Hamzjakl

Šta radi Malabreskva? Onog nekog dana usred nedelje. Recimo da je sreda, slobodan dan, dakle nema šljake, no ima izležavanja; do devet u krevetu. Kasnije kuva sebi kafu ili čaj. Nisam siguran, jer ne znam tačno koje je njeno jutarnje omiljeno piće. Svejedno, kuva dakle ili kafu ili čaj. Pre toga se umila, stavila neku „masku“ na lice, stala pred ormar… Još stoji, napolju je hladno i treba odabrati nešto toplo, ženstveno… Šta je izabrala? Pojma nemam, ja sam muškarac i ne razumem se previše u ove stvari.

Juče je bila plata. Malabreskva ide u šoping. Šta će sebi da kupi… ne znam, jer ja sam muškarac i uglavnom, iako nemam ništa protiv kupovanja raznih stvarčica, u ove stvari se veoma slabo razumem. Malabreskva se nakupovala raznih stvarčica. Ruke su joj pune kesa i paketića. Uz malo muke mahne taksisti. Premda retko koristi ovaj prevoz, danas je šansa koju neće propustiti. Malabreskva je stigla kući. Kuva sebi čaj ili kafu, ali već se zna da ja ne znam šta zapravo kuva. Fotelje su pune kupljenih, sada već raspakovanih stvari. Da li je trebala da kupi duks koji isprobava prislanjajući ga na grudi? Možda ne ovu već neku drugu boju? Svejedno. U medjuvremenu popila je čaj ili kafu. Uveče će da se sretne sa drugaricom i popiće po piće, razgovarati, malo se zezati, i tako…

Kasno uveče, Malabreskva će se spremiti na spavanje, jer sutra se šljaka, iako raditi u novinama i nije neko lopatanje, ali što se mora, mora se! Da, ima lepih i manje lepih dana. No, kao što već rekoh, ja sam muškarac i nisam baš siguran šta žene rade u onim drugim danima, kada juče nije bila plata i zbog toga se i šoping odlaže, a mora se raditi, jer inače otpisuje se ovo gore opisano.

Stevo Valjić druga nedelja u martu Subotica

Dakle, donekle sam objasnio šta je SONETNI VENAC u tekstu od pre dva dana „Pera, Moj Drug“, postavio sam i njegov (Perin) deo venca. Danas ću pustiti pesmu Stevana Raičkovića „KAMENA USPAVANKA“ po kojoj je pisan venac, postaviću i Marikin (Šimoković) deo, tj. cvet u vencu. Inače, kadgod se sretnem sa njenim suprugom, pričamo samo o tenisu, ni reč o umetnosti. Dobro je katkad da se čovek odmori od „lepih“ stvari i protrese svakodnevne teme. Dakle, KAMENA USPAVANKA.

KAMENA USPAVANKA

Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,

Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,

Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tužni, umoreni,

Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.

STEVAN RAIČKOVIĆ

SLIKE SENI

Zaustavi se biljko i ne veni:
Nepostojanju ti bi da otkriješ trag.
Jer slike smo samo izmišljenih seni
Što davno ih usni neki tužni mag.

Plovimo po bridu vodenoga sata,
Magloviti, lažni, nalik opsenama.
U korenju bilja stvorenog od blata,
Svetovi izmiču, nestaju sa nama.

Ogledala mi smo večnoga početka,
U krugu je naša odgonetka sna.
Otrgnuti vatri prvotnog zametka

Tek pričin smo jetki, samo nebo zna.
Ni stvarni, ni večni, uvek nalik peni.
Uspavajte se, ko kamen, neveni.

MARIJA ŠIMOKOVIĆ

Naravno, bilo bi u redu kada bih postavio i ostalih dvanaest „cvetova“ u vencu. No, o tom potom. Do kraja godine još dana i dana…

Stevo Valjić treća nedelja u februaru Subotica

Reč je o čoveku kojeg sam puno puta spominjao. Na moju veliku žalost, Pera više nije medju živima. Odnela ga leukemija. Medjutim, ovom prilikom ne želim toliko o njemu koliko o jednoj pesmi da kažem koju reč. O čemu se radi, naime? Radi se o sonetnom vencu „Kamena Uspavanka“, koja je napisana za, sada već pokojnog, Stevana Raičkovića. Idejni tvorac sonetnog venca je Sava Babić, sa katedre za Madjarski jezik u Beogradu. Sava je četrnaestorici podelio po dva stiha iz Raičkovićeve pesme Kamena Uspavanka; idući redom po stihovima, prvi i drugi stih, prvi od odabranih piše svoje stihove izmedju ta dva stiha, drugi izabrani pesnik svoju pesmu (ajde da kažem cvet u vencu) započinje poslednjim stihom prvog pesnika, izmedju peva svoje stihove i završava sa trećim stihom originalne pesme, i tako redom svi pesnici izmedju dva dobivena stiha uradili su i svoje pesme. Iz Subotice (Sava Babić je Palićanin) izabrana su dva pesnika: Marika Šimoković i Petar Vukov. O Mariki možda jednom drugom prilikom, jer sada bih hteo postaviti Perinu pesmu, koja počinje sa osmim stihom originalne pesme, a završava se devetim stihom, kojim počinje pesma Marike Šimoković. Smatram da bi bilo previše da sada postavim i originalnu pesmu koja je poslužila za sonetni venac, ali nadoknadiću ovaj propust sutra.

Stevo Valjić treća nedelja u februaru Subotica

UMETNOST ODLASKA

I mostovi nad prazno izvijeni:
Sapeta krila tvog pada i leta -
Ko andjeli sna u azurnoj peni
Spajaju slike daleka dva sveta:

Grada u kom živiš, sa strahom u zeni,
I belog doma iz kog si krenuo
Kuli vavilonskoj – čarobnici ženi,
U čijoj senci skoro si svenuo.

Promeni svoj pev, molski, usporeni.
Ko mesečar tavni u zavičaj kreni,
U vrt detinjstva, gde zvezde još bruje.

U kraju zlatnom, gde su ti koreni.
U času svetlom, u srcu oluje –
Zaustavi se biljko i ne veni.

PETAR VUKOV 1995

Čitam danas da je jedna blogerka (ako pročita ovaj tekst prepoznaće se) zeznula dobar post jer je zaboravila „spasiti“ tekst, i potom bila pomalo razočarana pa malčice i očajna i tako dalje. Bože moj, dešava se, ali u potpunosti je razumem jer, kako kaže, ne može da se seti teksta iako zna o čemu se radi. Dogadjaju se takvi trenuci ushićenog pisanja kada osetimo da smo u najmanju ruku napisali sjajan tekst, priču, pripovetku čak divnu pesmu da li na papir ili kao ona u kompjuter svejedno, zagubi se papir, listić, frljotak od neke kartonske kutije na koji smo na brzaka, da ne zaboravimo, nažvrljali jedva čitki tekst i onda… nema ga nema! Pa onda ubi nas ovo vreme visoke tehnologije; ukuca se tekst u komp, taman se stavi poslednja tačka, potpiše se tako da je sve taman, po svim pisanim regulama i onda, ‘bem li ga, ode struja… na sekundu-dve, tri sekunde premda je dovoljan delić trenutka da se komp u nedostatku napajanja strujom isključi i… ode tekst po svim regulama, a ako i ima struje mi sami isključimo i onda, a već je kasno, setimo se da nismo dali mašini komandu da zapamti i ode sve do vraga, i ovako i onako! Zbog oviju stvari treba da se uradi bekap, iako ja pojma nemam šta je to ali znam da mašina sve pamti, ma ima prdež da zapamti jer je mašina i ako mi ljudi hoćemo onda ima da pamti jednom pa zanavek.

To je to što se kompa tiče i dok smo mladi ide nam sve od ruke, ali pre il’ kasnije ima zaborav da nas stigne, da nam sedne na levo rame i bude nam pratilac do kraja života. Pre nepunih dvadeset godina imao sam prilike da zavaram zaborav i da istovremeno nahranim ono što smo skloni nazvati dušom. Bilo je to 92 godine prošloga veka od aprila meseca pa sve do septembra. Država se raspada, vode se ratovi, moja porodica se raspala, piči se na sve strane, drugovi, prijatelji moji napustili zemlju i ostavili za sobom ludnicu, a ja u ludnici sam, izgubljen ko dašak vetra u pustinji, ne znam šta ću sa samim sobom, kod roditelja neću ili ne mogu, u zemlju da potonem a ni to mi ne ide od ruke… I onda iznajmim stan pet minuta od centra, ulica se zove Zagrebačka, bem ti sreću iako nemam ništa protiv Zagreba. Stan i nije stan već letnja kuhinja nasred ogromnog dvorišta sa lozom i raznim voćkama. Vrata se jedva zatvaraju, unutra starinski lavabo ispod gole česme koja viri iz sveže okrečenog zida, krevet samo liči na krevet, veliki orman sa odvaljenim vratima, dve stolice i najveći pisaći sto koji sam u životu video. S desne strane tri fijoke sa sedefastim ukrasima. Kada sam odlazio iz te rupe dve žene koje su mi izdale stan nudile su pisaći sto za dvadeset maraka, a vredeo je najmanje deset puta toliko. Nisam ga kupio i danas mi je žao što nisam.

Uglavnom, onih par meseci sam proveo većma pijan ali vratila mi se glad za pisanjem i tada sam jednom za svagda shvatio da nije trebalo da se ženim, da zasnujem porodicu da kobajagi živim miran svakodnevni život i tako lažem sve oko mene na kraju i samoga sebe. Dakle, počeo sam ponovo pisati, uglavnom kratke priče, ali počeo sam pisati i poeziju. Dnevno bih napisao na desetine pesama. U letnjoj kuhinji nije bilo čistog papira, na svemu sam pravio zabeleške, pisao pesmice u tri stiha, na kraju sam noću počeo sanjati u stihovima. Pored kreveta na kojem sam spavao bila je stolica a na njoj boca vina i još neke boce alkoholnih pića, pepeljara puna pikavaca i knjiga Wallace Stevensa, IDEJE REDA! Ideje reda a kod mene sve razbacano, nered da većeg nereda ne mož’ biti u toj maloj prostoriji. Jedne noći sam se probudio i (već sam pisao o ovome) uzeo knjigu Stivena Volasa, precrtao neka slova i… dan danas koristim pseudonim Stevo Valjić. Dogadjalo mi se da se budim sa najlepšim stihovima što sam ih bio u stanju spevati, ali nisam ih beležio, bila je to naplata duga samome sebi. Mislim da sam za tih stotinak i kusur dana u glavi napisao dva romana i ostavio ih za dušu i zaborav. Ostavio za dušu i zaborav na stotine pesama; neke koje sam zapisao kasnije sam dao da se objave, ali ja nisam pesnik, nisam se rodio da budem pesnik a onih pravih, punokrvnih pesnika zbilja ima malo. Nisam se rodio da budem pesnik ali znam šta je dobra pesma jer sam se rodio da znam šta je dobra pesma.
Iz tih vremena ostala su mi na raspolaganju dragocena iskustva i sazrevanje. Neka iskustva koristim neka ne. Nema potrebe. Vremena se menjaju. Današnji čovek ima taman toliko slobode da pročita frtaljac jedan, dok srče kafu za dve minute proguta jutarnju priču i dok ide na posao verovatno speva nekoliko stihova za dušu i zaborav.

Stevo Valjić u jedan posle ponoći Subotica

Dugo sam razmišljao da li da postavim na Youtube clip o Paliću. Snimljen je pre nešto manje od godinu dana. Mislio sam u sebi, jbg ej, ovo je naše Subotičko, ako ljudi iz drugih mesta, gradova šta li, budu videli ovo sranje sa algama na jezeru, hoteli će ostati prazni, ljudi koji rade u tim hotelima, Vilama, restoranima… ostaće bez para, dakle love iz koje žive, izdržavaju svoje porodice, ljubavnice i svejedno još koga i šta. Clip je snimljen malom kamerom, kamericom koja stane u mali džep izlizanih farmerica, kakvoća snimka je ispod bilo čega što bi smo mogli nazvati kojekakvom kvalitetom, medjutim verujte mi da „uživo“ i nije delovalo baš tako grozno koliko šokantno. Na clipu, baš mi je drago, izgleda „bolje“ no što bi lovac profesionalac na „prljavštine“, ekolog bre – mogao i da sanja kada sakuplja žive dokaze o sranjima raznoraznih fabrika hemikalija, djubriva veštačkih i ostalih srodnih proizvodjača jestivih otrova za široke mase. Jebiga, snimak nije friziran, kamera je snimila što je snimila. Dakle… nakon uginuća onih silnih riba u Paliću od pre nekoliko dana, odlučio sam pustiti clip u svet. Odlučio sam se na ovo zbog toga što svi koji imaju neke veze sa Palićkim jezerom i dalje daju izjave kao nije ovo ništa, ništa se nije dogodilo, nije ekološka katastrofa. Mamu im onu neekološku, lažovansku i tako dalje. Čast izuzecima, verujem da ih ima, ali po svemu sudeći ima ih malo.

Kao što se vidi levo na fotografiji, Palić poseduje blistave gradjevine koje su srećom opstale, ali ne zahvaljuljući seronjama prisutnim na i oko Palića. Kadrovi one nekadašnje partije još „dirinče“ u glavnoj firmi koja je zadužena za Palić. Na lokalnim televizijama vidim i čujem vlasnike hotela i Vila kako govore da niko od gostiju nije otkazao i da i ostali koji su se najavili dolaze. Daj, nemojte me zajebavati! Voda je smrdila na sve strane, ja bih bio prvi koji bi kidnuo ne plativši račun. Naravno, ne pljuj u bunar, trebaćeš se napiti vode. Dobro da se ovi vlasnici nisu razderali na sve strane, iako su po meni, po mojim shvatanjima morali i trebali, jer neko ne samo da je kriv već ga treba i kazniti, debelo ga kazniti, debelo ih kazniti! Ako nikako drugačije a ono kada se ponovo pojave alge da ih pobacamo u Palićke vode, pa kad izrone da ih plasiramo kao „sivozelena čudovišta“ iz Lohpalića. Škoti, jebali ste ježa, ima da vas porazimo makar u ovoj „vodenoj“ delatnosti širenja laži.
stevovaljićV2009sabatkienzis

Ovih dana pokušavam da sredim svoj radni prostor, a pri tome ne mislim na mesto gde pišem, gde mi je komp i za svaki slučaj i pisaća mašina, tj. pisaće mašine, dakle soba gde obavljam svoju primarnu delatnost, gde pišem, izmišljam tekstove, gde sanjam i sanjarim, zapravo gde provodim najviše vremena. Sredjujem onu drugu prostoriju gde u stvari spavam, ovaj… najmanje spavam ali volim da se izležavam, da dirinčim u nečinjenju, u neradu slušajući usput Johana Sebastijana…

Prošle jeseni sam nabavio sto za kompjuter, bila neka rasprodaja a ja u to neko vreme sredjivao kupatilo, mislim… nije da sam sredjivao već su pukle cevi, one vodovodne, nisu htele sačekati proleće, već ono krajem septembra odlučile da me stave na probu: na ovakvu i onakvu! A najviše me udarile po džepovima: ova leva poluprazna, u onoj desnoj ni za čašu piva. Sirotinja bre! Na kvadrat i kub. Ali pukle cevi u kupatilu, a ono vremešno, staro… baš kao i zgrada gde se nalazi stan u kojem stanujem, obitavam, tu sam gde sam (ej si di si), ovde se relativno dobro osećam i osim Sebastijana odslušam i AC DC, i još mnoge druge… katkad i sam zasviram, istina retko jer volja mi se proredila poput kose na glavi, no muziku volim ko tople dane u decembru. Dakle, kupio sto tada, još jesenas, (mislio sam kupatilo me košta gomilu para pa može onda i sto za kompjuter) a sad je mesec maj, vrućine ko nekad u ranom detinjstvu – julu i avgustu, kad je mojoj sestri starijoj bio raspust od škole i učenja. Sto za kompjuter još u kutiji, u komadima, nesastavljen al’ već ima mesto odredjeno, u uglu sobe namesto onog velikog stola gde mi sve stoji što je za pisanje potrebno. I sada trebam mesta u drugoj sobi za ovaj veliki sto jerbo na njemu mogu da radim sa maskama… Ona „faca“ na gornjoj fotografiji je naručena pre godinu i po a ja lenčuga se pozivam na nedostatak prostora i zbog toga ona još nije završena. Jasno je da je najlakše ne reći istinu, jer istina je šamar za izgovor koji para vredi da se u kafani opiješ i sutra imaš još jedan izgovor para vredan. „Ma slavio sam, znate… volim da slavim, i tako… znate…“

Mesta u drugoj sobi nema za ovaj veliki sto… a i kako bi bilo kada se tamo nalaze krevet na kojem se spava, televizor i ormar za ono malo knjiga i bibliju, premda nije da crkvu izbegavam ali radije prodjem pored nje iako znam da se krstim ko hrišćani što se krste i baš mi je svejedno da l’ su pravoslavci ili katolici pošto ih u mojoj porodici ima i jednih i drugih; pa nadalje u onih dvanaest kvadrata imam još i vitrinu gde čuvam sve i svašta, jedan manji sto gde mi je onaj drugi komp za ono kad mi nešto pade na pamet i da ne moram u drugu sobu, jer kad sve prodje ode i moja ideja, tamo su još dva stočića za… neznamtijazašto ali da se nadju, recimo za čašu piva, za… dve čaše piva, za… ma nema veze, važno je da su tamo; i naposletku ormar jedan od metar i dvadeset santima. I onda… jebiga, kad ga otvorim… tamo mi je sav život, tamo mi je sve, tamo se nalazi sve zbog čega su me majka i otac napravili a ja njih već sahranio, oca pre pet a majku pre godinu i po. U tom ormaru od metar i dvadeset se nalazi ono što sam ja, tamo čuvam svoje prve rukopise, manje ili više uspele, manje ili više neuspele, čuvam u tom ormaru etikete svetski dobrih pića a tamo su mi i uspomene na nekadašnju porodicu, moju ličnu, na bivšu suprugu i šćeru koja je danas velika cura i koja sa „fejsbukom“ katkad zna da mi blokira komp, na moju taštu koja je preminula pre nekoliko dana, a ja se nisam od nje razveo pa joj bio na sahrani; kada otvorim taj ormar, jebiga… jedno ne ide s drugim, sve poispada, pred noge… prva maska koju sam uradio, gomila crteža, što mojih što od slikara koje poznajem, fotografije i puno rukom ispisanih listova, požutelih i izbledelih od vremena koja su iza mene. Ajde da sad ne opsujem onako sočno kao što znaju opsovati u domaćim filmovima, u tom ormaru su uspomene na mojih šesnaest godina kada sam se žurio da odrastem i kada sam satima stajao pred ogledalom u potrazi za prvom dlakom na bradi koja je zrela za brijanje. Na ovu fotku sam naišao juče popodne, i nemam šta više kasti o njoj; dok ovo pišem, pored tastature je i fotografija moje klinke kada je punila prvu godinu svog života: stoji pored torte koja je na tacni metar sa pedeset, na tacni prvo torta 95 sa 45 santima, na njoj ogroman zec a pored zeca ogromno srce… potrošeno ne znam kolko brašna, cirka sto jaja, ko zna koliko čokolade, šećera, putera i šta ti znam ja još čega. Za zaista velike stvari ljudi kažu da su bile biblijskih razmera, ova torta je bila razmera jedne dobre knjige na sto i kusur stranica. Dete od godinu dana i jeste malo dete, no moja šćera pored onolike torte… Naravno, sada bih ispao kurvin sin kada bih na blog postavio ovu fotografiju. Jasno, nema šansi.
E sad, da bih mogao ovaj veliki sto na kojem držim ovu kompjutersku skalameriju premestiti u drugu sobu, prvo moram skloniti ormar o kojem sam besedio, što nije lagana rabota, mislim naći mu mesta. A mesto mi treba za ovaj veliki sto da radim na maskama, ovakvim ili onakvim, svejedno. Na kraju će biti da ćemo sutra, ili dan kasnije, a verovatnije početkom sledeće nedelje, premda nije isključeno da ćemo stići tek tamo sredinom juna, a možda i krajem tog meseca, iako se ja toplo nadam da ćemo sa ovim premeštanjem izaći na kraj u ranu jesen, a ako nas zadesi zima zbilja ćemo biti prinudjeni da ormar snesemo u garažu negde oko majskih praznika.

E, Bogo moj, po svemu sudeći postajem dosadan, jer šta sam ono hteo da kažem… Našao sam u ormaru rukopis koji datira… mislim od pre bombardovanja, dakle nešto više od deset godina. To mu dodje kao roman na preko sto kucanih stranica, sa puno ispravki, dodataka na marginama listova, i tako dalje, i tako dalje. Pročitao sam rukopis i razmišljam da ga pustim na ovom blogu u nastavcima. Oni koji se bave pisanjem znaju da napisati roman nije neko perce koje polagano pada prema zemlji i da za tako nešto treba dosta toga više no što je guščije pero, ali treba još više toga da se to pisanije postavi na blog u nastavcima. Ono što se ja u ovoj stvari pitam jest to da li posedujem volju i istrajnost da izguram ovako nešto radi recimo anfas zida ove sobe u kojoj pišem, jer vremena imam taman toliko koliko mi je ostalo do kraja života.
stevovaljić27maj2009subotica

Jedna od mojih omiljenih a ono bivših kafana zove se kao što je u naslovu navedeno – AS! Ono Lani je nastavak prezimena vlasnika kafane; dakle, gospodin vlasnik se preziva Aslani. Nikad ga nisam priupitao odakle naziv AS, da li su posredi početna slova njegovog prezimena, možda ime keca iz kartaških igara, ili jednostavno termin koji se koristi u sportu, tj sportski as, prvak, šampion… jer je ovaj moj drugar, vlasnik kafane koji se zove Omer, svojevremeno uzimao meru onom drugom koji bi se našao spram njega u ringu, bokser dakle, udarač, borac, onaj koji se bavi plemenitom veštinom, premda ja nikada nisam primetio plemenitost u činu razbijanja nosa onom drugom.

Moram da priznam da u poslednjih nekoliko godina – trenutak je redji od retkog kada svratim kod njega na piće. A rekoh u uvodnoj rečenici da je njegova kafana bila u tim nekim prošlim vremenima jedna od mojih omiljenih mesta gde sam provodio ako baš i ne polovinu dana, a ono trećinu sigurno. Trećina od dvadeset i četiri sata mu dodje osam sati, to je jedno celo radno vreme u fabrici za izradu šrafova po meri, ili polagana šljaka u bezbrojnim kancelarijama; nekada davno u Subotici bi se toliko presedelo na gvozdenim šipkama što ih i danas zovemo „Majmun Plac!“, i gde se na mesto za sedenje pre trideset i kusur godina čekalo satima i najčešće ni tada se nije dolazilo do mesta odakle je pucao sjajan pregled na šetače koji su se okretali na kraju Malog Korza pa se vraćali na veliki Korzo (zato malo početno slovo jer Korzo je Korzo, a veliki je onaj koji je veći, a mali je Mali Korzo zbog toga što je dugačak sto metara i par santimetrova). Nekada elitna gvoždjurija u današnje vreme uglavnom zvrlji prazno; po svemu sudeći mladi ljudi ovoga grada korziraju nekim drugim ulicama, bolje rečeno provode vreme u zadimljenim prostorijama što ih zovemo kafićima. Kafana, kafić, krčma… većma je služilo, služi i služiće… poslužiće za okupljanje ljudi na jednom mestu gde se osećaju bolje nego na nekom drugom, neodredjenom mestu.

Ergo, kafana kod Omera, mesto, destinacija, odredište gde se nekad moglo dobro pojesti i popiti. Kafana gde ste mogli sresti umetnika, slikara iz ljubavi prema kistu i farbi, običnog radnika koji nakon posla svrati na rakiju s nogu, mnogobrojne šofere šlepera što voze na hiljade kilometara odavde do tamo i nazad, i koji svoje slobodno vreme izmedju dve ture provode u kafani koja je bukvalno preko puta preduzeća u čije ime prevoze robu dalekim stazama. Kamiondžije koji su se znali potući čisto onako reda radi, jer jebeš kafanu gde tučnjave nema, gde nema kavge medju gostima, gde jedan od pripitih ne skoči na onog drugog već napijenog od svakakvog pića i valjda zbog toga i neopreznog na rečima koje ispadnu pre vredjanje no pohvala onom koji jedva da sedi na visokoj stolici za šankom po kojem lupa i dere se na konobaricu: „Daj mi još pića, plaćam gotovinom!“ Sećam se jednom izlomili inventar kafanski. Potukli se ko zna zbog čega vozači kamiona, valjda zbog žene, jer šta li je u životu vrednije od žene a da se muško upusti u gadnu tučnjavu gde lete stolovi i stolice, a kad slete ono polomljeno sve i svašta, gostiju vinovnika medjutim nigde; tri minute žestoke gužve, tučnjave i pesničenja koja priliče delovima dobro napisanih romana svetski priznatih pisaca. A sutradan ma svi uglas kažu: „Omere bre ćuti! Mi ti izgradili kafanu a sada kukaš za dva stola i par stolica!“ Gledajući iz ove stolice na kojoj sada sedim to je bila ona najobičnija gruba istina. Trgovac ne živi od one robe koju poseduje, već od onih koji kupuju tu robu. Dakle džaba silne gajbe piva i nebrojene boce belog i crnog vina, domaće rakije i bog te pita još koja i kakva alkoholna i bezalkoholna pića, nadaleko poznata kuhinja gde se kuva da se prsti poližu, jer plaća njegovo veličanstvo gost koji, ako se ne vrati, u najmanju ruku kafanu dovodi na ivicu rentabilnosti.

Bio tamo i jedan slikar, ili vozač onog glomaznog šlepera, jer se porodica izdržava iz konkretnih para a ne žvrljotinama na platnu. A on duša od čoveka; osoba koja ima dobro plaćen posao, suprugu, dvoje dece, za one tadašnje prilike prostran stan i… jebiga umetnik koji je u stvari samo polovina arta, homo sapiens je drugih pedeset od sto! Ako dobro razmislim, a to sam uradio tada, u to vreme o kojem besedim, ne ide jedno sa drugim. U stvari je reč o tri poteza koja su u zavadi bila oduvek i biće u tome zanavek. Ne može se dati dvesta posto sebe za umetnost, za čovečanstvo dakle, za večnost i kako se to još kaže za vjeke vjekova ako si lakom prema instituciji koja se zove brak, jer si u tome obavezan potomstvo obezbediti, i pribaviti sva moguća dobra ne bi li brak za ove sa strane ispalo kao savršenstvo savršenstva. Ako još svemu ovom dodam jebeno sedenje za volanom onih prekoautostradskih šleperčina u trajanju dve do tri nedelje, umetnik koji obećava ostade u maminoj. Nema se vremena roditi, mrtav si od dana kad si začet u mislima muškarca koji je na drugoj strani ulice ugledao zgodnu ženu koja već sledećeg trenutka zavija za ugao, za ćošak iza trošne kuće koja će se urušiti u svoju vlastitu starost i kada se prašina slegne, njoj, zgodnoj ženi, tvojoj majci u stvari, neće biti ni traga. Zato je umetnik retka zverka, i ima ih malo; jesu malobrojni, prošli su sito i rešeto, zapravo rešeto i sito, oni su kao fino brašno za odabranog pekara što mesi testo za hleb koji je za pamćenje, onaj ko od ovog peciva ima zalogaj žvakaće ga do kraja krajeva.

Zvali su ga Pikaso! Preko ovog velikog imena davali su mu do znanja da ga cene zbog njegove izuzetnosti, koja je na njegovu nesreću bila potisnuta njegovom porodicom i poslom koji je stavljao hleb na kuhinjski sto.
Imao sam priliku da ga posetim sa dva izuzetna autoriteta za likovnu umetnost. Jedan od njih na žalost više nije sa nama, preminuo od teške bolesti 94 godine prošlog veka; druga osoba je danas priznati individualac kojeg teško da uspevate zaobići u likovnjačkim poslovima. Odemo mi kod Pikasa da vidimo slike, i vidimo, i u načelu se dogovorimo za izložbu u dogledno vreme u galeriji Gradske biblioteke.

Lepe stvari traju tek toliko koliko smatramo da su lepe; kadikad one traju kao da su iz iskona istrgnute… i skloni smo da kažemo: „Ej!!!, ova pesma mi je oduvek bila pesma nad pesmama!“ Ali znajte da će dobra pesma da vam se čini kao da ste je već čuli negde. Sledeće nedelje Pikaso proda većinu svojih slika, jer ‘leba na stolu treba i mora biti. Od izložbe na žalost ostade priča koja se verovatno tu i tamo prepričava, a gospon Pikaso se utopio u prosečnosti kao mnogi pre njega i još više posle njega.
Iz tog perioda potiče slika slikana pretežno belim nijansama boje uzburkanog mora od pre ne znam koliko milenijuma kada je ove vojvodjanske prostore prekrivala voda. Na platnu nevelikog formata uz dvajest posto plave boje i poveće crne tačke dominiraju ribe u uzburkanim talasima. Slika nosi prozaični naziv RIBE! Naravno da ne možemo servirati naslov Kosidba Trave… Medjutim, ove „Pikasove“ Ribe su ubedljivo njegov najbolji rad koji je okačen iznad ulaza ili izlaza (pitanje ukusa) u ili iz WC-a! Čini mi se da je Omer pričao o istorijatu „Riba“, čak sam rad da kažem da sam neku verziju čuo i od „Pikasa“, no da me ubi pljačkaš banke u stečaju, moja beseda se tiče onih godina kojih se rado sećam, ali poput nekadašnje lepotice koja godine svoje krije kao što vanzemaljci kriju svoje čudesne letelice, nisam baš siguran u verodostojnost bilo čega što baca ma i slabašnu svetlost sveće na dogadjanja oko platna na kojem se nalaze ribe u stanju blage razdraženosti.
Dakle, moj drug Omer, kafedžija koji potiče s Kosova, a obreo se u Subotici, zašto?, nikad ga nisam pitao niti ću ga pitati, jednostavno on je ovde medju nama,dobri čovek koji oženi Madjaricu; koliko je njoj lepo kod nas ne znam. Ona mi je tema za nastavak ove priče, ako bude nastavka, a biće ga. Dakle, Aslani! Kafedžija valjda od rodjenja; ne znam, ću da ga pitam. I da! Ima dva sina. Onaj stariji je u Landunu. Duva ga vetar sa Temze. Jebiga, Znaju Englenderi šta je tradicija.
I tako… zalutam pre neko veče kod AS-lanija. Pitam ga kako idu stvari; Ribe još vise iznad vrata od vecea. Omer boluje od neke bolesti, pa ide na plivanje, ali brate… ovo iznad pedeset godina… i kusur meseci… Priča se u stručnim krugovima da plivanje pomaže, u rekama i na moru, možda ne toliko u zagadjenoj vodi jezera Palić, ali svakako da je pravo uživanje penzionersko na bazenu u Dudovoj šumi.

Ovo mi je drugi dan, mislim od juče, štrajkujem! Iako sam u principu protiv štrajka isto tako nemam ništa protiv. Dakle i jesam i nisam za štrajk. Jesam jer je to jedan od načina da radnici izraze svoje nezadovoljstvo zbog posla kojeg najčešće nemaju, i onda krive državu što je lopovima prodala fabrike gde oni rade. Na kraju blokiraju puteve ili prometne ulice sprečavajući druge da valjano obavljaju svoje poslove. Pitam se šta bi se dogodilo kada bi ovi gore pomenuti blokirali fabriku štrajkača kada oni zapravo ne štrajkuju već imaju posla… Bilo bi belaja kol’ko hoćeš. „Ahaaaa!, vi nam oduzimate hleb, ne dopuštate da pošteno zaradimo plate…“ Ne znam na šta li se može pozivati onaj koji vozi autobus ili upravlja bilo kojim drugim gradskim prevozom, ma onaj običan vozač koji žuri na svoj posao u fabrici gde ima posla; možda osećaju grižu savesti zbog toga što oni imaju posla i još pride dobijaju i nadoknadu za to. Istorija nam pruža milion i po razloga da je oduvek u pravu onaj koji je jači, bez obzira o čemu se radi. Ako je reč o državi onda vredi ono pravilo ne čačkaj medveda, ne kači se s Amerikom; ko je još čuo da je radnik jači od države; ko ispašta kada štrajkuju učitelji, nastavnici, profesori… ko ispašta pri štrajku gladju?, neko drugi ili osoba koja tretira glad nad samim sobom? Na žalost uvek su u pitanju mali ljudi, deca i bespomoćni starci. Nije tako? Sećam se kad su se Crnogorci izdvajali iz zajedničke države. Lako ćemo s njima, ima ih par stotina hiljada. Ili ono od pre deset godina: Šta, neka mala zemlja u evropi, razvaljuj!

Sećam se vremena „samoupravljača“. Samoupravljači, socijalizam, bratstvo i jedinstvo, kada smo kao pošteno radili. U stvari, svi smo znali za onu aksiomu: Ne mogu me toliko slabo platiti koliko ja umem slabo da radim. I da, kao bili smo slobodni, crveni pasoš u ruke i idi odavde ako ti se ne svidja. Jebeš državu koja tera svoje gradjane u druge zemlje. Sećam se kad je umro Tito, jedan moj frend krenuo u Madjarsku da donese crne kafe (jebeš državu čiji gradjani švercuju crnu kafu iz siromašnog susedstva, koje je danas tamo gde bi smo mi već odavno trebali biti). Na granici ga pitaju gde ide, a on kaže po kafu. A znaš li ti da je umro drug Tito, a ovaj kaže jeste znam, ali jebiga u zemlji nema crne kafe. Da, to su bila vremena bez crne kafe ali svi su imali posla; dešavalo se da jednu pepeljaru premeštaju na drugi sto njih troje, šest ruku bre jer ima svako da bude zaposlen. I sad su to neki ljudi u ovoj državi zaboravili. Izgleda da im treba skrenuti pažnju na nekadašnje radne akcije: ajmo Koridor 10 graditi radnom akcijom. Jebeš buldožere i svu mehanizaciju kada imaš gomilu nezaposlenih. Neka svi nešto rade, ali štrajkova će i dalje biti. Verovatno će se pre ili kasnije neko setiti da štrajkuje žderanjem, što je suprotno od štrajka gladju. Štrajkač će ubediti sponzore, proizvodjače hrane da ga isprate u njegovom žderanju do smrti a narod će se okupiti oko njega i dovikivati umri od svinjskog pečenja i udavi se od dobrog uvoznog vina. Dakle, štrajk ili ne, nije pitanje prava na posao već pitanje da li uopšte ima posla.

Komponuje naravno. Šta? Muziku. Da li u jedan jedini komad ugradjuje svoje znanje? Taman posla. Umro bi od gladi. Zamislite pevača koji će u jednoj jedinoj pesmi dati sve od sebe, izvući četvrtu oktavu (kako ide ona stvar od Dip Parpla?)… Jasno, i kompozitor i pevač pre ili kasnije stanu na taj prag gde u „dve“ note prikažu svo svoje znanje. I šta se dogadja? Publika popadala s nogu. Ili ‘ajde da ponovo krenemo od početka. Da li se očekuje od zidara početnika da iz prvog pokušaja izgradi palatu? Ma ‘ajde bre, neće ni iz drugog il’ trećeg. O projektantima da ne govorimo – ne znaju ni malter umešati, beton ne treba ni spominjati. Ih, tako je to sa graditeljima.Tako to ide i sa pisanjem; u jednoj jedinoj pisaniji napišeš sve što znaš i umeš i možemo da te bacimo na smetilište svetske abecede… naravno ako nemaš šta da dodaš onome što si prethodno napisao. Takvih koji su imali šta dodavati je malo. Svojevremeno sam bio oduševljen Henrijem Milerom. Čovek je pisao sumanuto, vadio kečeve iz rukava ko najveštiji prevaranti sa kartama, bio madjioničar koji nam je pokazivao ono što ne vidimo… ali ipak… Često je veslao sam u golemom čamcu, i dok postanemo svesni, kao njegovi najverniji čitaoci, on već vesla na otvorenom moru, talasi veliki, vetar duva sa svih strana, i onda… jebiga, ostaje nedorečen, s brda zdola, nema onih finih, gotovo neprimetnih prolaza pod zidinama preteških tema, nema onog lahora koji će pravi znalac da oseti na obrazima kada se nevini pogledi ispod oka, da niko od nepozvanih ne vidi, pretvaraju u blago crvenilo prve ljubavi…

Dakle, to je to: piši kako znaš i umeš, ali imaj u vidu da je ama baš nepotrebno izneti sve na trpezu odakle se vadi na čitanje ono što je moglo da se napiše, ili bolje rečeno ono što se stiglo napisati. A ako nema o čemu da se piše, a uvek ima, jebiga… menjaj profesiju. Ja ih znam podosta koji su menjali profesiju. Recimo znam čoveka koji je hteo opevati čistu vodu Paličkog jezera, a danas je higijeničar na tom istom jezeru, u stvari pored iste prljave bare. Ako je nekom nepoznato ekološko stanje Palića, pozivam ga po njegovom trošku da se uveri i to oma sutra, za 1 Maj, sve je besplatno ako može da plati iz svog džepa. Ako bih sada počeo nabrajati ono što mi je poznato u ovim i sličnim delatnostima ekološkim… ko zna, možda bi me našli na dnu tamo nekog zagadjenog kanala u Vojvodini… Nakon tri tačke trebalo bi da se vidi koliko sam se udaljio od prvobitne teme, poput Henrija Milera u svojim romanima. Ako mi neko ne veruje… mislim da je vreme za čitanje Neksusa, Pleksusa, Seksusa (Sexus), ove ili one obratnice… Ali ‘ajde da se ne zaustavimo kod njega, na kraju krajeva on nije naš. Da li je Basara, apropo’s dragi moji, nakon onih na „biciklama“ napisao nešto zašta se vredi pomučiti da se skokne do centra grada, jedno dva-tri, možda više kilometrova, po gajbu mlakog piva? Tu se negde mota i Albahari iz Canade hladne, ledene… I onda u magnovenju vidim Basaru, bivšeg ambasadora… gde… u kojoj zemlji, državi? Ma idji bre, pojma nemam! Dobio bre od partije nagradu, da zastupa Serbske bicikliste u stranoj državi… kako se to u stvari zove… AMBASADOR! Ambelivebol! Bre! Men! Ha… Ha… Ha… (!)

I šta onda, u stvari, radi kompozitor? Rekoh već tamo na početku ovog posta. Komponuje bre! Piše pesme koje mi pevamo… ako nam se svidjaju… ako nam se ne svidjaju… hmmmm, ne pevamo, zapravo pevamo druge melodije, pevamo pesme koje nam se svidjaju, ulaze nam u uvo i… jbg… baš nešto razmišljam o fotografiji koju bih da postavim uz ovaj post… Imam jednu… ali ta već bila na onom mom drugom sajtu. E sad… ja stojim i… iza jednog a i iza onog drugog bloga, sajta… pišem i za ovaj i za onaj… Valjda sam nekima, ili nekom pojasnio neke stvari, ako nisam, jbg, ni iz džepa ni u džep. Nit’ bogatiji, nit’ siromašniji: onaj koji se tu nadje – neka bira.

Stevo valjić 30 04 009 subotica dizanje tegova za prvi maj

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –>

U današnje vreme knjige su se namnožile, jednostavno ne može se pratiti šta je sve štampano pa izdato, plasirano na tržište „čitača knjiga“. Kasnije, tamo negde pri kraju ovog teksta, otkriću smisao navodnika. Dakle knjige, romani, pesmarice, gomila kratkih priča na stotinak stranica, pet šest sedam pripovedaka na takodje sto stranica, možda koja više. Svojevremeno, do pre desetak leta pročitao bih 100 do 150 knjiga godišnje. No, u medjuvremenu pogoršao mi se vid tako da sam bio prinudjen smanjiti čitanje knjiga, bez obzira što sam nabavio djozluke.

U vreme sadašnje pročitam dve-tri knjige godišnje, ili… Prošle nisam pročitao niti jednu jedinu. Ali zato preko interneta čitam sve i svašta, u zavisnosti kako sam raspoložen: Od kratkih priča do TV programa u dnevnim novinama na netu. Ne sećam se kada sam poslednji put bio prisutan na nekoj književnoj manifestaciji, promociji novog romana nekih od mojih prijatelja književnika, pisaca ili pesnika, možda novinara ili čisto da se vidim sa ljubiteljima lepe reči. Prestao sam da odlazim i na izložbe. I tu i tamo ima puno… previše priče, objašnjavanja… Autori ili domaćini književnih večeri vole da budu u centru pažnje; dakle oni, a ne ono što je napisano. Inače verujem da se mnogi raduju što me nema. Zašto? Zato što sam znao da budem krelac ako se veče suviše produži, veštački se izduži i postane živa dosada. Dok sam odlazio na ovakva dešavanja, praksa je bila da drmnem pet-šest vinjaka i par piva jer treba izdržati silne govorancije učesnika, pa čim se približimo onom optimalnom vremenu trajanja jedne večeri – a to je otprilike 50 minuta, jer, što se mene tiče, postaje razvodnjeno, sedimo ili gacamo u plitkoj vodi i osim što je dosadno polako prelazi u opasnost da neko uprska njegovo veličanstvo što ga zovemo književnik. Onda ja ustajem i pitam: „A je li… ono… kako tvoja porodica podnosi tvoje pisanje? Da li je moguće da svi s lakoćom podnose tvoje baljezgaranje na papiru…“ Dešavalo se da me izbace, isteraju iz prostorije gde se održavaju pisarske večeri. Jednom prilikom sam se skoro potukao sa tadašnjim aktuelnim predsednikom Književne zajednice u gradu. Jbt, čovek je godišnje izdavao po sedam ili osam knjiga poezije, pesama, pevanja bre!, sve po trošku KZ., na kraju je ispalo da smo ćlanovi nekog Kaznenog Zavoda, imamo kojekakvog šefa koji je plodotvoran kao što je danas Bor sa svojim blogerima. Možda baš i nije neka najsrećnija usporedba, ako sam nekoga u Boru uvredio izvinjavam se.

Nekad davno sakupljao sam „knjige“ suvih profesionalaca pisane reči. Bilo ih je stvarno svakakvih, naročito „pesnika“. Jedan od njih, neki Alvirović je u svojim „Paralelama“ pesmu o Železnici ovako počeo:

KROZ KANJONE I KLISURE,

RAVNA POLJA I GUDURE –

PROBIJA SE ŽELEZNICA

AUSTRALSKA MILJENICA.

Valjda se čovek, pesnik, poeta, slovoserač na ovaj način dodvoravao iseljenicima, onima koji bi briznuli u plač čim čuju ama kakvu novost iz daleke domovine. Koliko dolara je uspeo izvući sa sledećom pesmom ne znam, ali teško da mogu podneti više od početnih osam redaka, stihova – šta li:

STANČIĆI I PURATIĆI

SUMARTINA SOKOLIĆI

LEPŠI ŽIVOT POŽELILI,

U MELBURN SE DOSELILI.

ŠTA IM ŽIVOT MOŽE DATI?

AUSTRALIJA IM MATI

VEĆ I DO SAD DOSTA DALA -

TOM PODNEBLJU MNOGO HVALA.

Dakle, da ne prenosim daljnji tekst u kojem autor peva o Bračanima. Ove tzv pesme su napisane početkom 1990 godine, u vreme one poslednje Jugoslavije, a štampane su dve godine kasnije kada smo već svi bili do guše u ratovima. Ja sam tada napisao recenziju u obliku pesme koja je bila posve nalik njegovim pesmama u Paralelama. Moja recenzija je pisana u četverostihu, gde se rimuju prvi i treći, i drugi i četvrti stih. Da ne bih previše razvukao prostor, napisaću velikim slovima i bez strofiranja:

NAPRED PESNIČE

HEJ IVANE GROZNI, PRED TOBOM KAPU SKIDAM ŠTO VELIK SI PISNIK PROZNI, A DA TI SE SMEJU, E TO VEĆ NE DAM! PROPUTOVO SI SVETA NA SVE ŠTIRI STRANE, I SAD TO NEKOM SMETA ‘OĆE BOGME IZ POEZIJE DA TE ODSTRANE. AL’ JA KO LAIK TVRDIM VAZDA DA MEDJ VELIKANE SPADAŠ, ČAK SI PRAVI GAZDA JER SVE PISME SVOJE BRE TI PRODAŠ. A ONE TVOJE PARALELE I HUMANIZAM DUBOKI, ZA MENE SU KO S’RDELE JER SAM ČO’EK UBOGI. I OPET TVOJE PARALELE: RIMUJU KO DUNJERANKE LELE, AL’ TU JOŠ FALI JEDNO TELE I FUDBALER SLAVNI PELE. IH ŠTO ZNADEŠ PRAVOPISNE ZNAKE, KO DALTONISTA BOJU, NA NOGAMA IMA OPANKE, I GLE, KO TIĆ IDJE PREMA SEMAFORU. I NEK SAMO NEKO POKUŠA DA DIRA I VREDJA TVOG LIČNOG RECENZENTA, TO ME OMA NALJUTI I GADNO IZNERVIRA, NA TAKE NEKE LJUDE NE DAM NI PET CENTA. KAŽEM TI DRAGI IVANE ŠKRABAJ SAMO PESME, STIĆE ONE ČAK DO DALEKE SAVANE, I BOGAMI ČITAĆE IH I KOD KUHINJSKE ČESME.

Lepo sam se potpisao STEVO VALJIĆ, ali urednik u lokalnom časopisu koji se zvao a i danas se zove RUKOVET, ovu moju recenziju nije hteo objaviti. Kao ja vredjam čoveka, pesnika i poetu, osobu koja sere stihove u stakato stilu, stilu Nijagarinih vodopada, čoveka književnika koji odista ima svog ličnog recenzenta, pardon – im’o ga je dok ovaj, takodje pesničina, nije preminuo. Tako su oni lepo jedan drugom godinama pisali recenzije, hvalili onog drugog… šta hvalili!, ma ljubili jedan drugog. Tako u recenziji za PARALELE, izmedju ostalih (gluposti) piše: „… to je kapitalna zbirka autora (a koga drugog pitam se ja) od 96 pesama po formi lirskih, a po motivu rodoljubivog sadržaja pisane tečnim jezikom o lepotama i narodima sveta (moj prijatelj da je sada ovde pored mene rekao bi:Usraću se!). Autor je (piše dalje u recenziji) proputovao zemlje o kojima peva, što je izuzetan slučaj da se u jednoj zbirci opevava ceo svet (pa ne može svaki Vinetu da ima svog Karla Maja). Da, ceo svet! (Kaže pokojni Matija I. G. u svojoj nadahnutoj recenziji.) Od Kamčatke do juga zemaljske kugle. Autor je na svojim putovanjima dolazio u kontakte sa mnogo ljudi različitog verovanja, različitih nacija i boja kože i stekao mnoga iskustva duhovnog bogatstva…“

Jbg, ima nas svakakvih, ovi gore spomenuti tipovi su nalik onom Dobrisavu, ako se dobro sećam njegovog imena u romanu „KAKO JE DOBRIS(l)AV PROTRČAO JUGOSLAVIJU“ ili nešto slično, a koju sam barem tri puta pročitao pre nekih trideset godina. Na žalost ne mogu da se setim imena autora, ali svakako treba pročitati njegov više nego dobar roman.

Da, bilo bi lepo biti pesnik, ali ne može se biti pesnik jer on se radja. Radja se poput Wallacea Stevensa (odatle moj pseudonim – Stevo Valjić). Stivena Volasa i njegove „IDEJE REDA“. Jedna od meni omiljenih pesama njegovih nosi naslov: POPUT UKRASA NA CRNAČKOM GROBLJU, a unutar pesme IV stih:

POD ASUROM MRAZA I NAD ASUROM OBLAKA.

ALI NEGDJE IZMEDJU JE SFERA MOJE SUDBE

I SUDBINA MRAZA I SUDBINA OBLAKA,

SVE NALIČNE, OSIM ZA PRAVILA RABINA,

SRETNIH LJUDI, ŠTO RAZLIKUJU MRAZ OD OBLAKA.

Naravno da treba spomenuti i Walta Whitmana. No u redu, ja nisam pesnik, nisam se rodio da budem pesnik, ali strahovito volim da pročitam dobru pesmu.

Da sam u mladosti bio malo ozbiljniji danas ne bih imao gde da držim knjige, mala biblioteka. Osam hiljada knjiga; puno opasnih, kapitalnih izdanja. Neka od njih su u Gradskoj biblioteci, ovde u Subotici, Mnoge knjige sam poklonio, jako, jako puno knjiga sam poklonio. Bolje to nego topove i puške.

Da, pesnik se radja, pisanje se uči. Uči se i čitanje knjiga, ali se neki „čitači knjiga“ takodje radjaju. Uvek su tu negde oko nas, kao vlat neuništive trave koja se krije ispod opalog lišća na prvoj stranici romana reke.

Stevo Valjić 28 04 009 subotica onako za svoju dušu