne stiče ili krade, niti se kupuje. Naravno da oni znaju da se mašta radja zajedno sa čovekom. Šta je to što možeš razvijati ako si rodjen bez mašte? Mišiće? Snagu koja premešta hrpu kamenja sa ovog na ono mesto, ili prosto diže tegove u teretani i leva mu je ruka razbacanija od desne jer se nije pridržavao pisanih i nepisanih pravila naduvavanja bicepsa i tricepsa i na koncu liči na kvadrocepsa; neki to nazivaju teatrologijom podizanja tegova u vis i nadole.

„Zašto ovoliko nepoverenja prema meni“ reče Tako, i ponovo me pogleda kao da gleda pored mene, a ja opet kao da osećam njegov pogled na temenu.
„Da li sam rekao nešto loše o tebi ili literaturi koju pišeš?
„Nisi! Još nisi, ali…“
„Nema nikakvog ali! Prizemlji svoju maštu. Stvaraš iskrivljenu sliku o meni, o nama.“
Priprema mi zamku, znam to, osećam. Navlači tanak beli led na književne kritičare i čeka da stanem na tu nevidljivu skramu i da napokon propadnem u prljavštinu tzv kritičke reči.
„Krivu sliku o sebi projektujete vi, kritičari. Smatrate da ste sveznalice a, u stvari, niste u stanju da sklepate najobičniji stih o poljskom cvetu. Ako bi se čitaoci rukovodili vašim sranjem, svekolike knjige ovoga sveta gorele bi na vašoj lomači. Bio bi to vaš mali Rajh u carstvu Rušitelja. Vi ste poput požara koji je progutao Aleksandrijsku biblioteku, a plameni jezici vaši i dan danas ližu zidine pisane reči. Znate gde je pisac pogrešio, a sami ste kao šaka pustinjskog peska. I nema vetra koji bi vas oduvao. A i kako bi vetar mogao oduvati suštu suvoparnost?“
Tako ćuti. Deluje mi kao da ga ova tema ne interesuje. Gleda u slike na zidu. Možda preko tih slika želi prodreti u mene, ili izvući ishitreni zaključak o mom ukusu. A možda je samo stavio na lice obrazinu znalca slikarskih veština i sada glumi preda mnom osobu čija su interesovanja šira od lastiša u ženskim gaćicama.
„Slušaj“ rekoh šireći ruke. „Prihvatio sam tvoj savet za novi red, novi pasus. Ali tvoje ime mi i nadalje predstavlja problem. Ime, Tako, prepreka je koju s teškoćom preskačem. Pošto znaš da u trenu nestaneš, takodje i da se pojaviš kao madjioničar sa onim štapićem u desnoj ruci, nazvaću te Nestašević. To ti je prezime, tvoje ime me ne interesuje, samo prezime. I onda mogu reći, Nestašević je rekao to i to, Nestašević je učinio nagli pokret u stranu, valjda nesvesno, kao pokret refleksije na moj odabir reči u opisivanju njegovog fizičkog izgleda. Daću opis koji samo delimično odgovara tvom izgledu. Recimo: Nestašević ima okruglo dečačko lice. Njegov nos je prćast a obrazi posuti pegicama boje crvenila na licu devojčice koja se srami dok gleda u dečka koji hoda drugom stranom ulice; mogu dalje reći da Nestašević u ustima ima sitne, ali zdrave zube i da dodam da nisam preterano ljubomoran kada zagrize crvljivu jabuku. Ako prihvatiš ime Nestašević, prezime Nestašević, onda ću moći da te opišem kao sitnog čovečuljka, malo pogrbljenog. Na krivim nogama hodaš pognute glave, kao da tražiš kovanu sitninu što ih, s povratka iz kupovine, gube domaćice natovarene kesama krompira i cegerima s pivom za muževe koji se izležavaju u subotnjim prepodnevima pred ugašenim televizorima sanjajući razvedene žene što im masiraju kobajagi umorna ledja. Ako se slažeš da te zovem Nestašević, dodaću ti neke nesvakidašnje crtice koje će te odvajati od ostalih ljudi. Bićeš veoma neugledan lik, no nenametljiv i neprimetljiv. Ma i da stojiš nasred najvećeg trga u gradu, bićeš jednostavno nevidljiv za ljude koji će prolaziti mimo tebe. Niko te neće primećivati, jer se ti oblačiš skromno, na sebi imaš svakodnevnu, običnu odeću: sivozelenu vetrovku iz koje viri proćelava glava nalik na izduvanu plastičnu loptu; ispod peševa vetrovke klecaju noge u iznošenim farmericama, boja tvojih cipela je teško odredljiva: popucalu kožu pokriva prašina sa prigradskih ulica. Na trgu stoji osoba koja uživa ugled u svojim očima, a neugled u književnim krugovima, iako bi ti radije da si strah i trepet koji te krugove nabija na oštricu svoje olovke. Šta kažeš? Lepo ime – Nestašević! Prezime Nestašević!“
Nestašević se smeška. Čini mi se da je isuviše siguran u sebe. Smeška se ne gledajući u mene. Pa dobro, pomislim. Šta, u stvari, zapravo, naime itd. itd. želi od mene ovaj čovek?
„Čini mi se da gubiš dah, samopouzdanje“ reče Nestašević.
Odnikuda se iznova stvori muštikla sa cigaretom koja se dimi. Pravi dramatičnu pauzu. Stavlja muštiklu medju zube i premešta je iz jednog u drugi ugao ustiju. Pućka. Kao da ima lulu u ustima. Onda nastavlja.
„Zar tebi romani sa dugačkim, dosadnim a monotonim dijalozima nisu neinteresantni?“
Tu sam te čekao, pomislim. Najzad! Najzad otvara svoje karte. Lukavi prelaz sa običnih na neobične stvari. Želi da me prevede preko reke u gumenim čizmama bez sara. Hoće da kažem neku glupost, onako neoprezno, da se izletim ko što izleće tanjir kroz otvoren prozor kuhinje gde stoji besna supruga koja se isprva na pijanog muža baca drvljem i kamenjem i ubrzo hita ka ormanu za posudje; lete lonci i šerpe, tanjiri s ostacima jučerašnje sasušene hrane, oma će hitnuti debelu dasku za lupanje skupog govedjeg mesa…
“Neoprezan si“ reče Nestašević. „Gubiš nit u bujici reči. Znam da u sebi misliš da sve to možeš precrtati, izbrisati. Znam da veruješ u svoj talenat. Ali, nadarenost je samo zrnce peska na dnu akvarijuma sa zlatnim ribicama. Zar nisi dovoljno naučio iz grešaka tvojih kolega po peru, iako ih ne priznaješ, jer znaš da im nisi ravan. Njihova linija je daleko ispod tvoje linije.“
Ovo već smatram žestokom provokacijom. Očekuje da ću otvoreno reći da su moji poznanici napisali romane koje smatram sranjem. Očekuje da ocrnim ove ljude koje širi krug čitalaca ne poznaje jer deluju u lokalu i kad je već tako moje pljuvanje po njima neće izlaziti izvan ćitalačkog okvira ovog grada. Ima da jezik držim za zubima. Ima da držim jezik za ovaj jedan jedini zub koji mi je preostao i koji se klima poput eksera u zidu od nabijanice. Neću reći ništa o tim romanima, premda smatram te škrabotine kakavim gomilicama što su ih istisnule dvonedeljne bebe u pelene za jednokratnu upotrebu. Znam da Nestašević očekuje od mene da kažem za „Neizdržljive sise koje se drže“ da su sranje. I jesu sranje, iako se ne radi o romanu nego o poeziji. Ne nameravam išta reći na tu knjižicu koja je pisana s pretenzijama da bude poezija. Ako kažem da je to poezija visiću na prvoj grani prvog drveta u gustoj šumi skribomana. A Nestašević to jedva čeka. Čeka da ocrnim literaturu u kojoj je pijančenje sám sebi svrha. Gde je pijančenje modus vivendi pomoću kojeg se u nedostatku slova od kojih se stvaraju reči i rečenice ispunjava stranica beskrajno belog papira. Ne! Nikako, Nestaševiću! To je tvoj posao. Tvoj je posao, Nestaševiću, samo tvoj posao da kažeš da „Zamak“ nije tema za publicistu, dvorac nije novinarska tema što u nedostatku, u oseci ramaneskne ponude kidiše na nagradu koja je danas izgubila i prestiž i ugled. Na tebi je, Nestaševiću da kažeš da je beletristika u prvom redu lepa reč; da je koren reči „bella“ u lepoti, a ne u htenju da se nešto pošto poto uradi, bez obzira na krajnji rezultat, ili rezultate. Zašto bih ja trebao sve ovo da uradim umesto tebe? Ti si kritičar, književni kritičar. Nije moje da analiziram stranice u tim knjigama i da se pozivam na Frojda i ostale besmrtnike. Zašto bih ja citirao Bergsonovu napomenu o „formi koja hoće da nadmaši sadržaj“ kada je to tvoj, i samo tvoj posao. Posao koji ti stavlja lebac u usta. Dovoljno je da u svojoj kritici spomeneš Frojda, Kanta i Tvrdokurova; zaradio si platu! Frojd je rekao to, Kant je pre Frojda već rekao nešto u vezi s tim, na kraju je Tvrdokurov samo zaokružio. Jakako! Tvrdokurov ne postoji, nije ni postojao, izmišljen je, ali on je zaokružio ono što je rečeno. A šta je rečeno? Ma koga je bre briga šta je rečeno. To je rekao Frojd, i tačka! Usraću se čim neko spomene Frojda, svi mi napunimo gaće kada nešto čujemo od Frojda. Na koncu končeva (na kurcu kurčeva), šta sve Kant i Frojd nisu stigli reći, no tu je Tvrdokurov koji će jasno i glasno tvrditi da je Maxim Pizdić iz Rume, a ona stvar mu je od gume! Ajde, Nestaševiću, recimo to, ajde da to i napišemo. Ništa bez pisanog dokaza. Neka proveravaju ljudi. Nećemo sad o tome kako će proveravati. Jednostavno: Frojd je rekao nešto, treba da poverujemo, premda uopšte nije sigurno da je on to zaista i rekao. Ljudi su naivna stvorenja. Tvrdokurov je zvučno ime, lako se pamti. Tvrdokurov je takodje nešto rekao. Zašto ljudi ne bi poverovali. Jer ljudi su zaista naivna stvorenja, ljudi veruju, naročito ako je posredi zvučno ime, kao da im je poznato, kao da su negde čuli to ime. Tvrdokurov iz „ju-es-es-er“, Picoko Jama sa istoka, tamo gde izlazi Sunce. Ko kaže da ljudi neće poverovati! Nebeski Ovčar gleda na svoje stado. I ko je sad tu bik koji sedi? Na mudama!
„Linija? Gde se, po tebi, nalazi moja linija?“
„Svako sam sebi crta liniju“ reče Nestašević, i ostade živ.
„Pre samo nekoliko trenutaka rekao si da je moja linija daleko iznad linije ostalih.“
„Naravno! Zato sam književni kritičar.“

Imam prijatelja, bibliotekara, koji takodje spominje liniju. A to je linija koju je povukao neko drugi. Povukao ostatku sveta koji sad kreće u besomučnu jurnjavu da premaši tu liniju, ili makar da joj se približi. Ja priznajem samo jednu liniju, onu životnu. Linija života se uvek završava smrću. Jebote, vidi šta sam vam ostavio: tri pesme i zakasneli osvrt na svenulo cveće u vazi kod komšinice preko puta. Dakle, linija koja se završava smrću i baš je svejedno kako ta linija krivuda, izbegava zamke, probija se kroz maglu, pliva otvorenih očiju u prljavoj vodi i na kraju upadne u veliku rupu za koju svi znamo da je tu, ali nikako ne možemo da je izbegnemo. Ta linija je povučena silom onog Svevišnjeg. Sve ostale linije su smišljene da zavedu čoveka i ubede ga da su te linije grančice koje plivaju po besnim talasima opstanka. Saznanje da je ta iluzija analogna balvanu na kojem sedimo i mirno plovimo ka velikoj rupčagi na čijoj ćemo ivici postati svedocima veličanstvenog vodopada koji se urušava u samoga sebe ništa ne menja.
„Znaš, Nestaševiću“ rekoh gledajući u bocu u kojoj se količina vinjaka opasno smanjila, „ne znam da crtam linije. Niti imam nameru da naučim kako se crtaju te famozne linije.“
„Stvar je u shvatanju“ kaže Nestašević.
Mrska mi je ova filozofska rasprava. Ono što stvara nemir u meni…
nastavlja se
Stevo Valjić pre petnaest godina Subotica

JUTARNJA GIMNASTIKA

(zapadni krajičak odlomka)

„Zar ne misliš da je suviše rano za piće?“, kaže Tako, i merka me od glave do pete. Pogledam na sat: pet do sedam. Napolju je dan, verovatno oblačan. Ovako sedeći na ivici kreveta, kroz prozor vidim samo delić vojvodjanskog neba. Ta kriška je olovnosiva, ili se možda varam jer je to boja zavese koja se proteklih meseci navukla dima u količini neverovatnoj za nepušača. Stvarno, koliko ja popušim za dan i noć? Dve ili tri kutije; Malo! Najčešće preko tri. Recimo da spavam šest sati. Sigurno ne više. Osamnaest sam budan. U proseku svakih petnaest minuta palim cigaretu. Četiri na sat. To su sedamdeset i dve cigarete za osamnaest sati. Minimalno. Koja zavesa ne bi posivela? Svaka! Ako bih sada ovu zavesu skinuo sa prozora i bacio je u pustinju, karavani bi prolazili mimo nje kao pored minijaturne dine. „Meni dan počinje kad se probudim, a završava se kad zaspim. Moj dan je počeo pre više od sat vremena i… znaš šta, ima kad ne spavam dva ili tri dana. Koliko ne spavam toliko mi traje dan. Nema tu kasno ili rano. Uostalom, poslednjih meseci prestao sam misliti o tome da li je dan ili noć. Razumeš?“ Tako klima glavom. Ustajem i stanem pred prozor. Napolju nema žive duše. Prozor gleda na garaže i krovove susednih kuća. Izmedju je ulica. Otvaram levo krilo prozora. Ošine me svež vazduh. U stvari, dobijam poštenu šamarčinu i zavrti mi se u glavi. Sedam na ivicu kreveta. „Samo malo da provetrim.“, kažem prebacujući pokrivač preko ramena. „Ako ti ne smeta.“ „Ne smeta mi“, reče Tako, i opet dune u muštiklu. Pikavac pada na tepih. Ugašen je. Na kraju nestane, ne vidim ga. Moraću da ga pitam, pomislim, kako uspeva ugasiti cigaretu a da ja ne primetim. Takodje i upaliti. „Zar ti ne predstavlja problem što ovaj razgovor stavljaš izmedju znake navoda?“, upita Tako. „Kako to misliš?“ „Mislim da je problematično za čitanje. Nije baš pregledno. Stavi ti lepo ispred svojih i mojih reči i rečenica crticu. Veruj mi, biće jasnije.“ „Ne mogu.“ „Zašto ne možeš?“ „Zato što na pisaćoj mašini tipka za crticu ne radi.“ „Ali onda kada treba da bude novi red, novi pasus…“
„Evo, već je novi red. Ali, ovo još nije roman, tek žvrljotine, sakupljanje materijala.“
„Da, ali o tom potom. Vidiš da je ovako odmah sve jasnije, preglednije.“
„ U pravu si.“
Počeo je da mi popuje. Sada će polako da predje na književne teme. Ali prvo će verovatno prosejavati mudrosti o nepušačima, iako je i on pušač. Palamudiće o onima koji ne piju i zbog toga jamačno žive duže no ostatak sveta. Siguran sam da će spomenuti i Sofiju. Kao šta će ona meni, samo me nervira i da zbog nje ne mogu na miru da pišem (što je istina), a već je zaista vreme da napišem taj prokleti roman. Reći će mi, siguran sam da će mi reći da sam ja jedini u ovom gradu koji još nije napisao svoj roman, koji nema svoju knjigu. Ali, prvo će o pušenju i piću. Potom će pokušati da me ubedi da šutnem Sofiju, kao da je to lako; kao da je to jednostavna rabota, prosta površinska operacija koja se izvodi bez skalpela i anestezije, abraka-dabra, rakadab-abra, dabraka-arba, najobičniji trik s kartama ili novčićem za sreću, kao da je šutnuti žensku obična igra rečima, frazama, izrekama. Reći će mi da zaslužujem bolju žensku osobu, manje ludu i ne ovako debelu. Recimo, unikatnu lepoticu, vitku i dugonogu, originalnu plavušu obdarenu gustom inteligencijom, dobrim ukusom i belim zubićima, sa zlatnim mindjušama u ušima i gvozdenom alkom u nozdrvama. Sve nabrojeno mogao bih imati, samo trebam sebe dovesti u red; da se okupam i ošišam, da malčice skratim bradu koja je uvek neuredna i možda je došlo vreme da je obrijem, ako imam para da popravim zube… Koje zube?, pomisliću ja. Zube koji su mi poispadali? Reći će mi da dam da mi se napravi proteza. Za cenu gornjih i donjih zuba mogu da kupim puno gajbi piva i nekoliko boca vinjaka. Onda će me još žešće napasti. Reći će mi da ne radim ništa i da samo spavam i pijem. Izležavam se po čitave dane, nedelje, čak mesece i da ga uopšte neće čuditi ako godinu dana budem ležao u krevetu i ustajati samo na kratko vreme da bih skoknuo do samousluge po vinjak i desetak boca piva. A ja ću mu reći da nije istina i da operiše običnim insinuacijama, namerno mi zadaje niske udarce i da zbog toga počinje da me boli bešika. Svakako nije istina da ništa ne radim. Dirinčim po desetak, petnaest sati na dan. Dnevno odradim ko niko drugi. Pročitao sam brdo knjiga, ove godine sam pročitao dva brda knjiga. A šta je to na pisaćem stolu – upiraću prstima – da li su to obični papiri, ili nešto drugo, treće, peto, jedanaesto, dvadeset sedmo ili stoto? Sve te listove sam ja lično ispisao, napunio ih slovima, rečima i rečenicama. Neke sam pedeset puta prepisivao, doradjivao, izbacivao, dopisivao, skraćivao ili produžavao. Na neke tekstove sam posve zaboravio, verovatno nisu bili interesantni. U trenucima nadahnuća besomučno sam hvatao zabeleške za nove priče, pripovetke i moguće romane u nastavcima. Skicirao raznorazne moguće i nemoguće situacije, smišljao zaplete koje kasnije ne bih uspevao razrešiti; ponekad bih danima razradjivao dijalog izmedju dve nepostojeće osobe, smišljao varijacije na temu samoubistva, mozgao o bezbrojnim načinima na koje čovek može sam sebi oduzeti život; odlazio u predgradja i u zabačenim ulicama tražio čudne zgrade i pokušavao ih što vernije opisati, tragao sam za nesvakidašnjim facama i upuštao se u dugačke razgovore sa običnim ljudima, šetao se po šumama i pokušavao odgonetnuti imena biljaka što rastu ispod meni nepoznatog drveća; pravio sam i beskrajne liste imena i prezimena koja bih ispisivao iz dnevnih novina sa stranica gde se objavljuju nekrolozi i delio ta imena na muška i ženska; s vremena na vreme obišao bih sva groblja u gradu i tragao za čudnim, nesvakodnevnim imenima na izbledelim epitafima.

Osećam hladnoću u sobi. Nije baš da je jako hladno iako mi drhte kolena. Ispijem dobar gutljaj vinjaka i gledam u facu koja gleda negde iza mene. Ko zna šta bi mi još rekao, šta bi mi sve predbacivao a ja se ono trudim, radim… radim i više no što je normalno. I sve bi ovo on, Tako, književni kritičar koji je u prolazu navratio kod mene i sada zadimljuje vazduh i zavesu svojim cigaretama bez filtera, koje niti pali niti gasi, ali se i te kako dime, dakle on bi ovaj ogroman posao da nipodaštava, podcenjuje, on bi da predje preko svega, onako ‘ladno kao što je ‘ladno u novembru i januaru u nekoj zimskoj zemlji, on bi da predje preko svega kao da se ništa nije dogodilo, ili u najmanju ruku da sve posmatra s visine od dva i po metra, podsmešljivo i sa iskrom zlobe u krajičku levog oka, u zapadnom krajičku odlomka plavog neba vojvodjanskog usred jutarnje gimnastike, možda baš cerekajući se sa rezbarenom muštiklom medju polustisnutim zubima. E moj, Tako! Neće moći tako!
nastaviće se
Stevo Valjić pre petnaest godina Subotica

Ovo što sada sledi treba da bude nastavak „Odlomak iz Jutarnje Gimnastike“ koji sam postavio na blog 31 maja. Dakle, sada već imam tetkst koji ide pre onog koji se nalazi na blogu od 31 maja, a sada sledi ono što sledi posle onog teksta. U stvari, sad sam zbunio i samoga sebe. No, možda će ovaj deo biti dosadan iako još ni ja nisam potpuno siguran u to jer se radi o imaginarnom razgovoru sa književnim kritičarem koji je takodje ličnost prizvana pomoću mašte glavnog lika. Pa onda ‘ajde šibamo:

JUTARNJA GIMNASTIKA

(istočni krajičak odlomka)

Jednom sam pročitao kritiku poznatog kritičara o knjizi popularnog pisca koji je pokupio najveću književnu nagradu koja još egzistira u ovoj zemlji. U tekstu na jednoj šlajfni izbrojao sam četrdeset i sedam reči na kojima se lomi jezik, ispadaju zdravi zubi, oseća se nedostatak svežeg vazduha i zdravog razuma, preka potreba da se mašimo debelih rečnika i enciklopedija, verujem, kadra je da nas natera na samoubistvo sa debelim predumišljajem! Na jednoj šlajfni dakle, na jednom listu formata A-4. u tridesetak redaka sa duplim proredom, sa šezdeset slovnih znakova u jednom redu – četrdeset i sedam svemirskih reči prljaju list papira. Treba mi bedeker vanzemaljca da bih mogao pratiti ovog poznatog kritičara koji umuje o tudjim pisanijama, a pri tom kao da se nalazi na proputovanju izmedju udaljenih planeta. Naš (Srpski) jezik je izgleda siromašan da bi se moglo posrati po bilo kojem romanu. Američki kritičar odlazi u Tanganjiku da pokupi po ulicama stotinak reči kojima će iskazati svoje stručno mišljenje o romanu koji je napisan u Ameriki. Ma idji bre! Naš kritičar je u potrazi za pogodnim rečima napustio mlečni put, skoknuo do susednih galaksija i nakon svega pročitao neku knjigu a potom seo i napisao kritiku. Kao da ga sada vidim. Evo, ne moram ni oči zatvoriti. Dovoljna je puka mašta (koja njima nedostaje). Vidim ga, književnog kritičara, kako se pomalja iz dima. Ne, ne! Grešim! Čini mi se da je izlebdio iz mojih usta zajedno sa smrdljivim zadahom. Prethodno je pokušao napraviti dar-mar u mojoj glavi. Nije mu uspelo. Ja sam najtrezveniji kada sam pijan i, uostalom, još nisam napisao svoj prvi roman. Gledam ga. Evo, sada obleće sobu u visini pisaćeg stola. Onda nestaje iza mojih ledja. Okrenem se. Nema mu ni traga. Samo hladan zid. Gde je nestao? Da se nije uvukao u bocu i brčka se u tekućini koja omamljuje? Ne, nije u boci. Iznenada ponovo ga ugledam. Eno ga preko, sedi spram mene, zavaljen u fotelju i, čini mi se, ljubomorno gleda u bocu vinjaka koju držim u levoj ruci, a desnom se češem o bradu. Sad bih mogao da mu kažem da je pijanica, u stvari – propala pijanica i propalo vrtipero. Ali, ne kažem ništa, jer primećujem na stolu, pored njegovog lakta, neke debele knjižurine. Ona najdeblja ima naslov: „Kako napisati kritiku na roman uz pomoć sto nerazumljivih reči koje ne znače ama baš ništa“. Ipak, predomislim se. Treba nešto da ga priupitam, neko bezvezno pitanje. I onda ga pitam: „Je li bre, svinjo kritičarska! Šta ti tražiš u mom stanu?“ On ćuti. I dalje gleda u bocu. Ja privijam vinjak uz grudi. „ Je si li čuo, svinjo!“, ponovim vičući. „Šta ti tražiš u mom stanu, u mojoj tvrdjavi?“ Ništa posebno“, kaže on. „Eto, navratio sam… onako, tek da te vidim.“ Pripaljujem cigaretu i duvam dim prema njemu. „Da me vidiš?“, rekoh izmedju dva dima i tri gutljaja iz boce. „Veliš, ono… da me vidiš?“ On klima glavom. „Zašto onda buljiš u moje piće?“ Ćuti. Smeška se. „Ne dam ti ni gutljaja…“, rekoh čkiljeći na jedno oko. „Ja ne pijem alkohol“, kaže i dalje se smeškajući. „Ti si ko onaj moj prijatelj… koji ne pije, ne puši, ne jede, ne kupa se, ne diše… Taj ni ne jebe!“ Tip se cereka. Odnekud mi je poznat, ali ne znam odakle. Možda sam pročitao neku njegovu kritiku, no ne mogu da se setim njegovog imena. „Je li, a… kako se ti zoveš?“ Sad se više ne cereka. Vadi kutiju. Crvena „Drina“ bez filtera. Pripaljuje. „Ahhhhaaaaaa… vidi, vidi! Propušio si!“ Klima glavom. Onda kaže: „Zovem se Tako i Tako.“ Sad, pomislim, ili sam ponovo pijan, ili se nisam ni otreznio, a možda ga nisam dobro razumeo? Nije isključeno da je u pitanju nešto četvrto. „Veliš, zoveš se Tako i Tako. A koje Tako je tvoje ime, a koje prezime?“ Tako odnekud izvadi muštiklu. Drvenu, rezbarenu. U metalnu alku udene cigaretu. Strpljivo čekam njegov odgovor. „Tako mi je ime, a Tako prezime.“ Klimam glavom, iako mi ništa nije jasno. „Marš bre!“, kažem tiho u sebi i pomislim da me zafrkava, premda za tako nešto ne pronalazim razumno objašnjenje. „Dakle, ako kažem Tako, prozvao sam te imenom.“ Sada on klima glavom. „Ahhhaaaa! Jasno mi je“, kažem. „Tako je ime, a Tako prezime.“

Otkad se našao spram mene, prvi put se glasno nasmejao. Njegov glas je ugodan, što me iznenadjuje. Nije mi jasno odakle jednom književnom kritičaru ugodan glas. Njihova usta služe samo da bi preko vrha olovke pljuvali po svemu što je napisano, štampano i pušteno u prodaju. „Ahhhaaaa, ahhhaaaa… Nekomplicirano da svako može razumeti. Ali, reci mi, Tako… kako znaš da te oslovljavam po imenu ili prezimenu?“ Njegov osmeh postaje širi; pokazuje svoje zube. Moram priznati da ima lepe zube. Medjutim, za mene i krezub čovek ima nisku bisera u ustima. Moji zubi su poispadali. „Jednostavno“, kaže on, i prebacuje jednu preko kolena druge noge. „Ako kažeš Tako, onda znam da me zoveš po imenu. Ali, ako kažeš Tako, tada, naravno, znam da si me oslovio prezimenom.“

Podižem bocu. Merkam količinu zlatnog napitka koja se, usred drhtanja moje ruke, talasa u izduženoj staklenoj posudi. Pomislim da ni vinjak više nije kao što je nekad bio. A kakvog je ukusa nekad davno, pre mnogo, mnogo godina bio vinjak, onaj s etiketom koja se pamti? Ne znam. Mora da je to bilo jako, jako davno. No, moram priznati da je i dalje dobar, iako je nekoć bio bolji. Svojevremeno sam pušio dobre cigarete, ako se za cigarete uopšte može reći da su dobre. Negde sam pročitao, u nekim požutelim novinama, ili časopisu, a možda baš u nekoj medicinskoj kupusari gde je pisalo da se od pušenja, od pušenja cigareta, gotovo sigurno, a možda i sto deset posto, dobija rak, oboljeva se, da tako kažem. A ja naivac mislio da je gledanje TV dnevnika u udarnom terminu čist suicid, kilogram delotvornog otrova koji poboljšava vid i sluh, uobličava mišljenje, moje mišljenje, i na kraju sasvim samostalno uzvikujem parole: Živeo Taj i Taj! Onaj drugi umro zasluženom smrću! Dole otrov! Dole svi otrovi koji se daju mimo televizije i dnevne štampe! Dajte nam meda, zamažite nam oči! Hoćemo da gledamo slatko sa otrovom! U ruci držim transparent na kojem je masnim nevidljivim mastilom ispisano: „…………………………………………………………………………………………………………..!“
Valjam se sa masom koja peva, uzvikuje, urliče, riče, mijauče i kevči. Oh, ah! Svršavam! Kakvo olakšanje. Srećan sam, presrećan. Ne osećam tlo pod nogama. Pa, ljudi! Zar ja to letim? Zar sam postao leteća ovca? Ili leti zemlja pod mojim nogama i zbog toga umišljam da letim? Onda u magnovenju, u jednom deliću delića trenutka, postajem svestan da stiskam bocu s etiketom koja se pamti. Ispijam dva, tri, četiri, pet gutljaja. Sjajno piće ovaj vinjak, pomislim gledajući u spodobu spram mene. Tako! Lepo ime. Jako lepo ime. „Pa dobro“, kažem spuštajući bocu. „U redu je. Zoveš se Tako Tako. To su ti ime i prezime. Ti si kritičar, književni kritičar.“ Tako klimne glavom. Onda dune u muštiklu. Opušak pada na tepih. Ali nema žara, nema dima nema ni vatre. Opušak se ugasio, a… možda nije ni gereo? „I baš si se sada odlučio da me posetiš. Baš mene! Baš mene iako u ovom gradu imaš mali milion takozvanih pisaca koji su napisali svoje romane, pronašli sponzore i lepo ih štampali premda ih niko ne kupuje niti čita.“ Tako odmahuje glavom. Ćuti. „Došao si mene da vozaš, je li? Ti koji imaš u malom prstu teoriju književnosti, ili, bolje da kažem – većma sve književne teorije. Došao si da mi popuješ. Te ovo ne valja, pa ovo ili ono se ne radi ovako no onako i onako. Stigao si u moj skromni dom i sada ćeš mi održati predavanje kako se piše knjiga, kako se sastavlja roman.“ Tako i dalje ćuti. Sve mi se čini da s razlogom ćuti. Da ne kažem mudro ćuti. Pa dobro, zašto je onda došao? I zbog čega? Zašto ćuti? Ako ja odem kod nekog mog drugara, onda ima da pričam. Ima da pričam i onda ako on nije moj drugar, možda samo poznanik, ili meni posve nepoznat čovek. Žena? Da! Može i žena. Zašto da ne? Ima i s njom da pričam. I uopšte nije važno da li ću je šarmirati svojim spikanjem. Pa šta onda ako ona pomisli da je to muška retorika? Muški šovinizam sa bradom i brkovima, sa neopranom kosom, patinastim smradom koji se klanja pri pomenu kade u kupatilu što se skrio velom svežeg zaborava, da ne kažem da je u pitanju možda namerno izbegavanje sanitarnog čvora. Sa predebelim predumišljajem, lukavo smišljenim planom prepunim lucidnih, no prikriveno suptilnih detalja da se namerno, na duže vreme, čak neodredjeno vreme izbegava kupanje subotom uveče. Naravno da ću sa svakim da razgovaram, ako se ukaže prilika. Naročito ako sam u poseti. Neka me ponude kafom, možda neću odbiti, ali neka me ne nude pićem u čašici a da sklanjaju bocu sa stola. To ni moj pokojni otac nije voleo. Razgovaraću. Proćaskaćemo, nego šta! Ali ne volim kada neko nepozvan sedi u mom malom domu i ne želi razgovor. „Dakle, veliš… došao si onako… da me vidiš, da me obidješ. Eto, video si me, dobro sam, ništa mi ne fali.“ On, Tako, i dalje ćuti. Pravi se kao da nije prisutan. „Rekoh ti da sam dobro, zaista sam dobro. Sada možeš da ideš. Dovidjento!“ U njegovoj ruci ponovo sevnu muštikla sa cigaretom. Uopšte nisam primetio kad je zapalio crvenu „Drinu“ bez filtera. Sada duva kolutove prema meni. Zatvorim na trenutak svoje oči. Vidim sebe u oblaku dima. Ogrnut sam belim haljama od dima. Iznad mene lebdi aura od magle. Otvaram oči i vidim oblutke. Kako mi se približavaju postaju sve veći. Jedan se spušta na moju glavu. Vidim kako mi tone pred očima. Steže mi vrat. Dišem teško. Počinjem da kašljem i pokušavam rukom rasterati oblutak dima. Onda povučem iz boce.

nastaviće se

Stevo Valjić pre petnaest godina Subotica

Ovo je drugi nastavak uvoda u celu priču. Ako budem imao malo sreće (i više vremena i volje da ovo izguram recimo do kraja meseca) možda ću stvarno moći postaviti sve odlomke na blog, čak mislim da je i dobro što su ovako pomešane, izmešane… I moraću malo poraditi na zapletima. Na žalost ne mogu da nadjem izvornu verziju, a u ovoj koju imam trećina je za bacanje, i još sam bio skroman kada sam ovo izrekao. Medjutim, verujem u svoje pamćenje iako već dugo vremena ne pišem dugačke stvari. No, nema veze, nastavljam:

JUTARNJA GIMNASTIKA

(drugi krajičak iz odlomka)

Sofija? Ume ona da popije mnogo više od jedne čašice. Ume ona da bude prava pijandura! Pijana, prljava kurva koja nikako da se skine s mog vrata. Moja velika ljubav i moja još veća glupost, promašaj za pamćenje. Prokleta luda kurva, tj ona, i ja – poluludi pisac. Ja polulud?, pomislim izmedju dva dima i gutljaja vinjaka. Ja nisam polulud već ludak i po, dva ludaka u jednom! „Ako te inspiriše,“ reče mi svojevremeno moj prijatelj pesnik u penziji, a sada već mrtav i sahranjen pored onih koje za života nije mogao podnositi niti smisliti, „onda je koristi, čoveče!“ O da, treba mi muza, potrošni materijal. Ja sam je koristio i još koristim na način koji mi sad malo odgovara, pa potom uopšte ne odgovara. Više, mnogo više mi ne odgovara no što mi leži. I sada kažem sebi: jebote Bela, ovo su devedesete, treba uživati idiotu jedan! O da, u krevetu leži. Krevet služi za dve korisne stvari u životu: da se u njemu spava i da se na njemu tuca, da čovek isprazni veliko skladište svoje prljave mašte. Moja i njena, Sofijina mašta, kada se izmešaju, ujedine se, nalik je trulom nakrivljenom drvetu u dvorištu ludnice: preti da padne da dvospratnicu i ugrozi ono malo pameti u glavama stanara te zgrade. Ponekad mi se čini da je Sofija nezasita kučka koja ulazi na sporedna vrata u kasarnu, za sobom ostavlja ršum i poluzadovoljna išeta se kroz glavnu kapiju i polazi u drugu kasarnu gde posle očajničke no neravnopravne borbe trijumfalno ostavlja za sobom poraženu vojsku koja zasigurno zna da ne samo da je izgubila bitku već i rat. Nakon što bi sredila odvažne borce u dve kasarne (treća se nalazi na drugom kraju grada), i pošto ja stanujem usput, navratila bi na partiju dobre jebačine. Sveža i orna bacila bi se na mene i rasturila ko što seljak rastura kravlju balegu na livadi. „U krevetu si dobar, ali si sranje od čoveka!“ Ovu rečenicu sam sigurno čuo dvesta pedeset i sedam puta. Katkad bi, da me pecne, još dodala: „Znaš… ako dobro razmislim… i nisi baš toliko dobar. Ima i boljih od tebe.“ Jašta da ima boljih od mene. Ima ih mali milion, ali ona se ipak zakačila za mene, penje se na moju grbaču, a ja na njenu. Pitam se po ko zna koji put što je to što me jednostavno vezuje za nju, oduzima mi zdravu pamet i poput oštre britve koja striže dlake sa muške obrazine sve više istanjuje već ionako izlizanu koru na mojim nervnim strunama. Mora biti da je to krevet, ili njeno medjunožje, ta dlakava provalija u koju naglavačke skačem i nestajem u prijatnoj tami, ma uživancija; a možda me privlači njeno lepuškasto lice nalik na lutku iz devojačkih snova, nije isključeno da me privlače njene godine? Nikada nisam razmišljao o ovim stvarima. Verovatno ne volim razmišljati o ovim stvarima. Osam godina je starija od mene. Ja sam težak osamdeset i pet kilograma, ona devedeset i sedam. Brdo mesa. Uz to i nimfomanka. Koja nimfomanka bre! Dve, tri nimfomanke u jednoj osobi. Ona nije haubica, nije ni teška artiljerija. Ona je višecevni bacač, čak bih rekao pola tuceta višecevnih bacača što bljuju vatru i oru sve muškarce koji se nadju pred njima, na bojištu gde se gube veličanstvene bitke. Inače, zaista ima lepo lice; nalik je faci Liz Tejlor. Nekad, ne tako davno, bila je mačka i po. Sada je, brate, predebela. Ona tvrdi da je to na nervnoj bazi. A ja kažem da je prenervozna. Previše luda, otkačena skroz. Ali u krevetu je dobra. Dobra je i u fotelji, na podu, na hladnom kamenom podu kupatila sa kadom za sedenje, na ormanu i na pisaćem stolu dok raskrečenih nogu sedi, pored pisaće mašine, na mojim nedovršenim pripovetkama i na tri nedovršena romana i doživljavajući orgazam za orgazmom rafalno udara u tipku sa tačkom sve dok valjak na mašini ne stigne do šezdesetog slovnog znaka i metalno zvonce najavi kucaču da povuče ručicu za novi red. Da, moram priznati da je dobra u krevetu. Dobra je i u nekim drugim stvarima. Na primer, dobra je pušačica. Veoma dobra. Ponekad me pita: „Kada će da padne jedan dobar liz?“ A ja joj kažem nemoj sada, nemam vremena, sutra bre! Ali stvarno je dobra. Pitam se koja nije dobra i pomislim da žene ipak nisu iste, premda su nalik jedna drugoj, naravno ne u fizičkom izgledu. Njihova psiha dočarava pred mene otvorena vrata frižidera gde u pregratku za jaja vidim dvanaest rupa iste veličine a, ipak, u njih staju jaja do sasvim izvesnih i odredjenih dimenzija. Znam da nije svaka žena spremna na ovu rabotu. Ali ona, Sofija, više ne može bez toga. Postala je zavisna. To joj dodje više no bilo koja opojna droga. Muškarcu, ma koliko ovo zvučalo neobjektivno ili čak prepotentno, potrebno je strpljenje do neba i nazad. Jeste da je muškarcu lepo, ali kojem poslastičaru nisu dosadili kolači? Pokatkad, dok bi Sofija ležala medju mojim nogama a ja gledao preko njene kose koja se spuštala na moj stomak i video kako joj se poigravaju masni guzovi, hteo bih da uzviknem: „Opet ti je u ustima!“ No, njeni guzovi koji su drhtali kao površina pihtije od svinjskih papaka odvraćale bi me od te namere. Ne znam u čemu bih više uživao:u cvokotanju njenog masnog dupeta, ili u onome što mi je radila ustima, A i ne bih da joj uzmem omiljenu igračku. Inače je prava napast. Ne pamtim koliko puta mi je pretila da će me ubiti, iseckati na komade, prerezati mi grkljan dok budem spavao i sanjao njene guzove, zabiti nož u srce, ili onako podmuklo u ledja dok budem sipao piće. Imaginarna je brojka njenih pretnji. Odavno sam prestao da ih brojim. Pre sam je šamarao. Danas to više ne činim, jer tada poludi, pretvori se u stampedo od sto kila i ganja me velikim pekarskim nožem za sečenje hleba. Šta bi tek bilo da ima mesarski nož? Ta jurnjava zna potrajati satima. Puno puta sam se pitao odakle joj tolika snaga i istrajnost, rekao bih strpljenje jednog ludaka koje dovodi do ivice nervnog sloma i izbezumljuje me, jer ona je tada već premašila kapacitet loše opremljene bolničke ludnice, a kidiše neumorno na mene zakrvavljenih očiju, napeta kao žica na akustičnoj gitari, a čemu se najviše iščudjavam – brza je kao šumska zver što se nakostrešila iza osmog stabla ne tako guste šume čekajući prvu nejaku žrtvu koja će naići probijajući se kroz rastinje neodredjene boje. A ona je, kako sama kaže, krhka ženica, razvedena no majka dvoje male dečice. Reklo bi se andjelak koji lebdi na kišonosnom oblaku iz kojeg sevaju munje. Krhka ženica sto manje tri. Krasota od kečera, ženskog! Dodje mi da naiskap ispijem litru vinjaka čim se setim kako sam je upoznao. U stvari, znam je od malih nogu. Bila je prijateljica mojih sestara od tetke. Tetke sa očeve strane.. Posle toga dugo je nisam video. A eto, već je osma godina kako se jedemo. Kada se razvela bila je još zgodna. Nije imala više od pedeset i pet kilograma. Izmerio bih je zajedno sa krevetom, pomišljao bih kadgod sam je sretao dok se šetala s klincima. Tek bi smo se pozdravili, i ništa više. Naravno, uvek stiže dan koji je Dan prvi, nulta sekunda u popodnevnim satima. „Navrati na kafu.“ reče mi jednom takvom prilikom kurvanjski se smešeći. Više nije bila pedeset i kusur kilograma vitka, no ipak zgodna i jebozovna. Navratio sam jedan, dva puta, više puta, mnogo, mnogo puta. Jedared od tih mnogo puta prosto me je silovala; bacila se na mene kao što bacaju smeće u kontejner i dok je tako ležala na meni mislio sam da ću se ugušiti. Ali koji muškarac bi bio lud da se opire, da se pretvara da eto baš sada, ovog trenutka, nije raspoložen za seks, makar onoliko koliko da se kaže – reda radi. Tako smo se spandjali. Mora biti da sam obdaren skrivenim slepilom kada sam sebi dozvolio da upadnem u takva govna. Ali tada, u to vreme mislio sam što da ne! Besplatno tucanje u svim količinama, u bilo koje vreme, bez vezivanja za odredjenu osobu, bez ikakvih obaveza. No, pomislim da je uvek lako smisliti nešto… nešto kao kupac ne plaća prodavcu, besplatna roba! Glupava muška logika koja se rukovodi s time da razvedena žena više ne može bez da je neko ili neki gnječe u krevetu. Ali pre ili kasnije sve stiže na naplatu. U svakom s
lučaju, početak je bila pesma, za mene, za nju ne znam, nisam siguran, nikada nisam ni bio siguran, verujem da nikada neću ni biti siguran, neću ni primirisati toj takozvanoj sigurnosti. No, bila je to pesma nad pesmama koja se postepeno pretvorila u zaglušujuću ariju, u pesmu koja para uši! U početku sam navraćao kod nje kadgod sam hteo, bacao se medju njene noge i… rasturila bi me ko falsifikator lažne novčanice na buvljaku. Nakon nekoliko meseci postalo mi je naporno. Jednom smo za dvadeset i četiri sata imali dvadeset i osam puta snošaj. Da ispričam nekom od svojih frendova ne bi mi verovali. Ne bih ni ja. Evo, i sad mi se čini da sam to uobrazio. Svejedno. Činjenica da sam bio jedan od aktera u tom podvigu ne menja ništa. Posle sam danima s mukom mokrio. Ali bilo je lepo i ugodno, u prvih nekoliko meseci. Nastavak je ludnica. Ako se nadju dva ludaka rezultat je uvek ludnica. Stalno se pitam kako je moguće ne osloboditi se osobe koja ti nije po volji. Pitanje na koje ima puno odgovora, ali pre će biti da nema pravog, ispravnog odgovora.
Stevo Valjić pre petnaest godina Subotica

Valjda sam uspeo skalameriti nešto što bi možda ličilo na početak Jutarnje Gimnastike, koji je naravno samo radni naslov. Mrzi me sada da čitam ona tri odlomka što sam ih do sada postavio na blog, zato i ne znam da li sam spominjao naslov Vojvodjansko Plavo?, i jasno je da ovaj naslov veze nema sa „Vizantijsko Plavo“, medjutim kako su pre desetak dana ribe pocrkale u Palićkom jezeru, ovo nebo nad mojom glavom nimalo ne liči na plavo. No dobro, tako je kako je. Ovaj odlomak koji bi u stvari trebalo da bude početak čitave priče, napisan je na devet onih papirnatih stranica tako da ću podeliti u dva dela jer me mrzi ovo ukucavanje u komp, a i ova tastatura me nervira jer se slova na dirkama ili tipkama, kako god se kome svidja, izližu ko djonovi jeftinih cipela: godišnje kupim 4 (četiri) tastature i sve ih bacim jer ne valjaju ništa i bez obzira što znam napamet gde je koje slovo onaj faličan vizuelni efekat me dotuče i počnem grešiti ko klinac koji je pobegao sa časova azbuke/abecede (kako kome je li) i kad ga nešto pitaju u vezi slova on je bambav ko što bambavi umeju biti neznalice nepismene.
Dakle, ovaj početak je ispred onog dela koji sam postavio 31 maja ove godine.

JUTARNJA GIMNASTIKA

(krajičak iz odlomka)

Iznenada sam se probudio. U sobi je mrak. Dakle, još nije svanulo.. Desnom šakom prodjem kroz kosu. Mokra je. Onda pogledam prema prozoru. Na zavesi se poigravaju senke požutelih listova na krošnji ko zna kada zasadjenog drveta pod prozorom na metar-dva od ulične svetiljke. Skrenem pogled na plafon. Na njemu su izdužene senke nalik iskrzanim trakama oko vitkog struka trbušne plesačice. Sklopim kapke na očima i pokušavam odrediti položaj u kojem se nalazi moj krevet u odnosu na ostali nameštaj. To što znam da je prozor zdesna od kreveta nije mi ni od kakve pomoći, jer ne uspevam da se setim gde su vrata kroz koja se izlazi u pretsoblje, ili… Možda se uopšte ne nalazim u svojoj sobi?, pomislim otvarajući oči. Kapci su još teški, ali uprkos tome zurim u mrak i, naravno, ništa ne vidim. U stvari, kao da u daljini nazirem obrise nekakve planine, bolje reći više osećam no što nazirem. Ili je baš obrnuto? Pomislim da nešto nije u redu sa mojom percepcijom. Pokušavam pomeriti svoje noge. Ne ide. Gde su mi noge? Ne osećam ih! Opet zatvaram oči. Sada istovremeno osećam i „vidim“ obrise planine. Iza zaobljenog vrha iznenada ugledam slabašnu svetlost. Kao da negde daleko iza planine puca zora, ili je tek naprsla i mutna mlečnobela svetlost stvara auru oko vrha. Čini mi se kao da ležim napolju, u ravnici koja se prostire sve do daleke planine, ali umesto nebeskog svoda posutog zvezdama iznad moje glave je plafon na kojem lelujaju trake. Kao da imam samo glavu i ruke. Možda sanjam? Mora da je ovo san, jedan od mnogih čudnih što ih u poslednje vreme snivam. Prstima leve ruke dodirnem zid i osećam hladnoću koja prostruji kroz lakat, na trenutak zastane u ramenu, potom se proširi po vratu i na kraju dodirne znojavo čelo. Onda pogledam u ručni sat na zglobu desne ruke. Mnogi su se čudili zašto nosim sat na desnoj ruci. Iz navike, odvraćao bih nemarno. Priznajem… nikad nisam razmišljao o tome zašto nosim sat na desnoj a ne na levoj ruci. Dve tanke linije svetle u mraku. Pokazuju pet i trideset. E sad jebiga, uveče ili ujutru? Ako se dobro sećam jesen je. Sedmi ili osmi dan u mesecu novembru. Ne znam. Nisam siguran. Zapravo, znam da dolazi zima. Mrak pada brže no inače. Zora stiže sa zakašnjenjem, ili baš na vreme. Da li sada spavam, tj. sanjam, ili sam budan? Da li moj sat pokazuje sedamnaest sati i trideset minuta, dakle večernje sate, ili pet i trideset, vreme na isteku prve četvrtine dana koji je već otpočeo, no tek se radja? Treba da upalim svetlo. Ali za tako nešto valja ustati iz kreveta. Kako? Nisam siguran ni u to da zaista ležim u krevetu, možda na zemlji ili pesku, bez obzira što vidim plafon i što sam napipao hladan zid. A prozor? Da li je to zbilja prozor na mojoj sobi? Možda je optička varka, ili san, ne toliko nestvaran koliko ubedljiv. Dakle, treba ustati i upaliti svetlo. Ali kako? Prekidač? Usta su mi suva. Strahovito sam žedan. Umesto planine radije bih da gledam u vodopad. Boli me glava, ili imam glavobolju? Pitam se da li isto znači kada čovek kaže da ga boli glava, ili pak da ima glavobolju? Nisam u stanju tačno odrediti šta osećam. U svakom slučaju, nameće mi se zaključak da glavu zato i osećam jer me boli. Ruke me ne bole ali ih osećam. One su u redu. Medjutim, šta je sa ostalim delovima mog tela? Ako i uspem ustati kako ću naći prekidač? Na kojem zidu se nalazi prekidač? I da li ova prostorija u kojoj ležim uopšte ima zidove, ili samo jedan zid koji se nalazi s moje leve strane? Zid koji je hladan. Pomislim da je najbolji način da se uverim da zaista ležim u krevetu pokušaj da napipam svoje grugi, stomak, da pokušam dodirnuti butine. Da, to je najsigurniji način. Gurnem ruke pod pokrivač. Pokušavam napipati grudi i stomak. Pod prstima osećam nešto vlažno, lepljivo. Medjutim, na mestu gde bi mi trebale biti grudi i stomak ne osećam dodir svojih prstiju. Ali osećam krupne graške znoja što cure sa čela u oči, slivaju se niz obraze i skupljaju se u uglu usana. Prisetim se „Talasa morske soli“ i nasmejem se u sebi. To je samo naslov jedne priče koju sam davno napisao. Jednostavno, morao sam iz sebe iscediti tu priču, premda ni sada ne znam zašto. Gurnem ruke dublje pod pokrivač i napipam neko uzvišenje. Da to nije podnožje planine. Onda ugledam kako se nešto miče, pomera se na vrhu planine. Pomislim da sam previše čitao Kastanedu i sada mi se pričinjavaju svakojake gluposti koje nikakve veze nemaju sa svakodnevnim životom. Pada mi na pamet i jedna druga priča u kojoj glavnog junaka, ugnezdivši se na njegovom levom ramenu, prati ptica nepoznatog porekla. Ta ptica je bila vidljiva samo za glavnog junaka i svi su se čudili s kim to čovek glasno razgovara te ga smatrali za ludaka. Naravno, čovek uopšte nije bio lud, možda malo čudan, s vremena na vreme otkačen, ali uglavnom sasvim nalik ostalim ljudima. Nevidljiva ptica nepoznatog porekla bila je njegova pratilja sve do smrti, no u grob ga nije odpratila već odletela da se ugnezdi na levom ramenu nekog drugog čoveka, čudaka. E sad, da li sam ja lud ili mrtav; možda i jedno i drugo. U svakom slučaju, bez obzira da li sam ludi mrtvac, ili živi ludak, do sada nisam primetio da je neka nevidljiva ptica nepoznatog porekla svila gnezdo na mom levom ramenu. Ako nisam mrtav, rado bih da poživim još koju godinu. Gluposti! Sad… ili sanjam, ili sam budan i na pamet mi padaju koještarije. U medjuvremenu, to nešto na vrhu planine se naglo povećavalo i odmah se smanjivalo, učinilo mi se, u pravilnim intervalima. Sada dišem ubrzanije; znoj se preliva preko usana, curi niz bradu i, golicajući me usput, spušta na vrat. Iznenada postajem svestan da rukama udaram svoja kolena, bolje rečeno više sam pomislio no bio svestan toga. Čini mi se da sam se sada već sasvim razbudio. Ponovo pomislim da sam verovatno sanjao nešto loše, iako se ne mogu setiti sna. Obema rukama držim kolena, premda ih osećam samo dodirom svojih dlanova. Počinjem masirati butine. Noge su mi utrnule, kao i stomak i grudi. Sada masiram rebra, s obe strane. Utrnulost polagano popušta. Osećam donje udove. Krvotok u venama se ubrzava, i srce lupa brže. Ispružim noge. Planina je nestala. Aura oko njenog vrha je zapravo bila odsjaj slabašnog svetla s TV ekrana koji se nalazi na ormanu. Postepeno nazirem obrise ostalog nameštaja: pisaći sto je pretrpan papirima oko pisaće mašine; ispred stola je stolica, a pored nje fotelja i još jedan sto, orman za knjige je pored prozora spram kojeg je zid sa puno slika ispod kojih se nalazi niski stolić okružen tabureima, na stoliću poluprazna boca vinjaka i dve prazne čaše; dovoljno jasno vidim etiketu na boci da bih je prepoznao, a sa čaša se odbija tračak svetla koji se probija kroz zavesu na prozoru. Sednem na ivicu kreveta i tražim cigarete. Pošto ih ne nalazim ustajem i palim svetlo. Iz fijoke pisaćeg stola vadim novu kutiju i dok je otvaram i pripaljujem pomislim u sebi da čim se čovek razbudi odmah se seća svega. Vraćam se na krevet. Grlo mi je suvo. U želucu mučnina. Ponovo ustajem i idem do stolića sa pićem. Sednem na tabure i sipam malo vinjaka u čašu. Klin se izbija malim ekserom, pomislim i ispijem na eks. Ponovo sipam i vraćam se na ivicu kreveta. Da, da, čim sam osetio svoje noge, kolena i ostale delove tela smesta sam se setio gde je prekidač za svetlo. Setim se i prethodne večeri. Setim se i prve boce vinjaka. Bacim pogled pod stolić gde na tepihu leži prazna boca. Popio sam litru i po! Skoro… A koliko je popila Sofija. Možda čašicu ili dve, iako ume i više od toga.
nastaviće se
Stevo Valjić pre petnaest godina Subotica