Hamzjakl

Peti Nastavak

Punih pet dana nisam izlazio iz stana. Malo sam pospremio svinjac u kojem živim. Poslednja dvadeset četiri sata ništa od alkohola nisam pio. Uostalom, niko od mojih nije bio alkoholičar. Sećam se oca koji je znao godinama lokati, onda bi iznenada prestao, nekoliko meseci ni kapi nije okusio. Posle bi opet navalio, pa nanovo prestao, i tako sve do smrti. U mojim genima nije zapisano da sam alkoholičar. Ja samo volim popiti.
Ideja o suicidu me ne napušta, ne izlazi iz mene, čak ni sada. Glava mi je trezna, osećam se lucidno. Na kraju krajeva, nemam šta da izgubim, osim života, naravno to je moj život. No, ipak, u mene ulazi i neki strah, neodredjen, ali živo prisutan. U sećanje mi uplivava opsceni prizor na teve ekranu koji nam prikazuje golog žgoljavka u kupatilu kako zakoračuje u kadu punu tople vode (zar ne može biti hladna?), dok u desnoj ruci drži peglu priključenu na električnu mrežu. Ova slika verovatno ni profesionalnog koljača ne ostavlja ravnodušnim. U krupnom planu njegovo lice: sitne, bezbojne oči odaju strah i neizvesnost (zar nije izvesno šta će mu se dogoditi?). Promena kadra: dno pegle, gledalac pred malim ekranom prosto oseća vrelinu te pegle. Kurvanjska dramatizacija. Tip je seo u kadu iznad koje čvrsto steže rukohvat pegle. Njegovi prsti su pobeleli od siline stiska (nisu li od straha?). Potom spušta peglu u kadu, u vodu. Pršti na sve strane, iskri se, vodena para se širi po ekranu dok se žgoljavko pomahnitalo trese u kadi sve dok, valjda, ne izbije osigurač i sve postane mračno, mirno i mrtvo.
Kad na ovo pomislim, izgubim volju za samoubistvom. Muka mi je i od tog tipa, i kade, i vrele vode i pegle. Hoću da izvršim samoubistvo, a strah me je, bojim se i istovremeno se pitam: kako se osećaju oni koji se spremaju da to i urade? Kako se ja osećam? Naravno da me je strah! Za ostale ne znam. Verovatno je to nekakvo stanje pomahnitalosti. I zašto mora da bude bolno? Zašto samoubica mora da lupa glavu o konopcu, da li je dovoljno čvrst, da li će grana na drvetu izdržati njegovu težinu, jer sigurno ima dobro uhranjenih samoubica; a tu je i nesigurnost da li je žilet oštar ili tup, jesu li tablete dovoljno jake da ga uspavaju a da se ne probudi, i da li može samoga sebe zaklati kuhinjskim nožem, ili sa više njih; pa baš može neko slučajno i da naidje, da iznenadi i sve upropasti…

Četvrti Nastavak
Izgovori
U životu postoje tri strašne stvari. Prva je gubitak posla, otkaz na radnom mestu. Druga strašna stvar je razvod braka, a treća je smrt bliske osobe. Druga i treća su najverovatnije na istom nivou stresa kod bilo koga od nas, osim izuzetaka kojima ne pripada čast da ih žalimo za bilo šta na ovom svetu.

Već danima sam konstantno neraspoložen. Pretežno pijan, nenaspavan, prljav, mršav i gladan. Neobrijan, bledog lica i upalih očiju, sedim na ivici kreveta. Oko mene nered. Fina prašina nakupila se po nameštaju, pauci ispleli bezbroj mreža u uglovima. Kupatilo zaudara na ljudski izmet, neki to zovu govnima; već se ne sećam kada je pukla odvodna cev. Gazda će da me šutne pre kraja meseca. Nema veze, nije ni važno. Imam i za danas kilo džibre… Šta mi još treba? Ono što sam imao? Ono što sam izgubio? Bože moj, dodje mi da zaplačem čim se uspomene stušte u pijanu glavu. Pre nekoliko meseci živeo sam u srećnom braku, u stvari – činilo mi se da je tako. Danas znam da mi se tek tako činilo. Sada su mi njih tri bleda slika što svakim danom gubi delić svetla koje ih je obasjavalo, kao što na desetine reflektora stvara dan na prepunom fudbalskom stadionu gde se odigrava večernji derbi izmedju dva ljuta rivala iz istog mesta.
Zašto mi se ovo opet vraća? Zar nije dosta što sam ostao bez ikoga i ičega? Zar ne plaćam dovoljno krivicu svoju? A jesam bio kriv, to priznajem i sada, nikada neću ni poricati! Ne mogu poreći da sam se kartao i najčešće se pijan vraćao kući. Ne mogu negirati da sam prokartao i propio svoju porodicu. Ne mogu poreći da me žena nije volela, da nije bila srećna sa mnom… u početku.
Sada mi se pojavljuje njen lik; kao da sedi naspram mene, sa pospanom bebom u naručju i tiho plače. Vidim je, izmedju dva gutljaja, kao onda kada sam je, ostavivši daleko za sobom ponoć, teturajući se, probudio i polupijanim glasom rekao da sam na kartama opet izgubio mesečnu platu i da je za nju najbolje ako se razvedemo. Nikada u životu nisam bio iskreniji nego tada, pri prigušenom svetlu u maloj dnevnoj sobi koju sam s mukom, ali pun samopouzdanja i ljubavi prema porodici, osposobio za stanovanje. Bože moj, kako mi je teško… Bože… kako mi se plače, a ne mogu jer – i to je cena krivice koju plaćam. Naravno, muškarčina bez suza egzistira samo u lošim filmovima. U stvarnosti svakog muškarca čeka zabačeni ugao prazne sobe, i prazna kofa za suze.
Ostala je sa mnom, izdržala još punih godinu dana, dvanaest dugih meseci… kao delimičan dokaz da štap beskrajnog ženskog strpljenja ima samo jedan kraj. U odredjenim životnim situacijama, katkada, jednostavno ne vredi, ne isplati se biti iskren.
Bože moj… I ovaj Bog mi se u poslednje vreme često javlja, i premda nisam izbegavao Njegovu kuću, al’ ni zalazio u nju, ne verujem u Njega. A i da postoji, šta sam ja zgrešio, šta sam ja Njemu skrivio da mi stalno sedi na glavi? Jesam porodici, ali Njemu nisam! Bolje da me ostavi na miru. Meni On nije potreban. Bolje da pomaže moje kćerke i njihovu majku; neka bude uz njih, da blagoslovi njihovu budućnost; ja sam svoju prokockao, u pravom smislu te reči. Dakle, Bože, ako postojiš, kani me se! Ne treba mi Tvoja pomoć, ali ni kazna. Vrag je došao po svoje. S ovim Ti nemaš nikakva posla, premda se priča da je Vrag Tvoja bolja polovina, jer ono što Ti dobro činiš je priča za one koji veruju u iskonske priče koje se danas ne dogadjaju. Dakle, Ti nemaš prava da me kažnjavaš, jer nikada nisam udario svoju ženu, nikada ruke digao na našu decu! Nikada nisam prevario svoju suprugu s drugom ženom, tako mi Boga u koga ne verujem! Moji gresi su karta i alkohol, i bez obzira što se muškarčinama uz ove grehe pripisuju i žene, taj greh mi niko ne može prilepiti, niko ne može da mi prišije kurvarluk, tu je moja savest čista kao oprana košulja koja visi na razapetom konopcu koji će mi, možda, poslužiti za vešanje onog pijanog kartaša, ali vernog muža ne dam! Bože, okani ga se! Možda on nije bio preterano dobar muž, ali znao je da skuva ručak kada je žena bila bolesna ili zauzeta drugim, važnim poslovima. Znao je da ubaci u vešmašinu pelene i kasnije da ih prostre da se suše na suncu, umeo je uveče uspavljivati dete pričajući mu uvek drugu verziju jedno te iste priče za laku noć; retko kad je uspevao iznenaditi svoju ženu buketom svežeg cveća, jer ona se nadobijala cveća ko ni jedna druga žena koju sam poznavao. Kaže se: „Čovek koji voli cveće, ne može da bude loš čovek.“ A ja dodajem: „To još ne znači da je dobar čovek.“ Toliko o ovoj temi, Bože.

Drugi Nastavak

Samoubistvo na sto i jedan način! Zašto još niko nije napisao knjigu pod tim naslovom, iako čujem da je takva knjiga štampana u Japanu, ali – ja živim ovde, a ne tamo. Inače, tema je nakaradno primamljiva za krivo nasadjene tipove. Predgovor bi mogao napisati poznati samoubica kome ništa ne polazi za rukom, ali poseduje izvanredna iskustva u neuspelim pokušajima samoubistva. Heroj nad herojima žilavog vrata na kojem su se istupile ručno izradjene giljotine, kidali se debeli vlažni konopci, dasa koji naprosto ne može napipati vene na svojim rukama, heroj koji pluta rečnim i jezerskim vodama, lak je kao perce dok se prizemljuje nakon prijatnog leta s krova neke visoke zgrade…

Samoubica, osim što za sobom ostavi gomilu uplakanog sveta i još veću gomilu ravnodušnih, ostavlja i gomilu govana u gaćama, upišane pantalone, oštar rez na venama leve ruke, što podrazumeva da je dešnjak; izlomljene kosti i razbijenu glavu na pločniku ispred desetospratnice jer je njegova zgrada za dva sprata niža, a nije za podcenjivanje šta će susedi reći, bolje ako ga se budu sećali po lepom; pa onda ostavlja možda krvavu liniju na vratu od debelog konopca, poplavelo lice i pluća prepuna prljave rečne vode Save ili Dunava, ali ne smeta ako je i zagadjena vodurina Palićkog jezera, sitno iseckane delove svoga jadnog tela porazbacane na šinama po kojima je pre koju sekundu protutnjao brzi voz što je u polasku kasnio šezdeset i pet minuta, a u stanicu stiže po redu vožnje.
Jedan poznati lekar se obesio daleko od porodične kuće, na svojem radnom mestu, u bolnici. Kasnije se pričalo da je to uradio da poštedi od većih neprijatnosti svoju porodicu. Čoveče, kojeg li sranja! Nije za verovati da su se njegovi makar za nijansu osećali prijatnije. Drugi, bivši policajac, koji se obesio o poprečnu gredu tavanice poljskog vecea, upicanio se kao da će u svadbu: svetloplavo odelo (eh, profesija!), izglancane cipele, ispeglana bela košulja, čak je i kravatu uredno vezao, glatko obrijao od alkohola naduto lice da bi kasnije buljio s visine od dva i po metra na okupljeni narod koji je, opet, gledao u njega, već mrtvog a lepo obučenog, ali mokrih i usranih pantalona, misleći u sebi da se – budući bivši policajac – sigurno neka mračna radnja krije u pozadini ove lakrdije.
Ako se odlučim za konopac, sigurno neće biti brijanja niti lepog odela, neću pospremiti stan… Za one koji volede da se pitaju: „A zašto je ovaj izvršio samoubistvo?“, ostaviću brdo zagonetki koje nikada neće rešiti. Napisaću sam sebi ucenjivačka pisma koja će ukazivati na moja velika kockarska dugovanja; napisaću i ljubavna pisma, a u jednom od njih nogiraće me moja poslednja ljubavnica, prokleta kurva koju sam pokupio na ulici, i sad, eto, ona mi se ovako zahvaljuje. Možda se budem pozivao na teško ekonomsko ili političko stanje u zemlji i inostranstvu, nek’ se pitaju! Pustiću bradu i kosu koju neću prati tri meseca i isto toliko se neću okupati; biću prljav i smrdljiv! Po podu ću razbacati kore banane i pomorandži, ostaviću nepojedene konzerve mesnih narezaka i ubudjale paštete, neoprano posudje i neoprani donji veš, a policiji poruku na skrivenom mestu ispod kreveta u polupročitanoj knjizi da neko želi da me ubije, ali da to izgleda kao samoubistvo i da je ovo sve inscenacija mojih ubica!

Umesto uvoda:

Originalni naslov je glasio: Lucidna, Suicidna Priča. Kum je bio pokojni Petar Vukov, književnik, urednik, bibliotekar i jedan od mojih učitelja, i na kraju krajeva, moj prijatelj. Pero, malo sam skroz promenio naslov, ali tebi u čast pustiću ovu priču u nastavcima na ovom Frljander blogu.

Prvi Nastavak

Sedim u sobi. Preda mnom, na stoliću, flaša jeftine rakije. Obična džibra, osećam ukus špiritusa u ustima. Juče, kada sam kupovao ovu rakiju, nisam imao dovoljno novca za neko bolje piće. Nisam jedini, što me ne utešuje, jer većina nas je spala i sa najniže grane. Nekoga boli srce, nekoga glava, a nekoga zaboli dupe, već ko je na šta pao i koliko se udario.
Hoću da izvršim samoubistvo. O tome već dosta dugo razmišljam. Osećam, znam da u meni sazreva ta ideja. Suluda ideja? Možda za čoveka koji nije o tome mozgao, koji i ne sluti da je samoubistvo samo jedan od načina da se život ostavi na miru. Suluda ideja? Više nego suluda! Bože moj, pa svi ćemo jednom, pre ili kasnije, umreti. Čemu ubrzavati stvari? Ako je tako da ćemo svi mi umreti, čemu onda razvlačiti život, mučiti sebe a, možda, i neke ljude oko nas? Uostalom, zašto bi samoubica brinuo o drugima kada je malo vajde od njega i za samoga sebe. Ima tu još puno pitanja na koja, jednostavno, nema odgovora. Ali slutim jednu mogućnost za koju sve više i više, kako mi vreme odmiče, verujem da je bliska istini. Može biti da većina samoubica pre izvrši samoubistvo nego što uspeva da odgovori na pitanje:
Zašto želim da se ubijem?
Što se mene tiče, imam mali milion razloga da se obesim. Žena mi je dala nogu, već je prošlo mesec dana kako smo se razveli. Imam dve ‘ćerke s njom. Pa onda, dobio sam otkaz na poslu. Ovu rupu od stana sam platio dva meseca unapred. Uskoro treba da se selim. Prijatelji, ako ih tako mogu nazvati, okrenuli mi leđa, ili ja njima? Ne znam, nisam siguran. Verovatno nije ni važno. Ne ide mi. Jebiga, ne ide mi!

Znam ja bre da je velika odgovornost imati svoj blog. Voditi računa o njemu kao o bebčetu, ili malom detetu. Pitanje je samo ko je tu dete a ko bloger. Možda je bloger baš taj mali upišanac koji nikako da se odrekne pelena. Jbg, pravi seronja.
Je li, sad bi malo da se odmaraš, a ono nema te već nedelju dana. Šta radiš, bre! Obilaziš zgodne lokacije koje nameravaš da snimiš, fotka pa klitić… ovaj, mislim clipče! Ko tavče na gravče, i umreš od gladi. Dakle, fotka pa klipče, ko kukuruz za krunidbu. Imali smo mi svojevremeno ministra poljoprivrede koji se prezivao Krunić. I… šta mislite, slab prinos kuruza, a seljak kaže. E, kruniću k…! Kukuruz, naravno. Tu, kad te puste na NET, nema psovanja. Jebiga, nemoj da psuješ.
Poznavao sam jednog sveštenika, koji više nije u mom gradu, jer ga je šef premestio u neku selendru koja naravno da ima crkvu i kafanu. Ovaj moj pop je bio čovek kao ja ili vi. Voleo je popiti pivo, voleo je i žene a ipak je služio bogu. Pravilo je bilo da u njegovom društvu nije problem psovanje, ali izbegavaj psovati boga. Najgora psovka koja se ticala boga, bila je: Bog te mazo! Ili: Bog te molovo! Naravski da je bilo takih koji nisu iz prve razumeli. Molovo? A šta ti to znači? Pa to ti je onaj bre što te farba, šminka te k’o kurvu, uličarku, prostitutku sa skraćenim radnim vremenom; omoluje te da si nalik animir dami u ćumezrupi na periferiji, ma bolje zvuči iz rupetine prigradske, u neasfaltiranoj ulici gde je blato do kolena i onda kada mesecima nema kiše. Farba bre! Ili kreč! To ti je ona stvar kada te preko tel’fona društvo zove na pivo, a ti u fridžideru imaš ‘ladnoga, i kažeš im da ne možeš jer krečiš pretsoblje! Lažove jedan! Ovako ti sa društvom. Tiš’ meni da kažeš, molovatelju jedan. Dakle, to je farba, color, crno-bela tehnika na tel’viziji u boji, pal sekam, pa kad te ja dočekam, kad te se dočepam, i ondak te sklepam. Tako rade svi pesnici kod nas. Prave spisak reči s jedne strane kockastog papira – dok na drugoj strani, desnoj polovini, da se razumemo, ko ljudi, na onoj strani dakle reči koje rimuju. Vel’ki pesnik zove onog manjeg pesnika iz susedne ulice i pita ga, u stvari kaže mu: Treba mi rima. A ovaj nakon par sati uživanja kaže: Joooj, menjam crnu traku u komjuteru. Dodji sutra! Jebote! Naglasak je na bo, onako – jeboooote, ali tako da ona četiri o skratiš, onog poslednjeg dopola progutaš, kao Nemac kada umesto Guten Tag kaže: Kuntag. Hajlige tundra veter, ovo ja po Vuku, dečurlijo draga. Vežbam. Vežbam gluposti. U našim krajevima neki drugi ljudi smišljaju pametne stvari. Pak, treći neki se iz čista mira zajebavaju. Smišljaju nove padeže, Kurativ na primer, to ti je onaj koji je kurativan. Eto ti objašnjenje, bre! Ili objašnjenja! Njenja! Nja! Ne mora ništa da znači, jer šta znači prezent u provokativu. Ma idji bre! Zajebantu jedan. To kaže glasom umiljatim Jovana Kolins. Padež u prdežu, sedmi dan priučenog karatiste sa Čorbine top liste, i onako ‘bajagi dodamo – pozorište nove glumce ište! Bre…
Stevo Valjička, koji je danas dan? 15 01 009 Teresiapolis – napolitanis

Dao sam naslov „Solo Gitara“, jer sam nekada svirao neke instrumente. Bio sam „basista“ u armiji, a i posle. Kao prateći vokal, pratio sam neke veoma poznate face u bivšoj Jugi. Služio sam na Lastovu. Bilo je to ogavno mesto za čoveka u uniformi. Za običnog vojnika pravi kazamat; bez obzira da li si stara „kajla“, ili juče pridošli remac, suvozemac koji je došao u priliku da oseti miris mora, jer su ga bacili na ostrvo koje se nalazi na kraju sveta, premda se Palagruža vidi kada se gleda na otvoreno more, prema Italiji. Lastovo tih godina, govorim o 74, 75 godini, prošloga veka, stvarno se nalazilo na kraju sveta, našeg sveta. Ok, ne želim da ovo moje spikanje ispadne kao putopis, bedeker za zalutale turiste sa zapada. Ionako je priča sa masovnim turizmom završena jednom za svagda 11. 09. već se i ne sećam koje godine, kada su pičnuli oba tornja u Njujorku! Elem, Lastovo je, ako pomenutih godina nisi bio vojak, bilo jedno divno mesto. Osim u samom mestu Lastovo, sve plaže su bile divlje, onakve kakvim ih je gospon Bog dao napraviti, načiniti. Ulaziš u vodu, i upadaš ravno u ambis od dvadeset metara najčistije, providne morske slane vode. Ups! Šta da vam pričam. Onaj ko ne doživi, može poput siromaha slušati pripovedanje onih koji bejahu na otoku zvanom Lastovo. Ako neko ima nešto protiv, neka bude ostrvo Lastovo! Bre!

Dakle, zabačena kasarna, mesto zabačeno, svi mi zabačeni. Ali, ali… dolazi nam glumac, sada već pokojni Dvornik, gospodin Boris. Glumčina i čovek. Pa Leo Martin. Glas mu dubok, a ja s visine, na bini sviram bas i izigravam prateći vokal bez ijedne prethodne probe. Ne gledajte sad u mene; pitajte one koji su bili prisutni. A šta da vam kažem o Cunetu? Predreg Gojković Cune, ako nisam pogrešio njegovo cenjeno ime. Osoba koja zna šta je pevanje. Naravno da sam bio prateći vokal. To što sam bio najprihvatljiviji od više hiljada ljudi u uniformi… Ha, šta ćeš! Na Lastovo su slali manje muzikalne ljude da odsluže dug domovini, državi. U mom slučaju, jebiga… ko kaže da vojska ne greši. Poslednji dan njihovog gostovanja, dan drugi na ostrvu Lastovo, pada kiša. No, dole, u pristaništu Ubli, u vojnom odmaralištu dje kafa crna košta upola nego u hotelu Patrija u Subotici, fešta za pamćenje. Svirka do ponoći, pijanstvo do jutra i sutra; vidi se da uniforma, kao ni odeća ne čini čoveka, kao što alkohol čini pijanca. Ej bre, svi su isti: pukovnik ili major, civil ili kaplar, možda vodnik il’ razvodnik… Umetnici su priča za sebe! Pijan ili trezan, Dvornik je jedan, neponovljiv, veličanstven… Naravno da razumem Valtera koji Sarajevo brani, ali to je to. A zašto Solo Gitara? Primadona, Prim violina… Ma to vam je kao tačka na listu papira.
STEVO VALJIĆ trenutak dosade, Sabatkienzis 30 Dec. 2008

LAKU NOĆ, MAMA

Mesto je utoliko određeno što se sve zbiva u garsonjeri: soba tri sa tri, kupatilo sa tuš-kadom i uzano mračno predsoblje. Ulica i grad, gde se nalazi garsonjera, nisu locirani.
Sledi opis:
Osoba je ženskog roda. Dve ruke, dve noge, telo zanosno lepo. Lice umorno i bezbojno, oči upale, bez iskre radosti, odaju razočaranost u ljude i život koji toliko malo vredi. Dugačka, kestenjasta kosa, u velikim loknama, lenjo joj pada sa ramena na lepo izvajane čvrste grudi.
Godišnje doba – nalik na proleće:

Tu je negde oko devetnaeste. U svakom slučaju, nema više od dvadeset, bilo kojeg godišnjeg doba. Kalendar je u petoj brzini i suludo vozi po kaldrmisanom putu koji vodi ka autostradi što svojim isprekidanim linijama pobeže poslednjoj sedmici ovoga veka.
Stanje u porodici:
Ako se razbIje ogledalo, u najgorem slučaju, može se računati sa sedam godina nesreće. Ali, ona nije razbila ogledalo, čak ni neopranu šoljicu za kafu, a, ipak, nesrećna je. Teško je izmaštati razloge za nesrećnost i nesređenost jedne mlade devojke, jer i sreća o nesreća su prolazne pojave, poput prolećne prehlade školarca koji se zaboravio u pesku na dečjem igralištu, ili postidelog osmaša kad ga strogi otac zatiče u skrivenom kutku malenog dvorišta skromne porodične kuće, kako puši već ko zna koju cigaretu, a suznih očiju i kašljući, davi se od sivkasto belog dima koji se razilazi kao poslednji tračak noćne tame pred nadirućim svetlom toplog letnjeg jutra i na kraju zaradi šamarčinu, usled čega njegov, inače, bledi levi obraz, na brzinu poprimi boju izlazećeg sunca.
Razlog. Prvi i poslednji put:
A za šta razlog? Uzroci za nesreću su nejasni, čak konfuzni i, na kraju, nedokučivi. Ali, možda se tu krije neka tajna, neka drevna tajna koju ni svekolika ljudska mudrost nije u stanju odgonetnuti. Kada ova lepa, ali na tajasnstveni način, kao sunđer isceđena devojka kaže:
„Niko, ama baš niko nema razumevanja za mene.“
Ostatak sveta je u nedoumici, jer se to nekom drugom događa. Ovome bi se, uz malo dobre volje, moglo dodati:
„Nema šta da se doda.“
Meteorološki izveštaj:
Kroz prozorsko staklo se ništa ne vidi. Zamagljeno je. Ona otvori vrata i pogleda napolje, u hodnik. U hodniku je mrak. I ona je u hodniku. Ona se nije stopila sa mrakom, ona je mrak sama. Otkada zna za sebe uvek je ljubila tamu, najdraža njena boja oduvek je bila crna.
Ni ovome se nema šta dodati.
Sledi kratka priča:
Ode u kupatilo i sipa vodu u čašu. Sa čašom vode u ruci ulazi u sobu i sedne na ivicu kreveta. Na trenutak je nepomična, kao slika na sveže okrečenom zidu Gradskog muzeja. Onda uzima bočicu sa tabletama, koje ko zna čemu služe, i prinosi je ustima. Guta sadržinu i ispija vodu.
Opis kreveta:
Ona leži. Polako je hvata san. Dobro je, pomisli u sebi. Čini joj se da je srećna. Najzad, smirena i srećna. Sledi insert iz detinjstva: dete pada, pa ustaje, pada… pa ustaje, pada… U čemu je problem? Problema nema. Još malo i zaspaće, zarobiće je san, večni san. Zaspaće i više je neće moriti stvarnost koja se, iz trena u tren, iz minute u minutu, iz dana u dan, događa i donosi neumitnu istinu.
U čemu je problem? Nešto se događa… Nema problema. U daljini vidi toplu tamu, tako poznatu i blisku. Spokojna je. Najzad se vraća, biće, opet, posle dugo vremena, zaštićena i branjena od svih koji joj žele nauditi.
U čemu je problem? Nema problema.
„Mama… Meni se spava… Laku noć, Mama…
STEVO VALJIĆ novembar 1994 subotica

USPAVANKA PRED PONOĆ

Dobro veče, a veče je prijatno: ni toplo ni hladno. U drugoj sobi otac i majka gledaju TV. Moj prozor gleda na zgradu preko puta. Tek je pet do deset, uveče. U poslednje vreme, kada padne mrak, sve češće zatičem samoga sebe kako posmatram tu zgradu i čekam da se osvetli kuhinjski prozor na prvom spratu. Ne znam zašto ovo radim. Možda zbog toga što tamo preko stanuje žena. Kuhinjski prozor je u mraku. Imam vremena. Do mene dopire očev prigušeni smeh. Otac ima preko sedamdeset. Voli da se smeje. Ume da se smeje. Majka je, verovatno, opet zaspala u fotelji. Gledam u mrak pod čijim se haljama krije zgrada preko puta. Onda bacim pogled na kalendar. Trodelni kalendar što sam ga dobio pred kraj prošle godine od jednog prijatelja koji je zaposlen u biblioteci. Crveni kvadratić stoji na devetom danu šestog meseca 1997. U samom vrhu kalendara (što je, zapravo, četvrti deo), hemijskom olovkom, napisan je tekst koji bode oči; moje oči, a ispisan je rukom mog prijatelja. Tamo (na belini u vrhu kalendara) piše:
„Vrlopoštovanom… Uz čestitke i lepe želje u Novoj 1997 godini, neka Ti roman ugleda svetlost dana i tminu noći.“
Iza „noći“ nacrtana je biciklistička rukavica (ona bez prstiju).
Ovaj tekst znam napamet, osećam ga, svako veče (ako ne spavam drugde) taj tekst mi poželi laku noć, onako zlobno, čini mi se nedobronamerno, iako znam da nisam u pravu, jer moja se olovka tupi na pisaćem stolu, skupa sa mnom. Trebalo bi nas naoštriti.
Otac se ponovo smeje. Osećam da je njegov smeh zdrav, nesputan svakodnevnim događanjima. Otpijem gutljaj bečejskog tamnog piva i pomislim da se otac nije uvek ovako smejao; a ni majka, koja je takođe preko sedamdeset, ne bi uvek zaspala u fotelji pred televizorom. Prozor na zgradi preko puta je u mraku, kao što se i zgrada krije pod noćnom tamom. Svejedno, imam vremena, iako ono prolazi, neprimetno poput muve na išaranom zidu. Nikada nisam pitao oca kako su mu prošle ove silne godine. Ni majku. A one su prošle. Verovatno ni moji roditelji nisu razmišljali o godinama… dok su bili mlađi, otprilike mojih godina. A o čemu sad razmišljaju? Teško je to odgonetnuti. Otac se sada ne smeje. Da nije i on zaspao? Meni se još ne spava, što ne znači da se mom ocu spava. Majka je kao drugi svet, promiče pored nas neprimetno, kao autobus koji saobraća svakih pet minuta. A destinacija je ista: tamo i nazad. Na pamet mi pada Albahari. Zašto pisati o roditeljima nakon njihove smrti, kada više nisu s nama, ili mi s njima? Zbog distance? Koje i kakve? Ne znam, zaista ne znam. Ova tema nije „mamac“, bar ne za roditelje premda smatram da o njima treba pisati dok su živi i, makar koliko nam teško padalo, trebamo ih nadživeti, ili bolje – preživeti. Ja bih veoma lako oprostio sam sebi svoju vlastitu smrt. Kako li bi to majka oprostila? I da li bi? Ne verujem. U stvari, ne znam. Na zgradi preko puta kao iz inata ni u jednom prozoru da bljesne svetlost. Nema veze. Ja imam vremena. Sve do stvarnosti mojih roditelja. Opet gledam u kalendar. Deveti je dan u mesecu šestom, godina i nije važna. Na ekseru gde visi kalendar prikačio sam uramljenu sliku moje kćerke. Mislim da na slici ima nepunih godinu dana. Sedi na podu, pored jelke, zapravo – ispod jelke. Božić je. Vidi se donji deo okićene jelke. Ona sedi ispod, raširenih nožica, u termopantalonicama, sa cuclom u ustima. Zgrčila je prste na ručicama i, mislim, valjda gleda u svoju majku, koja se ne vidi na fotografiji. Setih se Grge Bajića i pokojnog Matkovića. Fotopalimpsest? Ovo mi ni Pera Vukov ne bi uzeo za zlo. Zar ne, Pero? Neka slavimo žive, a dela mrtvih neka žive u nama. Čujem kako se otac ponovo smeje. Dakle, nije zaspao. A da li je majka budna? Verujem da je ona budna i onda dok spava. A moj brat, a moja sestra koja je daleko od mene, od nas, da li i oni spavaju? Skoro će ponoć. Nema svetla na zgradi preko puta. Da li mi je žao? Nema veze. Imam vremena, iako nisam siguran da vreme radi za mene. A da li ja radim za vreme? Znam da sam prolazan, no ne znam kuda ide vreme, i da li uopšte ide, ili me zamajava, vara, krade me, uzima mi, onako podlo, iza leđa dok ja nemarno pripaljujem cigaretu i otpijam gutljaj tamnog piva, a duboko u meni iznova se javlja sumnja da sam mogao bolje napisati „Antičku bajku“ za odrasle, jer – teško se ufuravam da u mašti opet postanem dete koje lomi zube na krompiršećeru.
Krevet mami. Mekana postelja me doziva; kao da čujem njen glas. Otac i majka već verovatno spavaju. Ujutru će, kao i uvek, da popiju kafu. Razgovaraće o nevažnim stvarima. Ja ću gledati u kuhinjski prozor na zgradi preko puta i čekati da padne mrak. Stajaću iza zavese i vrebati trenutak kada će se upaliti sijalica u kuhinji na prvom spratu.
Vreme je za počinak. Nema svetla ni u jednom prozoru na susednoj zgradi. Nema veze. Ja imam vremena. Ma šta značilo vreme. Zatvaram oči, samo na trenutak, i vidim urednika dok mu predajem ovaj tekst, a on ga odlaže na pisaći sto među ostale tekstove. Ja sam dobar gospodo, i dame moje, ali ne treba da me se plašite. Na belini papira ima mesta za sve nas. Ako nas otrpi. Papir, naime. Laku noć.
Stevo Valjić mart 1998 subotica