Hamzjakl

Ovako smo svojevremeno zvali vodju Bijelog Dugmeta, a buraz i ja i nadalje ga zovemo Tregovič! Zašto? Pa… navika iz mladjih dana, da ne kažem čista zezancija, hebem li ga. E sad, gospon Goran napravio karijeru u staroj Jugi, i napravio još veću karijeru u svetu. Dakle, čovek drma u muzičkoj avliji našoj i svetskoj, medjutim… Gledam sinoć izbor naše pesme za Eurosong i, naravski, prepoznajem Tregoviča, sto posto njegov žanr, njegova muzika!

Evo, u ovim jutarnjim satima na internetu čitam kojekakve kritike, stručna mišljenja, nipodaštavanje i tako dalje! Dakle, Bregović je cenjen u svetu, kod nas ga pljuju ko poslednjeg uličara! Nije da obožavam njegove pesme, pa ni one tri koje sam sinoć čuo na državnoj televiziji. No, ovako smo imali mnogo čistija posla nego što je to bilo prošle godine na tzv. Beoviziji gde se moglo mućkati do mile volje. Ergo, imali smo Bregovića, i dobili smo Bregovića bez mućki i nameštaljki. I još da pljunem one koji su pljuvali iz inostranstva, a naši su ljudi! Brega uspeo u svetu, ovi što ga pljuvaše iz tog istog sveta… stvarno ne znam šta tamo traže?

Stevo Valjić poslednji dan druge nedelje u martu Subotica

…će ovaj kratki tekst, tj. naslov da se pojavi na Novom Blogovniku, a to je dobro, jer postoji realna mogućnost da tvoji, moji, naši tekstovi dopru do više ljudi no što ih je do sada čitalo, posećivalo i tako dalje, i tako dalje. Naravno, odavno sam odbacio veslo za sisanje, takodje me napustila naiva, što ne znači da ne verujem u mogućnost novih čitalaca/posetilaca prema blogovima na Novom Blogovniku!

Ujutru, kada skuvam kafu i čaj, uključim mašinu, preletim „novine“, pogledam da li ima komentara, pa kliknem na Blogovnik, pogledam šta ima novo, onda prelazim na moj blogovnik i redom kliknem na blogove koje redovno pratim. Verujem da su se blogeri već podelili medju sobom, dakle ono što mi ni do sada nije bilo interesantno neće biti ni nadalje interesantno, što se odnosi i na moj blog (moje blogove). Čisto sumnjam da ću zainteresovati druge blogere i ne treba biti previše mudar, jer se radi o sličnim ljudima, dakle ima nas svakakvih, kao što ima svakakvih blogova, a ja ih delim u tri kategorije: Dobre, Dobre i Dobre blogove, ergo svako svoj blog smatra dobrim a dobri su i oni blogovi koje prati. To je to! Naravno, dobro nam dodje neki novi agregator blogova; u stvari, hteo sam reći da u dvadeset ili pedeset novih blogova koje nisam pratio, veoma je moguće da ću naići na jednu ili dve interesantne „blogčine“, sajta ako to nekome bolje zvuči, na koje ću makar dva puta nedeljno da kliknem, a to je lep rezultat!

Stevo Valjić druga nedelja u martu Subotica

Prvo, čestitke svim ženama: curicama i curama, mladim ženama i svim ženama koje su ostale mlade; ženama u srednjim godinama i malo vremešnijim ženama, majkama i bakama, sestrama i poznanicama, ljubavnicama…

Dakle, dan žena! Dan kada muškarci kupuju cveće, kupuju poklone… U ovom kratkom postu, i pri kraju pisanja da kažem kako ja ne pripadam onima koji danas kupuju cveće. Dok sam bio u braku, moja sada već bivša supruga dobijala je buket najmanje jednom nedeljno. Ono što danas, drage žene, želim da poklonim, nalazi se na fotografiji.

Stevo Valjić druga nedelja u martu Subotica

Nekako u poslednje vreme, poslednjih dana, ja krenuo sa fotkama moje klinke. Rekoh joj – nema frke, niko te neće prepoznati. A i ne treba da brine, jer ne nameravam da pravim izložbu njenih fotografija. Jednostavno sam naišao na ove fotke koje smo skenirali još prošle godine. No, preturajući po fotografijama (što mlade mamice danas ne moraju), a imam ih mali milion, sve po nekim albumčićima i kutijama gde samo skupljaju prašinu, planiram da ih sve skeniram i biće u računaru pa ih mogu za čas pregledati i uzeti onu koja mi je potrebna. Ali… nema većeg uživanja kada naidješ na neku fotkicu, vrtiš je medj prstima i kadikad ti kane suzica, i stid te je pred samim sobom… A ono vremena proletela, odletela…

Sva sreća i imam je i snimljenu kamerom, imala je godinu dana, danas dvadeset i jednu. Jbg. ne da sam toliko godina stariji, već pojma nemam šta sam radio svih ovih godina! Valjda sam i ja odrastao zajedno sa ostalom dečicom, doživljavao lepe ili manje lepe trenutke; planirao stvari za koje sam znao da se neće ostvariti. Bio sam sanjar, sanjar sam i sada i biću uvek sanjar, jer da nema snova ne bi bilo ni nas. S vremena na vreme, snove pretvaram u stvarnost, na papiru naravno, tj. na monitoru, u računaru, i bez obzira o kakvoj se temi radilo to jesu lepi snovi. Već rekoh u nekoliko navrata da želim najmanje još sto godina da sanjarim; dakle, još toliko ću uživati u lepoti odrastanja.

Stevo Valjić prva nedelja u mesecu martu Subotica

Danas sam hteo nešto drugo, ‘teo da postavim Clip, ali me mrzi da naučim kako se to radi, tako da ove stvari prepuštam šćeri mojoj, koja je danas trebala svratiti do ćaleta, ali izgleda da je sinoć kasno legla, a ja kao nemam srca da je probudim. I onda dobijem SMS od nje: „Ćale, danas ne mogu, jer je keva naprasno izmislila da idemo na kvantašku pijacu!“ Ja joj odgovorim da je sve u redu, vidimo se sutra. Dakle, ništa od „Klipova“ (kuruz meni, he, he!), inače snimio sam neke moje radove (maske) koje sam radio za pojedine kafiće, čak ima jedna „Snuker“ (bilijar) sala; u dva popodne ima da se vidim sa potencijalnim kupcem (jebiga, nije loše ako tu i tamo kapne, al’ nikako bre da pocuri ta lova, he, he!). Ako ništa drugo, makar da popijem pivo-dva-tri, vidim se sa nekim poznanicima; inače idem u „Majo“ bife, moja omiljena „krčma“, gde ću za jedno mesec-dva-tri napraviti omanju izložbu; mislim da će biti i dobra svirka i dobro druženje. Ma, vama iz Sabatkienzisa javim čim me napusti „lenjivoća“! Ostatku sveta plaćam prevoz do Subotice novoizgradjenom metro-linijom (podzemna, bre!)!!!

Apropo, BLOG. Napisah pre neki dan nešto o blogu i blogerima, ali sam odustao od postavljanja; još ću nekoga da uvredim, a nije mi do toga. Dakle, blog koji se otvorio, bio u funkciji mesec dana i onda je ugašen. Zašto? Ne znam! Ne znam ni zašto je pokrenut. No, koliko se sada sećam tih tekstova (ne želim da imenujem blog), naročito poslednjeg posta u kojem se autor tekstova, iznenada oprašta; nakon nekoliko dana blog je izbrisan, poništen. Sad… čovek da pomisli kako je autor spomenutog bloga izvršio (izvršila) samoubistvo. Ne znam, nije mi jasno! I „Drvena“ je rekla da se blogovi ne poništavaju. Dakle, ne dirajte blogove!

Stevo Valjić prva nedelja marta Subotica

Ajde, još pamtim kako se „hvata“ E-mol, ili D-dur, o lepom A-molu da ne gavarim! Onako paruski! A-7! To ti je onaj hvat kada kažiprstom stisneš u tom i tom polju četiri donje žice (dakle od dole pa nagore, bre) i bilo kojim prstom donju, najdonju, iliti prvu i najtanju žicu! E, to ti je neka vrsta septime! Do Re Mi Fa So La Si Do! C D E F G A H ! Trala la! Bre! Muzika! Pre jedno dvesta i pedeset godina, kada sam prvi put video da se bubnjevi sviraju iz nota… ma idji bre, napunio sam gaće i reko – nema šanse da se one silne timpane i ostale udaraljke sviraju iz nota! Ma jok, bre! Zvižduk (žvidačenje) u sedam il’ osam se notira, nekmoli lupanje u bubnjeve! Bre! Da se zna! I ima da se zna!

Sad… znam jednog tipa koji svira frulu ko što u reci voda teče. On sam kaže da je daleko od onog što ponajbolje u frulu svira, a svi mi znamo da Dugić svira najbolje. Znam i neke iz Subotice koji sviraju gudačke instrumente, a znam i jednu lepu ženu, plavušu, koja u flautu duva. I svi oni sviraju da mi medj oblacima duša lebdi. Priznajem da tamburaše ne poznajem, al’ mi šćera skakuće u jednom KUD-u, mislim da je kolo Bunjevačko, i čini mi se da cura i peva (naravski kad je ćale svojevremeno se muzikom bavio); šta ono ne pada podalje od stabla? Ona može s tamburašima da me poveže. Dakle, znam ove i znam one, i znam pojedince koji su dobri svirači. Znam… ali i ne znam! Možda je lako da ih spojim da odsviraju dve do tri stvari, iako su tvrde al’ talentovane glave u pitanju; no… da sam bolje naučio note… (aranžmane imam u glavi) ih, bre! Naterao bi ove muzičare da odsviraju neke stvari od Stounsa ili Dip Parpla. Istina, prič’o ja sa ovima što se bave ozbiljnom muzikom, a oni: „Ma ajde bre, nije to za nas…“ Ali gospodo draga, ja udaram gde ste najslabiji; možda uspem, možda ne…
Pa… ne može čovek baš sve da izgura, premda se dobro sećam kako sam „pratio“ nekolicinu popularnih pevača. Nedavno u Subotici bio Leo Martin, no ja bio sprečen da budem prisutan i da ga gledam. Pa… svejedno. Njega sam pratio na bas gitari i bio prateći vokal na Lastovu, čini mi se 1975 godine. Ih, naravno da se ja sećam tog dogadjaja, dok on… teško da se seća nekoga iz gomile od nekoliko hiljada muzičara koji su ga pratili… U današnje vreme dešava se da stanari iznad mog stana zapodenu svadju. To znam iz glasa mlade žene: Kad je ljuta „udara“ septimu!

Stevo Valjić prva nedelja u martu Subotiva

E da, moj druže. Tako je kako je, i ne može puno ni da se doda nit’ da se oduzme. Zašto? Zato što je tako isplanirano, a ako je isplanirano onda je red da se plan sprovede u delo. O čemu je reč? Reč je o onom drugom blogu gde želim isterati priču do kraja, ali tako da se držim nekih pravila tzv, kratke forme, no daleko od toga da ne rušim pravila koja su mi i te kako poznata. Dakle, svaka pričica je pričica za sebe, no ipak zbir tih pričica tvoriće, pre ili kasnije, celinu koja bi trebala zaokružiti lik „Malog Čoveka“, kako ja zovem junaka tih kratkih priča.

Priča se sastoji iz tri pasusa; u prvom se ima osam redaka, u drugom šest, dok u trećem jedva četiri. Dakle, sveukupno osamnaest redaka. Ako je devetnaest (kada razbijam okoštali ritam pripovedanja), tada se dogadjaju možda malčice vedrije stvari, ili pak manje interesantne. Skoro u svakoj pričici se pojavljuje rečenica koja naizgled ne pripada priči, medjutim ona jeste sastavni deo priče (primer u 1+1 – podatak da se u veš-kuhinji prošle godine obesila žena sa prvog sprata), no, ako sada otkrijem vezu koja se spominje u zagradi onda sam onaj idiot pevač koji u jednoj jedinoj pesmi demonstrira svo bogatstvo (Čarobna, evo ti primera za SVO i budi ubedjena da je ispravno) glasa svog, ili pevač koji inzistira na trećoj ili četvrtoj oktavi, kao: „Narode, jer čujete do kojih visina doseže moj glas!“ Gluposti! Ponajbolji svetski hitovi se sastoje od tri akorda. Recimo, G-dur, D-dur. E-mol; ili A-mol, C-dur, G-dur; ili dobar, stari rokendrol, E, A, G, sve u duru, a za refren se još doda H-dur! Sve ostalo je aranžman, vešto napisan, ili manje vešto… zavisi koliko smo strogi, koliko smo zahtevni, mislim i na izvodjače i na slušaoce, tj. publiku. Ako i jedni i drugi ne uživaju u onome što čine, to još ne znači da treba da se prestane sa svirkom, ili da se ne odlazi na koncerte, jer ovde se ne radi o aksiomi koliko para toliko muzike! Ovde se radi o ukusima o kojima se ne raspravlja; čini mi se da se istina vrti oko ovih stvari.

Stevo Valjić poslednja nedelja u februaru, pada kiša Subotica

Gledam, ovako, kroz prozor i vidim da je napolju sve belo; vidim i neke susede koji se vraćaju iz kupovine. Dobro su obučeni i obuveni. Dakle, vani je hladno. Sreća moja što imam sve što mi je za danas potrebno. Prekjučerašnji hleb stavim u rernu i za čas posla imam svežeg kruva. Ne bacamo kruh olako, kao nekada, u onim vremenima što ih smatramo kudikamo srećnijim od ovih koja sada preživljavamo. Važno je da se ima nečega u zamrzivaču, recimo smrznuta pileća ledja! Ima se luka crnog i malo krompira, soli i još nekih začina. Skuva se lepo paprikaš. Nije bozna šta, ali se ne ostaje gladan. U „ladnjari“ se nadje peršuna i šargarepe, iseckam na kolutove, iseckam i glavicu luka, češanj-dva, dodam dva-tri zrna graška, obojim boranijom žutom i zelenom, malo soli pa ubacim u kipuću vodu (supa je to bre!) govedju kockicu, što kupujem od ovih koji donose hranu iz Madjarske. Ručak je gotov, sve traje manje od četrdeset minuta.

I sad da kažem da život nije lep (iako je rečenica započeta slovom „I“). Za svaki dan da se ima parče hleba, krompir i pileća ledja, jes’ da brzo dosadi, no stomak se ne buni. Ah, da! Život nije samo hrana. Ima da se plati sve ostalo, račun do računa! Napokon, ipak je lakše misliti o nečem drugom ako je namiren stomak, jer ako je prazan nemere se spavati mirno, sledeći dan bude nalik košmarnim snovima. Niko ne voli košmarna prividjenja. Zato svaki nadolazeći dan pozdravljam kao svog najboljeg prijatelja. Bilo koja i kakva da su vremena, dobro je imati prijatelje, jer ako ne bude dana sutrašnjeg, loše se piše svakome od nas. Baš je dobar ovaj današnji dan.

Stevo Valjić prva nedelja februar Subotica

Znate ono kada navijači (oni pravi) skandiraji SVI U NAPAD SVI U NAPAD! Jbg. sad se nije radilo o takvom napadu; moj server kaže da mi je blog napadnut… I oni oma isključili, vratili me pre pola sata, ali nakon 24 sata za kojih sam ja badava slao mejl, i zivkao tamo neki mobilnjak… Dakle, juče od deset pre podne nemere bloga na mom monitoru. Šta da kažem, jebeš poslovnost! Naravno da ja nisam neka faca koja ima na hiljade poseta dnevno, no jebiga ipak sam platio DOMEN! Na onom drugom blogu gde pišem o gradskim temama baš šibam po ovakvim potezima i nečinjenju.

Onaj drugi blog je ok. moj računar je ok. sve je u redu, ali Hamzjakl se zeza. Izem li ga kada sam dao ovo glupavo ime, a nabijem na onu stvar idiote koji se bave glupavim napadima na male, beznačajne sajtiće, blogčiće… A velikih sajtova bezbroj…

Stevo Valjić lično i personalno Subotica

Pre nekoliko dana hteo sam na blog postaviti post koji nosi naslov ANTIČKA BAJKA. Radi se o jednom tekstu koji je napisan čini mi se 1997 godine, a možda i ranije, medjutim ono što je u ovom slučaju (za mene) važno to je to da je ovaj tekst deo jednog projekta koji smo odradili pre desetak godina, a Antička Bajka je podnaslov popratnog teksta koji se pročita pre otkrivanja eksponata, tj. skulpture od…

E… stigao sam do suštine koja me tera, primorava na oprez. Na oprez ne zbog neke eventualne tužbe (taman posla) ili protesta one druge strane, ovde se radi o elementarnom poštenju, poštenju s moje strane. Ne pada mi na pamet (niti sam se ikada koristio plagiranjem tudjih umotvorina) da objavim nešto što je deo jednog projekta u kojem sam bio učesnik a da nemam dogovor sa onom drugom stranom u projektu, tj. sa autorom skulpture. Dakle, dok ne sredim formalnosti oko svega ovoga (i hvala bogu što nisam preskočio ovu „formalnost“) Bajka ostaje na čekanju. Nisam preterano zainteresovan kako drugi poštuju nepisana pravila i prava drugih. Ja znam da ne bi bilo u redu da postavim tekst i možda čak pustim fotografiju već spomenute skulpture, jer istini za volju tekst ide uz skulpturu a takodje i obrnuto. Mejl sa molbom na pristanak da se Bajka objavi uz fotografiju glavnog objekta zbog kojeg se projekat i odradjivao, biće poslat ovih dana drugoj strani. Do tada uživajmo u bajkama kojih na netu ima napretek.

Stevo Valjić večernji sati Subotica