Hamzjakl

Poslednji (6) nastavak

Ustao sam, odmakao zavesu i pogledao na ulicu koja je bila prazna, očajno prazna. Kiša je i dalje padala. Legao sam nazad na krevet. Dobro, pomislio sam, da stavim karte na sto i da vidim na čemu sam. Prvo sam dobio poziv na brakorazvodnu parnicu, tj. – za pokušaj pomirenja bračnih drugova. Setio sam se trenutka kada mi je poštar uručio poziv. Bio je to osećaj kao da mi je sa dvanaestospratnice na glavu pala saksija sa ukrasnim cvećem. Pomirenje, naravno, pomislio sam, nije uspelo. A kako bi i uspelo kada se ja nisam ni posvadjao sa svojom ženom. Dobro, pomislio sam. Nedelju dana pred razvod dobio sam otkaz na poslu. Dobro, pomislio sam, iako ništa nije bilo dobro. Nekako u to vreme počela je da se raspada i moja zemlja. To nije bilo dobro, pomislio sam. Možda se moja zemlja raspadala celo vreme, od prvog dana njenog nastanka? Možda se i moj brak raspadao od prvog dana? Onda je zazvonio telefon. Nisam voleo zvonjavu telefona. Nisam voleo telefon, uopšte. Nisam voleo broj ovog telefona. Zadnja tri broja su tri šestice, čak je i zbir prva dva broja šestica. Telefon je i dalje zvonio. Ne volim ovaj broj. Mrzim ovaj broj! Možda sam se, pomislio sam, rodio pod ovim brojem. Mrzim djavolji broj! Pošto nisam podigao slušalicu, telefon je prestao zvoniti. Pripalio sam cigaretu i popio gutljaj iz čaše koju sam držao pored pepeljare. Ne vredi razmišljati o ovim stvarima, pomislio sam. Raspao se brak, raspala se zemlja. Medjutim, znao sam da će sutrašnji dan i svi nadolazeći dani sa sobom donositi nova-stara pitanja, a ja neću znati valjane odgovore. Ili ću progutati knedlu, ili… Moram, pomislio sam, moram se iskobeljati iz ovih govana. Mora da postoji izlaz iz svega ovoga, mora… Zgnječio sam cigaretu i pogledao ka ekranu gde je sada govorila žena. Zatvorio sam oči a ruke prekrstio na grudima. Osetio sam ledene kapi znoja na licu. Jedna graška mi se skotrljala na usne. Obliznuo sam se i osetio talas morske soli pomešan sa znojem koji zaudara na rakiju. Polako sam tonuo u san. Kao kroz prozorsku zavesu, video sam deset prstiju kako grebu po golim zidovima napuštene kuće koju preleću ptice nepoznatog porekla, onda sam video sebe kako nemoćno stojim okružen tim istim zidovima, zatim sam čuo tresak ulaznih vrata kako se zalupljuju i, kao da je neko navukao drugu zavesu za zamračivanje, činilo mi se da je navukao mojom rukom – našao sam se u polumraku i kako su sekunde prolazile bivalo je sve mračnije. Na toj mračnoj zavesi u magnovenju primetio sam tačkicu svetlosti, kao udaljeni žar cigarete. Onda sam ponovo video belu prozorsku zavesu koju njiše povetarac sa ulice, iza zavese stajao sam ja, sa osmehom na licu i tajanstvenom iskrom u levom oku. Video sam sebe kako ulazim u kupatilo, kako se penjem na WC šolju, kako vezujem konopac za olovnu cev vodokotlića, kako navlačim omču na vrat i skačem sa šolje, potom besomučno mlataram rukama i mahinalno povlačim lanac na vodokotliću, i dok se nekontrolisano koprcam – voda poteče, tiho, skoro bešumno; zatim vidim kako ritam nogama, grabim se za vazduh, oči iskaču iz duplji i onda polako sve postaje tamno i hladno.
Stevo Valjić mart 1997 subotica kraj, nema više

Peti nastavak

Onda sam prvo skinuo biciklističke rukavice koje se nikom ne svidjaju, jaknu sam bacio na fotelju i opet izašao u kupatilo. Suvim peškirom sam istrljao kosu i stao pred ogledalo. Da!, uzviknuo sam. Glas mi je odzvanjao, odbijao se od keramičkih pločica. I u polumraku, pomislio sam, ovo je moje lice. To sam ja u ogledalu. A da li sam ja – što stoji pred ogledalom – Ja? Nešto se dogodilo u meni, nešto je puklo, ili je nastala blokada, neprobojni zid koji me sprečava da rasčistim probleme u meni sa samim sobom. Sve se skupilo na gomilu. Ta gomila postaje sve veća i, kako vreme prolazi, sve više me pritiska i osećam da će na koncu satrti i poslednje zrnce borbe koje još postoji u meni. A znam da mi treba samo malo snage da krenem ispočetka. Tek toliko snage koliko prljavštine ispod nokta ima. Da se ponovo zaposlim, osnujem novu porodicu, a zemlja u kojoj živim može da nosi bilo koje prezime. Treba mi samo malo snage da krenem ispočetka. Gde li se dene to malo snage? Vratio sam se u sobu, pripalio cigaretu i legao na krevet. Na teveu je govorio stariji čovek obučen u tamno odelo. Govorio je ženi koja je sedela pored njega i pažljivo slušala. Imam četiri banke, pomislio sam, zubi su mi poispadali, mojom krivicom, ali još mogu da grebem sa svih deset prstiju. Ovo što se dogadja, dogadja se i ostalima, medjutim, pomislio sam, ja sam ja a ne neko drugi. Šta mene briga za drugog! Oni drugi za mene ne postoje, ja za druge, pomislio sam, ne postojim! Sreća je trenutak koji se registruje odmah, neprimetno, a postajemo ga svesni onda kada je sve prošlo. Ostatak je tek čovek u sivom odelu koji se šeta prašnjavim ulicama bilo kojeg grada i… niko ga ne primećuje. Moram da sredim svoje misli, da budu kratke, jasne, razumljive, oštre poput britve. Šta mi se, zapravo, dogodilo? Ugasio sam cigaretu u pepeljari koja se nalazila pored kreveta. Krevet je, u stvari, bio dvosed koji se sastojao od okvira i tri podeblja sundjera naslaganih jedni na druge. Otkako sam se uselio u ovaj stan, dvosed nije bio dvosed, sundjeri su ležali jedni pored drugih, na podu, a ja sam ležao na njima. Sav ostali nameštaj, činilo mi se, bio je nepotreban i, u to sam bio uveren, služio protiv mojih interesa. Moji interesi bili su da budem sam, da me niko ne uznemirava i da imam krevet na kojem mogu da spavam. Teve aparat mi je pravio društvo s kojim sam mogao manipulisati.
Stevo Valjić mart 1997 subotica sledi poslednji 6 nastavak

Četvrti nastavak

Kao da je kiša pojačala. Okolo mene sve je bilo mokro. Ulica je bila skoro prazna. Požurivao sam svoje korake, zaobilazeći barice koje su, kako sam odmicao, postajale sve duže i šire, tako da sam bio prinudjen hodati uz same zgrade kako bih izbegao lokve na neravnom trotoaru. Na suprotnoj strani ulice jedna žena je mahnula prema meni. Tako mi se bar činilo. Ne poznajem je, pomislio sam. Onda je pred njom, uz škripu, stao auto. Ona je ušla u Taxi koji je, opet uz škripu, pošao. Pokušao sam pripaliti cigaretu, ali kiša i vetar su bili jači od moje namere da pripalim tu cigaretu. Možda me je, pomislio sam, žena napustila zbog toga što sam dobio otkaz? Sve ovo je konfuzno, kao da je neko napravio premetačinu. Ništa nije na svojem mestu. Preskočio sam baricu na trotoaru i zastao. Naravno da nije zbog otkaza, pomislio sam, otkaz sam dobio nedelju dana pre razvoda. Krenuo sam dalje. A zašto sam dobio otkaz? Nisam ni imao vremena razmišljati o tome. Sada više nije ni važno. A zašto sam dobio razvod? U stvari, pomislio sam, zašto nas je sudija razveo? Potom nisam bio u stanju da mislim o bilo čemu. Prošao sam pored parka koji se nalazi ispred crkve. Žena više nije sedela na klupi. Kiša je pljuštala. Nisam hteo pogledati prema krstu na vrhu tornja. Znao sam da se patinasti simbol kršćanstva kupa u kiši. Zatim sam registrovao automobil nepoznate marke koji je prošišao ulicom ostavljajući za sobom gustu vodenu zavesu; pokislog goluba što se šćućurio pod masivnom kapijom od kovanog gvožđa porodične kuće; nekolike prolaznike čija su lica bila skrivena skutima raznobojnih kišobrana i, na kraju, stigao sam pred zgradu u kojoj stanujem, u kojoj sam pre tri meseca iznajmio garsonjeru. Stan se nalazio u suterenu. Ni sada nisam hteo paliti svetlo. Zaboravio sam pogledati sanduče, pomislio sam otključavajući vrata. Ko će meni pisati na ovu adresu, pomislio sam zatvarajući vrata za sobom. Čuo sam prigušene glasove koji su dopirali iz sobe. Nisam isključio teve, pomislio sam i ušao u kupatilo. Upalio sam svetlo i stao pred ogledalo. Još ličim na sebe, pomislio sam, to je moj nos, to je moja mokra kosa, to su moje oči, to je moja brada, to je moje lice, to su moja ramena… Da, pomislio sam, to sam doista ja, za sada. Ugasio sam svetlo u kupatilu i ušao u sobu. Da, pomislio sam, ovo je moja soba, bolje reći, pomislio sam, ovo je prostorija gde živim poslednjih meseci, vegetiram. Stao sam nasred sobe i… stajao tako nekoliko trenutaka.
Stevo Valjić mart 1997 subotica Nastaviće se

Treći nastavak

Ali, ne mogu se probuditi! Nisam ni zaspao. Ovo je san na zbilji. Sve je stvarno, kao što su stvarni i moji koraci. Dok sam prolazio pored parka koji se nalazi ispred crkve, video sam jednu ženu koja je sedela na klupi. Ne znam zašto sam se ovoga setio, pomislio sam. Ima već pet ili više minuta kako sam prošao pored parka. Možda zato što je opet počela da pada kiša. Iza žene dizao se crkveni toranj sa dva okrugla prozorčića na sredini gradjevine.Namah, dok sam na trenutak digao pogled, činilo mi se kao da je krst na vrhu tornja uronio u sive oblake. Ispred crkve je bilo zasadjeno ukrasno šiblje. I ono je nadvisivalo ženinu glavu. Kako može neko, pomislio sam, po ovakvom vremenu sedeti na klupi? Još mi se povraćalo. Zastao sam ispred izloga neke prodavnice. Staklo je bilo prljavo. Osim dve gole plastične bezglave lutke, izlog je bio prazan. Video sam svoj odraz na staklu, u izlogu. Stajao sam izmedju dve lutke. Jedino sam ja imao glavu, ali noge su mi bile odsečene od kolena nadole. Da, pomislio sam, tako se i osećam, kao da nemam noge, kao da mi je desna ruka otpala do lakta, ispalo mi levo oko, zakržljala mi pamet u glavi… Tog trenutka me obuzela strahovita želja da razbijem izlog, da pokažem kako ipak imam nešto ispod kolena i da šutnem to prljavo staklo koje izobličava moje telo. Onda sam se odmaknuo od izloga i iznenada doneo odluku da se vratim kući. Kući? Zar ja, pomislio sam, imam kuću? Dom? Toplo utočište kamo se povlačim nakon napornog dana i crpim snagu iz ljubavi mojih najdražih za sledeći težak dan; uveče legnem u krevet a žena položi glavu na moje grudi i tako zaspi, nešto kasnije pridruži nam se dete, jer ne voli sámo da spava, ušuška se pod moj levi pazuh i… mene polako hvata san. Zar čoveku, pomislio sam, treba još nešto za sreću? Zašto meni ovo nije bilo dovoljno? Zašto sam jedan ovakav običan, posve svakodnevni dogadjaj, no dogadjaj koji ispunjava srce, tek tako, pomislio sam, pustio da prodje pored mene, poput mimohoda pored odra na kojem leži osoba koja je bila voljena i nikada neće biti prežaljena.
Stevo Valjić mart 1997. subotica Nastaviće se

Drugi nastavak

Kiša je prestala padati. Dobro je što nisam poneo kišobran, pomislio sam. Vetar je još duvao, ali nije bio toliko jak kao kada sam pošao od kuće. Šta me briga za tamo neke, pomislio sam. Možda sam previše frustriran? Ali zašto moje razočarenje mora baš ovako izgledati? Zar gubitak okvira slike za koju sam mislio da je posedujem mora baš na ovaj način da se manifestuje? Zar se slika može, pomislio sam, uopšte posedovati? Možda sam samo imao okvir za sliku koja nije bila stvarna? Ili… naprosto – nije bilo moguće uramiti sliku koja je bila isuviše stvarna? Treba znati, pomislio sam, pravilno postaviti pitanje, odgovora ima raznih, no, pomislio sam, nijedan nije pravi, zbog toga sam istovremeno i ljut i razočaran; osećam uzvišenu prazninu i radi nje me vrtoglavica hvata: kao da su levo i desno izgubili svoje značenje; pravo ili krivo više nisu pravci koje smatram putevima kojima bih hodao. Možda bih trebao ići jednom jedinom cestom, ali ne znam kojom? Kojim ću putem dalje, pomislio sam; nisam se zapitao – samo sam pomislio. Krenuo sam prema centru grada. Da se malo prošetem, iako nisam raspoložen da se sretnem sa nekim poznanikom. Na ženu i dete svakako neću naleteti, pomislio sam, ona sada radi, a mala je u zabavištu. Kako mogu, pomislio sam, da mislim o ženi kao da je moja žena kada to više nije? Nema veze, njih neću sresti. Izgubljenu zemlju, pomislio sam, ionako neću naći a kamoli sresti. Podigao sam okovratnik jakne i uvukao glavu medju ramena. Jesam li svoju zemlju izgubio ili se ona raspala? Sama od sebe, pomislio sam, nikako nije. No, ipak sam je izgubio. A kako sam izgubio svoju porodicu, svoju ženu i dete? Zašto se raspala moja porodica? Zašto me je žena napustila? Ima toliko pitanja na koja ne znam odgovore. Znam jedino to, bolje reći – osećam, da ako si izgubio zemlju, svoju državu, onda se drži svoje porodice, stavi katanac na porodičnu kapiju i, makar šta da se desi, ne puštaj nikoga unutra. Niko i ništa ne sme provaliti tu kapiju. Sada je lako mudrovati, pomislio sam. U ono vreme nisam mislio o tim stvarima, nisam stavio katanac na kapiju i ona se išetala, skupa sa detetom. Ne verujem da bi mi sada bilo lakše da znam prave razloge njenog odlaska, ali crv sumnje, za mene pre crv – nade , daje krila mojoj mašti. Možda me nije napustila zbog pića? Možda me je napustila zbog nečeg drugog? A šta bi moglo biti to nešto drugo što nema bliske veze s pićem, nešto što je daleko od alkohola? Možda karte? Ali ona nije, pomislio sam, nikako nije mogla znati da se ja kartam. Nije mogla znati da sam izgubio mnogo para, pravo malo bogatstvo? I da li tako nešto može da se sakrije od tebi bliske osobe? A kako sam ja mogao znati, makar naslutiti da će se raspasti zemlja u kojoj živim i gde sam rodjen? Nisam vodio o tome dovoljno računa. Pomislio sam da mi usporedba nije baš najsrećnija, iako je i moja zemlja bila jedna porodica, ispostavilo se – nesložna. Odjednom sam postao svestan da imam grižu savesti zbog bivše države. Da li ja to prolivam suze za državom koje više nema, da li to moje oči suze za porodicom koju više nemam i, čini mi se, pomislio sam, kao da je nikada nisam ni imao? Možda nisam vodio dovoljno računa ni o svojoj porodici? O mojoj zemlji koja se raspala vodili su računa oni koje znam, ali ih ne poznajem. Osetio sam povratni ukus rakije u ustima. Povraćalo mi se. Ne znam zašto, pomislio sam, uvek pijem kafu i rakiju na prazan stomak. Sve ovo što mi se dogodilo čini mi se nestvarnim, no, ja uporno čekam trenutak kada ću se probuditi u bračnom krevetu, poljubiti svoju ženu koja će još spavati, pomilovati nežno lice moje devojčice, koja će takodje još spavati, potom izaći u dvorište, protegnuti se i viknuti u nebo: „Zemljice moja, još si tu, još si cela! Da znaš – srećan sam zbog toga!“
Stevo Valjić mart 1997. subotica. Nastaviće se

Prvi deo
Probudio sam se. Pogledao sam na sat. Bilo je šest i petnaest, ujutru. Bio sam znojav. Frotirski pokrivač mokar. Čaršav takodje. I kosa mi je bila mokra. Ležao sam nepokretan desetak minuta i pokušavao da se setim šta sam sanjao. Zatim sam pripalio cigaretu. Nisam bio u stanju da mislim. Duvao sam dim prema teve ekranu. Spikerka je čitala vesti. U poslednje vreme nisam isključivao aparat. Nije mi se dopadao mrak u sobi, a i cele noći uz teletekst ide muzika; ni tišina mi se nije dopadala. Ugasio sam cigaretu i ustao. Skinuo sam mokru majicu i zbacio mokre gaće. Iz ormana sam izvadio čiste i obukao ih. Onda sam nekoliko trenutaka zurio u ekran. Čudno je ovo na našoj televiziji. Trebalo bi, kao svuda u svetu, pomislio sam, da u vestima prikažu „živu“ sliku, umesto toga oni nam serviraju neku nafarbanu žensku koja zamuckujući čita tekst koji je napisao zaslužni urednik, član SK. Možda nas žele poštedeti, valjda necenzurisanih, no groznih prizora iz „velikog“ sveta, ili nas, pomislio sam, jednostavno, smatraju običnim ovcama.

Onda sam obukao pantalone (uvek spavam u čarapama, tako mi se noge ne ohlade, sada sam i njih menjao pošto su bile mokre), obuo sam cipele, uzeo jaknu i navukao na ruke biciklističke rukavice. Te rukavice (bez prstiju) nikom se ne svidjaju, meni se baš svidjaju, pomislio sam otključavajući ulazna vrata. Hodnik je bio u polumraku. Nisam hteo paliti svetlo. Zaključao sam vrata i izašao. Vani je sipila kiša i duvao hladan vetar. Pločnik je bio mokar a mestimične barice izborane od vetra. Nisam poneo kišobran. Nema veze, pomislio sam, zbog toga se neću vraćati u stan. Umešao sam se medju retke prolaznike koji su pognutih glava žurili u oba pravca. U kiosku na uglu ulice kupio sam cigarete i novine koje sam gurnuo pod jaknu. Onda sam ušao u prvi kafić i naručio kafu i duplu rakiju. Prelistao sam novine i popio kafu; ispio sam i gutljaj rakije. U ovim novinama pišu uvek isto, pomislio sam. Novinari vide samo dobro, ili njihovi urednici traže od njih da ne vide ono što je loše. Onda sam ispio ostatak rakije i mahnuo devojci za šankom da mi donese još jednu duplu. Kada se vratim kući, pomislio sam, napisaću pismo Glavnom u ovim novinama koje leže preda mnom na stolu, uredno presavijene, tako da se , uokvireno, u gornjem desnom uglu lepo vide imena osnivača, urednika i direktora koji su nekada bili Glavni u ovim novinama. Napisaću mu, pomislio sam, napisaću Glavnom da ove novine više nisu kao što su nekada bile, i zato, napisaću mu, od sada prestajem da dajem svoj novac za list u kojem pišu da je sve dobro. Njima, pomislio sam, onima koji pišu u ovim novinama, loše se ne dogadja. Njihova zemlja, ako su je imali, pomislio sam, nije se raspala, oni nisu izgubili posao, njih nisu napustili žena i dete, njima je sve dobro. Više ništa nisam pomislio. Platio sam račun i izašao na ulicu. Novine sam ostavio na stolu. Mnogi još čitaju takve novine, neka čitaju! Pogledao sam u nebo. Činilo mi se kao da su olovni oblaci zaseli krovove višespratnica.
Stevo Valjić mart 1997. subotica nastaviće se

Deveti, poslednji Nastavak

Kažu da samoubicama treba pomoći, treba razgovarati sa njima. Ta man’te! Koji crni razgovori! Koji tretmani. Pustite nas na miru, ili nam pokažite makar jednog čoveka koji ima razumevanja za samoubice i koji će nam reći:
„U pravu ste, nema pomoći! Ubijte se!“
Čistunci će sada mudrovati. Vi, potencijalne samoubice, bolesni ste, treba vas lečiti. A mi odgovaramo:
„A ko nije potenicijalni samoubica? I dokažite da smo bolesni!“
Već pomenuti lekar, inače psiholog, nije znao sam sebi pomoći. Kako bi onda lečio druge? Mora biti da je shvatio neke stvari koje „normalni“ ljudi ne shvataju. Mora biti da je izgubio i poslednju nadu koja bi ga izvukla iz blata. Onda je učinio što je učinio. Tu pomoći nema. Ali, takozvanih dobročinitelja na pretek. Ima ih mali milion koji misle da samoubistvo treba iskoreniti. Ovu zemlju, u kojoj je seme samoubistva našlo plodno tle, pod hitno treba preorati i posaditi cveće. Samoubice pokositi kao travu i baciti ih preživarima. Ili početi proizvodnju tableta protiv samoubistva: ujutru čaša vode i pola tablete, pre ručka jednu celu, a popodne onu drugu polovinu sa čajem od jadi, čemera i poprskane čadji, pepela iz oštrim vetrovima nanetom prašinom. Zašto mudrovati? Samoubica pripada vrsti ljudi koji ne žele više da ostanu u životu. Njemu se više ne živi, dosadio mu život, baš kao što nekome može dosaditi posao u fabrici debelih eksera za izvoz. Čovek kaže, dajem otkaz. Ovaj drugi kaže, ubiću se. U čemu je razlika? Nema razlike. Pitanje je čisto filozofske prirode. Kako gledamo i opravdavamo pravo na dodsadu. Naravno, neko će reći da dosada i nada ne mogu biti merilo života. Jer, pravo na nadu ima svako, ali dosada je diskubitalne prirode, tako da je nametanje granica više nego poželjno.
A ja? Gde sam ja u svemu ovom? Čemu da se nadam? Možda tome da ću sutra imati više para za skuplju, bolju rakiju? Možda upoznati (još jednu) ženu svog života i (ponovo) osnovati porodicu – da bih imao za šta živeti? Zaposliti se i giljati od jutra do mraka? Voditi običan život „srećnog“ čoveka? Manimo se snova. Čovek koji je izgubio svoje snove više nije čovek.
Nema više snova, nema čoveka. Ja sam odlučio: biće tako! Izabrao sam način koji ne dopušta slučajnost. Ili život, ili smrt! Nema trećeg! Ja sam izabrao smrt!

Napomena:

Gore prezentirani fragmenti su nasumice odabrani iz Dnevnika B.D.-a, koji je izvršio samoubistvo 13. 04. 1992 godine, skočivši sa dvanaestospratnice, sa revolverom u ruci, kojim je, negde kod osmog sprata, pucao sebi u usta. Svaka sličnost s bilo kime, ko je još u životu, slučajna je. Iza verodostojnosti stoji, i visi, autor.
STEVO VALJIĆ

Osmi Nastavak

Da li mi se prividja, ili je ovo stvarnost? Koliko je sati? I zašto je u sobi mrak? Da li sam još živ? A znam da sam već odavno mrtav. Strahovito me boli glava. Još jedna boca je ostala prazna. Neću da gledam u ogledalo. Ne želim da vidim svoje lice. Ne želim ni na ulicu. Ne želim izaći iz sobe. Ako izadjem, videću ono što već znam: Na ulici ništa novo! Samo ja i niko više. Hodam sa bocom jeftinog pića u ruci. Nema potrebe da je skrivam pod jaknom. Ionako sam samo ja na ulici. Ako i ima puno prolaznika, šta me briga za njih, i obrnuto. Katkad, kao sada, uzimam olovku u ruke i zapisujem reči koje kasnije tvore rečenice. Zašto to radim? Ne znam.
Čemu planirati, za koga sticati nekretnine kada ćeš svakako riknuti i bićeš pokopan u zemljicu crnu, da bi te nakon nekoliko dana zaboravili kao da nisi ni postojao, čak ni onih famoznih deset minuta. Možeš biti unapred siguran da će tvoji najbliži, ako imaš takvih, oni koji te sahranjuju, biti pohvaljeni i tapšani po širokim ramenima od prisutnih koji će ponavljati, kao loš učenik što ponavlja, ne uspevajući savladati školsko gradivo, jedan te isti razred.
„Samo da znate, moram vam reći, lepo, jako lepo ste ga sahranili.“
Ili:
“ Jooooojjjjj, bogo moj! Ala ste lep spomenik podigli. Da znate, on je to zaslužio. Ja sam ga uvek cenio. Bio je dobar čovek.“
O mrtvima samo najlepše, to godi živima. Ali nemojte vi meni spomenik kada sam mrtav, još manje dok sam živ. Dižete spomenike mrtvima da bi ste pokazali ovima što su još u životu da se isplati biti mrtav; dajete ordenje kaputu a ne njemu! Dižete spomenike mrtvima, a ovi što žive nemaju šta da pojedu. Deca su im gladna i bosa, njihova odeća pocepana, lica mršava i musava, crveni nosići balavi, a u njihovim očima… Šta bre znaju ta deca o životu? Saznaće, kada odrastu. A to brzo dolazi, i još brže odlazi. Većina nas kaže da je imalo srećno detinjstvo i samo retki priznaju da su bačeni u sobu, medju četiri zida bez vrata i prozora. Pomozi sebi i bog će ti pomoći! Jašta! Suicidno sam raspoložen. Izvršiću samoubistvo! I šta sa ovim ima bog? Ubio sam samoga sebe, pomogao sam sam sebi. I kako će sad, molim vas lepo, i bog da mi pomogne?

Sedmi Nastavak
Medjuigra broj Dva

Dani su mi sve turobniji. Noću više gužvam posteljinu prevrćući se u krevetu nego što spavam. Više se ni svojih snova ne sećam. Možda više i ne sanjam? Možda nikada nisam ni sanjao; nikada imao svoje snove. Ili… možda… sve ovo što mi se dogadja je san… Kao da mi je babaroga iz detinjstva sela na ramena i svojim dugim prstima na šakama stiska oči, a ja nemoćan, bez snage da se oduprem; ne mogu ih otvoriti. Ili se bojim da ih otvorim jer ću videti stvarnost?, stvarnost koja se meni dogadja, meni a ne nekom drugom, nekom ko je na drugom kraju sveta; neko ko za ostatak tog istog sveta ne postoji. Jer, uistinu… za koga postojim ja? Valjda za sebe samog. Ma odjebi! Za sebe sam ja već mrtav odavno. A drugi? Koji drugi? Toliko sam još svestan sebe da kažem po Vuku Karadžiću – Fak Ju! Fak Ju živote koji si za neke lepotan, a za druge ogavna kurva! Da imam pušku, živote, upucao bih te ko psa lutalicu, ispucao sve metke u tvoje ruke i noge; da si mačka, ili mačak, bacio bih te sa najviše zgrade u gradu, i bila bi to zaludna moja želja, jer ti imaš bezbroj života; i jer u gradu su sve zgrade preniske, a ja sve metke potrošio. Kao da sam pucao na oblake, a oni stalno prolaze; mogu sebe prevariti da sam ih upucao, jer se isti oblaci nikada ne vraćaju. Oduvao ih vetar, kao što je mene život. I onda zatvaram sva vrata, sve prozore. Stavljam ciglu na ciglu; dugo sam ih sakupljao da napravim zid, zidove na sve strane… I ogradio sam se. Izvan ove sobe ne postoji život. Svi su mrtvi. A zidovi se približavaju, satrće i poslednje otkucaje srca. Kada se spoje (ili sastave) zidovi, ni traga neće biti želji i strahu; oči više neće imati šta da vide u ovoj golemoj ravnici gde će postojati samo zid, iza očiju. I na koncu, biće sve mračno i mirno, hladno i mrtvo.

Šesti Nastavak

Mora da postoji način koji je najbezbolniji. Gde, i u šta, niko ne može umočiti svoje prste. Da se kasnije ne kaže da je bila nameštajka za drugove, za društvo, a ispalo je preozbiljno, jer se šaljivdžija preračunao, i em mu bilo bolno, em ga zadesila smrt, i to sve zbog toga što neki znaju da se šale, a ono stvar ozbiljna. Naknadna plač može da se izgubi u svakodnevici normalnih ljudi, jer osim što će reći da svako ima pravo na svoju sudbinu, idiota nikad dosta. Da li se ja slažem sa njima ili ne, vaistinu ne menja činjenicu da li ja nameravam nešto uraditi što je ostalom svetu strano. Jer ja baš razmišljam da li je dovoljno efikasno da se popije otrov koji brzo deluje? Ali, odakle nabaviti otrov? Mogao bih se zaposliti u fabrici hemijskih proizvoda, ali u današnje vreme to je teško, jer se ima ili nema posla. I onda opet pitanja i pitanja. Kada, u stvari, nastupa trenutačna smrt? Je li to metak u slepoočnicu, ili cev pištolja u ustima? Velika doza tableta za spavanje? Ili da se baciš u hladne uzburkane vode reke, a da ne znaš da plivaš nego mlataraš rukama. To je onda borba za život, a ne za smrt. Možda bih mogao otići u neku zemlju gde je smrtna kazna legalna. Ideja nije loša. Izvršim tešku oružanu pljačku za koju sleduje smrtna kazna. I onda para kol’ko hoćeš, a ono čeka te smrt. Dakle, nije sve u novcima, iako je ta mogućnost tu i tamo poželjna.I šta posle? Osude me na sto godina! Umesto na smrt! A moglo je na smrt vešanjem, računa se i streljanje, električna stolica (podilazi me jeza), ima li još negde smrtne kazne giljotinom (diže mi se kosa na glavi)? Možda postoji država gde je uvedena „humana“ smrtna kazna – uspavaju te injekcijom? Kao da ne znam zašto me uspavljuju? Ej, uspavljuju te da umreš! A odakle im pravo za to? Bog je dao, On i uzima! Koga je briga da l’ se to nekom svidja ili ne! Verovao ja u Njega ili ne, život je moj, ne Njegov, ili bilo čiji. Pijani vozač, dok se nabija na zid, ubija svoj život; pijani vozač koji uleće u gomilu pešaka, takvog na smrt osuditi, staviti ga na muke žive, da se uveri kako su ovi što su mrtvi zbog njegove gluposti, propustili lepe stvari koje sada i on propušta, budući da je idiota nad idiotima. A šta ako je sve ovo mačji kašalj. Šta ako se bacim pred nečiji automobil? Čoveku, vozaču, vozačici upropastim kola, a i nije sigurno da bih bio na mestu mrtav. Stižu kola Hitne pomoći, E.R., kako je to na petparačkim filmovima. Uz ono glasno zavijanje stižem u bolnicu, njih sedamstotina lekara, bolničara i pomoćnog osoblja, trči i leti na sve strane. Kamere snimaju, režiser se dere… I onda ostanem živ; osakaćen, invalid, bez važnih udova, ekstremiteta, kako se to stručno kaže. Jednom rečju nikakav, ali živ! Bila bi to božja kazna. A može biti da je sam po sebi, to što ti je život dat, božja kazna. Šta, u stvari, ima većina nas od od tzv. života? Svakodnevnu mučnu borbu da se doživi sutra, a sutra počinje sve iznova i šta, onda, na kraju preostaje? Nada? Koja nada? Kakva nada? Ona od pre sto ili više dana? Ona koja se nije ostvarila juče, prekjuče?, a možda će i sutra da se ne ostvari? Ko kaže da nada umire zadnja, poslednja… Ja sam taj koji će da rikne poslednji, i briga me za ostatak sveta koji će se nadati još jedan dan, pa još jedan, i još jedan. A možda je baš u minutima spas. U onima koji dolaze. Deset minuta. Deset tebi važnih, najvažnijih minuta. A kada prodju… Ništa! Evo, nailaze, dolaze, stižu, već su tu… sledećih deset minuta! Naravno, nije ovo vaš život, već moj. Nećete valjda vi reći DOSTA! Dosadilo mi, bre! Ne, ne! Tu su uvek onih deset minuta. I sve tako, dok se ne ode na počinak, a s jutra, kada se probudim, bacam se na sledećih deset minuta, pa opet sledećih deset minuta, i opet sledećih deset minuta. Da li ovo pomaže? Ne znam, zaista ne znam, jer ovih deset minuta su isključivo mojih deset minuta. Onom kome ne odgovara, taj neka naoštri najveći kuhinjski nož i neka prereže sam sebi grkljan.