Hamzjakl

E moj komšija, zar tako?

Ako te je naterala žena, imaš naše razumevanje. Ali, ako nije, ovo se računa kao kleveta!

Stevo Valjić novembar Subotica

Šta da vam pričam, danas su mi se desile neke lepe stvari, stvarčice. Rano jutros bio kod kućnog lekara, a tamo mi kažu da sam zdrav k’o zdravo dete. Na kraju se izljubismo, a doktor mi turio u džep beli koverat. Kasnije otvorim, u njemu sto evra! Stignem kući, i budući sam izlečen, više nisam dijabetičar, sednem za sto, i za doručak slistim pečeno prase od dvajest kila, popijem dve krmače od piva…

Kasnije ispijem tri šolje kafe i odlučim se da na svoju stotu letim u svemir, nek’ košta što košta. Za tu priliku ubacim prvi dinar u kasicu-prasicu. Pa zazvoni telefon, pitaju jesam li ja taj i taj. Kažem jesam, ja sam taj i taj. Kažu da sam dobio nagradu od des’ miljuna evra; ja se zahvalim: hvala vam lepo, kažem. Posle odoh u banku, dignem gomilu para, malo se prošetam; policajci zaustavljaju saobraćaj dok prelazim ulicu. Jebiga, život je lep. U omiljenoj kafani svi me časte pivom, a ja mrtav trezan skoknem u Njujork, u restoran gde obično pojedem dva sendviča . Popodne prilegnem, malo sanjam, malo spavam. Uveče u Parizu večeram pre poseti operi. Posle ponoći operem noge i u krevet. Hebnem li ga, svake godine, svaki prvi april prodje u divnim lažima!

Stevo Valjić april Subotica

„Onaj koji nije zadovoljan malim, taj će umreti od gladi!“ Ne znam ko je autor ove rečenice, ali mislim da je u pravu. Dakle, današnji ručak. Treba nešto pojesti, inače ostaćemo gladni. Danas na meniju je sledeće: KROMPIR!

Odeš na pijacu i vidiš da kilogram krompira prodavci naplaćuju 120 dinara. Sočno opsuješ u sebi, i kažeš prodavcu da kupuješ dvadeset i pet deka, dvesta pedeset grama. On izmeri, ti platiš trideset dinara, što uopšte nije mali iznos. Stigneš kući, opereš, pa oljuštiš krompir koji je izudaran, poplaveo… od čuvanja, valjda! Ono što je ostalo, recimo desetak dekagrama, skuvaš u slanoj vodi; kasnije serviraš na belom tanjiru. Ako nisi zadovoljan, proći ćeš kao onaj u prvoj rečenici!

Stevo Valjić mart Subotica

Bila mi rodjaka u poseti. Bila i otišla. Navratili u neke radnje (jebiga, ja bi da svako od nas ima neku rodjaku ili rodjaka iz ‘merike dje se ima para!), kupili gomilu klope, tako da do kraja godine nema zime, već ima da se jede i ima da se ne bude gladan! I onda me pita šta bih da mi pokloni? Nije da obožavam puške i „revoldjike“ (to ti je onaj pištolj!), no ja k’o iz topa: „Ma uzmi mi one krmače u pakovanju od šest dvolitraških boca… plastičnih, ona bre „PET“ ambalaža!“ Ona mi kupi pet pakovanja od po šest boca!
Zahvaljujem se njojzi, mogu čak noge da perem u pivu! Dakle, nagrade, nagrade! I Dollyka mi dodeli nagradu i, naravno, pretera u obrazloženju i natera me da se osećam nezgodno. No, mislim da dugujem razjašnjenje u ovoj stvari. Imam pedeset i četiri godine, i u stvarnom životu fućka mi se za mnoge stvari. Uopšte nisam prijatna osoba, premda obožavam umetnost. Ovaj blog sam otvorio da bih održavao „kondiciju“, što je otprilike nalik na trčanje oko fudbalskog terena. Veoma sam umišljen, iako svakodnevno i svakonoćno radim na sebi , no ne bih bio srećan kada bih u ovoj svojoj nameri napravio skori uspeh, jer život bi mi bio dosadan. Znam da se javim drugim blogerima i da ih sjebem, naročito kada pokušavaju da budu pesnici, i… ima, ima još mnogih, mnogih nezgodacija…

Mislim, jbg. postoji jedna istina o umetnicima! Ni malo nije jednostavno biti umetnik, u pravom smislu te reči, živeti kao umetnik, i živeti za umetnost, jer treba se krov nad glavom, treba da se ne bude neobuven i neobučen, treba da ne bude praznog stomaka kada se u krevet legne, nasušna je potreba ne imati prazan novčanik, jerbo ima računi da se plate… Da radiš negde za platu? Da budeš urednik u časopisu, upravnik da si u nekoj instituciji gde se o kulturi radi… malo je takvih, još manje onih koji ne moraju da rade a da se bave onim čime žele. Ovi potonji su ili pederi, ili se ima para u porodici kojoj pripadaju. Naravno, gore opisano je moje lično mišljenje, i poznato je da su mišljenja različita, ali to ne menja na suštini stvari. Onaj koji može… može, onaj koji ne može… e taj radi drugačije!

Stevo Valjić septembarsko veče Subotica

A možemo ga zvati i recept bez veze, jer nije važno kako se recept zove, već da se pokaže dobra volja da se nešto radi, da se nešto čini. Dakle, ovako: Razlupamo deset jaja, svežih ili malo odstajalih ne igra nikakvu ulogu. I dok se jaja slivaju niz kuhinjski zid, skoknemo do najbliže radnje da kupimo kilogram brašna i litar deficitarnog mleka. Posle na ulici prospemo brašno i kad smo stigli kući kuvamo kafu koja se pije sa deficitarnim mlekom. Pripaljujemo i cigaretu u inat onima koji nam zabranjuju da trujemo sebe i našu bližu okolinu. Na trenutak odemo u garažu i sednemo u kola i na mobilnjaku zovemo policiju i kažemo im da baš sedimo u avtomobilu i telefoniramo preko mobilnog i ajde ako mogu da nas kazne, i to samo zbog toga jer do dana današnjeg nismo čuli da je iko kažnjen zbog telefoniranja u kolima na putu, ili ulici!

Nadalje, ako imamo prašak za pecivo, kobajagi umešamo u brašno koje leži prosuto na ulici; zatim od dvesta grama margarina „Dobro Jutro“, deo namažemo na hleb, posolimo i pojedemo. Nakon svega dobro bi nam došlo da prelistamo jutarnje novine od juče, ali čeka nas otopljavanje čokolade koju smo pre neki dan slasno pojeli, iako bi zvučilo mnogo bolje ako se rekne da smo je slatko pojeli. Posle dvadesetak minuta iz hladne rerne izvadimo praznu tepsiju; zamišljeni patišpan namažemo svakojakim dobrim kremama što ih nismo pripremili, iseckamo na kvadrate, ostavimo da malo odstoje i kad stignu nezvani gosti, služimo na neopranim tanjirićima.

Stevo Valjić još malo pa septembar Subotica

Čini mi se da je ovo treća godina kako tražim vrsnog masera/maserku, odličnog znalca čovekovih ledja! Odavno me muči desna lopatica, u stvari, kada u ogledalu gledam ledja, vidim samo levu lopaticu, desna strana kao da malčice visi, spuštena je u odnosu na levu stranu i… nedostaje ono ispupčenje, tj. desna lopatica. Raspitivao sam se i kod znanih i neznanih… medjutim – ništa.
Evo, gledam ovih dana „SVAŠTARU“ (Vojvođanska Svaštara), listam, prelistavam i nadjoh se na stranici gde se nude masaže. „Relaksaciona masaža, pa Masaža za opuštanje, onda Masaža… sve po dogovoru, Erotska masaža, nadalje Vršim više vrsta masaža… i potrebna je devojka, pa onda Tamara Masaža, a onda i nešto NOVO na tezgi Vršim više vrsta relaksacione masaže, i ovde su potrebne devojke za masažu, smeštaj obezbedjen…“

E sad, jebiga… čovek može da bira, osim što ne znam da li će birati masažu amatera, ili želi nešto i da kresne, naravno i jedno i drugo se debelo naplaćuje. Meni preostaje da i dalje tragam za maserom koji zna svoj posao, i što redje u ogledalu da tražim desnu lopaticu, koja je tu negde u mojim ledjima.

Stevo Valjić avgust Subotica

Pre neki dan udjem ja u onu radnju gde se prodaju lekovi i ostala čuda za bolesne, ali i zdrave ljude. Vidim, gužva za pultom; sve sami muškarci. Onaj prvi traži neki lek koji se jako reklamira na jednom sportskom kanalu:
„Gospodjo, molim vas, jedno pakovanje Dignititisa!“
Gospodja iza pulta vadi kutijicu, ovaj se zahvaljuje, i onda drugi takodje traži Dignititis, medjutim onaj iza njegovih ledja kaže:
„Izvinite, gospodine žurim se! Molim vas, gospodjo dva pakovanja Dignititisa!“
Iznenada, svi kupci, ma muškarci, muškarčine bre, uglas traže pakovanje Dignititisa.
Najzad, kada su svi naručili, dobili i platili Dignititis, apoteka se isprazni, ja ostadoh sam, a preko pulta, gospodja pita:
„Gospodine, i vama Dignitet?“

Eh, kako sad da joj kažem da meni treba ona guma, navlakuša!
Naravno, pomalo me nervira ona reklama za „Potencijal“ na „Sportklubu“. Video sam puno idiotskih reklama za sve i svašta, ali ovaj za „POTENCIJAL“ jeste za one muškarce kojima se ne diže!

Stevo Valjić avgust Subotica

Naručio juče neke škembiće, papke… Prepodne ništa, kažu biće posle podne, ne pre dva ili tri sata. Stigne mi buraz, popijemo kafu, u medjuvremenu ja pristavio klopu, malo mesa da se skuva, paprikaš… Kada se iz pazara vratim, ukuvam testo, metnem pavlaku, i… šta da se priča, klopa bogovska. Pre no mi krenuli, ja dosuo malo vode, probao… sjajan ukus, treba da isključim ringlu, još malo se kuva i taman…

Mi krenuli, a u radnju stigli škembići, papci… Sve je spakovano, pa ajd’ da drmnemo po pivo, ali ispadnu dva… tri piva po glavi bratskoj! Kažem ja burazeru da baš i nisam siguran da sam isključio ringlu, a on mi reče da sam sigurno isključio. Kasnije stignem kući, otključam vrata i… već osećam miris nagoretine! Jebem li ti krečanu, nisam isključio! Stignem li pet minuta ranije, ma frke nema! Stignem li pet minutuma kasnije, ma ima da se dimi na sve strane. Dakle, taman zagorelo, ukus zagorelast! Mislim, jebiga! Imam onaj sat na navijanje, pet, deset… ma do sat vremena može da mi javi da je klopa skuvana. Mislim, jebiga! Ma treba mi sat koji će mi javiti da trebam da namestim onaj sat koji će mi javiti da je klopa gotova! Mislim, jebiga! Nije valjda da treba da se ženim, da imam nekoga pored sebe, da mi javlja opasne situacije, da me čuva! Ili.. ili mi treba neka naprava, aparat, koji kad ga navijem, javlja da mi ovake stvari (ženidba bre!) ne padaju na pamet!

Stevo Valjić avgust Subotica

Da rasčistimo odmah na početku početka: NEMAM NIŠTA PROTIV SVIH SILNIH KUHINJA GDE NAM SE SERVIRAJU RAZNORAZNE KLOPE SPREMLJENE NA HILJADU MILIJARDI NAČINA! Štoviše, drago mi je, premda sam u poslednje dve ili tri godine zaboravio čak i to kako se pravi jaje na oko ili na djozluke. Mislim, OK! Svi mi znamo ili ne znamo da kuvamo; opšta stvar na opštim mestima: Uzmi krupno jaje i ispeci ga na okove, bre!

Svaka čast, domaćicama uglavnom, što nam prave i preporučuju dobru klopu, medjutim… ajde bre malo da čujemo o spremanju, kako se metla drži, il’ kako ono radi uvozni usisivač na vodu mineralnu; kako se pegla sa skupocenim peglama, kako se ono bre masiraju ledja muževljeva (ili ženina?)… vau men… Kako se bre ono paučina u kupatilu skida; jebiga… kafu zna i moj burazer da skuva, ako mu ne uspe, ma odemo na pivo koje se plaća! Mislim… na onoj gornjoj fotki se vidi da smo šupu uradili, nazidjali bre, mislim… i… šta sam ono hteo kasti? Jebiga, sad da znam il’ poznajem pet ili šest zidara, oma bi raspis’o takmičenje! Ili znaš, ili ne znaš da zidaš! Mislim… nije to za lavlju pamet! Dva jaja na oko, će da vidiš djoku!

Stevo de Valjić desetkovani avgust Subotica

Mislim… jebiga, čim se spomene seks, JBG, velikim slovima, narod navali k’o da se prodaje pokvareno meso… u pola cene! Fak ju! Jebiga! Ima nas po VUKU, i čak nas povuku! Hebnem li ga uzduž i popreko; HEBNEM li je iz svih poza… odavde i odatle, sa svim kamerama i snimateljima! Kresnem li ovu temu, koja zapravo i nije tema!

Na DODODEFLIMU pustim rečenicu dje profilira tematika dje se seks spominje… mislim… jbt (JEBOTE), oma se javi dvaput deset onijeh koji seksu, valjda, jesu blizu, ili su baš-baš onkraj dobre „vadilice“, ili „stavilice“. Godine, mislim, nisu važne. Uživa onaj mlad, i onaj stariji, ona mlada, on mlad, ili manje mlad… Ma ko te pita ako je o seksu reč. Kresneš šibicu ili… mislim, dogadja se često!

Stevo Valjić još malo pa kraj jula Subotica