Hamzjakl

Komponuje naravno. Šta? Muziku. Da li u jedan jedini komad ugradjuje svoje znanje? Taman posla. Umro bi od gladi. Zamislite pevača koji će u jednoj jedinoj pesmi dati sve od sebe, izvući četvrtu oktavu (kako ide ona stvar od Dip Parpla?)… Jasno, i kompozitor i pevač pre ili kasnije stanu na taj prag gde u „dve“ note prikažu svo svoje znanje. I šta se dogadja? Publika popadala s nogu. Ili ‘ajde da ponovo krenemo od početka. Da li se očekuje od zidara početnika da iz prvog pokušaja izgradi palatu? Ma ‘ajde bre, neće ni iz drugog il’ trećeg. O projektantima da ne govorimo – ne znaju ni malter umešati, beton ne treba ni spominjati. Ih, tako je to sa graditeljima.Tako to ide i sa pisanjem; u jednoj jedinoj pisaniji napišeš sve što znaš i umeš i možemo da te bacimo na smetilište svetske abecede… naravno ako nemaš šta da dodaš onome što si prethodno napisao. Takvih koji su imali šta dodavati je malo. Svojevremeno sam bio oduševljen Henrijem Milerom. Čovek je pisao sumanuto, vadio kečeve iz rukava ko najveštiji prevaranti sa kartama, bio madjioničar koji nam je pokazivao ono što ne vidimo… ali ipak… Često je veslao sam u golemom čamcu, i dok postanemo svesni, kao njegovi najverniji čitaoci, on već vesla na otvorenom moru, talasi veliki, vetar duva sa svih strana, i onda… jebiga, ostaje nedorečen, s brda zdola, nema onih finih, gotovo neprimetnih prolaza pod zidinama preteških tema, nema onog lahora koji će pravi znalac da oseti na obrazima kada se nevini pogledi ispod oka, da niko od nepozvanih ne vidi, pretvaraju u blago crvenilo prve ljubavi…

Dakle, to je to: piši kako znaš i umeš, ali imaj u vidu da je ama baš nepotrebno izneti sve na trpezu odakle se vadi na čitanje ono što je moglo da se napiše, ili bolje rečeno ono što se stiglo napisati. A ako nema o čemu da se piše, a uvek ima, jebiga… menjaj profesiju. Ja ih znam podosta koji su menjali profesiju. Recimo znam čoveka koji je hteo opevati čistu vodu Paličkog jezera, a danas je higijeničar na tom istom jezeru, u stvari pored iste prljave bare. Ako je nekom nepoznato ekološko stanje Palića, pozivam ga po njegovom trošku da se uveri i to oma sutra, za 1 Maj, sve je besplatno ako može da plati iz svog džepa. Ako bih sada počeo nabrajati ono što mi je poznato u ovim i sličnim delatnostima ekološkim… ko zna, možda bi me našli na dnu tamo nekog zagadjenog kanala u Vojvodini… Nakon tri tačke trebalo bi da se vidi koliko sam se udaljio od prvobitne teme, poput Henrija Milera u svojim romanima. Ako mi neko ne veruje… mislim da je vreme za čitanje Neksusa, Pleksusa, Seksusa (Sexus), ove ili one obratnice… Ali ‘ajde da se ne zaustavimo kod njega, na kraju krajeva on nije naš. Da li je Basara, apropo’s dragi moji, nakon onih na „biciklama“ napisao nešto zašta se vredi pomučiti da se skokne do centra grada, jedno dva-tri, možda više kilometrova, po gajbu mlakog piva? Tu se negde mota i Albahari iz Canade hladne, ledene… I onda u magnovenju vidim Basaru, bivšeg ambasadora… gde… u kojoj zemlji, državi? Ma idji bre, pojma nemam! Dobio bre od partije nagradu, da zastupa Serbske bicikliste u stranoj državi… kako se to u stvari zove… AMBASADOR! Ambelivebol! Bre! Men! Ha… Ha… Ha… (!)

I šta onda, u stvari, radi kompozitor? Rekoh već tamo na početku ovog posta. Komponuje bre! Piše pesme koje mi pevamo… ako nam se svidjaju… ako nam se ne svidjaju… hmmmm, ne pevamo, zapravo pevamo druge melodije, pevamo pesme koje nam se svidjaju, ulaze nam u uvo i… jbg… baš nešto razmišljam o fotografiji koju bih da postavim uz ovaj post… Imam jednu… ali ta već bila na onom mom drugom sajtu. E sad… ja stojim i… iza jednog a i iza onog drugog bloga, sajta… pišem i za ovaj i za onaj… Valjda sam nekima, ili nekom pojasnio neke stvari, ako nisam, jbg, ni iz džepa ni u džep. Nit’ bogatiji, nit’ siromašniji: onaj koji se tu nadje – neka bira.

Stevo valjić 30 04 009 subotica dizanje tegova za prvi maj

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –>

U današnje vreme knjige su se namnožile, jednostavno ne može se pratiti šta je sve štampano pa izdato, plasirano na tržište „čitača knjiga“. Kasnije, tamo negde pri kraju ovog teksta, otkriću smisao navodnika. Dakle knjige, romani, pesmarice, gomila kratkih priča na stotinak stranica, pet šest sedam pripovedaka na takodje sto stranica, možda koja više. Svojevremeno, do pre desetak leta pročitao bih 100 do 150 knjiga godišnje. No, u medjuvremenu pogoršao mi se vid tako da sam bio prinudjen smanjiti čitanje knjiga, bez obzira što sam nabavio djozluke.

U vreme sadašnje pročitam dve-tri knjige godišnje, ili… Prošle nisam pročitao niti jednu jedinu. Ali zato preko interneta čitam sve i svašta, u zavisnosti kako sam raspoložen: Od kratkih priča do TV programa u dnevnim novinama na netu. Ne sećam se kada sam poslednji put bio prisutan na nekoj književnoj manifestaciji, promociji novog romana nekih od mojih prijatelja književnika, pisaca ili pesnika, možda novinara ili čisto da se vidim sa ljubiteljima lepe reči. Prestao sam da odlazim i na izložbe. I tu i tamo ima puno… previše priče, objašnjavanja… Autori ili domaćini književnih večeri vole da budu u centru pažnje; dakle oni, a ne ono što je napisano. Inače verujem da se mnogi raduju što me nema. Zašto? Zato što sam znao da budem krelac ako se veče suviše produži, veštački se izduži i postane živa dosada. Dok sam odlazio na ovakva dešavanja, praksa je bila da drmnem pet-šest vinjaka i par piva jer treba izdržati silne govorancije učesnika, pa čim se približimo onom optimalnom vremenu trajanja jedne večeri – a to je otprilike 50 minuta, jer, što se mene tiče, postaje razvodnjeno, sedimo ili gacamo u plitkoj vodi i osim što je dosadno polako prelazi u opasnost da neko uprska njegovo veličanstvo što ga zovemo književnik. Onda ja ustajem i pitam: „A je li… ono… kako tvoja porodica podnosi tvoje pisanje? Da li je moguće da svi s lakoćom podnose tvoje baljezgaranje na papiru…“ Dešavalo se da me izbace, isteraju iz prostorije gde se održavaju pisarske večeri. Jednom prilikom sam se skoro potukao sa tadašnjim aktuelnim predsednikom Književne zajednice u gradu. Jbt, čovek je godišnje izdavao po sedam ili osam knjiga poezije, pesama, pevanja bre!, sve po trošku KZ., na kraju je ispalo da smo ćlanovi nekog Kaznenog Zavoda, imamo kojekakvog šefa koji je plodotvoran kao što je danas Bor sa svojim blogerima. Možda baš i nije neka najsrećnija usporedba, ako sam nekoga u Boru uvredio izvinjavam se.

Nekad davno sakupljao sam „knjige“ suvih profesionalaca pisane reči. Bilo ih je stvarno svakakvih, naročito „pesnika“. Jedan od njih, neki Alvirović je u svojim „Paralelama“ pesmu o Železnici ovako počeo:

KROZ KANJONE I KLISURE,

RAVNA POLJA I GUDURE –

PROBIJA SE ŽELEZNICA

AUSTRALSKA MILJENICA.

Valjda se čovek, pesnik, poeta, slovoserač na ovaj način dodvoravao iseljenicima, onima koji bi briznuli u plač čim čuju ama kakvu novost iz daleke domovine. Koliko dolara je uspeo izvući sa sledećom pesmom ne znam, ali teško da mogu podneti više od početnih osam redaka, stihova – šta li:

STANČIĆI I PURATIĆI

SUMARTINA SOKOLIĆI

LEPŠI ŽIVOT POŽELILI,

U MELBURN SE DOSELILI.

ŠTA IM ŽIVOT MOŽE DATI?

AUSTRALIJA IM MATI

VEĆ I DO SAD DOSTA DALA -

TOM PODNEBLJU MNOGO HVALA.

Dakle, da ne prenosim daljnji tekst u kojem autor peva o Bračanima. Ove tzv pesme su napisane početkom 1990 godine, u vreme one poslednje Jugoslavije, a štampane su dve godine kasnije kada smo već svi bili do guše u ratovima. Ja sam tada napisao recenziju u obliku pesme koja je bila posve nalik njegovim pesmama u Paralelama. Moja recenzija je pisana u četverostihu, gde se rimuju prvi i treći, i drugi i četvrti stih. Da ne bih previše razvukao prostor, napisaću velikim slovima i bez strofiranja:

NAPRED PESNIČE

HEJ IVANE GROZNI, PRED TOBOM KAPU SKIDAM ŠTO VELIK SI PISNIK PROZNI, A DA TI SE SMEJU, E TO VEĆ NE DAM! PROPUTOVO SI SVETA NA SVE ŠTIRI STRANE, I SAD TO NEKOM SMETA ‘OĆE BOGME IZ POEZIJE DA TE ODSTRANE. AL’ JA KO LAIK TVRDIM VAZDA DA MEDJ VELIKANE SPADAŠ, ČAK SI PRAVI GAZDA JER SVE PISME SVOJE BRE TI PRODAŠ. A ONE TVOJE PARALELE I HUMANIZAM DUBOKI, ZA MENE SU KO S’RDELE JER SAM ČO’EK UBOGI. I OPET TVOJE PARALELE: RIMUJU KO DUNJERANKE LELE, AL’ TU JOŠ FALI JEDNO TELE I FUDBALER SLAVNI PELE. IH ŠTO ZNADEŠ PRAVOPISNE ZNAKE, KO DALTONISTA BOJU, NA NOGAMA IMA OPANKE, I GLE, KO TIĆ IDJE PREMA SEMAFORU. I NEK SAMO NEKO POKUŠA DA DIRA I VREDJA TVOG LIČNOG RECENZENTA, TO ME OMA NALJUTI I GADNO IZNERVIRA, NA TAKE NEKE LJUDE NE DAM NI PET CENTA. KAŽEM TI DRAGI IVANE ŠKRABAJ SAMO PESME, STIĆE ONE ČAK DO DALEKE SAVANE, I BOGAMI ČITAĆE IH I KOD KUHINJSKE ČESME.

Lepo sam se potpisao STEVO VALJIĆ, ali urednik u lokalnom časopisu koji se zvao a i danas se zove RUKOVET, ovu moju recenziju nije hteo objaviti. Kao ja vredjam čoveka, pesnika i poetu, osobu koja sere stihove u stakato stilu, stilu Nijagarinih vodopada, čoveka književnika koji odista ima svog ličnog recenzenta, pardon – im’o ga je dok ovaj, takodje pesničina, nije preminuo. Tako su oni lepo jedan drugom godinama pisali recenzije, hvalili onog drugog… šta hvalili!, ma ljubili jedan drugog. Tako u recenziji za PARALELE, izmedju ostalih (gluposti) piše: „… to je kapitalna zbirka autora (a koga drugog pitam se ja) od 96 pesama po formi lirskih, a po motivu rodoljubivog sadržaja pisane tečnim jezikom o lepotama i narodima sveta (moj prijatelj da je sada ovde pored mene rekao bi:Usraću se!). Autor je (piše dalje u recenziji) proputovao zemlje o kojima peva, što je izuzetan slučaj da se u jednoj zbirci opevava ceo svet (pa ne može svaki Vinetu da ima svog Karla Maja). Da, ceo svet! (Kaže pokojni Matija I. G. u svojoj nadahnutoj recenziji.) Od Kamčatke do juga zemaljske kugle. Autor je na svojim putovanjima dolazio u kontakte sa mnogo ljudi različitog verovanja, različitih nacija i boja kože i stekao mnoga iskustva duhovnog bogatstva…“

Jbg, ima nas svakakvih, ovi gore spomenuti tipovi su nalik onom Dobrisavu, ako se dobro sećam njegovog imena u romanu „KAKO JE DOBRIS(l)AV PROTRČAO JUGOSLAVIJU“ ili nešto slično, a koju sam barem tri puta pročitao pre nekih trideset godina. Na žalost ne mogu da se setim imena autora, ali svakako treba pročitati njegov više nego dobar roman.

Da, bilo bi lepo biti pesnik, ali ne može se biti pesnik jer on se radja. Radja se poput Wallacea Stevensa (odatle moj pseudonim – Stevo Valjić). Stivena Volasa i njegove „IDEJE REDA“. Jedna od meni omiljenih pesama njegovih nosi naslov: POPUT UKRASA NA CRNAČKOM GROBLJU, a unutar pesme IV stih:

POD ASUROM MRAZA I NAD ASUROM OBLAKA.

ALI NEGDJE IZMEDJU JE SFERA MOJE SUDBE

I SUDBINA MRAZA I SUDBINA OBLAKA,

SVE NALIČNE, OSIM ZA PRAVILA RABINA,

SRETNIH LJUDI, ŠTO RAZLIKUJU MRAZ OD OBLAKA.

Naravno da treba spomenuti i Walta Whitmana. No u redu, ja nisam pesnik, nisam se rodio da budem pesnik, ali strahovito volim da pročitam dobru pesmu.

Da sam u mladosti bio malo ozbiljniji danas ne bih imao gde da držim knjige, mala biblioteka. Osam hiljada knjiga; puno opasnih, kapitalnih izdanja. Neka od njih su u Gradskoj biblioteci, ovde u Subotici, Mnoge knjige sam poklonio, jako, jako puno knjiga sam poklonio. Bolje to nego topove i puške.

Da, pesnik se radja, pisanje se uči. Uči se i čitanje knjiga, ali se neki „čitači knjiga“ takodje radjaju. Uvek su tu negde oko nas, kao vlat neuništive trave koja se krije ispod opalog lišća na prvoj stranici romana reke.

Stevo Valjić 28 04 009 subotica onako za svoju dušu

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –>

Sad je subota uveče, groznice nema, ja sam i dalje out iz ADSL-a. Juče su mi na 9813 obećali da će me najkasnije danas vratiti u promet, premda sam ja mojim sugovornicima na pomenutom broju rekao da u Srbiji subotom malo toga radi, ali gospodine mi radimo, tako oni meni. Naravno, lagali su me ko poslednju budalu. Danas sam u 13 i 30 ponovo zvao spomenuti broj, čekao pola sata, javi se ženski glas i kaže da oni subotom ne rade, tj. ta njihova jebena služba koja se penje na bandere i uključuje klijentelu iz zemlje Srbije subotom ne radi, dakle ako nešto rikne ko jebe običan svet u mojoj domovini jer je subota, potom nedelja i oni koji nam pružaju uslugu ADSL-a, ne rade već odmaraju ko sav normalan narod. A ja kao gradjanin ove zemlje sisam vesla jer pojma nemam gde se nalazi Njihov podrum gde kriju svoju aparaturu preko koje mi dobijamo te famozne usluge, molim vas lepo. Da znam gde se nalazi ta podrumčina porazbacao bi bratilju ko govno po livadi, ali ja pojma nemam gde su Oni i iz koje su partije, jer sigurno nisu iz opozicije. Pa ajde onda da bude dobro, medjutim kopka me kako će fakturisati to što ja četiri dana (ko zna, možda i više) nisam bio na ADSL! Sumnjam da će mi naplatiti manje, a kamatu za kašnjenje jasno će da podvuku.

U svakom slučaju stvar je zeznuta, zajebana bre! Ajde, recimo da sam ja jebeni kurvin sin i želim da zajebavam poštare. Odem u ponedeljak u Poštu i kažem im da sam pripadnik manjinskog naroda i da me zbog toga mrze i seru po meni, ne žele me na netu, čak mi prete da će i telefon da mi isključe. Lepo im kažem u četiri oka da ću ih izjebati uzduž i popreko, i to sve zbog nekog idiota u Novom Sadu ili Beogradu koji se pravio pametan, jer kao što već rekoh u prethodnom postu platim u 11 sati, oni me isključe u 13 i 30, a na nečijem jebenom stolu se pojavi nalog za uključenje koji je potpisan u 14 sati i nula sedam minuta. Ko koga zajebava? Pošta je državna firma i kako sad da se ide protiv države. Nikako! Ali onu budalu koja me isključi pa kao ko te jebe uključićemo te kadtad bacio bih gladnim lavovima u nekom cirkusu. No dobro, malo sam ljut i to je to, ali zbio se jedan drugi slučaj u Subotici. Jednom čoveku se dogodi da nije na internetu, a on redovno plaća. Ode u Poštu, tamo mu kažu kao tehnički problemi. Idu dani, jen dva tri, jen dva tri… Tako dve nedelje a od interneta ništa. Inače beše veoma miran čovek, profesor po struci, državljanin jedne velike države a državljanin i Srbije, član one najveće partije koja je i sada na vlasti. Kažem ja njemu: „Što ne upotrebite svoje veze?“ Neću, nisam ja takav ćovek, reče on. I tu je kraj cele priče. Zašto bih ja sada krivio čitav jedan narod zbog nekih majmuna na Pošti, ali neću ni dlake sa jezika da brijem. Koštaće me 2000 dinara da raskinem ugovor sa idiotskom ADSL podrumom, ma ko ih jebe bre. Ima privatnih firmi, lepo predjem kod njih, ako ne platim isključe me, ali čim platim uključe me. Sva filozofija se krije u glagolu raditi, ali i u onom odmarati se.

Stevo valjić 25 04 009 subotica

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } -

Evo, već drugi dan mučim muku, a muka meni oko vrata; steže me, vazduha baš malo, rado bih žavakaću gumu u ustima da imam, ali zube izgubih ne sećam se kojih godina prošlih, tako da od balona naduvanih ništa. Jednostavno neuspeh, potpuni neuspeh. Jbg! Nekako zaboravio da na vreme platim telefon, uz račun ide i ADSL, a ako nisam na netu, nisam u kafani, nisam na mestu dogadjanja; ne mogu da prisustvujem tučnjavi, žilavom razgovoru, poljupcu na obraz onom drugom, ili ne mogu da vidim šamar koji će se crveneti na obrazu onom trećem. Svi mi, bez obzira na lepotu i obrazovanje, imamo neku frku, manju ili veću; neke (frke jašta!) vezane su za novac, opet one druge (frke bre) lepimo na lošu sreću, maler, crnu mačku, sedmi sprat u Subotičkoj bolnici (ne znate?, bolje što ne znate), znamo da krivimo ogledalo koje smo slučajno razbili, videli nešto na ulici što ne znamo da objasnimo i oma nas vata strah: Jebote, neko bacio čini na mene, na moju dragu, na moje inostrane rodjake koji će biti prinudjeni da zbog viših instanci smanje novčanu pomoć, i ne samo novčanu, jer gde je tu sekend hend, da kažem ovako iz druge ruke, šta ću ja da nosim na elitnim dogadjanjima u gradu, šta ću obući za sledeću izložbu slikarskih amatera u prestižnoj galeriji na ulazu u grad iz pravca gde su se nekada nalazili vinogradi a danas se kuća na kuću naslanja.

Šta sam u stvari ono hteo da kažem? Zaboravio sam da platim telefon. Isključe me. Platim. U roku od najviše jednog sata, šezdeset minuta, vrate mi aparat u promet. Ja telefoniram, meni telefoniraju, impulsi udaraju i sve se plaća. Nema frke. Ali… „Nadamo se da nećete imati problema sa ADSL-om“ kažu mi, a ja idiot iz zemlje Srbije mislim u sebi, jebiga platio si, istina sa zakašnjenjem, ali svakako ti se zaračunava kamata i to je to. Mislim da je bilo prošlog leta kada sam potpisao ugovor sa poštarima Srbije (to što se oni dele na ove pa one, jebe mi se!, državna firma i tačka) da se nadjem na internetu: „Znate, kod nas je kudikamo najbolje!, fuck…“ Ali isključe mi ADSL! Isključe me u četvrtak u 13 i 30 minuta, ja platio u 11 sati pre podne. Zovem 9813, nakon pet godina javi se operater koji mi kaže da je nalog za uključenje izdat u 14 i 07 minuta. Jebiga, pre neki dan „Mahlat“ piše o čoveku ovci, a ja se sada, ovog trenutka, danas je petak 21,50 minuta, osećam kao krdo ovana, ovčica, cevčica i ko da sam ravno sada izašao iz mamine pizde. Rekoše mi da je procedura uključenja (u koji kurac bre) 48 sati od izdavanja naloga. Ejjjj! Naplate mi kamatu za kasniju uplatu, u redu je, kažem ja, nema frke, ali da im jebem sve uzduž i popreko – odakle im onih 48 sati? Majku vam onu, zar Vi kopate neke kanale, jel se Vi penjete na jebeno visoke bandere da promenite osigurač, da li Vi, da vam jebem sve po proširenom spisku, radite na tome da u zemlji Srbiji bude što više NAS na internetu? Platio sa malim zakašnjenjem pa neki idiot nad idiotima kaže po proceduri (da vam jebem sunce po svim procedurama) 48 sati! A sutra je subota, 25 april, neradni dan, premda su meni na onom famoznom 9813 broju rekli da je radni dan. Pa mamu vam ovu i onu, treba vam subota kao radni dan da vratite neki jebeni kompjuter na net!? Gde bre ono ja živim? Je l’ ovo 21 vek? Je l’ ovo Srbija koju ja volim? Je l’ Vi plaćate svojim novcima neki moj propust? Nabijem vas na onu stvar! Rekli ste mi da ovo možete raditi jer nisam platio na vreme. Nisam, ali sam platio. Kašnjenje naplaćujete, je li? Naravno! Kako ćete mi nadoknaditi ovih 48 sati za kojih sam na mom aparatu „bio nedostupan“, kako ćete to fakturisati, Vi jebeni džabalebaroši!

Stevo valjić 24 04 009 subotica u stanju popizditisa

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –>

Mislim da na početku treba reći kako nikada u životu nisam išao u srpsku školu, premda pišem na srpskom i osećam ga kao maternji jezik, a uz to sam i bilingvalan. Dok me matori nisu poveli u Švaboviju, školu sam pohadjao na jednom drugom jeziku sve do šestog razreda osnovne. U sedmom sam jedan jedini dan bio prisutan, i onda su me ispisali, ali to je druga priča. Nisam bio neki sjajan učenik, u dva navrata pao sam na popravni, medjutim porodica je bila velika i u toj brojnosti se moglo naići na kvalitet, što ja u stvari zovem kakvoćom. U toj velikoj i brojnoj porodici, naročito sa očeve strane, bilo je šarolikog sveta počev od trgovaca, preko gradskih činovnika i nastavnika do glumaca u Narodnom pozorištu u Subotici. Dakle, bio sam okružen interesantnim facama. Do desete godine pročitao sam sve omladinske romane. Bio sam u prilici da neka poznata štiva čitam na jeziku kojim su napisana kao, recimo, Dečaci Pavlove Ulice; Zov Divljine, Toma Sojera i ostale pisanije sam pročitao na srpskom jeziku. Mnogo, mnogo godina kasnije savladao sam i Goticu, ali ako se tim kitnjastim slovima ne baviš intenzivno, zanemariš knjige koje su pisane tim pismom (a tome već ima preko 30 godina), jednostavno ta veština izvetri iz tebe, baš kao što nestane miris iz kaputa koji je mesecima visio u ormaru što ga ne otvaraše, sve do prvih prolećnih dana kad ga sa ostalom garderobom naše majke prostru po razvučenom konopcu, da sunčevi zraci sagore nakupljenu plesan i raznorazne stenice što su se namnožile tokom zime.

Dakle, bio sam prosečan djak, a prosečni djaci umeju da mrze neke predmete, kao na primer matematika. Iako nisam bio u ko zna kakvim odnosima sa naukom o brojevima, nije bilo predmeta koji sam mrzeo, ali zato sam imao izrazitog favorita u srpskom jeziku. Osim knjige iz srpskog imao sam i svesku svaštaru gde sam zaista upisivao sve i svašta. Srpski sam imao u malom prstu iako mnoge stvari nisam znao objasniti. Nastavnica srpskog, dobro je se sećam, bila je postarija žena koja se zvala Ella Maroš i koja mi je govorila: „E… sine moj, ne znaš ti ništa, ali Bog ti je podario osećaj… Ti osećaš srpski jezik kao što osećaš slatkoću meda na svom jeziku koji plaziš prema devojčicama.“ Da li je to bilo njeno preterivanje ili je bila istina, danas više nije važno, u svakom slučaju pored nekih kečeva, upisanih grafitnom olovkom u Školski dnevnik, iz srpskog sam imao sve same petice. Naravno, i na kraju školske godine čista petica.

U bilo koje vreme, sadašnje ili prošlo, deca beže sa časova, tako će biti i ubuduće, dok god bude škole i školske klupe. Naravno da smo i mi bežali. Nije sad da se baš sećam kao da je juče bilo, ali je tu negde u blizini. Znam da nismo imali prvi čas, pa kad to prodje onda treba odsedeti još pet časova, matematika, biologija i ne znam ti ja koji još predmeti, poslednji je čas gospodje Maroš – srpski. Lepo pao dogovor da begamo sa svih časova osim sa poslednjeg, vraćamo se na poslednji, šesti čas, čas srpskog. Tako i bi, odemo mi do Dudove šume, u tadašnje vreme, pre 40 godina, veliki park na kilometar od centra grada, osam stotina metara od škole. Ako bih hteo sada da opišem šta se tamo dogadjalo morao bih izmišljati, jer jednostavno ne sećam se; jer jednostavno nije nužno da se svega sećamo, nije nužno da jedan pisac mora da zna sve, kao što recimo jedna dobra domačica ne mora napamet da zna kako se pravi Švarcvalder torta, moja omiljena torta koja i nije baš poznata po jeftinoći. Ergo, kidnemo mi sa nekih časova i vratimo se na poslednji. Sećam se da, djaci koji su krenuli ranije, stajaše u školskom dvorištu i odjedared svi u jedan glas: „Traži te otac, besan je na tebe i rekao je da će te ubiti čim te nadje!“ Beše to tako što je ćale svratio do škole da vidi kako učim, da proveri vladam li se dobro, da pogleda ocene jesu l’ dobre, jer ako su loše, govorio bi, onda neće od mene biti dobar automehaničar već probisvet poput nekolicine njegovih daljnjih rodjaka. Neki od mojih školskih drugova su hteli da me sakriju, nagovarali me da pobegnem od kuće (tek bi me onda matori izlemao na mrtvo ime), što naravno nije dolazilo u obzir. I tako počeo je čas srpskog jezika. Nešto smo naizmenično čitali naglas kada moj sada već pokojni ćale ulete u učionicu. Crven u licu, više nego besan dere se na sav glas: „Gde si ništarijo, majku ti jebem!, ti ćeš da mi bežiš sa časova, ti ćeš da mi zaobilaziš školu, pokazaću ja tebi! Dodji ovamo da ja ne dotrčim do tamo, da ti jebem onu labavu narav…“ Stanem pred njega a on mi opali rafalno pet ili šest šamarčina. Čini mi se da crvenilo na obrazima osećam i sada, valjda se zbog toga ne brijem već trideset i kusur godina. O stidu i sramu pred razredom i profesoricom srpskog jezika da ne govorim. Kasnije sam saznao da je gospodja Maroš srela mog oca i stavila mu do znanja da nije poželjno da me kažnjava pred celim razredom, no očito da u tome nije uspela. Puno godina nakon ove (ne)zgode sreo sam Maroš Ellu, moju nastavnicu srpskog jezika. Bila je u penziji, ostarela i nemoćna kao većina ljudi u poodmakloj dobi. Otpratio sam je do njene kući, na rastanku mi je rekla da joj je strašno žao što nije sprečila šamaranje pred celim razredom.

Kao što rekoh, klinci i danas beže sa časova. Moja kći je student i pojma nemam kako teku predavanja, nisam znao ni onda dok je bila srednjoškolac. Ne pada mi na pamet da je zbog bilo čega kažnjavam, ali dok sam ja kao klinac zube lomio na krompir šećeru, ona je iz mamine izašla sa mobilnim u jednoj i sa onim mišem za kompjuter u drugoj ruci. Ne znam šta će moji unuci držati medju prstićima, ali se iskreno nadam da ću imati prilike da to svojim očima vidim.

stevo valjić 04 18 009 subotica priča

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –>

Mislim da je ovaj naslov već neko upotrebio, da ne kažem – parafrazirao Šekspira. No, nema veze, briga me, ne interesuje me. Sad je otprilike 11 uveče i izgleda da sam crko od posla, barem se tako osećam. Seo sam za ovu mašinu da nešto napišem iako mi se ne piše. Odradio sam danas dosta toga što se pisanja tiče. Katkad me onaj drugi blog zamara; treba da postavimo još šest (6) tekstova i na sajtu ćemo imati 300 postova za isto toliko dana, 150 po glavi nije mala stvar, naročito ako te tera ono moranje, moraš svaki drugi dan da postaviš novi tekst o gradu. Naravno da se ne uspeva sa svakim tekstom; ja bih bio zadovoljan da je deset posto dobrih, koji vrede, koji odskaču od ostalih, a da li ih imam petnaestak… baš i ne znam. Bilo bi mi teško da ih sada moram ponovo pročitati, verovatno bih većinu, da su na papiru, pocepao i bacio u kontejner medju ostalo smeće.

Danas sam dobio „ponudu“ od jednog internet portala da pišem blogove na odredjene teme. Pošaljem im pet tekstova pa će se videti. Ma ajde bre!, dosta mi je besplatnog rada, da pišem džabalarno ne dolazi u obzir. Pišem 30 godina pa će sad tamo neki da vide da li sam dovoljno seljak za njihovo ocenjivanje; da stvarno pišem srednjoškolske sastave i slične pizdarije, društvene teme, može i sport, možda nešto edukativno, da nagovorim imaoce starih pištolja da ih menjaju za nove, kao Yugo za Punto. Evo, kod mene u Subotici odneseš svoje stare cipele u prodavnicu i imaš popust od 20%. Trebao bih ovima u Gradskom vodovodu odneti 100 litara otpadne vode da mi manje naplate onu pitku.

Ovih dana sam razmišljao da bih, kada bi bilo moguće, pristao na dve vrste smrti. Ona prva je da umrem prirodnom smrću za stopedeset godina; druga je da umrem u snu za stopedeset i sedam godina. Uzmi ili ostavi, još malo pa nestalo. Do ponoći još ima pola sata, za ovih trideset minuta bih rado popio pola litre vinjaka bez leda, ali na žalost juče sam popio sav vinjak, imam nešto piva i beloga vina medjutim to mi se ne pije, zato ću sada da napravim sebi Ness kafu. Mnogi su me pitali zašto nepravilno pišem Nes, rekoh im zato što volim tu kafu i ako mi se prohte pisaću Nesssssss kafa.

Dobro je kada čovek ima svoj blog, da nema trebalo bi ga izmisliti. Ja sam ovaj moj otvorio u novembru prošle godine, mislio sam postaviću svoje stare stvari, one prnje koje više ne koristim, ili su već iznošene, blede, isprane, providne od previše čitanja… I da, hteo sam da vidim kako danas zvuče, da nisu suviše starinske i napisane stilom koji je u medjuvremenu prevazidjen. Jebiga, uglavnom sam ih zaturio negde, možda su u podrumu, neke sam morao „skidati“ sa audio verzija snimljenih sa radio Beograda. Za neke pisanije mi je baš žao, nikako da ih nadjem. Pa to ti je… nemar, treba lemati lenčugu, dobro ga izudarati, ne dati mu tri dana da jede, samo hleb od prošle nedelje i recikliranu kišnicu. E stvarno mi je dosta, zaista mi fali boca vinjaka da se opijem ko pička u ranim danima mladosti koja na vetrometini čeka godinu koja će pojesti skakavce. Piti ili ne piti vinjak je pitanje zatvorene prodavnice, a ne novca i Šekspira. A tek činjenica da vinjak više nije kao što je nekad bio prosto obeshrabruje alkoholičare, iako istini za volju još ni jednog nisam čuo da glasno kaže zbog lošeg vinjaka, u stvari zbog ne tako dobrog vinjaka ostavljam piće. Iš dečurlijo! Na ovo bi onaj moj prijatelj koji nije u Subotici rekao – Usraću se!, ali kao što rekoh nije ovde pa ne može ni da kaže. Ali onaj moj pokojni prijatelj koji sada na nebu valjda piše pesme i sklapa selotejp tekstove i sa kojim sam za njegova života popio mnogo dobrog vinjaka i mnogo loše rakije, da je znao da će kakvoća vinjaka množena godinama njegove smrti pasti u provaliju gde obitava loš kvalitet, na samrti ne bi rekao da je život lep, već da mu je drago što je za života bio savremenik dobrog vinjaka. Pa slava mu, i njemu i dobrom starom vinjaku, a ja odoh na spavanje sa željom da sanjam deset s lukom i pivo u onoj krmači od dve litre.

stevo valjić 04 17 009 subotica nižerazredna improvizacija

Mojim Roditeljima, Počivajte u Miru
Ovo ako glasno pročitam zvuči mi kao gde s’ zgodna, cura neka valjda; čitam ponovo pa zvuči kao deset godina. Eh, jebiga, moji stari su pre deset godina još itekako bili živi, što danas više nisu. Nije da sam ubedjen da bi živeli duže da nas nisu bombardovali, ali bi moj ćale bio manje nervozan u godinama koji su mu nakon prestanka vazdušnih napada preostali. Kada bi ga sirene probudile noću izderao bi se toliko da verujem da je njegova dernjava probudila više ljudi u zgradi nego zvuk zavijanja sirena koji su upozoravali na nailazak aviona a ovi proleteli nad Suboticom pre pola sata a katkad i više. „Majku vam jebem tamo gore a i tu dole!“ Mislim da je pedesetak puta ponovio ovu psovku da bi onda jednog dana iznenada prestao. Ako bi bila noć a sirene započele već umorno zavijanje (većina ih se u medjuvremenu pokvarila a izgleda da majstora za popravku nije bilo), upalio bi svetlo, obukao pantalone i džemper, seo na ivicu kreveta, privukao sebi stočić i počeo da se karta sám ali u četvoro. Onda bi i keva ustala, izašla u kuhinju, skuvala čaj i Ness kafu, pitala svog muža šta želi da popije, a ovaj odgovorio da želi čaj sa rakijom i Ness kafu sa puno mleka i još više šećera. Onda bi do svitanja igrao karte sa svojim „drugarima“ iz ko zna kojih minulih vremena. Verujem da je dušom bio odsutan, po svemu sudeći sedeo je za kartaškim stolom u nekoj zadimljenoj kafani, verujem da su oko stola sedeli njegovi najbolji drugovi, neke od njih sam i sam poznavao, verujem da je ćale uživao u tim „susretima“, i verujem da se u medjuvremenu pridružio svojim pajtosima sa kojima i sada igra neku tajanstvenu igru s kartama.
Majka bi u medjuvremenu naizmenično ispijala gutljaj kafe, gutljaj čaja; ako ne bi našla pogodnu muziku na radiju, jednostavno bi tiho pevušila neku meni nepoznatu pesmicu.
Čini mi se, kada bih sada pogledao u kuhinju, video bih je kako sedi sa šoljom u levoj ruci a desnom, uz osmeh u uglu usana, pozdravlja me i šalje misao: „Ne brini, dobro sam.“ Čini mi se da bih i ćaleta zatekao kako sedi na ivici kreveta i igra karte u „četvoro“. Možda me ne bi ni pogledao, a i kako bi kada sedi u zadimljenoj kafani a avioni su već iznad ili iza Beograda. Možda je i pre deset godina mislio u sebi: „Ja da vam budem kolateralna šteta? Ma nema šansi!“
stevo valjić 23. 03. 009. subotica kratka priča

Poslednji (6) nastavak

Ustao sam, odmakao zavesu i pogledao na ulicu koja je bila prazna, očajno prazna. Kiša je i dalje padala. Legao sam nazad na krevet. Dobro, pomislio sam, da stavim karte na sto i da vidim na čemu sam. Prvo sam dobio poziv na brakorazvodnu parnicu, tj. – za pokušaj pomirenja bračnih drugova. Setio sam se trenutka kada mi je poštar uručio poziv. Bio je to osećaj kao da mi je sa dvanaestospratnice na glavu pala saksija sa ukrasnim cvećem. Pomirenje, naravno, pomislio sam, nije uspelo. A kako bi i uspelo kada se ja nisam ni posvadjao sa svojom ženom. Dobro, pomislio sam. Nedelju dana pred razvod dobio sam otkaz na poslu. Dobro, pomislio sam, iako ništa nije bilo dobro. Nekako u to vreme počela je da se raspada i moja zemlja. To nije bilo dobro, pomislio sam. Možda se moja zemlja raspadala celo vreme, od prvog dana njenog nastanka? Možda se i moj brak raspadao od prvog dana? Onda je zazvonio telefon. Nisam voleo zvonjavu telefona. Nisam voleo telefon, uopšte. Nisam voleo broj ovog telefona. Zadnja tri broja su tri šestice, čak je i zbir prva dva broja šestica. Telefon je i dalje zvonio. Ne volim ovaj broj. Mrzim ovaj broj! Možda sam se, pomislio sam, rodio pod ovim brojem. Mrzim djavolji broj! Pošto nisam podigao slušalicu, telefon je prestao zvoniti. Pripalio sam cigaretu i popio gutljaj iz čaše koju sam držao pored pepeljare. Ne vredi razmišljati o ovim stvarima, pomislio sam. Raspao se brak, raspala se zemlja. Medjutim, znao sam da će sutrašnji dan i svi nadolazeći dani sa sobom donositi nova-stara pitanja, a ja neću znati valjane odgovore. Ili ću progutati knedlu, ili… Moram, pomislio sam, moram se iskobeljati iz ovih govana. Mora da postoji izlaz iz svega ovoga, mora… Zgnječio sam cigaretu i pogledao ka ekranu gde je sada govorila žena. Zatvorio sam oči a ruke prekrstio na grudima. Osetio sam ledene kapi znoja na licu. Jedna graška mi se skotrljala na usne. Obliznuo sam se i osetio talas morske soli pomešan sa znojem koji zaudara na rakiju. Polako sam tonuo u san. Kao kroz prozorsku zavesu, video sam deset prstiju kako grebu po golim zidovima napuštene kuće koju preleću ptice nepoznatog porekla, onda sam video sebe kako nemoćno stojim okružen tim istim zidovima, zatim sam čuo tresak ulaznih vrata kako se zalupljuju i, kao da je neko navukao drugu zavesu za zamračivanje, činilo mi se da je navukao mojom rukom – našao sam se u polumraku i kako su sekunde prolazile bivalo je sve mračnije. Na toj mračnoj zavesi u magnovenju primetio sam tačkicu svetlosti, kao udaljeni žar cigarete. Onda sam ponovo video belu prozorsku zavesu koju njiše povetarac sa ulice, iza zavese stajao sam ja, sa osmehom na licu i tajanstvenom iskrom u levom oku. Video sam sebe kako ulazim u kupatilo, kako se penjem na WC šolju, kako vezujem konopac za olovnu cev vodokotlića, kako navlačim omču na vrat i skačem sa šolje, potom besomučno mlataram rukama i mahinalno povlačim lanac na vodokotliću, i dok se nekontrolisano koprcam – voda poteče, tiho, skoro bešumno; zatim vidim kako ritam nogama, grabim se za vazduh, oči iskaču iz duplji i onda polako sve postaje tamno i hladno.
Stevo Valjić mart 1997 subotica kraj, nema više

Peti nastavak

Onda sam prvo skinuo biciklističke rukavice koje se nikom ne svidjaju, jaknu sam bacio na fotelju i opet izašao u kupatilo. Suvim peškirom sam istrljao kosu i stao pred ogledalo. Da!, uzviknuo sam. Glas mi je odzvanjao, odbijao se od keramičkih pločica. I u polumraku, pomislio sam, ovo je moje lice. To sam ja u ogledalu. A da li sam ja – što stoji pred ogledalom – Ja? Nešto se dogodilo u meni, nešto je puklo, ili je nastala blokada, neprobojni zid koji me sprečava da rasčistim probleme u meni sa samim sobom. Sve se skupilo na gomilu. Ta gomila postaje sve veća i, kako vreme prolazi, sve više me pritiska i osećam da će na koncu satrti i poslednje zrnce borbe koje još postoji u meni. A znam da mi treba samo malo snage da krenem ispočetka. Tek toliko snage koliko prljavštine ispod nokta ima. Da se ponovo zaposlim, osnujem novu porodicu, a zemlja u kojoj živim može da nosi bilo koje prezime. Treba mi samo malo snage da krenem ispočetka. Gde li se dene to malo snage? Vratio sam se u sobu, pripalio cigaretu i legao na krevet. Na teveu je govorio stariji čovek obučen u tamno odelo. Govorio je ženi koja je sedela pored njega i pažljivo slušala. Imam četiri banke, pomislio sam, zubi su mi poispadali, mojom krivicom, ali još mogu da grebem sa svih deset prstiju. Ovo što se dogadja, dogadja se i ostalima, medjutim, pomislio sam, ja sam ja a ne neko drugi. Šta mene briga za drugog! Oni drugi za mene ne postoje, ja za druge, pomislio sam, ne postojim! Sreća je trenutak koji se registruje odmah, neprimetno, a postajemo ga svesni onda kada je sve prošlo. Ostatak je tek čovek u sivom odelu koji se šeta prašnjavim ulicama bilo kojeg grada i… niko ga ne primećuje. Moram da sredim svoje misli, da budu kratke, jasne, razumljive, oštre poput britve. Šta mi se, zapravo, dogodilo? Ugasio sam cigaretu u pepeljari koja se nalazila pored kreveta. Krevet je, u stvari, bio dvosed koji se sastojao od okvira i tri podeblja sundjera naslaganih jedni na druge. Otkako sam se uselio u ovaj stan, dvosed nije bio dvosed, sundjeri su ležali jedni pored drugih, na podu, a ja sam ležao na njima. Sav ostali nameštaj, činilo mi se, bio je nepotreban i, u to sam bio uveren, služio protiv mojih interesa. Moji interesi bili su da budem sam, da me niko ne uznemirava i da imam krevet na kojem mogu da spavam. Teve aparat mi je pravio društvo s kojim sam mogao manipulisati.
Stevo Valjić mart 1997 subotica sledi poslednji 6 nastavak

Četvrti nastavak

Kao da je kiša pojačala. Okolo mene sve je bilo mokro. Ulica je bila skoro prazna. Požurivao sam svoje korake, zaobilazeći barice koje su, kako sam odmicao, postajale sve duže i šire, tako da sam bio prinudjen hodati uz same zgrade kako bih izbegao lokve na neravnom trotoaru. Na suprotnoj strani ulice jedna žena je mahnula prema meni. Tako mi se bar činilo. Ne poznajem je, pomislio sam. Onda je pred njom, uz škripu, stao auto. Ona je ušla u Taxi koji je, opet uz škripu, pošao. Pokušao sam pripaliti cigaretu, ali kiša i vetar su bili jači od moje namere da pripalim tu cigaretu. Možda me je, pomislio sam, žena napustila zbog toga što sam dobio otkaz? Sve ovo je konfuzno, kao da je neko napravio premetačinu. Ništa nije na svojem mestu. Preskočio sam baricu na trotoaru i zastao. Naravno da nije zbog otkaza, pomislio sam, otkaz sam dobio nedelju dana pre razvoda. Krenuo sam dalje. A zašto sam dobio otkaz? Nisam ni imao vremena razmišljati o tome. Sada više nije ni važno. A zašto sam dobio razvod? U stvari, pomislio sam, zašto nas je sudija razveo? Potom nisam bio u stanju da mislim o bilo čemu. Prošao sam pored parka koji se nalazi ispred crkve. Žena više nije sedela na klupi. Kiša je pljuštala. Nisam hteo pogledati prema krstu na vrhu tornja. Znao sam da se patinasti simbol kršćanstva kupa u kiši. Zatim sam registrovao automobil nepoznate marke koji je prošišao ulicom ostavljajući za sobom gustu vodenu zavesu; pokislog goluba što se šćućurio pod masivnom kapijom od kovanog gvožđa porodične kuće; nekolike prolaznike čija su lica bila skrivena skutima raznobojnih kišobrana i, na kraju, stigao sam pred zgradu u kojoj stanujem, u kojoj sam pre tri meseca iznajmio garsonjeru. Stan se nalazio u suterenu. Ni sada nisam hteo paliti svetlo. Zaboravio sam pogledati sanduče, pomislio sam otključavajući vrata. Ko će meni pisati na ovu adresu, pomislio sam zatvarajući vrata za sobom. Čuo sam prigušene glasove koji su dopirali iz sobe. Nisam isključio teve, pomislio sam i ušao u kupatilo. Upalio sam svetlo i stao pred ogledalo. Još ličim na sebe, pomislio sam, to je moj nos, to je moja mokra kosa, to su moje oči, to je moja brada, to je moje lice, to su moja ramena… Da, pomislio sam, to sam doista ja, za sada. Ugasio sam svetlo u kupatilu i ušao u sobu. Da, pomislio sam, ovo je moja soba, bolje reći, pomislio sam, ovo je prostorija gde živim poslednjih meseci, vegetiram. Stao sam nasred sobe i… stajao tako nekoliko trenutaka.
Stevo Valjić mart 1997 subotica Nastaviće se