Hamzjakl

Ovih dana pokušavam da sredim svoj radni prostor, a pri tome ne mislim na mesto gde pišem, gde mi je komp i za svaki slučaj i pisaća mašina, tj. pisaće mašine, dakle soba gde obavljam svoju primarnu delatnost, gde pišem, izmišljam tekstove, gde sanjam i sanjarim, zapravo gde provodim najviše vremena. Sredjujem onu drugu prostoriju gde u stvari spavam, ovaj… najmanje spavam ali volim da se izležavam, da dirinčim u nečinjenju, u neradu slušajući usput Johana Sebastijana…

Prošle jeseni sam nabavio sto za kompjuter, bila neka rasprodaja a ja u to neko vreme sredjivao kupatilo, mislim… nije da sam sredjivao već su pukle cevi, one vodovodne, nisu htele sačekati proleće, već ono krajem septembra odlučile da me stave na probu: na ovakvu i onakvu! A najviše me udarile po džepovima: ova leva poluprazna, u onoj desnoj ni za čašu piva. Sirotinja bre! Na kvadrat i kub. Ali pukle cevi u kupatilu, a ono vremešno, staro… baš kao i zgrada gde se nalazi stan u kojem stanujem, obitavam, tu sam gde sam (ej si di si), ovde se relativno dobro osećam i osim Sebastijana odslušam i AC DC, i još mnoge druge… katkad i sam zasviram, istina retko jer volja mi se proredila poput kose na glavi, no muziku volim ko tople dane u decembru. Dakle, kupio sto tada, još jesenas, (mislio sam kupatilo me košta gomilu para pa može onda i sto za kompjuter) a sad je mesec maj, vrućine ko nekad u ranom detinjstvu – julu i avgustu, kad je mojoj sestri starijoj bio raspust od škole i učenja. Sto za kompjuter još u kutiji, u komadima, nesastavljen al’ već ima mesto odredjeno, u uglu sobe namesto onog velikog stola gde mi sve stoji što je za pisanje potrebno. I sada trebam mesta u drugoj sobi za ovaj veliki sto jerbo na njemu mogu da radim sa maskama… Ona „faca“ na gornjoj fotografiji je naručena pre godinu i po a ja lenčuga se pozivam na nedostatak prostora i zbog toga ona još nije završena. Jasno je da je najlakše ne reći istinu, jer istina je šamar za izgovor koji para vredi da se u kafani opiješ i sutra imaš još jedan izgovor para vredan. „Ma slavio sam, znate… volim da slavim, i tako… znate…“

Mesta u drugoj sobi nema za ovaj veliki sto… a i kako bi bilo kada se tamo nalaze krevet na kojem se spava, televizor i ormar za ono malo knjiga i bibliju, premda nije da crkvu izbegavam ali radije prodjem pored nje iako znam da se krstim ko hrišćani što se krste i baš mi je svejedno da l’ su pravoslavci ili katolici pošto ih u mojoj porodici ima i jednih i drugih; pa nadalje u onih dvanaest kvadrata imam još i vitrinu gde čuvam sve i svašta, jedan manji sto gde mi je onaj drugi komp za ono kad mi nešto pade na pamet i da ne moram u drugu sobu, jer kad sve prodje ode i moja ideja, tamo su još dva stočića za… neznamtijazašto ali da se nadju, recimo za čašu piva, za… dve čaše piva, za… ma nema veze, važno je da su tamo; i naposletku ormar jedan od metar i dvadeset santima. I onda… jebiga, kad ga otvorim… tamo mi je sav život, tamo mi je sve, tamo se nalazi sve zbog čega su me majka i otac napravili a ja njih već sahranio, oca pre pet a majku pre godinu i po. U tom ormaru od metar i dvadeset se nalazi ono što sam ja, tamo čuvam svoje prve rukopise, manje ili više uspele, manje ili više neuspele, čuvam u tom ormaru etikete svetski dobrih pića a tamo su mi i uspomene na nekadašnju porodicu, moju ličnu, na bivšu suprugu i šćeru koja je danas velika cura i koja sa „fejsbukom“ katkad zna da mi blokira komp, na moju taštu koja je preminula pre nekoliko dana, a ja se nisam od nje razveo pa joj bio na sahrani; kada otvorim taj ormar, jebiga… jedno ne ide s drugim, sve poispada, pred noge… prva maska koju sam uradio, gomila crteža, što mojih što od slikara koje poznajem, fotografije i puno rukom ispisanih listova, požutelih i izbledelih od vremena koja su iza mene. Ajde da sad ne opsujem onako sočno kao što znaju opsovati u domaćim filmovima, u tom ormaru su uspomene na mojih šesnaest godina kada sam se žurio da odrastem i kada sam satima stajao pred ogledalom u potrazi za prvom dlakom na bradi koja je zrela za brijanje. Na ovu fotku sam naišao juče popodne, i nemam šta više kasti o njoj; dok ovo pišem, pored tastature je i fotografija moje klinke kada je punila prvu godinu svog života: stoji pored torte koja je na tacni metar sa pedeset, na tacni prvo torta 95 sa 45 santima, na njoj ogroman zec a pored zeca ogromno srce… potrošeno ne znam kolko brašna, cirka sto jaja, ko zna koliko čokolade, šećera, putera i šta ti znam ja još čega. Za zaista velike stvari ljudi kažu da su bile biblijskih razmera, ova torta je bila razmera jedne dobre knjige na sto i kusur stranica. Dete od godinu dana i jeste malo dete, no moja šćera pored onolike torte… Naravno, sada bih ispao kurvin sin kada bih na blog postavio ovu fotografiju. Jasno, nema šansi.
E sad, da bih mogao ovaj veliki sto na kojem držim ovu kompjutersku skalameriju premestiti u drugu sobu, prvo moram skloniti ormar o kojem sam besedio, što nije lagana rabota, mislim naći mu mesta. A mesto mi treba za ovaj veliki sto da radim na maskama, ovakvim ili onakvim, svejedno. Na kraju će biti da ćemo sutra, ili dan kasnije, a verovatnije početkom sledeće nedelje, premda nije isključeno da ćemo stići tek tamo sredinom juna, a možda i krajem tog meseca, iako se ja toplo nadam da ćemo sa ovim premeštanjem izaći na kraj u ranu jesen, a ako nas zadesi zima zbilja ćemo biti prinudjeni da ormar snesemo u garažu negde oko majskih praznika.

E, Bogo moj, po svemu sudeći postajem dosadan, jer šta sam ono hteo da kažem… Našao sam u ormaru rukopis koji datira… mislim od pre bombardovanja, dakle nešto više od deset godina. To mu dodje kao roman na preko sto kucanih stranica, sa puno ispravki, dodataka na marginama listova, i tako dalje, i tako dalje. Pročitao sam rukopis i razmišljam da ga pustim na ovom blogu u nastavcima. Oni koji se bave pisanjem znaju da napisati roman nije neko perce koje polagano pada prema zemlji i da za tako nešto treba dosta toga više no što je guščije pero, ali treba još više toga da se to pisanije postavi na blog u nastavcima. Ono što se ja u ovoj stvari pitam jest to da li posedujem volju i istrajnost da izguram ovako nešto radi recimo anfas zida ove sobe u kojoj pišem, jer vremena imam taman toliko koliko mi je ostalo do kraja života.
stevovaljić27maj2009subotica

Jedna od mojih omiljenih a ono bivših kafana zove se kao što je u naslovu navedeno – AS! Ono Lani je nastavak prezimena vlasnika kafane; dakle, gospodin vlasnik se preziva Aslani. Nikad ga nisam priupitao odakle naziv AS, da li su posredi početna slova njegovog prezimena, možda ime keca iz kartaških igara, ili jednostavno termin koji se koristi u sportu, tj sportski as, prvak, šampion… jer je ovaj moj drugar, vlasnik kafane koji se zove Omer, svojevremeno uzimao meru onom drugom koji bi se našao spram njega u ringu, bokser dakle, udarač, borac, onaj koji se bavi plemenitom veštinom, premda ja nikada nisam primetio plemenitost u činu razbijanja nosa onom drugom.

Moram da priznam da u poslednjih nekoliko godina – trenutak je redji od retkog kada svratim kod njega na piće. A rekoh u uvodnoj rečenici da je njegova kafana bila u tim nekim prošlim vremenima jedna od mojih omiljenih mesta gde sam provodio ako baš i ne polovinu dana, a ono trećinu sigurno. Trećina od dvadeset i četiri sata mu dodje osam sati, to je jedno celo radno vreme u fabrici za izradu šrafova po meri, ili polagana šljaka u bezbrojnim kancelarijama; nekada davno u Subotici bi se toliko presedelo na gvozdenim šipkama što ih i danas zovemo „Majmun Plac!“, i gde se na mesto za sedenje pre trideset i kusur godina čekalo satima i najčešće ni tada se nije dolazilo do mesta odakle je pucao sjajan pregled na šetače koji su se okretali na kraju Malog Korza pa se vraćali na veliki Korzo (zato malo početno slovo jer Korzo je Korzo, a veliki je onaj koji je veći, a mali je Mali Korzo zbog toga što je dugačak sto metara i par santimetrova). Nekada elitna gvoždjurija u današnje vreme uglavnom zvrlji prazno; po svemu sudeći mladi ljudi ovoga grada korziraju nekim drugim ulicama, bolje rečeno provode vreme u zadimljenim prostorijama što ih zovemo kafićima. Kafana, kafić, krčma… većma je služilo, služi i služiće… poslužiće za okupljanje ljudi na jednom mestu gde se osećaju bolje nego na nekom drugom, neodredjenom mestu.

Ergo, kafana kod Omera, mesto, destinacija, odredište gde se nekad moglo dobro pojesti i popiti. Kafana gde ste mogli sresti umetnika, slikara iz ljubavi prema kistu i farbi, običnog radnika koji nakon posla svrati na rakiju s nogu, mnogobrojne šofere šlepera što voze na hiljade kilometara odavde do tamo i nazad, i koji svoje slobodno vreme izmedju dve ture provode u kafani koja je bukvalno preko puta preduzeća u čije ime prevoze robu dalekim stazama. Kamiondžije koji su se znali potući čisto onako reda radi, jer jebeš kafanu gde tučnjave nema, gde nema kavge medju gostima, gde jedan od pripitih ne skoči na onog drugog već napijenog od svakakvog pića i valjda zbog toga i neopreznog na rečima koje ispadnu pre vredjanje no pohvala onom koji jedva da sedi na visokoj stolici za šankom po kojem lupa i dere se na konobaricu: „Daj mi još pića, plaćam gotovinom!“ Sećam se jednom izlomili inventar kafanski. Potukli se ko zna zbog čega vozači kamiona, valjda zbog žene, jer šta li je u životu vrednije od žene a da se muško upusti u gadnu tučnjavu gde lete stolovi i stolice, a kad slete ono polomljeno sve i svašta, gostiju vinovnika medjutim nigde; tri minute žestoke gužve, tučnjave i pesničenja koja priliče delovima dobro napisanih romana svetski priznatih pisaca. A sutradan ma svi uglas kažu: „Omere bre ćuti! Mi ti izgradili kafanu a sada kukaš za dva stola i par stolica!“ Gledajući iz ove stolice na kojoj sada sedim to je bila ona najobičnija gruba istina. Trgovac ne živi od one robe koju poseduje, već od onih koji kupuju tu robu. Dakle džaba silne gajbe piva i nebrojene boce belog i crnog vina, domaće rakije i bog te pita još koja i kakva alkoholna i bezalkoholna pića, nadaleko poznata kuhinja gde se kuva da se prsti poližu, jer plaća njegovo veličanstvo gost koji, ako se ne vrati, u najmanju ruku kafanu dovodi na ivicu rentabilnosti.

Bio tamo i jedan slikar, ili vozač onog glomaznog šlepera, jer se porodica izdržava iz konkretnih para a ne žvrljotinama na platnu. A on duša od čoveka; osoba koja ima dobro plaćen posao, suprugu, dvoje dece, za one tadašnje prilike prostran stan i… jebiga umetnik koji je u stvari samo polovina arta, homo sapiens je drugih pedeset od sto! Ako dobro razmislim, a to sam uradio tada, u to vreme o kojem besedim, ne ide jedno sa drugim. U stvari je reč o tri poteza koja su u zavadi bila oduvek i biće u tome zanavek. Ne može se dati dvesta posto sebe za umetnost, za čovečanstvo dakle, za večnost i kako se to još kaže za vjeke vjekova ako si lakom prema instituciji koja se zove brak, jer si u tome obavezan potomstvo obezbediti, i pribaviti sva moguća dobra ne bi li brak za ove sa strane ispalo kao savršenstvo savršenstva. Ako još svemu ovom dodam jebeno sedenje za volanom onih prekoautostradskih šleperčina u trajanju dve do tri nedelje, umetnik koji obećava ostade u maminoj. Nema se vremena roditi, mrtav si od dana kad si začet u mislima muškarca koji je na drugoj strani ulice ugledao zgodnu ženu koja već sledećeg trenutka zavija za ugao, za ćošak iza trošne kuće koja će se urušiti u svoju vlastitu starost i kada se prašina slegne, njoj, zgodnoj ženi, tvojoj majci u stvari, neće biti ni traga. Zato je umetnik retka zverka, i ima ih malo; jesu malobrojni, prošli su sito i rešeto, zapravo rešeto i sito, oni su kao fino brašno za odabranog pekara što mesi testo za hleb koji je za pamćenje, onaj ko od ovog peciva ima zalogaj žvakaće ga do kraja krajeva.

Zvali su ga Pikaso! Preko ovog velikog imena davali su mu do znanja da ga cene zbog njegove izuzetnosti, koja je na njegovu nesreću bila potisnuta njegovom porodicom i poslom koji je stavljao hleb na kuhinjski sto.
Imao sam priliku da ga posetim sa dva izuzetna autoriteta za likovnu umetnost. Jedan od njih na žalost više nije sa nama, preminuo od teške bolesti 94 godine prošlog veka; druga osoba je danas priznati individualac kojeg teško da uspevate zaobići u likovnjačkim poslovima. Odemo mi kod Pikasa da vidimo slike, i vidimo, i u načelu se dogovorimo za izložbu u dogledno vreme u galeriji Gradske biblioteke.

Lepe stvari traju tek toliko koliko smatramo da su lepe; kadikad one traju kao da su iz iskona istrgnute… i skloni smo da kažemo: „Ej!!!, ova pesma mi je oduvek bila pesma nad pesmama!“ Ali znajte da će dobra pesma da vam se čini kao da ste je već čuli negde. Sledeće nedelje Pikaso proda većinu svojih slika, jer ‘leba na stolu treba i mora biti. Od izložbe na žalost ostade priča koja se verovatno tu i tamo prepričava, a gospon Pikaso se utopio u prosečnosti kao mnogi pre njega i još više posle njega.
Iz tog perioda potiče slika slikana pretežno belim nijansama boje uzburkanog mora od pre ne znam koliko milenijuma kada je ove vojvodjanske prostore prekrivala voda. Na platnu nevelikog formata uz dvajest posto plave boje i poveće crne tačke dominiraju ribe u uzburkanim talasima. Slika nosi prozaični naziv RIBE! Naravno da ne možemo servirati naslov Kosidba Trave… Medjutim, ove „Pikasove“ Ribe su ubedljivo njegov najbolji rad koji je okačen iznad ulaza ili izlaza (pitanje ukusa) u ili iz WC-a! Čini mi se da je Omer pričao o istorijatu „Riba“, čak sam rad da kažem da sam neku verziju čuo i od „Pikasa“, no da me ubi pljačkaš banke u stečaju, moja beseda se tiče onih godina kojih se rado sećam, ali poput nekadašnje lepotice koja godine svoje krije kao što vanzemaljci kriju svoje čudesne letelice, nisam baš siguran u verodostojnost bilo čega što baca ma i slabašnu svetlost sveće na dogadjanja oko platna na kojem se nalaze ribe u stanju blage razdraženosti.
Dakle, moj drug Omer, kafedžija koji potiče s Kosova, a obreo se u Subotici, zašto?, nikad ga nisam pitao niti ću ga pitati, jednostavno on je ovde medju nama,dobri čovek koji oženi Madjaricu; koliko je njoj lepo kod nas ne znam. Ona mi je tema za nastavak ove priče, ako bude nastavka, a biće ga. Dakle, Aslani! Kafedžija valjda od rodjenja; ne znam, ću da ga pitam. I da! Ima dva sina. Onaj stariji je u Landunu. Duva ga vetar sa Temze. Jebiga, Znaju Englenderi šta je tradicija.
I tako… zalutam pre neko veče kod AS-lanija. Pitam ga kako idu stvari; Ribe još vise iznad vrata od vecea. Omer boluje od neke bolesti, pa ide na plivanje, ali brate… ovo iznad pedeset godina… i kusur meseci… Priča se u stručnim krugovima da plivanje pomaže, u rekama i na moru, možda ne toliko u zagadjenoj vodi jezera Palić, ali svakako da je pravo uživanje penzionersko na bazenu u Dudovoj šumi.

Ovo mi je drugi dan, mislim od juče, štrajkujem! Iako sam u principu protiv štrajka isto tako nemam ništa protiv. Dakle i jesam i nisam za štrajk. Jesam jer je to jedan od načina da radnici izraze svoje nezadovoljstvo zbog posla kojeg najčešće nemaju, i onda krive državu što je lopovima prodala fabrike gde oni rade. Na kraju blokiraju puteve ili prometne ulice sprečavajući druge da valjano obavljaju svoje poslove. Pitam se šta bi se dogodilo kada bi ovi gore pomenuti blokirali fabriku štrajkača kada oni zapravo ne štrajkuju već imaju posla… Bilo bi belaja kol’ko hoćeš. „Ahaaaa!, vi nam oduzimate hleb, ne dopuštate da pošteno zaradimo plate…“ Ne znam na šta li se može pozivati onaj koji vozi autobus ili upravlja bilo kojim drugim gradskim prevozom, ma onaj običan vozač koji žuri na svoj posao u fabrici gde ima posla; možda osećaju grižu savesti zbog toga što oni imaju posla i još pride dobijaju i nadoknadu za to. Istorija nam pruža milion i po razloga da je oduvek u pravu onaj koji je jači, bez obzira o čemu se radi. Ako je reč o državi onda vredi ono pravilo ne čačkaj medveda, ne kači se s Amerikom; ko je još čuo da je radnik jači od države; ko ispašta kada štrajkuju učitelji, nastavnici, profesori… ko ispašta pri štrajku gladju?, neko drugi ili osoba koja tretira glad nad samim sobom? Na žalost uvek su u pitanju mali ljudi, deca i bespomoćni starci. Nije tako? Sećam se kad su se Crnogorci izdvajali iz zajedničke države. Lako ćemo s njima, ima ih par stotina hiljada. Ili ono od pre deset godina: Šta, neka mala zemlja u evropi, razvaljuj!

Sećam se vremena „samoupravljača“. Samoupravljači, socijalizam, bratstvo i jedinstvo, kada smo kao pošteno radili. U stvari, svi smo znali za onu aksiomu: Ne mogu me toliko slabo platiti koliko ja umem slabo da radim. I da, kao bili smo slobodni, crveni pasoš u ruke i idi odavde ako ti se ne svidja. Jebeš državu koja tera svoje gradjane u druge zemlje. Sećam se kad je umro Tito, jedan moj frend krenuo u Madjarsku da donese crne kafe (jebeš državu čiji gradjani švercuju crnu kafu iz siromašnog susedstva, koje je danas tamo gde bi smo mi već odavno trebali biti). Na granici ga pitaju gde ide, a on kaže po kafu. A znaš li ti da je umro drug Tito, a ovaj kaže jeste znam, ali jebiga u zemlji nema crne kafe. Da, to su bila vremena bez crne kafe ali svi su imali posla; dešavalo se da jednu pepeljaru premeštaju na drugi sto njih troje, šest ruku bre jer ima svako da bude zaposlen. I sad su to neki ljudi u ovoj državi zaboravili. Izgleda da im treba skrenuti pažnju na nekadašnje radne akcije: ajmo Koridor 10 graditi radnom akcijom. Jebeš buldožere i svu mehanizaciju kada imaš gomilu nezaposlenih. Neka svi nešto rade, ali štrajkova će i dalje biti. Verovatno će se pre ili kasnije neko setiti da štrajkuje žderanjem, što je suprotno od štrajka gladju. Štrajkač će ubediti sponzore, proizvodjače hrane da ga isprate u njegovom žderanju do smrti a narod će se okupiti oko njega i dovikivati umri od svinjskog pečenja i udavi se od dobrog uvoznog vina. Dakle, štrajk ili ne, nije pitanje prava na posao već pitanje da li uopšte ima posla.

Komponuje naravno. Šta? Muziku. Da li u jedan jedini komad ugradjuje svoje znanje? Taman posla. Umro bi od gladi. Zamislite pevača koji će u jednoj jedinoj pesmi dati sve od sebe, izvući četvrtu oktavu (kako ide ona stvar od Dip Parpla?)… Jasno, i kompozitor i pevač pre ili kasnije stanu na taj prag gde u „dve“ note prikažu svo svoje znanje. I šta se dogadja? Publika popadala s nogu. Ili ‘ajde da ponovo krenemo od početka. Da li se očekuje od zidara početnika da iz prvog pokušaja izgradi palatu? Ma ‘ajde bre, neće ni iz drugog il’ trećeg. O projektantima da ne govorimo – ne znaju ni malter umešati, beton ne treba ni spominjati. Ih, tako je to sa graditeljima.Tako to ide i sa pisanjem; u jednoj jedinoj pisaniji napišeš sve što znaš i umeš i možemo da te bacimo na smetilište svetske abecede… naravno ako nemaš šta da dodaš onome što si prethodno napisao. Takvih koji su imali šta dodavati je malo. Svojevremeno sam bio oduševljen Henrijem Milerom. Čovek je pisao sumanuto, vadio kečeve iz rukava ko najveštiji prevaranti sa kartama, bio madjioničar koji nam je pokazivao ono što ne vidimo… ali ipak… Često je veslao sam u golemom čamcu, i dok postanemo svesni, kao njegovi najverniji čitaoci, on već vesla na otvorenom moru, talasi veliki, vetar duva sa svih strana, i onda… jebiga, ostaje nedorečen, s brda zdola, nema onih finih, gotovo neprimetnih prolaza pod zidinama preteških tema, nema onog lahora koji će pravi znalac da oseti na obrazima kada se nevini pogledi ispod oka, da niko od nepozvanih ne vidi, pretvaraju u blago crvenilo prve ljubavi…

Dakle, to je to: piši kako znaš i umeš, ali imaj u vidu da je ama baš nepotrebno izneti sve na trpezu odakle se vadi na čitanje ono što je moglo da se napiše, ili bolje rečeno ono što se stiglo napisati. A ako nema o čemu da se piše, a uvek ima, jebiga… menjaj profesiju. Ja ih znam podosta koji su menjali profesiju. Recimo znam čoveka koji je hteo opevati čistu vodu Paličkog jezera, a danas je higijeničar na tom istom jezeru, u stvari pored iste prljave bare. Ako je nekom nepoznato ekološko stanje Palića, pozivam ga po njegovom trošku da se uveri i to oma sutra, za 1 Maj, sve je besplatno ako može da plati iz svog džepa. Ako bih sada počeo nabrajati ono što mi je poznato u ovim i sličnim delatnostima ekološkim… ko zna, možda bi me našli na dnu tamo nekog zagadjenog kanala u Vojvodini… Nakon tri tačke trebalo bi da se vidi koliko sam se udaljio od prvobitne teme, poput Henrija Milera u svojim romanima. Ako mi neko ne veruje… mislim da je vreme za čitanje Neksusa, Pleksusa, Seksusa (Sexus), ove ili one obratnice… Ali ‘ajde da se ne zaustavimo kod njega, na kraju krajeva on nije naš. Da li je Basara, apropo’s dragi moji, nakon onih na „biciklama“ napisao nešto zašta se vredi pomučiti da se skokne do centra grada, jedno dva-tri, možda više kilometrova, po gajbu mlakog piva? Tu se negde mota i Albahari iz Canade hladne, ledene… I onda u magnovenju vidim Basaru, bivšeg ambasadora… gde… u kojoj zemlji, državi? Ma idji bre, pojma nemam! Dobio bre od partije nagradu, da zastupa Serbske bicikliste u stranoj državi… kako se to u stvari zove… AMBASADOR! Ambelivebol! Bre! Men! Ha… Ha… Ha… (!)

I šta onda, u stvari, radi kompozitor? Rekoh već tamo na početku ovog posta. Komponuje bre! Piše pesme koje mi pevamo… ako nam se svidjaju… ako nam se ne svidjaju… hmmmm, ne pevamo, zapravo pevamo druge melodije, pevamo pesme koje nam se svidjaju, ulaze nam u uvo i… jbg… baš nešto razmišljam o fotografiji koju bih da postavim uz ovaj post… Imam jednu… ali ta već bila na onom mom drugom sajtu. E sad… ja stojim i… iza jednog a i iza onog drugog bloga, sajta… pišem i za ovaj i za onaj… Valjda sam nekima, ili nekom pojasnio neke stvari, ako nisam, jbg, ni iz džepa ni u džep. Nit’ bogatiji, nit’ siromašniji: onaj koji se tu nadje – neka bira.

Stevo valjić 30 04 009 subotica dizanje tegova za prvi maj

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –>

U današnje vreme knjige su se namnožile, jednostavno ne može se pratiti šta je sve štampano pa izdato, plasirano na tržište „čitača knjiga“. Kasnije, tamo negde pri kraju ovog teksta, otkriću smisao navodnika. Dakle knjige, romani, pesmarice, gomila kratkih priča na stotinak stranica, pet šest sedam pripovedaka na takodje sto stranica, možda koja više. Svojevremeno, do pre desetak leta pročitao bih 100 do 150 knjiga godišnje. No, u medjuvremenu pogoršao mi se vid tako da sam bio prinudjen smanjiti čitanje knjiga, bez obzira što sam nabavio djozluke.

U vreme sadašnje pročitam dve-tri knjige godišnje, ili… Prošle nisam pročitao niti jednu jedinu. Ali zato preko interneta čitam sve i svašta, u zavisnosti kako sam raspoložen: Od kratkih priča do TV programa u dnevnim novinama na netu. Ne sećam se kada sam poslednji put bio prisutan na nekoj književnoj manifestaciji, promociji novog romana nekih od mojih prijatelja književnika, pisaca ili pesnika, možda novinara ili čisto da se vidim sa ljubiteljima lepe reči. Prestao sam da odlazim i na izložbe. I tu i tamo ima puno… previše priče, objašnjavanja… Autori ili domaćini književnih večeri vole da budu u centru pažnje; dakle oni, a ne ono što je napisano. Inače verujem da se mnogi raduju što me nema. Zašto? Zato što sam znao da budem krelac ako se veče suviše produži, veštački se izduži i postane živa dosada. Dok sam odlazio na ovakva dešavanja, praksa je bila da drmnem pet-šest vinjaka i par piva jer treba izdržati silne govorancije učesnika, pa čim se približimo onom optimalnom vremenu trajanja jedne večeri – a to je otprilike 50 minuta, jer, što se mene tiče, postaje razvodnjeno, sedimo ili gacamo u plitkoj vodi i osim što je dosadno polako prelazi u opasnost da neko uprska njegovo veličanstvo što ga zovemo književnik. Onda ja ustajem i pitam: „A je li… ono… kako tvoja porodica podnosi tvoje pisanje? Da li je moguće da svi s lakoćom podnose tvoje baljezgaranje na papiru…“ Dešavalo se da me izbace, isteraju iz prostorije gde se održavaju pisarske večeri. Jednom prilikom sam se skoro potukao sa tadašnjim aktuelnim predsednikom Književne zajednice u gradu. Jbt, čovek je godišnje izdavao po sedam ili osam knjiga poezije, pesama, pevanja bre!, sve po trošku KZ., na kraju je ispalo da smo ćlanovi nekog Kaznenog Zavoda, imamo kojekakvog šefa koji je plodotvoran kao što je danas Bor sa svojim blogerima. Možda baš i nije neka najsrećnija usporedba, ako sam nekoga u Boru uvredio izvinjavam se.

Nekad davno sakupljao sam „knjige“ suvih profesionalaca pisane reči. Bilo ih je stvarno svakakvih, naročito „pesnika“. Jedan od njih, neki Alvirović je u svojim „Paralelama“ pesmu o Železnici ovako počeo:

KROZ KANJONE I KLISURE,

RAVNA POLJA I GUDURE –

PROBIJA SE ŽELEZNICA

AUSTRALSKA MILJENICA.

Valjda se čovek, pesnik, poeta, slovoserač na ovaj način dodvoravao iseljenicima, onima koji bi briznuli u plač čim čuju ama kakvu novost iz daleke domovine. Koliko dolara je uspeo izvući sa sledećom pesmom ne znam, ali teško da mogu podneti više od početnih osam redaka, stihova – šta li:

STANČIĆI I PURATIĆI

SUMARTINA SOKOLIĆI

LEPŠI ŽIVOT POŽELILI,

U MELBURN SE DOSELILI.

ŠTA IM ŽIVOT MOŽE DATI?

AUSTRALIJA IM MATI

VEĆ I DO SAD DOSTA DALA -

TOM PODNEBLJU MNOGO HVALA.

Dakle, da ne prenosim daljnji tekst u kojem autor peva o Bračanima. Ove tzv pesme su napisane početkom 1990 godine, u vreme one poslednje Jugoslavije, a štampane su dve godine kasnije kada smo već svi bili do guše u ratovima. Ja sam tada napisao recenziju u obliku pesme koja je bila posve nalik njegovim pesmama u Paralelama. Moja recenzija je pisana u četverostihu, gde se rimuju prvi i treći, i drugi i četvrti stih. Da ne bih previše razvukao prostor, napisaću velikim slovima i bez strofiranja:

NAPRED PESNIČE

HEJ IVANE GROZNI, PRED TOBOM KAPU SKIDAM ŠTO VELIK SI PISNIK PROZNI, A DA TI SE SMEJU, E TO VEĆ NE DAM! PROPUTOVO SI SVETA NA SVE ŠTIRI STRANE, I SAD TO NEKOM SMETA ‘OĆE BOGME IZ POEZIJE DA TE ODSTRANE. AL’ JA KO LAIK TVRDIM VAZDA DA MEDJ VELIKANE SPADAŠ, ČAK SI PRAVI GAZDA JER SVE PISME SVOJE BRE TI PRODAŠ. A ONE TVOJE PARALELE I HUMANIZAM DUBOKI, ZA MENE SU KO S’RDELE JER SAM ČO’EK UBOGI. I OPET TVOJE PARALELE: RIMUJU KO DUNJERANKE LELE, AL’ TU JOŠ FALI JEDNO TELE I FUDBALER SLAVNI PELE. IH ŠTO ZNADEŠ PRAVOPISNE ZNAKE, KO DALTONISTA BOJU, NA NOGAMA IMA OPANKE, I GLE, KO TIĆ IDJE PREMA SEMAFORU. I NEK SAMO NEKO POKUŠA DA DIRA I VREDJA TVOG LIČNOG RECENZENTA, TO ME OMA NALJUTI I GADNO IZNERVIRA, NA TAKE NEKE LJUDE NE DAM NI PET CENTA. KAŽEM TI DRAGI IVANE ŠKRABAJ SAMO PESME, STIĆE ONE ČAK DO DALEKE SAVANE, I BOGAMI ČITAĆE IH I KOD KUHINJSKE ČESME.

Lepo sam se potpisao STEVO VALJIĆ, ali urednik u lokalnom časopisu koji se zvao a i danas se zove RUKOVET, ovu moju recenziju nije hteo objaviti. Kao ja vredjam čoveka, pesnika i poetu, osobu koja sere stihove u stakato stilu, stilu Nijagarinih vodopada, čoveka književnika koji odista ima svog ličnog recenzenta, pardon – im’o ga je dok ovaj, takodje pesničina, nije preminuo. Tako su oni lepo jedan drugom godinama pisali recenzije, hvalili onog drugog… šta hvalili!, ma ljubili jedan drugog. Tako u recenziji za PARALELE, izmedju ostalih (gluposti) piše: „… to je kapitalna zbirka autora (a koga drugog pitam se ja) od 96 pesama po formi lirskih, a po motivu rodoljubivog sadržaja pisane tečnim jezikom o lepotama i narodima sveta (moj prijatelj da je sada ovde pored mene rekao bi:Usraću se!). Autor je (piše dalje u recenziji) proputovao zemlje o kojima peva, što je izuzetan slučaj da se u jednoj zbirci opevava ceo svet (pa ne može svaki Vinetu da ima svog Karla Maja). Da, ceo svet! (Kaže pokojni Matija I. G. u svojoj nadahnutoj recenziji.) Od Kamčatke do juga zemaljske kugle. Autor je na svojim putovanjima dolazio u kontakte sa mnogo ljudi različitog verovanja, različitih nacija i boja kože i stekao mnoga iskustva duhovnog bogatstva…“

Jbg, ima nas svakakvih, ovi gore spomenuti tipovi su nalik onom Dobrisavu, ako se dobro sećam njegovog imena u romanu „KAKO JE DOBRIS(l)AV PROTRČAO JUGOSLAVIJU“ ili nešto slično, a koju sam barem tri puta pročitao pre nekih trideset godina. Na žalost ne mogu da se setim imena autora, ali svakako treba pročitati njegov više nego dobar roman.

Da, bilo bi lepo biti pesnik, ali ne može se biti pesnik jer on se radja. Radja se poput Wallacea Stevensa (odatle moj pseudonim – Stevo Valjić). Stivena Volasa i njegove „IDEJE REDA“. Jedna od meni omiljenih pesama njegovih nosi naslov: POPUT UKRASA NA CRNAČKOM GROBLJU, a unutar pesme IV stih:

POD ASUROM MRAZA I NAD ASUROM OBLAKA.

ALI NEGDJE IZMEDJU JE SFERA MOJE SUDBE

I SUDBINA MRAZA I SUDBINA OBLAKA,

SVE NALIČNE, OSIM ZA PRAVILA RABINA,

SRETNIH LJUDI, ŠTO RAZLIKUJU MRAZ OD OBLAKA.

Naravno da treba spomenuti i Walta Whitmana. No u redu, ja nisam pesnik, nisam se rodio da budem pesnik, ali strahovito volim da pročitam dobru pesmu.

Da sam u mladosti bio malo ozbiljniji danas ne bih imao gde da držim knjige, mala biblioteka. Osam hiljada knjiga; puno opasnih, kapitalnih izdanja. Neka od njih su u Gradskoj biblioteci, ovde u Subotici, Mnoge knjige sam poklonio, jako, jako puno knjiga sam poklonio. Bolje to nego topove i puške.

Da, pesnik se radja, pisanje se uči. Uči se i čitanje knjiga, ali se neki „čitači knjiga“ takodje radjaju. Uvek su tu negde oko nas, kao vlat neuništive trave koja se krije ispod opalog lišća na prvoj stranici romana reke.

Stevo Valjić 28 04 009 subotica onako za svoju dušu

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –>

Sad je subota uveče, groznice nema, ja sam i dalje out iz ADSL-a. Juče su mi na 9813 obećali da će me najkasnije danas vratiti u promet, premda sam ja mojim sugovornicima na pomenutom broju rekao da u Srbiji subotom malo toga radi, ali gospodine mi radimo, tako oni meni. Naravno, lagali su me ko poslednju budalu. Danas sam u 13 i 30 ponovo zvao spomenuti broj, čekao pola sata, javi se ženski glas i kaže da oni subotom ne rade, tj. ta njihova jebena služba koja se penje na bandere i uključuje klijentelu iz zemlje Srbije subotom ne radi, dakle ako nešto rikne ko jebe običan svet u mojoj domovini jer je subota, potom nedelja i oni koji nam pružaju uslugu ADSL-a, ne rade već odmaraju ko sav normalan narod. A ja kao gradjanin ove zemlje sisam vesla jer pojma nemam gde se nalazi Njihov podrum gde kriju svoju aparaturu preko koje mi dobijamo te famozne usluge, molim vas lepo. Da znam gde se nalazi ta podrumčina porazbacao bi bratilju ko govno po livadi, ali ja pojma nemam gde su Oni i iz koje su partije, jer sigurno nisu iz opozicije. Pa ajde onda da bude dobro, medjutim kopka me kako će fakturisati to što ja četiri dana (ko zna, možda i više) nisam bio na ADSL! Sumnjam da će mi naplatiti manje, a kamatu za kašnjenje jasno će da podvuku.

U svakom slučaju stvar je zeznuta, zajebana bre! Ajde, recimo da sam ja jebeni kurvin sin i želim da zajebavam poštare. Odem u ponedeljak u Poštu i kažem im da sam pripadnik manjinskog naroda i da me zbog toga mrze i seru po meni, ne žele me na netu, čak mi prete da će i telefon da mi isključe. Lepo im kažem u četiri oka da ću ih izjebati uzduž i popreko, i to sve zbog nekog idiota u Novom Sadu ili Beogradu koji se pravio pametan, jer kao što već rekoh u prethodnom postu platim u 11 sati, oni me isključe u 13 i 30, a na nečijem jebenom stolu se pojavi nalog za uključenje koji je potpisan u 14 sati i nula sedam minuta. Ko koga zajebava? Pošta je državna firma i kako sad da se ide protiv države. Nikako! Ali onu budalu koja me isključi pa kao ko te jebe uključićemo te kadtad bacio bih gladnim lavovima u nekom cirkusu. No dobro, malo sam ljut i to je to, ali zbio se jedan drugi slučaj u Subotici. Jednom čoveku se dogodi da nije na internetu, a on redovno plaća. Ode u Poštu, tamo mu kažu kao tehnički problemi. Idu dani, jen dva tri, jen dva tri… Tako dve nedelje a od interneta ništa. Inače beše veoma miran čovek, profesor po struci, državljanin jedne velike države a državljanin i Srbije, član one najveće partije koja je i sada na vlasti. Kažem ja njemu: „Što ne upotrebite svoje veze?“ Neću, nisam ja takav ćovek, reče on. I tu je kraj cele priče. Zašto bih ja sada krivio čitav jedan narod zbog nekih majmuna na Pošti, ali neću ni dlake sa jezika da brijem. Koštaće me 2000 dinara da raskinem ugovor sa idiotskom ADSL podrumom, ma ko ih jebe bre. Ima privatnih firmi, lepo predjem kod njih, ako ne platim isključe me, ali čim platim uključe me. Sva filozofija se krije u glagolu raditi, ali i u onom odmarati se.

Stevo valjić 25 04 009 subotica

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } -

Evo, već drugi dan mučim muku, a muka meni oko vrata; steže me, vazduha baš malo, rado bih žavakaću gumu u ustima da imam, ali zube izgubih ne sećam se kojih godina prošlih, tako da od balona naduvanih ništa. Jednostavno neuspeh, potpuni neuspeh. Jbg! Nekako zaboravio da na vreme platim telefon, uz račun ide i ADSL, a ako nisam na netu, nisam u kafani, nisam na mestu dogadjanja; ne mogu da prisustvujem tučnjavi, žilavom razgovoru, poljupcu na obraz onom drugom, ili ne mogu da vidim šamar koji će se crveneti na obrazu onom trećem. Svi mi, bez obzira na lepotu i obrazovanje, imamo neku frku, manju ili veću; neke (frke jašta!) vezane su za novac, opet one druge (frke bre) lepimo na lošu sreću, maler, crnu mačku, sedmi sprat u Subotičkoj bolnici (ne znate?, bolje što ne znate), znamo da krivimo ogledalo koje smo slučajno razbili, videli nešto na ulici što ne znamo da objasnimo i oma nas vata strah: Jebote, neko bacio čini na mene, na moju dragu, na moje inostrane rodjake koji će biti prinudjeni da zbog viših instanci smanje novčanu pomoć, i ne samo novčanu, jer gde je tu sekend hend, da kažem ovako iz druge ruke, šta ću ja da nosim na elitnim dogadjanjima u gradu, šta ću obući za sledeću izložbu slikarskih amatera u prestižnoj galeriji na ulazu u grad iz pravca gde su se nekada nalazili vinogradi a danas se kuća na kuću naslanja.

Šta sam u stvari ono hteo da kažem? Zaboravio sam da platim telefon. Isključe me. Platim. U roku od najviše jednog sata, šezdeset minuta, vrate mi aparat u promet. Ja telefoniram, meni telefoniraju, impulsi udaraju i sve se plaća. Nema frke. Ali… „Nadamo se da nećete imati problema sa ADSL-om“ kažu mi, a ja idiot iz zemlje Srbije mislim u sebi, jebiga platio si, istina sa zakašnjenjem, ali svakako ti se zaračunava kamata i to je to. Mislim da je bilo prošlog leta kada sam potpisao ugovor sa poštarima Srbije (to što se oni dele na ove pa one, jebe mi se!, državna firma i tačka) da se nadjem na internetu: „Znate, kod nas je kudikamo najbolje!, fuck…“ Ali isključe mi ADSL! Isključe me u četvrtak u 13 i 30 minuta, ja platio u 11 sati pre podne. Zovem 9813, nakon pet godina javi se operater koji mi kaže da je nalog za uključenje izdat u 14 i 07 minuta. Jebiga, pre neki dan „Mahlat“ piše o čoveku ovci, a ja se sada, ovog trenutka, danas je petak 21,50 minuta, osećam kao krdo ovana, ovčica, cevčica i ko da sam ravno sada izašao iz mamine pizde. Rekoše mi da je procedura uključenja (u koji kurac bre) 48 sati od izdavanja naloga. Ejjjj! Naplate mi kamatu za kasniju uplatu, u redu je, kažem ja, nema frke, ali da im jebem sve uzduž i popreko – odakle im onih 48 sati? Majku vam onu, zar Vi kopate neke kanale, jel se Vi penjete na jebeno visoke bandere da promenite osigurač, da li Vi, da vam jebem sve po proširenom spisku, radite na tome da u zemlji Srbiji bude što više NAS na internetu? Platio sa malim zakašnjenjem pa neki idiot nad idiotima kaže po proceduri (da vam jebem sunce po svim procedurama) 48 sati! A sutra je subota, 25 april, neradni dan, premda su meni na onom famoznom 9813 broju rekli da je radni dan. Pa mamu vam ovu i onu, treba vam subota kao radni dan da vratite neki jebeni kompjuter na net!? Gde bre ono ja živim? Je l’ ovo 21 vek? Je l’ ovo Srbija koju ja volim? Je l’ Vi plaćate svojim novcima neki moj propust? Nabijem vas na onu stvar! Rekli ste mi da ovo možete raditi jer nisam platio na vreme. Nisam, ali sam platio. Kašnjenje naplaćujete, je li? Naravno! Kako ćete mi nadoknaditi ovih 48 sati za kojih sam na mom aparatu „bio nedostupan“, kako ćete to fakturisati, Vi jebeni džabalebaroši!

Stevo valjić 24 04 009 subotica u stanju popizditisa

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –>

Mislim da na početku treba reći kako nikada u životu nisam išao u srpsku školu, premda pišem na srpskom i osećam ga kao maternji jezik, a uz to sam i bilingvalan. Dok me matori nisu poveli u Švaboviju, školu sam pohadjao na jednom drugom jeziku sve do šestog razreda osnovne. U sedmom sam jedan jedini dan bio prisutan, i onda su me ispisali, ali to je druga priča. Nisam bio neki sjajan učenik, u dva navrata pao sam na popravni, medjutim porodica je bila velika i u toj brojnosti se moglo naići na kvalitet, što ja u stvari zovem kakvoćom. U toj velikoj i brojnoj porodici, naročito sa očeve strane, bilo je šarolikog sveta počev od trgovaca, preko gradskih činovnika i nastavnika do glumaca u Narodnom pozorištu u Subotici. Dakle, bio sam okružen interesantnim facama. Do desete godine pročitao sam sve omladinske romane. Bio sam u prilici da neka poznata štiva čitam na jeziku kojim su napisana kao, recimo, Dečaci Pavlove Ulice; Zov Divljine, Toma Sojera i ostale pisanije sam pročitao na srpskom jeziku. Mnogo, mnogo godina kasnije savladao sam i Goticu, ali ako se tim kitnjastim slovima ne baviš intenzivno, zanemariš knjige koje su pisane tim pismom (a tome već ima preko 30 godina), jednostavno ta veština izvetri iz tebe, baš kao što nestane miris iz kaputa koji je mesecima visio u ormaru što ga ne otvaraše, sve do prvih prolećnih dana kad ga sa ostalom garderobom naše majke prostru po razvučenom konopcu, da sunčevi zraci sagore nakupljenu plesan i raznorazne stenice što su se namnožile tokom zime.

Dakle, bio sam prosečan djak, a prosečni djaci umeju da mrze neke predmete, kao na primer matematika. Iako nisam bio u ko zna kakvim odnosima sa naukom o brojevima, nije bilo predmeta koji sam mrzeo, ali zato sam imao izrazitog favorita u srpskom jeziku. Osim knjige iz srpskog imao sam i svesku svaštaru gde sam zaista upisivao sve i svašta. Srpski sam imao u malom prstu iako mnoge stvari nisam znao objasniti. Nastavnica srpskog, dobro je se sećam, bila je postarija žena koja se zvala Ella Maroš i koja mi je govorila: „E… sine moj, ne znaš ti ništa, ali Bog ti je podario osećaj… Ti osećaš srpski jezik kao što osećaš slatkoću meda na svom jeziku koji plaziš prema devojčicama.“ Da li je to bilo njeno preterivanje ili je bila istina, danas više nije važno, u svakom slučaju pored nekih kečeva, upisanih grafitnom olovkom u Školski dnevnik, iz srpskog sam imao sve same petice. Naravno, i na kraju školske godine čista petica.

U bilo koje vreme, sadašnje ili prošlo, deca beže sa časova, tako će biti i ubuduće, dok god bude škole i školske klupe. Naravno da smo i mi bežali. Nije sad da se baš sećam kao da je juče bilo, ali je tu negde u blizini. Znam da nismo imali prvi čas, pa kad to prodje onda treba odsedeti još pet časova, matematika, biologija i ne znam ti ja koji još predmeti, poslednji je čas gospodje Maroš – srpski. Lepo pao dogovor da begamo sa svih časova osim sa poslednjeg, vraćamo se na poslednji, šesti čas, čas srpskog. Tako i bi, odemo mi do Dudove šume, u tadašnje vreme, pre 40 godina, veliki park na kilometar od centra grada, osam stotina metara od škole. Ako bih hteo sada da opišem šta se tamo dogadjalo morao bih izmišljati, jer jednostavno ne sećam se; jer jednostavno nije nužno da se svega sećamo, nije nužno da jedan pisac mora da zna sve, kao što recimo jedna dobra domačica ne mora napamet da zna kako se pravi Švarcvalder torta, moja omiljena torta koja i nije baš poznata po jeftinoći. Ergo, kidnemo mi sa nekih časova i vratimo se na poslednji. Sećam se da, djaci koji su krenuli ranije, stajaše u školskom dvorištu i odjedared svi u jedan glas: „Traži te otac, besan je na tebe i rekao je da će te ubiti čim te nadje!“ Beše to tako što je ćale svratio do škole da vidi kako učim, da proveri vladam li se dobro, da pogleda ocene jesu l’ dobre, jer ako su loše, govorio bi, onda neće od mene biti dobar automehaničar već probisvet poput nekolicine njegovih daljnjih rodjaka. Neki od mojih školskih drugova su hteli da me sakriju, nagovarali me da pobegnem od kuće (tek bi me onda matori izlemao na mrtvo ime), što naravno nije dolazilo u obzir. I tako počeo je čas srpskog jezika. Nešto smo naizmenično čitali naglas kada moj sada već pokojni ćale ulete u učionicu. Crven u licu, više nego besan dere se na sav glas: „Gde si ništarijo, majku ti jebem!, ti ćeš da mi bežiš sa časova, ti ćeš da mi zaobilaziš školu, pokazaću ja tebi! Dodji ovamo da ja ne dotrčim do tamo, da ti jebem onu labavu narav…“ Stanem pred njega a on mi opali rafalno pet ili šest šamarčina. Čini mi se da crvenilo na obrazima osećam i sada, valjda se zbog toga ne brijem već trideset i kusur godina. O stidu i sramu pred razredom i profesoricom srpskog jezika da ne govorim. Kasnije sam saznao da je gospodja Maroš srela mog oca i stavila mu do znanja da nije poželjno da me kažnjava pred celim razredom, no očito da u tome nije uspela. Puno godina nakon ove (ne)zgode sreo sam Maroš Ellu, moju nastavnicu srpskog jezika. Bila je u penziji, ostarela i nemoćna kao većina ljudi u poodmakloj dobi. Otpratio sam je do njene kući, na rastanku mi je rekla da joj je strašno žao što nije sprečila šamaranje pred celim razredom.

Kao što rekoh, klinci i danas beže sa časova. Moja kći je student i pojma nemam kako teku predavanja, nisam znao ni onda dok je bila srednjoškolac. Ne pada mi na pamet da je zbog bilo čega kažnjavam, ali dok sam ja kao klinac zube lomio na krompir šećeru, ona je iz mamine izašla sa mobilnim u jednoj i sa onim mišem za kompjuter u drugoj ruci. Ne znam šta će moji unuci držati medju prstićima, ali se iskreno nadam da ću imati prilike da to svojim očima vidim.

stevo valjić 04 18 009 subotica priča

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –>

Mislim da je ovaj naslov već neko upotrebio, da ne kažem – parafrazirao Šekspira. No, nema veze, briga me, ne interesuje me. Sad je otprilike 11 uveče i izgleda da sam crko od posla, barem se tako osećam. Seo sam za ovu mašinu da nešto napišem iako mi se ne piše. Odradio sam danas dosta toga što se pisanja tiče. Katkad me onaj drugi blog zamara; treba da postavimo još šest (6) tekstova i na sajtu ćemo imati 300 postova za isto toliko dana, 150 po glavi nije mala stvar, naročito ako te tera ono moranje, moraš svaki drugi dan da postaviš novi tekst o gradu. Naravno da se ne uspeva sa svakim tekstom; ja bih bio zadovoljan da je deset posto dobrih, koji vrede, koji odskaču od ostalih, a da li ih imam petnaestak… baš i ne znam. Bilo bi mi teško da ih sada moram ponovo pročitati, verovatno bih većinu, da su na papiru, pocepao i bacio u kontejner medju ostalo smeće.

Danas sam dobio „ponudu“ od jednog internet portala da pišem blogove na odredjene teme. Pošaljem im pet tekstova pa će se videti. Ma ajde bre!, dosta mi je besplatnog rada, da pišem džabalarno ne dolazi u obzir. Pišem 30 godina pa će sad tamo neki da vide da li sam dovoljno seljak za njihovo ocenjivanje; da stvarno pišem srednjoškolske sastave i slične pizdarije, društvene teme, može i sport, možda nešto edukativno, da nagovorim imaoce starih pištolja da ih menjaju za nove, kao Yugo za Punto. Evo, kod mene u Subotici odneseš svoje stare cipele u prodavnicu i imaš popust od 20%. Trebao bih ovima u Gradskom vodovodu odneti 100 litara otpadne vode da mi manje naplate onu pitku.

Ovih dana sam razmišljao da bih, kada bi bilo moguće, pristao na dve vrste smrti. Ona prva je da umrem prirodnom smrću za stopedeset godina; druga je da umrem u snu za stopedeset i sedam godina. Uzmi ili ostavi, još malo pa nestalo. Do ponoći još ima pola sata, za ovih trideset minuta bih rado popio pola litre vinjaka bez leda, ali na žalost juče sam popio sav vinjak, imam nešto piva i beloga vina medjutim to mi se ne pije, zato ću sada da napravim sebi Ness kafu. Mnogi su me pitali zašto nepravilno pišem Nes, rekoh im zato što volim tu kafu i ako mi se prohte pisaću Nesssssss kafa.

Dobro je kada čovek ima svoj blog, da nema trebalo bi ga izmisliti. Ja sam ovaj moj otvorio u novembru prošle godine, mislio sam postaviću svoje stare stvari, one prnje koje više ne koristim, ili su već iznošene, blede, isprane, providne od previše čitanja… I da, hteo sam da vidim kako danas zvuče, da nisu suviše starinske i napisane stilom koji je u medjuvremenu prevazidjen. Jebiga, uglavnom sam ih zaturio negde, možda su u podrumu, neke sam morao „skidati“ sa audio verzija snimljenih sa radio Beograda. Za neke pisanije mi je baš žao, nikako da ih nadjem. Pa to ti je… nemar, treba lemati lenčugu, dobro ga izudarati, ne dati mu tri dana da jede, samo hleb od prošle nedelje i recikliranu kišnicu. E stvarno mi je dosta, zaista mi fali boca vinjaka da se opijem ko pička u ranim danima mladosti koja na vetrometini čeka godinu koja će pojesti skakavce. Piti ili ne piti vinjak je pitanje zatvorene prodavnice, a ne novca i Šekspira. A tek činjenica da vinjak više nije kao što je nekad bio prosto obeshrabruje alkoholičare, iako istini za volju još ni jednog nisam čuo da glasno kaže zbog lošeg vinjaka, u stvari zbog ne tako dobrog vinjaka ostavljam piće. Iš dečurlijo! Na ovo bi onaj moj prijatelj koji nije u Subotici rekao – Usraću se!, ali kao što rekoh nije ovde pa ne može ni da kaže. Ali onaj moj pokojni prijatelj koji sada na nebu valjda piše pesme i sklapa selotejp tekstove i sa kojim sam za njegova života popio mnogo dobrog vinjaka i mnogo loše rakije, da je znao da će kakvoća vinjaka množena godinama njegove smrti pasti u provaliju gde obitava loš kvalitet, na samrti ne bi rekao da je život lep, već da mu je drago što je za života bio savremenik dobrog vinjaka. Pa slava mu, i njemu i dobrom starom vinjaku, a ja odoh na spavanje sa željom da sanjam deset s lukom i pivo u onoj krmači od dve litre.

stevo valjić 04 17 009 subotica nižerazredna improvizacija

Mojim Roditeljima, Počivajte u Miru
Ovo ako glasno pročitam zvuči mi kao gde s’ zgodna, cura neka valjda; čitam ponovo pa zvuči kao deset godina. Eh, jebiga, moji stari su pre deset godina još itekako bili živi, što danas više nisu. Nije da sam ubedjen da bi živeli duže da nas nisu bombardovali, ali bi moj ćale bio manje nervozan u godinama koji su mu nakon prestanka vazdušnih napada preostali. Kada bi ga sirene probudile noću izderao bi se toliko da verujem da je njegova dernjava probudila više ljudi u zgradi nego zvuk zavijanja sirena koji su upozoravali na nailazak aviona a ovi proleteli nad Suboticom pre pola sata a katkad i više. „Majku vam jebem tamo gore a i tu dole!“ Mislim da je pedesetak puta ponovio ovu psovku da bi onda jednog dana iznenada prestao. Ako bi bila noć a sirene započele već umorno zavijanje (većina ih se u medjuvremenu pokvarila a izgleda da majstora za popravku nije bilo), upalio bi svetlo, obukao pantalone i džemper, seo na ivicu kreveta, privukao sebi stočić i počeo da se karta sám ali u četvoro. Onda bi i keva ustala, izašla u kuhinju, skuvala čaj i Ness kafu, pitala svog muža šta želi da popije, a ovaj odgovorio da želi čaj sa rakijom i Ness kafu sa puno mleka i još više šećera. Onda bi do svitanja igrao karte sa svojim „drugarima“ iz ko zna kojih minulih vremena. Verujem da je dušom bio odsutan, po svemu sudeći sedeo je za kartaškim stolom u nekoj zadimljenoj kafani, verujem da su oko stola sedeli njegovi najbolji drugovi, neke od njih sam i sam poznavao, verujem da je ćale uživao u tim „susretima“, i verujem da se u medjuvremenu pridružio svojim pajtosima sa kojima i sada igra neku tajanstvenu igru s kartama.
Majka bi u medjuvremenu naizmenično ispijala gutljaj kafe, gutljaj čaja; ako ne bi našla pogodnu muziku na radiju, jednostavno bi tiho pevušila neku meni nepoznatu pesmicu.
Čini mi se, kada bih sada pogledao u kuhinju, video bih je kako sedi sa šoljom u levoj ruci a desnom, uz osmeh u uglu usana, pozdravlja me i šalje misao: „Ne brini, dobro sam.“ Čini mi se da bih i ćaleta zatekao kako sedi na ivici kreveta i igra karte u „četvoro“. Možda me ne bi ni pogledao, a i kako bi kada sedi u zadimljenoj kafani a avioni su već iznad ili iza Beograda. Možda je i pre deset godina mislio u sebi: „Ja da vam budem kolateralna šteta? Ma nema šansi!“
stevo valjić 23. 03. 009. subotica kratka priča