Hamzjakl

Treći Nastavak

Medjuigra

Rodjen sam u ravnici, širokoj i dugačkoj; njeni krajevi su tajasnstveni i nedostupni, a horizont srastao sa nebom kao dve sašivene raznobojne krpe; ravnica je puna prašnjavih gradova, sela i zaselaka, divljih naselja gradjenih bogu iza kičme; izvan naseljenih područja njena površina je ispresecana parcelama na kojima su zasejani žito i kukuruz, dok izmedju njih, posle žetve, po goloj zemlji, vijugaju tvrdi kolski putevi što povezuju razbacane salaše kroz čije se prozore danima ne da videti živa duša. Samoubistvena slika. U jesen, gledano iz vazduha, od prašine posiveli krovovi kuća, nalik su zakrpama na izbledelim pantalonama. Zimi, kad padne prvi sneg, posvuda se prostire nepregledna bela pustara, i na bilo koju stranu da kreneš – izgubljen si. Nema orijentira, neko brdo ili udaljene planine čiji se obrisi naziru kroz maglu koju rasteruju škrti zraci zimskog sunca. Ostaje ti samo kuća koja viri iz beline, a tu su kuće nalik jedna drugoj, poput zvezda prema kojima se ravnaš noću, ako je nebo čisto, bez oblaka, a ovi se, pak, kada stignu prolećne kiše, nadviju nad ravnicom, nisko, preteći… Samoubistvena slika na zidu nabijanice. Pokoji oblak se, katkad, spusti do samih vrhova vitkih topola koja rastu oko salaša i čini ti se da će već sledećeg trenutka tresnuti o tvoju glavu, kao saksija koja je pala s balkona dvospratne porodične kuće.
Sve ovo treba doživeti i… preživeti. Ova ravnica je puna prašine koja guši, ulazi u sve pore, u svaki otvor koji čovek može zamisliti na sebi. Ljudska duša je izrešetana kao sito kroz koje se prosijava brašno. Ova beskrajna ravnica zna da tera u ludilo; samoubistvena spoznaja bespuća koja te okružuje na sve četiri strane sveta, što je tako nalik drvenim rešetkama na dečjem krevetu; ta strašna daljina pred tobom čini da budeš manji od zrnca peska; stravična ravnica koja, uprkos plodnosti, ne pruža ama baš nikakvu zaštitu od vetra, kiše i sunca, koji te u smeni šibaju, ispiraju mozak i sprže ostatak krhke volje za životom što zvuči tako – ljudski.
Zar onda sve nabrojano, možda, nije razlog da čovek digne ruku na sebe i postane deo te ravnice gde je živeo u prašini, da i sam bude, na kraju, prašina, kao što u Bibliji stoji…

Svojevremeno u meni je tinjala ideja da napišem priču o zgradi u kojoj stanujem, zapravo ozbiljno sam razmišljao o stanarima zgrade, ali ne da budu onakvi kakvi jesu u životu, već da im ja udahnem moje vidjenje njihovog života. Postoji jedna priča iz susedne države (u stvari priča može da bude iz bilo koje države) u kojoj se opisuje ručak siromašnog čoveka. Tako, jedan od mojih komšija, prvi sused s leva, ode dole do garaža, namesti kotlić, sipa vodu, potpali vatru i sedne na stoličicu. I onda na terasu izadje komšija od gore i pita ovog šta se to kuva, a ovaj izvadi iz džepa sivi kamen i ubaci ga u kotlić. „Kuvam kamenčorbu! Je li? Nikada nisam video kako se kuva kamenčorba, dobaci onaj od gore. Ovaj od dole mu kaže: Kad bih imao malo peršuna i šargarepe, a tek glavicu luka… sigurno bi bila ukusnija. Nemaj brige komšo, reče onaj od gore, pa se izgubi u stanu, i pojavi se sa kesom u ruci. Kesu baci dole, ovaj od dole se zahvali, isecka nasitno povrće i sedne nazad na stoličicu.

U medjuvremenu, na terasama se pojave i ostali stanari. Priča o kamenčorbi brzo se proširi. Gledaju svi dole, gde komšija njihov kuva čorbu od kamena. Tu i tamo dobacuju šaljive reči, no ovaj što kuva samo se smeška. I onda kaže: Da nema neko malo ljute papričice? Ima, ima… čuje se iz više grla. A da staviš malo slaninice, pita neko, i već leti najlon kesa sa dobrim komadom mesnate slanine. Prodje tako… ma ne više od tri puta po deset minuta, il’ uvr’ glave tri frtalja od punog sata, i ovaj što kuva proba čorbu. Svi gledaju u njega, a neko i upita: No, komšija… je li ukusna? A ovaj što kuva, reče: Još kad bi dodao malo soli… biće taman. Naravno, leti najlon kesa, ovaj posoli, kusa kamenčorbu i namignu komšijama. Potom kašikom vadi kamen sivi, obrisa ga maramicom i stavi u džep od kaputa, pogleda u ljude na terasama, i reče: Ovaj kamen da ostavim za sledeći put.
Naravno, komšija je pokupio sve najlon kese, jer nijedna priča ne valja ako makar malo nije ekološka. I… da, nije reč o prevari, već o dobrim ljudima, kojih je bilo, ima i biće ih, makar šta mi mislili.

Stevo Valjić oktobar Subotica

Danima unazad spremam se napisati nešto o burazerovom drugu, ali lenj sam. Jednostavno, ne uspevam da se skoncentrišem na tog zidara, burazerovog frenda iz dalekog detinjstva, a i ja ga maltene od rodjenja znam. Treba samo da počnem, da sednem pred mašinu i kažem koju reč o njemu, o mom imenjaku, premda ga zovemo Pišta, no u prevodu na naški to je Stevo. Imao sam nameru da ga u dve-tri rečenice opišem, da kažem kako je ludo igrao mali fudbal do svoje pedeset i druge godine; da kažem o njemu koliko je bio tvrdoglav i bežao od braka, iako je obožavao žene.

Možda bih nastavio o Stevi-Pišti, kako je na „stare“ dane ostao bez posla, jer su obe firme u kojima je „zidao“ preko noći propale, i onda bih dodao da je nekako u isto vreme i on propao, postao „šećeraš“, pogoršao mu se se vid, prestao pivo da pije, a bio pivopija nadaleko poznat. Evo, polako se spremam, verovatno ću ovih dana nešto o njemu i napisati, crticu o zidaru koji je zaboravio kako se zida zid, ali drugovi njegovi nisu ga napustili zbog toga, već zbog svojih žena i dečurlije; rodjaci njegovi davno poumiraše i kako to u životu biva ostade se sam. Svakako ću ovih dana reći nekoliko reči u pet rečenica o burazerovom drugu koji je zaboravio kako se zida zid, ali uz našu malu pomoć (vidi fotku), ipak uspeo sazidati šupu, onako… malčice krivudavih zidova. No, tamo gde će drva za potpalu i ugalj za loženje u kaljavoj peći preko zime da stanuju, i nisu krivudavi zidovi važni, već krov nad tintarom da se ne kisne. Dakle, za dan ili dva, možda tri ili pet, no svakako za nedelju dana, a uvr’ glave dve do tri nedelje, ili onda kada bog da, sednem za mašinu i napišem koju reč o Pišti!

Stevo Valjić septembar Subotica

Evo, bio danas u kupovini! Dakle, pazario sam! Naravno da sam kupio i pive, nekoliko onijeh boca plastičnih od dvi litara, jer kako može čišćenje da otpočne a da se nema pive, bez obzira što su ovi naši u Afriki ispali u prvom krugu. Da sad lepo napišem šta sam zapisao na papirče sa kojim sam krenuo u trošnju novaca: Tri kile praška za pranje ovog i onog da se kasnije beli na onoj razvučenoj štrangi izmedju dve metalne cevi što drže terasu moju, mislim od stana bre! Pa nadalje sapuna tri komada i sapuna tečnog ruke da se peredu, tri oštre četke da se oriba pod i prljavi tabani, des’ deka kafe da se pijucka sa komšinicom i ogovaraju se ostale komšinice i bre komšije susedi; kupio još tečni deterdžent za pranje masnog posudja i escajga iz vremena davnih…

Gutljaj pive i pišem dalje što je zapisano: veliko pakovanje salveta da se ruke brišu i papira luksuznog da se zadnjica briše kad zagusti; kupio još neka sredstva koja što odstranjuju ine prljavštine, što zamirišu u kuhinji i kupatilu, gde sve ima da cakli samo da ima ko da to uradi, oriba i izglanca lavabo i vece šolju, o pločicama da ne govorim jer se podrazumeva, dok u kujni posudja neopranog ne sme biti ni u naznakama poput neoprane kašikice za mešanje kafe, bre! I onda ‘ajd’ malo uključim računar, ma kompjuter bre! Eh, šta da se radi kad u njem kilogram ipó kolačića i par nepar virusa, što opasnih što bezopasnih. Mislim, jbg. moram da zovem mog mladog prijatelja koji održava komp, a u tome što jes’ jes’ bolji je no espeessss! Tel’foniram a ono njegova majka, pa pitam: Gospodjo draga, najlepše vas pozdravljam i nadam se da vas zdravlje i lepota čuva i na krilima nosi, nego treba mi Oskar, sin vaš dragi. I onda kažem Oskaru da sam u radnji kupio sve što je potrebno za čišćenje i da ću programirati priče za nekoliko dana unapred na sve blogove koje radim, a on kaže u redu, neka bude ponedeljak. Ja kažem dobro, neka bude u ponedeljak! Dakle, ponedeljak čišćenje kompa, a kada će se stan spremati… pojma nemam… dok se ne nadje neko (neka?) ili da platim (kao i uvek) spremačicu… ne znam, ali dok pijuckam pivo od dvi litara u boci od plastike, možda se i dosetim ličnosti pogodne za ove stvari.

Stevo Valjić lepa noć u junu Subotica

Koji klinac ne voli kampovanje! Sa ćaletom, recimo u šumarku pored jezera, na moru, ili u nekoj stvarno velikoj šumi, daleko od grada; svež vazduh, veče pod zvezdama (ako se vide od krošnji drveća), pucketa vatrica, peče se slanina… Ma idji bre, mislim… i za one starije ljude dušu dalo, pa još da se ima i hladnog piva…
Daleko sam od neke starosti u godinama, ipak se ne sećam kada sam poslednji put kampovao. Medjutim, izgleda da sam se sada probudio usred čudne šume, ili… možda sanjam, možda ležim u svom krevetu i sanjam. U mraku, medju drvećem, kao da nazirem nekakva vrata. Onda se iznenada otvore vrata na šumi i pojavi se svetlo, čudno svetlo koje se poigrava u vazduhu. Hvata me nepoznati strah od tog svetla. Ovih dana gledao sam na teveu neku emisiju o čudnim svetlima koja zarobljavaju ljude. Jbt! Vanzemaljci! Marsovci! Ako me otmu i ponesu u njihov brod i počnu eksperimente na meni, usade pod kožu implante, možda ću morati voditi ljubav sa vanzemaljkom…

Svetlo se približava a mene obliva znoj; nekoliko kapi se skotrlja niz moje lice na ionako vlažan jastuk. I onda se iz svetla pomalja ruka, ma ručerda bre i već me drma po ramenu. Ima da napunim gaće, toliko me strah. Do mene dopire glas iz daljine:
„Diž’ se burazeru!“
Ruka me i dalje drma.
„Ajde bre, pola četiri je, nećemo stići na vreme.“
I onda ugledam lice mog mladjeg brata.
„Jebote bre! Baš si me prepao. I šta će ti ova lampa? Zašto nisi upalio svetlo?“
„Izgleda izbio osigurač. Ajde, diž’ se! Idemo na pecanje .Ribe grizu u rano jutro!“

Stevo Valjić auuuu bre što je vruće u junu Subotica

Šta radi Malabreskva? Onog nekog dana usred nedelje. Recimo da je sreda, slobodan dan, dakle nema šljake, no ima izležavanja; do devet u krevetu. Kasnije kuva sebi kafu ili čaj. Nisam siguran, jer ne znam tačno koje je njeno jutarnje omiljeno piće. Svejedno, kuva dakle ili kafu ili čaj. Pre toga se umila, stavila neku „masku“ na lice, stala pred ormar… Još stoji, napolju je hladno i treba odabrati nešto toplo, ženstveno… Šta je izabrala? Pojma nemam, ja sam muškarac i ne razumem se previše u ove stvari.

Juče je bila plata. Malabreskva ide u šoping. Šta će sebi da kupi… ne znam, jer ja sam muškarac i uglavnom, iako nemam ništa protiv kupovanja raznih stvarčica, u ove stvari se veoma slabo razumem. Malabreskva se nakupovala raznih stvarčica. Ruke su joj pune kesa i paketića. Uz malo muke mahne taksisti. Premda retko koristi ovaj prevoz, danas je šansa koju neće propustiti. Malabreskva je stigla kući. Kuva sebi čaj ili kafu, ali već se zna da ja ne znam šta zapravo kuva. Fotelje su pune kupljenih, sada već raspakovanih stvari. Da li je trebala da kupi duks koji isprobava prislanjajući ga na grudi? Možda ne ovu već neku drugu boju? Svejedno. U medjuvremenu popila je čaj ili kafu. Uveče će da se sretne sa drugaricom i popiće po piće, razgovarati, malo se zezati, i tako…

Kasno uveče, Malabreskva će se spremiti na spavanje, jer sutra se šljaka, iako raditi u novinama i nije neko lopatanje, ali što se mora, mora se! Da, ima lepih i manje lepih dana. No, kao što već rekoh, ja sam muškarac i nisam baš siguran šta žene rade u onim drugim danima, kada juče nije bila plata i zbog toga se i šoping odlaže, a mora se raditi, jer inače otpisuje se ovo gore opisano.

Stevo Valjić druga nedelja u martu Subotica

Dakle, donekle sam objasnio šta je SONETNI VENAC u tekstu od pre dva dana „Pera, Moj Drug“, postavio sam i njegov (Perin) deo venca. Danas ću pustiti pesmu Stevana Raičkovića „KAMENA USPAVANKA“ po kojoj je pisan venac, postaviću i Marikin (Šimoković) deo, tj. cvet u vencu. Inače, kadgod se sretnem sa njenim suprugom, pričamo samo o tenisu, ni reč o umetnosti. Dobro je katkad da se čovek odmori od „lepih“ stvari i protrese svakodnevne teme. Dakle, KAMENA USPAVANKA.

KAMENA USPAVANKA

Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,

Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,

Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tužni, umoreni,

Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.

STEVAN RAIČKOVIĆ

SLIKE SENI

Zaustavi se biljko i ne veni:
Nepostojanju ti bi da otkriješ trag.
Jer slike smo samo izmišljenih seni
Što davno ih usni neki tužni mag.

Plovimo po bridu vodenoga sata,
Magloviti, lažni, nalik opsenama.
U korenju bilja stvorenog od blata,
Svetovi izmiču, nestaju sa nama.

Ogledala mi smo večnoga početka,
U krugu je naša odgonetka sna.
Otrgnuti vatri prvotnog zametka

Tek pričin smo jetki, samo nebo zna.
Ni stvarni, ni večni, uvek nalik peni.
Uspavajte se, ko kamen, neveni.

MARIJA ŠIMOKOVIĆ

Naravno, bilo bi u redu kada bih postavio i ostalih dvanaest „cvetova“ u vencu. No, o tom potom. Do kraja godine još dana i dana…

Stevo Valjić treća nedelja u februaru Subotica

Reč je o čoveku kojeg sam puno puta spominjao. Na moju veliku žalost, Pera više nije medju živima. Odnela ga leukemija. Medjutim, ovom prilikom ne želim toliko o njemu koliko o jednoj pesmi da kažem koju reč. O čemu se radi, naime? Radi se o sonetnom vencu „Kamena Uspavanka“, koja je napisana za, sada već pokojnog, Stevana Raičkovića. Idejni tvorac sonetnog venca je Sava Babić, sa katedre za Madjarski jezik u Beogradu. Sava je četrnaestorici podelio po dva stiha iz Raičkovićeve pesme Kamena Uspavanka; idući redom po stihovima, prvi i drugi stih, prvi od odabranih piše svoje stihove izmedju ta dva stiha, drugi izabrani pesnik svoju pesmu (ajde da kažem cvet u vencu) započinje poslednjim stihom prvog pesnika, izmedju peva svoje stihove i završava sa trećim stihom originalne pesme, i tako redom svi pesnici izmedju dva dobivena stiha uradili su i svoje pesme. Iz Subotice (Sava Babić je Palićanin) izabrana su dva pesnika: Marika Šimoković i Petar Vukov. O Mariki možda jednom drugom prilikom, jer sada bih hteo postaviti Perinu pesmu, koja počinje sa osmim stihom originalne pesme, a završava se devetim stihom, kojim počinje pesma Marike Šimoković. Smatram da bi bilo previše da sada postavim i originalnu pesmu koja je poslužila za sonetni venac, ali nadoknadiću ovaj propust sutra.

Stevo Valjić treća nedelja u februaru Subotica

UMETNOST ODLASKA

I mostovi nad prazno izvijeni:
Sapeta krila tvog pada i leta -
Ko andjeli sna u azurnoj peni
Spajaju slike daleka dva sveta:

Grada u kom živiš, sa strahom u zeni,
I belog doma iz kog si krenuo
Kuli vavilonskoj – čarobnici ženi,
U čijoj senci skoro si svenuo.

Promeni svoj pev, molski, usporeni.
Ko mesečar tavni u zavičaj kreni,
U vrt detinjstva, gde zvezde još bruje.

U kraju zlatnom, gde su ti koreni.
U času svetlom, u srcu oluje –
Zaustavi se biljko i ne veni.

PETAR VUKOV 1995

Čitam danas da je jedna blogerka (ako pročita ovaj tekst prepoznaće se) zeznula dobar post jer je zaboravila „spasiti“ tekst, i potom bila pomalo razočarana pa malčice i očajna i tako dalje. Bože moj, dešava se, ali u potpunosti je razumem jer, kako kaže, ne može da se seti teksta iako zna o čemu se radi. Dogadjaju se takvi trenuci ushićenog pisanja kada osetimo da smo u najmanju ruku napisali sjajan tekst, priču, pripovetku čak divnu pesmu da li na papir ili kao ona u kompjuter svejedno, zagubi se papir, listić, frljotak od neke kartonske kutije na koji smo na brzaka, da ne zaboravimo, nažvrljali jedva čitki tekst i onda… nema ga nema! Pa onda ubi nas ovo vreme visoke tehnologije; ukuca se tekst u komp, taman se stavi poslednja tačka, potpiše se tako da je sve taman, po svim pisanim regulama i onda, ‘bem li ga, ode struja… na sekundu-dve, tri sekunde premda je dovoljan delić trenutka da se komp u nedostatku napajanja strujom isključi i… ode tekst po svim regulama, a ako i ima struje mi sami isključimo i onda, a već je kasno, setimo se da nismo dali mašini komandu da zapamti i ode sve do vraga, i ovako i onako! Zbog oviju stvari treba da se uradi bekap, iako ja pojma nemam šta je to ali znam da mašina sve pamti, ma ima prdež da zapamti jer je mašina i ako mi ljudi hoćemo onda ima da pamti jednom pa zanavek.

To je to što se kompa tiče i dok smo mladi ide nam sve od ruke, ali pre il’ kasnije ima zaborav da nas stigne, da nam sedne na levo rame i bude nam pratilac do kraja života. Pre nepunih dvadeset godina imao sam prilike da zavaram zaborav i da istovremeno nahranim ono što smo skloni nazvati dušom. Bilo je to 92 godine prošloga veka od aprila meseca pa sve do septembra. Država se raspada, vode se ratovi, moja porodica se raspala, piči se na sve strane, drugovi, prijatelji moji napustili zemlju i ostavili za sobom ludnicu, a ja u ludnici sam, izgubljen ko dašak vetra u pustinji, ne znam šta ću sa samim sobom, kod roditelja neću ili ne mogu, u zemlju da potonem a ni to mi ne ide od ruke… I onda iznajmim stan pet minuta od centra, ulica se zove Zagrebačka, bem ti sreću iako nemam ništa protiv Zagreba. Stan i nije stan već letnja kuhinja nasred ogromnog dvorišta sa lozom i raznim voćkama. Vrata se jedva zatvaraju, unutra starinski lavabo ispod gole česme koja viri iz sveže okrečenog zida, krevet samo liči na krevet, veliki orman sa odvaljenim vratima, dve stolice i najveći pisaći sto koji sam u životu video. S desne strane tri fijoke sa sedefastim ukrasima. Kada sam odlazio iz te rupe dve žene koje su mi izdale stan nudile su pisaći sto za dvadeset maraka, a vredeo je najmanje deset puta toliko. Nisam ga kupio i danas mi je žao što nisam.

Uglavnom, onih par meseci sam proveo većma pijan ali vratila mi se glad za pisanjem i tada sam jednom za svagda shvatio da nije trebalo da se ženim, da zasnujem porodicu da kobajagi živim miran svakodnevni život i tako lažem sve oko mene na kraju i samoga sebe. Dakle, počeo sam ponovo pisati, uglavnom kratke priče, ali počeo sam pisati i poeziju. Dnevno bih napisao na desetine pesama. U letnjoj kuhinji nije bilo čistog papira, na svemu sam pravio zabeleške, pisao pesmice u tri stiha, na kraju sam noću počeo sanjati u stihovima. Pored kreveta na kojem sam spavao bila je stolica a na njoj boca vina i još neke boce alkoholnih pića, pepeljara puna pikavaca i knjiga Wallace Stevensa, IDEJE REDA! Ideje reda a kod mene sve razbacano, nered da većeg nereda ne mož’ biti u toj maloj prostoriji. Jedne noći sam se probudio i (već sam pisao o ovome) uzeo knjigu Stivena Volasa, precrtao neka slova i… dan danas koristim pseudonim Stevo Valjić. Dogadjalo mi se da se budim sa najlepšim stihovima što sam ih bio u stanju spevati, ali nisam ih beležio, bila je to naplata duga samome sebi. Mislim da sam za tih stotinak i kusur dana u glavi napisao dva romana i ostavio ih za dušu i zaborav. Ostavio za dušu i zaborav na stotine pesama; neke koje sam zapisao kasnije sam dao da se objave, ali ja nisam pesnik, nisam se rodio da budem pesnik a onih pravih, punokrvnih pesnika zbilja ima malo. Nisam se rodio da budem pesnik ali znam šta je dobra pesma jer sam se rodio da znam šta je dobra pesma.
Iz tih vremena ostala su mi na raspolaganju dragocena iskustva i sazrevanje. Neka iskustva koristim neka ne. Nema potrebe. Vremena se menjaju. Današnji čovek ima taman toliko slobode da pročita frtaljac jedan, dok srče kafu za dve minute proguta jutarnju priču i dok ide na posao verovatno speva nekoliko stihova za dušu i zaborav.

Stevo Valjić u jedan posle ponoći Subotica

Dugo sam razmišljao da li da postavim na Youtube clip o Paliću. Snimljen je pre nešto manje od godinu dana. Mislio sam u sebi, jbg ej, ovo je naše Subotičko, ako ljudi iz drugih mesta, gradova šta li, budu videli ovo sranje sa algama na jezeru, hoteli će ostati prazni, ljudi koji rade u tim hotelima, Vilama, restoranima… ostaće bez para, dakle love iz koje žive, izdržavaju svoje porodice, ljubavnice i svejedno još koga i šta. Clip je snimljen malom kamerom, kamericom koja stane u mali džep izlizanih farmerica, kakvoća snimka je ispod bilo čega što bi smo mogli nazvati kojekakvom kvalitetom, medjutim verujte mi da „uživo“ i nije delovalo baš tako grozno koliko šokantno. Na clipu, baš mi je drago, izgleda „bolje“ no što bi lovac profesionalac na „prljavštine“, ekolog bre – mogao i da sanja kada sakuplja žive dokaze o sranjima raznoraznih fabrika hemikalija, djubriva veštačkih i ostalih srodnih proizvodjača jestivih otrova za široke mase. Jebiga, snimak nije friziran, kamera je snimila što je snimila. Dakle… nakon uginuća onih silnih riba u Paliću od pre nekoliko dana, odlučio sam pustiti clip u svet. Odlučio sam se na ovo zbog toga što svi koji imaju neke veze sa Palićkim jezerom i dalje daju izjave kao nije ovo ništa, ništa se nije dogodilo, nije ekološka katastrofa. Mamu im onu neekološku, lažovansku i tako dalje. Čast izuzecima, verujem da ih ima, ali po svemu sudeći ima ih malo.

Kao što se vidi levo na fotografiji, Palić poseduje blistave gradjevine koje su srećom opstale, ali ne zahvaljuljući seronjama prisutnim na i oko Palića. Kadrovi one nekadašnje partije još „dirinče“ u glavnoj firmi koja je zadužena za Palić. Na lokalnim televizijama vidim i čujem vlasnike hotela i Vila kako govore da niko od gostiju nije otkazao i da i ostali koji su se najavili dolaze. Daj, nemojte me zajebavati! Voda je smrdila na sve strane, ja bih bio prvi koji bi kidnuo ne plativši račun. Naravno, ne pljuj u bunar, trebaćeš se napiti vode. Dobro da se ovi vlasnici nisu razderali na sve strane, iako su po meni, po mojim shvatanjima morali i trebali, jer neko ne samo da je kriv već ga treba i kazniti, debelo ga kazniti, debelo ih kazniti! Ako nikako drugačije a ono kada se ponovo pojave alge da ih pobacamo u Palićke vode, pa kad izrone da ih plasiramo kao „sivozelena čudovišta“ iz Lohpalića. Škoti, jebali ste ježa, ima da vas porazimo makar u ovoj „vodenoj“ delatnosti širenja laži.
stevovaljićV2009sabatkienzis