Hamzjakl

Pre no što sam seo za računar već sam počeo razmišljati gde da smestim ovaj ludorijum škrabulates (ova reč ne postoji u rečniku, čak ni na novolatinskom). Da l’ da ga smestim u Odlomak Odlomka, ili pustim kao običan post. Apropo, onaj jezičak pored Home je probni balon, da vidim kako umem tamo postavljati tekstove u nizu, kao recimo danas postavim trista metara a sutra pola kilometara i koji santimetar. Dakle, video sam da je posve jednostavna radnja koja se meni uopšte ne svidja; liči mi na konopac sa jednim krajem na kojoj je grafitna ceruza (olovka), dok drugi visi u provaliji bez dna. Tekst je nepregledan, slova su sitna a pojma nemam kako se povećavaju (moraću da pitam osobu koja mi je otvorila onaj jezičak kako se povećavaju slova (oči mi poispadaše ko veštački zubi mog pokojnog ćaleta dok se smejao nekom čudu na televiziji).

Kad već spomenuh u zagradi pokojnog oca dodao bih dve tri rečenice pride. Imam jednu davnašnju pisaniju o njemu, pola istina druga polovina nije laž. Bili smo još klinci kada ga je duh avanturizma poneo na dugačak put do Nemačke, u to vreme Zapadne. Kažem dugačak put jer je krenuo biciklom i nakon tri meseca stigao u Dojčland i zazvonio na kapiji kuće gde je stanovala njegova mladja sestra. Stajao je moj otac, Bela po imenu kraljeva od pre hiljadu godina, stajao pred kapijom u izlizanim farmericama čije iscepane šavove spajale su zardjale žice… Da sad ne nastavim, verovatno ću tekst da postavim na sajt za godinu i po jer tada će biti sedam godina od njegove smrti, srećan njegov broj beše sedam. Sve ovo sam spomenuo budući sam stigao do dela u Odlomcima gde se pred glavnim junakom pojavljuje njegov pokojni otac sa glasom iz podruma… Ovaj deo moram preraditi, dijalog na sedam osam stranica ne sme biti dosadan. Dakle, ovo čeka „preradu“ i da se ubaci u komp i da se postavi u onaj već spomenuti jezičak. I… jebiga, kod mene u ovom velikom redu zagubio se deo rukopisa, no srećom tekst je već bio ubačen u komp, medjutim jednostavno ne mogu da verujem kakav sam i koliki trehondjanac, dobijem moderni popizditis na rate zbog desetak stranica teksta što sam ih negde zaturio, ili su one same nestale. Badava držim „Ideje Reda“ od Volasa Stivensa pred monitorom kada su moje ideje nalik malim neredima.
Šta sam još ono hteo reći? Ah, da… ćale! Može li neko zamisliti čoveka koji kurbla biciklu u Austriji, kurbla po snežnoj mećavi biciklu po Serpentinama…

Stevo Valjić subota na nedelju ponoć Subotica

Kad bi smo se zahebavali. Nema šansi da se ubaci u veću brzinu, u bržu brzinu. Polako, ne mi se žuri. Danas sam rekao jednoj poznanici koju „poznajem“ već nekoliko meseci, ali tek smo se danas upoznali – da dobar maratonac uspeva pretrčati stazu zbog ravnomerno rasporedjene snage koju poseduje njegovo telo. Dakle, hteo sam da kažem kako se roman ne može napisati za dva dana, ili možda tri… četiri? Ja sam Odlomak Odlomka napisao za dva meseca, za dva meseca u četiri varijante (manji ili veći zahvati na tekstu). Sedeli smo, čini mi se, nas petoro ili šestoro dobrih drugara u omiljenoj kafani i zezali se, zadirkivali jedan drugog. I onda legli na mene, počeli me daviti kao ja nikada neću napisati roman, knjigu bre, makar ona bila i u nastavcima. Tako je i pala opklada: „U turu pića! Ne može! U dve ture… Neka bude u tri pića svakom!“ Dakle, ako izgubim drugarima sleduje po tri pića; ako dobijem ima da se opijem ko ona stvar medj ženskim nogama. I još o propozicijama: Radnja ima da se odigra od jutra do mraka, 24 sata, noć i dan; osim glavnog lika treba da se pojave najmanje tri osobe koje će i biti ali i neće biti prisutne (pesnička forma kada se peva o nečemu što ne postoji ali je prisutno). Junak glavni ima da popije najmanje tri litre žestokog pića i ne sme oka sklopiti dok se radnja radi, odvija se, dogadja se u jednoj jedinoj sobi. Nadalje, roman ima da se napiše za šezdeset dana, najviše dva meseca i ni sekunda preko toga; roman ima da traje najmanje 115 kucanih stranica, 60 slovnih znakova u jednom redu, dupli prored i 30 redova ili redaka na papirusu A-4, bez previše grešaka gramatičkih. Ako se stigne do te poslednje sekunde, mi – gospoda umetnici, a ima nas pisaca i slikara, novinara i glumaca, režiser jedan i vajar cenjeni koji je dopisni član akademije… ćemo da se nadjemo za ovim stolom, a Milica (Mico, daj ovamo turu pića!) ima da bude svedok, i sada i za dva puna meseca i da posvedoči o rezultatima opklade!

Tako je to bilo pre petnaest godina i kusur meseci i par dana. Ja napisao, svakom od drugara dao malčice drugačiju verziju i dok su oni čitali meni je Milica, koja je danas u zasluženoj penziji, donosila pića koja su kasnije silom prilika od prvog do poslednjeg platili moji drugari.
Dakle, ukratko to je to. Naslov ove poduže priče nije od primarne važnosti, tako da poručujem jednoj drugoj poznanici koju „poznajem“ nešto manje vremena no onu gore spomenutu, da naslov visi na dugom štapu, jer Odlomak Odlomka je smišljen na početku ove moje zamisli, a to datira od marta meseca, čini mi se, a figurira još jedan naslov koji je radni: Jutarnja Gimnastika. Ali, uveravam je da sam i do sada smišljao prihvatljive naslove, no ako neko bude imao dobru ideju za naslov, odmah otvaram bocu dobrog dvolitraškog piva.

Stevo Valjić J.J. pobedila danas Subotica

Uz pomoć dobrih ljudi (ja sam duduk totalensis za računarske programe) uspeo sam izdejstvovati da se pored HOME stavi prozorče sa naslovom ODLOMAK ODLOMKA. Dakle, klikne se na taj naslov i pojaviće se početak teksta Odlomak Odlomka, tako da se ne mora tražiti u rubrici objavljeno, jer iskreno rečeno ni ja ne znam koji nastavak se gde nalazi iako je meni naravno mnogo lakše da ih pronadjem. Fotke neću stavljati medj tekst, možda tu i tamo čisto da rasejem moguću monotoniju, da ne kažem dosadu. Imam i neke nove ideje za Odlomke: otprilike ovako će početi (otvori prozor da vidiš), izmedju nastavaka ću postavljati svoja razmišljanja i komentare, nedoumice… Hoću da vidim, da opišem kako je roman nastao, zapravo kako odradjujem posao.

Budući da već imam sve napisano, osim interludija što sam ih spomenuo, pokušaću da tačku stavim do kraja godine, dakle za nešto više od četiri meseca da sve što je napisano do sada a to je ono što sam napisao pre petnaest godina, ubacim u računar, tj. u ODLOMAK ODLOMKA. Ostaje mi još da prevrnem podrum i garažu, možda i budem imao sreće i pronadjem ostale verzije (znam da ih ima četiri), ako ih ne nadjem to znači da sam ih bacio. Jbg. katkad treba častiti onog vraga koji nas tera na nerazumne korake makar kako i koliko nam se to ne svidjalo. Jedan od mojih, sada već pokojnih, učitelja je znao govoriti da pisac poseduje dar i prokletstvo; no da sada ne ulazim u ove zahebane stvari jer ću odlutati do rane zore i kad budem legao na krevet moj sunce će baciti zrake svoje tople i onda ode moj san, moj mir, moj odmor… Dakle, čitamo se.

Stevo Valjić mačke se tuku pod mojim prozorom Subotica

Ali mislim na ona tri dugačka, veoma dugačka tri reda. Ako zapostaviš tih pet ili šest rečenica za svako doba dana i noći, a ja ih delim na tri: pre podne, popodne i veče, onaj četvrti ću zanemariti jer se valjda tada spava i mislim da je red da se to doba dana, noć dakle da se pokloni spavanju i snovima. Tri puta po šest ili sedam rečenica može na kraju da ispadne čitava stranica, čak ovde na monitoru kamoli na listu papira.

Medjutim, vrućina opet ubija a policije nigde, osim one moje osobne, lične, privatne… ‘ladno pivo, bre! Hladim dve krmače u ‘ladnjaku, ona treća je pored mojih ruku, na stolu ispred monitora. Kad mi zasmeta vidik ondak sipam u malu kriglu (bemliga, navika iz mladjih dana, krigla od tri decilitre), i dok ispijam klikeri rade, sudaraju se i zveckaju kao staklenci u džepu školarca koji je jedva završio šesti razred. Pomislim da bi bilo dobro uskočiti u tuškabinu i… pobeći će mi misli, a nisam uvek rad da dajem duši i zaboravu. Znojim se kao čaša od jogurta u koji sam sipao sladoled iz kesice što sam mikserom izlupao sinoć, stavio na led i malopre izvadio i sada stoji pored krmače i čaša je orošena poput mog čela. I ruke mi se znoje. Pasja vrućina…
Sutra je burazu rodjendan. Kupio sam meke kore za tortu, šlag krem vanilin i krem čokoladni: biće sjajna torta! Sutra uveče ima da proslavimo. A evo, i za danas sam uradio tri reda. Pa… dovidjento!

Stevo Valjić predveče Subotica

Dakle, ovako izgleda moj novistari blog, za sada. Zahvaljujem se onoj devojci koja je istovremeno i majka četvoro dece i supruga padobranca a i sama padobranac, ili …branka bre! Zašto? Zato što je sve sama uradila, dok sam ja stavio noge na sto i pijuckao ‘ladno pivo. Šta da se radi kada sam neznalica i lenjivac veliki – ne razumem se ja u ‘vake stvari i uvek moram nekoga da zamolim za pomoć. Fala onom što u nebesima obitava, poznajem dobre ljude koji su spremni pomoći i… pomažu, blagosiljao ih Onaj što sam ga malopre spomenuo.

Zašto novi izgled i adresa www.hamzjakl.com Kupljen je Hosting za onaj drugi blog na kojem pišem i jedan sam od osnivača tog bloga koji je pre desetak dana napunio punu godinu i polako je trebalo da odbaci pelene. Medjutim, nije sve med i mleko u našem buretu, dogovor je bio pogrešan ili nemoguć (svejedno) tako da je novi Hosting stigao do Hamzjakla. Inače, što se onog drugog bloga tiče, cenjeni kolega i ja (mi pišemo tekstove) ne komuniciramo po šest sedam meseci, ali poput pravih profesionalaca svaki dan se pojavi novi tekst o gradu gde živimo. Čini mi se da nekim ljudima u gradu nije odgovaralo da se „proširimo“.
Šta je tu je, ja guram dalje i nadam se da ću u sledećih stopedeset godina uspevati tu i tamo da ostavljam dobre tekstove koje će neko i da pročita.

Stevo Valjić petnaestog u mesecu tekućem Subotica

Imam milijardu pitanja, odgovore znam samo milion. Muče me neke nedoumice ali nemam vremena da o njima razmišljam. Uzimam deset dana godišnjeg, ionako ja plaćam samoga sebe.
Stevo Valjić na današnji dan Subotica

Štrajkujem!!!

<!– @page { margin: 0.79in } P { margin-bottom: 0.08in } –>

Nije da idem u crkvu, nije baš da se krstim i nije da obavezno slavim verske praznike, ali biću iskren – volim da pojedem; ako ima takvih koji ne vole neka mi se jave. Pozivanje na Isusa je uvek bio dobar (predobar) razlog da se najedemo, ma nakrkamo se do besvesti, do viška kilograma što se vidi čim stanemo na vagu, a to se odražava i na neke druge stvari kao što su nova garderoba koja zahteva i nove cipele, a nova cipela novu tašnu u sličnoj boji; ako se ima previše para onda uza sve nabrojano idu i nova kola i stan u centru grada sa podzemnom garažom, i na kraju da bi se sve ovo proslavilo na primeren način – skokne se na par dana u Monte Karlo a usput se pogleda tekma izmedju Djokovića i Nadala.

Na žalost, više ima onih koji nemaju nego ovih koji se razbacuju. No, ovi koji nemaju kažu: Makar ovaj dan da se najedem, da se prejedem, a sutra i prekosutra što Bog da. Moj pokojni otac, po sopstvenom priznanju nevernik, onaj koji ne veruje u Boga, ipak nas je za velike verske praznike vodio u crkvu; nikad ga nisam video da se prekrstio. Naučili smo sve što treba da se nauči a uči se na veronauci, tako da od detinjstva poštujemo druge vere i druge nacije.

Tako smo i stigli do ovoga danas. Bili vi kod mene pre nedelju dana, poželeli svako dobro za praznik, pošteno pojeli i popili zajedno sa mnom… Sad ja idem kod Vas, da Vam poželim svako dobro za praznik, i da pošteno pojedem i popijem zajedno sa Vama.

Braćo Srbi, sestre Srpkinje, srećan Vam praznik. Hristos Voskrese.

Stevo Valjić 19 04 009 Subotica obavezna improvizacija

Ipak neće biti kao što sam juče rekao, jer setio sam se jednog
drugog teksta na sto deset, možda i više stranica. E, to sam, napisao
pre 15 (petnaest) godina u jednom dahu. Samo treba da nadjem papire,
uzmem usisivač i malo pročistim ono što sam tada napisao… Baš me
interesuje kako sam pisao u prošlom veku. Nisam hteo da dam da se
naštampa u dvesta primeraka, jer je već tada mogao svako da izda knjigu.
U svakom slučaju, u medjuvremenu ću postaviti u nekoliko nastavaka tekst o
samoubicama. E sad, to je ili baljezgarenje ili esej o samoubicama. Ali,
jbg ne znam dje su papiri, tridesetak stranica. Ali zato imam audio zapis
radio Belgrado, Putevi Proze, ubi me ako znam koji program: prvi, drugi ili
treći. Devedesetih godina je urednica bila Radmila Gligić. Ja idiot, od 98.
naovamo prekinuo svaki kontakt s njom. Ako se dobro sećam sekretar je bio
Ljubomir Djukanov. Ako neko zna nešto o njima, bilo bi mi drago da mi se javi.
Dakle, napred u nove pobede, dok me volja ne napusti.
Valjić a Stevo Szobotka kétezer kilenc godina huszonhárom Január

Evo, spremam se od sutra, ili za koji dan,
da krenem sa pričom u nastavcima. Pokušaću
stranicu teksta svaki dan, što i nije neki
poduhvat vredan pažnje. Medjutim, bavim se
i nekim drugim stvarima, tekstovima itd. A
s vremena na vreme treba popiti i po koje pivo
od dve litre. Dakle, to je to. Ako ne krenem
danas sa tekstom, sutra verovatno, ali prekosutra,
u svakom slučaju u Nedelju, najkasnije Ponedelnik,
ali Utorak ili Sreda sto posto, hundert procent,
100%! Pa ajd tyao!!!
Stevo Valjič Subotica 22 01 2009