Hamzjakl

Nekako u poslednje vreme, poslednjih dana, ja krenuo sa fotkama moje klinke. Rekoh joj – nema frke, niko te neće prepoznati. A i ne treba da brine, jer ne nameravam da pravim izložbu njenih fotografija. Jednostavno sam naišao na ove fotke koje smo skenirali još prošle godine. No, preturajući po fotografijama (što mlade mamice danas ne moraju), a imam ih mali milion, sve po nekim albumčićima i kutijama gde samo skupljaju prašinu, planiram da ih sve skeniram i biće u računaru pa ih mogu za čas pregledati i uzeti onu koja mi je potrebna. Ali… nema većeg uživanja kada naidješ na neku fotkicu, vrtiš je medj prstima i kadikad ti kane suzica, i stid te je pred samim sobom… A ono vremena proletela, odletela…

Sva sreća i imam je i snimljenu kamerom, imala je godinu dana, danas dvadeset i jednu. Jbg. ne da sam toliko godina stariji, već pojma nemam šta sam radio svih ovih godina! Valjda sam i ja odrastao zajedno sa ostalom dečicom, doživljavao lepe ili manje lepe trenutke; planirao stvari za koje sam znao da se neće ostvariti. Bio sam sanjar, sanjar sam i sada i biću uvek sanjar, jer da nema snova ne bi bilo ni nas. S vremena na vreme, snove pretvaram u stvarnost, na papiru naravno, tj. na monitoru, u računaru, i bez obzira o kakvoj se temi radilo to jesu lepi snovi. Već rekoh u nekoliko navrata da želim najmanje još sto godina da sanjarim; dakle, još toliko ću uživati u lepoti odrastanja.

Stevo Valjić prva nedelja u mesecu martu Subotica

Danas sam hteo nešto drugo, ‘teo da postavim Clip, ali me mrzi da naučim kako se to radi, tako da ove stvari prepuštam šćeri mojoj, koja je danas trebala svratiti do ćaleta, ali izgleda da je sinoć kasno legla, a ja kao nemam srca da je probudim. I onda dobijem SMS od nje: „Ćale, danas ne mogu, jer je keva naprasno izmislila da idemo na kvantašku pijacu!“ Ja joj odgovorim da je sve u redu, vidimo se sutra. Dakle, ništa od „Klipova“ (kuruz meni, he, he!), inače snimio sam neke moje radove (maske) koje sam radio za pojedine kafiće, čak ima jedna „Snuker“ (bilijar) sala; u dva popodne ima da se vidim sa potencijalnim kupcem (jebiga, nije loše ako tu i tamo kapne, al’ nikako bre da pocuri ta lova, he, he!). Ako ništa drugo, makar da popijem pivo-dva-tri, vidim se sa nekim poznanicima; inače idem u „Majo“ bife, moja omiljena „krčma“, gde ću za jedno mesec-dva-tri napraviti omanju izložbu; mislim da će biti i dobra svirka i dobro druženje. Ma, vama iz Sabatkienzisa javim čim me napusti „lenjivoća“! Ostatku sveta plaćam prevoz do Subotice novoizgradjenom metro-linijom (podzemna, bre!)!!!

Apropo, BLOG. Napisah pre neki dan nešto o blogu i blogerima, ali sam odustao od postavljanja; još ću nekoga da uvredim, a nije mi do toga. Dakle, blog koji se otvorio, bio u funkciji mesec dana i onda je ugašen. Zašto? Ne znam! Ne znam ni zašto je pokrenut. No, koliko se sada sećam tih tekstova (ne želim da imenujem blog), naročito poslednjeg posta u kojem se autor tekstova, iznenada oprašta; nakon nekoliko dana blog je izbrisan, poništen. Sad… čovek da pomisli kako je autor spomenutog bloga izvršio (izvršila) samoubistvo. Ne znam, nije mi jasno! I „Drvena“ je rekla da se blogovi ne poništavaju. Dakle, ne dirajte blogove!

Stevo Valjić prva nedelja marta Subotica

Ajde, još pamtim kako se „hvata“ E-mol, ili D-dur, o lepom A-molu da ne gavarim! Onako paruski! A-7! To ti je onaj hvat kada kažiprstom stisneš u tom i tom polju četiri donje žice (dakle od dole pa nagore, bre) i bilo kojim prstom donju, najdonju, iliti prvu i najtanju žicu! E, to ti je neka vrsta septime! Do Re Mi Fa So La Si Do! C D E F G A H ! Trala la! Bre! Muzika! Pre jedno dvesta i pedeset godina, kada sam prvi put video da se bubnjevi sviraju iz nota… ma idji bre, napunio sam gaće i reko – nema šanse da se one silne timpane i ostale udaraljke sviraju iz nota! Ma jok, bre! Zvižduk (žvidačenje) u sedam il’ osam se notira, nekmoli lupanje u bubnjeve! Bre! Da se zna! I ima da se zna!

Sad… znam jednog tipa koji svira frulu ko što u reci voda teče. On sam kaže da je daleko od onog što ponajbolje u frulu svira, a svi mi znamo da Dugić svira najbolje. Znam i neke iz Subotice koji sviraju gudačke instrumente, a znam i jednu lepu ženu, plavušu, koja u flautu duva. I svi oni sviraju da mi medj oblacima duša lebdi. Priznajem da tamburaše ne poznajem, al’ mi šćera skakuće u jednom KUD-u, mislim da je kolo Bunjevačko, i čini mi se da cura i peva (naravski kad je ćale svojevremeno se muzikom bavio); šta ono ne pada podalje od stabla? Ona može s tamburašima da me poveže. Dakle, znam ove i znam one, i znam pojedince koji su dobri svirači. Znam… ali i ne znam! Možda je lako da ih spojim da odsviraju dve do tri stvari, iako su tvrde al’ talentovane glave u pitanju; no… da sam bolje naučio note… (aranžmane imam u glavi) ih, bre! Naterao bi ove muzičare da odsviraju neke stvari od Stounsa ili Dip Parpla. Istina, prič’o ja sa ovima što se bave ozbiljnom muzikom, a oni: „Ma ajde bre, nije to za nas…“ Ali gospodo draga, ja udaram gde ste najslabiji; možda uspem, možda ne…
Pa… ne može čovek baš sve da izgura, premda se dobro sećam kako sam „pratio“ nekolicinu popularnih pevača. Nedavno u Subotici bio Leo Martin, no ja bio sprečen da budem prisutan i da ga gledam. Pa… svejedno. Njega sam pratio na bas gitari i bio prateći vokal na Lastovu, čini mi se 1975 godine. Ih, naravno da se ja sećam tog dogadjaja, dok on… teško da se seća nekoga iz gomile od nekoliko hiljada muzičara koji su ga pratili… U današnje vreme dešava se da stanari iznad mog stana zapodenu svadju. To znam iz glasa mlade žene: Kad je ljuta „udara“ septimu!

Stevo Valjić prva nedelja u martu Subotiva

E da, moj druže. Tako je kako je, i ne može puno ni da se doda nit’ da se oduzme. Zašto? Zato što je tako isplanirano, a ako je isplanirano onda je red da se plan sprovede u delo. O čemu je reč? Reč je o onom drugom blogu gde želim isterati priču do kraja, ali tako da se držim nekih pravila tzv, kratke forme, no daleko od toga da ne rušim pravila koja su mi i te kako poznata. Dakle, svaka pričica je pričica za sebe, no ipak zbir tih pričica tvoriće, pre ili kasnije, celinu koja bi trebala zaokružiti lik „Malog Čoveka“, kako ja zovem junaka tih kratkih priča.

Priča se sastoji iz tri pasusa; u prvom se ima osam redaka, u drugom šest, dok u trećem jedva četiri. Dakle, sveukupno osamnaest redaka. Ako je devetnaest (kada razbijam okoštali ritam pripovedanja), tada se dogadjaju možda malčice vedrije stvari, ili pak manje interesantne. Skoro u svakoj pričici se pojavljuje rečenica koja naizgled ne pripada priči, medjutim ona jeste sastavni deo priče (primer u 1+1 – podatak da se u veš-kuhinji prošle godine obesila žena sa prvog sprata), no, ako sada otkrijem vezu koja se spominje u zagradi onda sam onaj idiot pevač koji u jednoj jedinoj pesmi demonstrira svo bogatstvo (Čarobna, evo ti primera za SVO i budi ubedjena da je ispravno) glasa svog, ili pevač koji inzistira na trećoj ili četvrtoj oktavi, kao: „Narode, jer čujete do kojih visina doseže moj glas!“ Gluposti! Ponajbolji svetski hitovi se sastoje od tri akorda. Recimo, G-dur, D-dur. E-mol; ili A-mol, C-dur, G-dur; ili dobar, stari rokendrol, E, A, G, sve u duru, a za refren se još doda H-dur! Sve ostalo je aranžman, vešto napisan, ili manje vešto… zavisi koliko smo strogi, koliko smo zahtevni, mislim i na izvodjače i na slušaoce, tj. publiku. Ako i jedni i drugi ne uživaju u onome što čine, to još ne znači da treba da se prestane sa svirkom, ili da se ne odlazi na koncerte, jer ovde se ne radi o aksiomi koliko para toliko muzike! Ovde se radi o ukusima o kojima se ne raspravlja; čini mi se da se istina vrti oko ovih stvari.

Stevo Valjić poslednja nedelja u februaru, pada kiša Subotica

Gledam, ovako, kroz prozor i vidim da je napolju sve belo; vidim i neke susede koji se vraćaju iz kupovine. Dobro su obučeni i obuveni. Dakle, vani je hladno. Sreća moja što imam sve što mi je za danas potrebno. Prekjučerašnji hleb stavim u rernu i za čas posla imam svežeg kruva. Ne bacamo kruh olako, kao nekada, u onim vremenima što ih smatramo kudikamo srećnijim od ovih koja sada preživljavamo. Važno je da se ima nečega u zamrzivaču, recimo smrznuta pileća ledja! Ima se luka crnog i malo krompira, soli i još nekih začina. Skuva se lepo paprikaš. Nije bozna šta, ali se ne ostaje gladan. U „ladnjari“ se nadje peršuna i šargarepe, iseckam na kolutove, iseckam i glavicu luka, češanj-dva, dodam dva-tri zrna graška, obojim boranijom žutom i zelenom, malo soli pa ubacim u kipuću vodu (supa je to bre!) govedju kockicu, što kupujem od ovih koji donose hranu iz Madjarske. Ručak je gotov, sve traje manje od četrdeset minuta.

I sad da kažem da život nije lep (iako je rečenica započeta slovom „I“). Za svaki dan da se ima parče hleba, krompir i pileća ledja, jes’ da brzo dosadi, no stomak se ne buni. Ah, da! Život nije samo hrana. Ima da se plati sve ostalo, račun do računa! Napokon, ipak je lakše misliti o nečem drugom ako je namiren stomak, jer ako je prazan nemere se spavati mirno, sledeći dan bude nalik košmarnim snovima. Niko ne voli košmarna prividjenja. Zato svaki nadolazeći dan pozdravljam kao svog najboljeg prijatelja. Bilo koja i kakva da su vremena, dobro je imati prijatelje, jer ako ne bude dana sutrašnjeg, loše se piše svakome od nas. Baš je dobar ovaj današnji dan.

Stevo Valjić prva nedelja februar Subotica

Znate ono kada navijači (oni pravi) skandiraji SVI U NAPAD SVI U NAPAD! Jbg. sad se nije radilo o takvom napadu; moj server kaže da mi je blog napadnut… I oni oma isključili, vratili me pre pola sata, ali nakon 24 sata za kojih sam ja badava slao mejl, i zivkao tamo neki mobilnjak… Dakle, juče od deset pre podne nemere bloga na mom monitoru. Šta da kažem, jebeš poslovnost! Naravno da ja nisam neka faca koja ima na hiljade poseta dnevno, no jebiga ipak sam platio DOMEN! Na onom drugom blogu gde pišem o gradskim temama baš šibam po ovakvim potezima i nečinjenju.

Onaj drugi blog je ok. moj računar je ok. sve je u redu, ali Hamzjakl se zeza. Izem li ga kada sam dao ovo glupavo ime, a nabijem na onu stvar idiote koji se bave glupavim napadima na male, beznačajne sajtiće, blogčiće… A velikih sajtova bezbroj…

Stevo Valjić lično i personalno Subotica

Pre nekoliko dana hteo sam na blog postaviti post koji nosi naslov ANTIČKA BAJKA. Radi se o jednom tekstu koji je napisan čini mi se 1997 godine, a možda i ranije, medjutim ono što je u ovom slučaju (za mene) važno to je to da je ovaj tekst deo jednog projekta koji smo odradili pre desetak godina, a Antička Bajka je podnaslov popratnog teksta koji se pročita pre otkrivanja eksponata, tj. skulpture od…

E… stigao sam do suštine koja me tera, primorava na oprez. Na oprez ne zbog neke eventualne tužbe (taman posla) ili protesta one druge strane, ovde se radi o elementarnom poštenju, poštenju s moje strane. Ne pada mi na pamet (niti sam se ikada koristio plagiranjem tudjih umotvorina) da objavim nešto što je deo jednog projekta u kojem sam bio učesnik a da nemam dogovor sa onom drugom stranom u projektu, tj. sa autorom skulpture. Dakle, dok ne sredim formalnosti oko svega ovoga (i hvala bogu što nisam preskočio ovu „formalnost“) Bajka ostaje na čekanju. Nisam preterano zainteresovan kako drugi poštuju nepisana pravila i prava drugih. Ja znam da ne bi bilo u redu da postavim tekst i možda čak pustim fotografiju već spomenute skulpture, jer istini za volju tekst ide uz skulpturu a takodje i obrnuto. Mejl sa molbom na pristanak da se Bajka objavi uz fotografiju glavnog objekta zbog kojeg se projekat i odradjivao, biće poslat ovih dana drugoj strani. Do tada uživajmo u bajkama kojih na netu ima napretek.

Stevo Valjić večernji sati Subotica

Evo, već nekoliko dana pripremam priču (dopola je napisana) o Kireškom potoku, zapravo potočiću. Kireš je u stvari venica naspram velikoj reci kao što su Dunav, Tisa, Sava i da ne nabrajam. Prezauzet sam ovih dana i nikako da dovršim priču u kojoj je reč o nekoliko ljudi koji su ostavili dosta toga ovom gradu, neki su još u životu i stvaraju, a oni drugi koji više nisu sa nama postali su legenda ovoga grada i spominjemo ih manje ili više, ali s vremena na vreme napišemo nešto što se i te kako tiče i njih.

Stevo Valjić kao podsetnik da se završi priča Subotica

Vidim, Odlomak Odlomka je posećen više no što sam mislio i nadao se, pa sad… mož’ bit’ da neko samo klikne i kad vidi ona sitna slova oma ode na ‘ladno piće ili sladoled. Da budem fer prema svima tako i prema sebi, uskoro ću skinuti postojeći tekst i postaviti makar tri frtalja od 60 minuta čitanja. Tu i tamo udenuću poneku fotku da se razbije jednoličnost gledanja u slova. Odlučio sam, budući imam gotovog teksta na 115 stranica, postaviću iz tri puta, po 40 stranica. Ne nameravam stalno da se ispravljam dokazujući time svoju lenjštavu stranu. Postavim prvi deo, postavim drugi deo i postavim treći deo i fertig! Basta! Gotovo, ne menjam ništa…
Inače red je da se zahvalim jednom „Mangupu“ koji je uradio par stvari na sajtu tako da ako neko ima komentar (bilo kakav) na Odlomak Odlomka, neka slobodno šakom udari po okruglom stolu od debelog stakla i kaže ako ima šta da kaže, ako neko ima dobar naslov, neka rekne, ne ujedam, dobacite bilo šta!, blanko čekove za falsifikovane novčanice i krivotvorene banknote, primam čak i one prastare dinare, ha ha ha! Zahvaljujem se takodje i Čarobnoj, jer bez nje ništa ne bi izgledalo kako izgleda. Dakle, rekao sam skoro sve što sam imao da reknem, ako sam nešto izostavio sigurno je zaboravnost po sredi i četvrtku, uostalom počeo sam šljakati na romanu po tri sata dnevno.

Ne znam da li sam spominjao ćaleta kao dobrog kartaša; u Odlomku sam toj temi čini mi se posvetio dva-tri reda. A ćale jeste bio strastveni kartaroš, mene je još kao petogodišnjaka naučio nekim igrama, mislim da sam pre čitanja knjiga naučio igrati jednu varijantu Bridža i još neke igre s kartama. Naravno da o ćaletovim partijama kartaškim takodje imam nekoliko pričica, ali o tom potom, možda samo da spomenem da je ćale na stare dane počeo da se karta sam ali u četvoro i bio je pravi doživljaj gledati ga kako se uživeo u ulogu svojih nekadašnjih kartaških pajtosa koji su ovaj svet napustili pre njega. Naravski, uvek je lakše pisati o stvarima koja su se zaista i dogodila a naša mašta je tek pomoćno sredstvo olovke medj prstima. Smatram da je lepo pročitati nešto o najdražima a da je to bilo napisano za vreme njihova života, jer naša stvarnost je time stvarnija no da ih samo nosimo u mislima našim.

Stevo Valjić večernji sati Subotica

Otkad je ljudi ratovi su se gubili, gubile se i bitke, a ono ipak nas ima podosta, svi smo na broju, zapravo čini mi se da nas ima previše. No, da se ne mešam u poslove bogova jer možda pripadam onima koji su prekobrojni. U čemu, pojma nemam, regule nisam ja pisao; tek pokušavam da pratim neka pravila i kad smatram da sam ih dobro naučio tada počinjem da ih kršim, jer nepisano je pravilo da se pravila krše kada se dobro upoznaju, savladaju, nauče se napamet u toj meri da ih neki nose u malom prstu. Ako imaju u palcu to je dobro, manje su poželjni oni koji imaju u kažiprstu, poput kaplara sa one znamenite kamenčuge u Adriji na kojem sam ostavio petnaest meseci tada još mladog života državi koja više ne postoji. Otkad je sveta mnoge su se države smenjivale na užarenoj pozornici istorije, zato i ne verujem u države, naročito ne kada neka faca smatra da je država on sam; takovima bih izgradio pusto ostrvo sred Palićkog jezera, nek’ izigravaju Napoleone, zabranio bih im plivanje budući je jezerska voda zagadjena fekalijama, premda Napoleoni čine sve da budemo mi oni koji plivaju ledjno u govnima. U stvari, hteo sam samo da kažem da sam našao onih desetak stranica Odlomka koji i nisu bili izgubljeni niti zagubljeni, već stajaše tamo gde sam ih metnuo pre ko zna koliko meseci. Dakle, uvod je bio dugačak samo zbog desetak listova, jer pravilo je da ono što nije izgubljeno ipak treba da bude pronadjeno.

Eto zašto ne beležim ideje; ako izgubim papirče sa beleškama ispada kao da ništa i nije bilo zapisano. Da sam pribeležio ideju za nastavak „Kafana AS(Lani)“, sada zasigurno ne bih pronašao papirče sa škrabotinama. Ovako imam u glavi dva momka, dva rodjena brata koji obožavaju pivo, pivopije dakle. Jedan od braće, onaj mladji poseduje izuzetnu sposobnost da po ukusu prepoznaje desetak vrsti piva, što i nije neko znanje premda ja uspevam prepoznati ono pivo koje nije „rogato“. Medjutim, mladji burazer zna znanje jer uspeva prepoznati vrstu piva po mirisu, ali tek sada dolazi do zapleta; verovatno još ima takvih koji se sećaju braon i zelenih boca. Ova potonja, po legendama, služila je za brojanje: svaka pedeseta boca je zelena, ili tako nekako iako se ne usudjujem zakleti se da je to bilo u pitanju. No, svejedno jer su se sa prisutnim gostima braća kladila da će mladji od njih po mirisu reći koje pivo je iz braon i koje iz zelene boce, sa povezom preko očiju. Tako je i bilo, Omer (vlasnik kafane) otvori boce iza šanka i sipa u krigle. Mladji brat omiriše jednu pa drugu kriglu i kaže: „Ova je iz zelene, a ova iz braon boce!“ A Omer kaže jeste. U šta su se kladili, u dve ture piva svakodnevno u kafani AS do kraja godine. I… kada se ovo dogadjalo! Mislim… beše zima, kraj januara, početak februara…
Ovo gore prepričano i nije ideja već nešto što se zaista i dogodilo. Naravno, ova storija zaslužuje tri do četiri stranice teksta. Zašto nisam razradio „Miris Zelenog“, što je radni naslov priče i nema veze sa „Cipelicom“… Rekoh već u nekoliko navrata da mi je namera da živim sto četrdeset i osam godina, ako bude koja više nemam ništa protiv. E sad, preda mnom još skoro sto godina što ih moram ispuniti pričama, a tu je i Odlomak Odlomka koji sam zeznuo u samom početku: treći nastavak je baš onaj deo koji nisam mogao da pronadjem iako ga nisam izgubio, tako je ispalo da umesto trećeg postavih četvrti nastavak. Ozbiljni su ovi poslovi, ja se postavio poprilično neozbiljno, ili (ajd’ da budem iskren) još čekam ponude za kladjenje!

Stevo Valjić nedelja uveče Subotica