Na ovom blogu postoji mnogo dokaza da nemam ništa protiv pasa i mačaka… u našim domovima, naravno! Osudjujem one ljude koji ne vode brigu o njima, i još više sam protiv onih koji ih muče i ubijaju! Ali, prvo me interesuju ljudi u ovoj državi, pa tek neki drvoredi i lutalice na četiri noge. Ljudski život, ako je izgubljen, nenadomestiv je, dok drvo uvek možemo posaditi, što ne znači da se ne treba boriti za drvorede, no… čovek da je na prvom mestu, jer čovek je onaj koji stvara normalnu državu, a ne drvored i ostale jeste važne stvari, ali koje bez čoveka ne znače puno. Zapravo, htedoh reći: UŽIVAJTE, ali nemojte preterivati u tom uživanju, tj. nemojte da se uživite sto posto u odbranama nekih stvari što nam se svakodnevno ponavljaju, jer postoje stvari koje se jave dvodnevno, ili svaki treći možda četvrti dan; danas je loše, sutra će biti bolje, prekjuče bilo svakako, prekosutra verovatno sve i svašta, a ima dana kada se ama baš ništa ne dogadja: Dosada živa! Uostalom, Duda je u poslednjem tekstu sve lepo opisala. Ako ne znate gde se Duda nalazi, kliknite u mom Blogovniku na DUDA, videćete i… UŽIVAJTE!

Stevo Valjić jul Subotica

Dakle, danas izležavanje, masiranje kreveta. Ima da me ovo vreme rikne po kratkom postupku! Ne verujem da se ostatak sveta u mom gradu oseća drugačije. Pogledam kroz prozor: Duva vetar i pada kiša. Napolju ni žive duše. Onima kojima nije ostalo za ručak ništa od juče, sada verovatno kuvaju. Oni koji imaju klopu u rezervi, verovatno rade isto što i ja. Čim završim baljezgarenje vraćam se u krevet da odspavam sat-dva, potom popijem kafu i džonjaža do daljnjeg, sve dok ne ogladnim. Posle klope još malo spavanja… Kada bude mrak pao na ulicu, okrenuću se na drugu stranu. Ih, NEDELJA! Ubi me vreme!

Stevo Valjić maj Subotica

Hebnem li ga, izgleda da mi se, poput kazne, vraćaju neke stvari iz dosadašnjeg života, zapravo stiže na naplatu način života, onaj koji sam svojevremeno upražnjavao. Sve češće mi padne pritisak, iako dnevno popijem i previše kafe; ima već dve godine kako mi trnu nožni prsti i tabani, a utrnulost se penje… Nije da sam neki donžuanski tip, tako da me to ne brine previše; mogu samo da se setim svoje pokojne bake, čaletove keve koja je znala opsovati da su se i kočijaši postideli: „Nek’ ti se osuši ona stvar medj nogama…!“ U poslednje vreme menjam režim ishrane, ali… jebiga, kad volim da pojedem, dobro da pojedem! E sad, da ne ispadne da kukam (u suštini, hebe mi se), ali nisam baš siguran da ću izgurati ono zacrtano: Da doživim sto pedeset godina! A baš mi jako malo fali, šta je devedeset i šest godina u usporedbi sa večnošću!

Stevo Valjić maj Subotica

Danas teško do Palića da skoknem biciklom; do subotičkog buvljaka… ajde, nekako i odem, no to je sve od „putovanja“. Sledeće godine, moja bliska rodjaka puni okruglo toliko i toliko godina; da se ostane kavalir i godine njene da se ne otkrivaju! Negde početkom leta, godine Gospodnje jedanaeste, ima da se vinemo u vazduh i avionom do Štutgarta! Nekako ću da izdržim onih sat i kusur u vazduhu, ali do Pešte kolima treba dva-tri sata… ajde, i to ću nekako izdržati i nakon desetak dana u returu iznova da se predje ista razdaljina pod istim uslovima. No dobro, biće već nekako, ali… Brine me onaj oblak sa Islanda, jebo ih njihov Vezuv koji pljucka onu prašinu u nebo! Ako potraje, a kažu da može i dve godine bljuvati vatru i duvati tamne oblake… E, ondak sam nahebo, jer do tamo moram stići, avionom il’ biciklom, svejedno! Mislim da je najbolje da se pripremim na biciklovanje. A kondicije nikad dosta, radi toga sada idjem biciklom do samousluge po pivo. Smatram da dobar početak zlata vredi, makar i bila ona zlatna boja piva.

Stevo Valjić maj Subotica

No, hebnem li ga, kod nas se mnoge stvari tumače kako kome odgovara. A to je ona usrana stvar da semafor ne važi za svakoga, bilo koga, bilo nikoga… na uvidjaju po gadnoj nesreći kada je „neko“ zgazio „nikoga“! Hebnem li ga stvarno! Čitam na netu, vidim na tel’viziji: cirka šest stotina ljudi (brojkama 600) izašlo na ulicu da iskažu svoje nezadovoljstvo zadovoljstvom vlasti! Jebiga!

Stevo Valjić prvi dan na kraju prve nedelje, a mesec je maj Subotica

Mogao bih nabrajati do zore, ali kao što rekoh: RADIM!

Stevo Valjić poslednja nedelja u aprilu Subotica

Mi, iz ovih krajeva, u ponedeljak idemo u polivanje lepšeg pola, parfemom ili onako gospodski sa kofama punim vode! He, he… lepi običaji! Nakon polivanja ima da se dele šarena jaja i naravno sledi krkanluk gore navedene hrane. Mislim… sve nekako se čeka utorak, povratak na staru dobru piletinu, pohovane šnicle, ljuti paprikaš sa „nokedlama“, pasulj čorbu sa rebarca suva, „mákos-tésztu” i možda u večernjim satima ‘leba sa mašću iz svinjokolja od pre mesec-dva… Eh, mislim… život je baš lep!

Stevo Valjić prva nedelja u aprilu Subotica

Mislim da je tematika na gornjoj fotografiji veoma aktuelna i istovremeno primamljiva; rekoh da nisam bogomoljac, ali volim da pojedem onu klopu koja se sprema za praznike! Dakle, ne pridržavam se svih običaja, no sećam se da je naša pokojna keva, bez obzira na ćaletova negodovanja, a i on siromah više nije medju živima i neka počivaju oboje u miru, ono što se vidi na fotki, skuvala već u petak (Veliki petak) rano popodne. Post? Da završim sa jednom ćaletovom uzrečicom koja je i meni postala omiljena: Neka posti onaj koji nema! Nemam ni ja, baš zbog toga i ne postim!

Stevo Valjić prva nedelja aprila Subotica

Možda nije štos što se vraćam u moje detinjstvo, ali red stvari tako nalaže. Ćale nas je mlatio kadgod mu se činilo da će to nama (burazu i meni) dobro činiti. Odrasli smo pored glavne gradske pijace, koja se i dan danas nalazi u centru Subotice. Kada su se prodavci razišli, ljudi koji su održavali pijacu, počeli bi sa pranjem pijace; jakim vodenim mlazom za čas bi odstranili nečistoću sa tezgi. Mi, klinci, naročito u vrelim letnjim danima, vrzmali bi se oko šmrka i često pretrčavali mlaz vode koji nas je hladio. No, sve što je lepo kratko traje. Naidje tako naš ćale i vide kako se „kupamo“! „Majku vam ovu i onu, marš kući!“ A kući smo se nadobijali batina o kojima ovi današnji klinci pojma nemaju. Da ne bude zabune, nisam zagovornik batinanja, ali smatram da su mnogi, počev od roditelja pa do njihovih „mezimaca“ zaslužili dva puta po deset po dupetu; a čini mi se, kuda ovaj svet ide, da ćemo u neko skorije vreme doživeti tužbe naših „malih“ seronja koji će nas tužiti (kao u Orvelovom Velikom Bratu) što smo se usudili dići glas na njih. Nazdarovlje!

Stevo Valjić četvrta nedelja u martu Subotica

Zapravo, hteo sam nešto drugo ispričati, no je u vezi sa obućom. Pre dve godine kupio cipele za dve ‘iljade d’nara! Kupio sam na kredu, tri meseca! E sad, nakon mesec dana idem sa šćerom da joj kupim cipele. Kaže ona da ima neka radnja u Gomboškom sokaku (lepa uličica u centru Subotice), gde se prodaju cipele i da je izbor velik. Odemo, ona (kao i svako žensko biće) razgleda sat vremena; razgledam i ja. Nakon pet minuta naidjem na „moje“ cipele od dve hiljade dinara, kupljene na tromesečnu otplatu. Ha, he! Kao da nema dovoljno idiota! Moram i ja da im se pridružim! „Moje“, već kupljene ali još neotplaćene cipele u ovoj radnji koštaju ni manje ni više: 990 dinara!

Stevo valjić treća nedelja u martu Subotica