Hamzjakl

Za Savu sam čuo, majke mi, prvi put pre neki dan. Pojma nisam imao da postoji. Naravno, poznajem nekolicinu njih koji se zovu – Sava! Jedan od njih je poznati akadamski vajar koji na faksu predaje i mojoj kćerki.

Ali, za ovog Savu sam zaista čuo bukvalno pre dan ili dva, možda tri, iako sam ovo ime upoznao još u ranom detinjstvu, no… sada Savu vidjam svaki dan, katkad kroz stakleni izlog prodavnice, katkad pod nečijom miškom, a katkad pored kontejnera ili baš u njemu, medju smećem i odbačenim stvarima; i ne osećam se dobro kad ga vidim sa svakakvim smećem. Možda je dobro što u Subotici nemamo Savu, jer ga mi zovemo Vekna. Eno ga gore na fotografiji. Ne bacajte ga!

Stevo Valjić avgust Subotica

Čitam kako se „raduje“ moja draga Dudica (Dudaelixir)! Malo uživa, malo pcuje, malčice se provodi… i teku joj dani zemaljski. Čitam kako se neki drugi žale da im kradu tekstove, i pitaju se da li vredi i dalje biti prisutan na BLOGOVSKOJ sceni; oni treći se svojski trude da odbrane neke drvorede i pse lutalice, kao da živimo u nekoj visokorazvijenoj zemlji, gde ljudi ne umiru od gladi… Ovo potonje za drvorede, ulične džukce i milijardu i po mačaka bez gazde i gazdarice najradije bacam u one prljave kontejnere na ulicama naših gradova!

Na ovom blogu postoji mnogo dokaza da nemam ništa protiv pasa i mačaka… u našim domovima, naravno! Osudjujem one ljude koji ne vode brigu o njima, i još više sam protiv onih koji ih muče i ubijaju! Ali, prvo me interesuju ljudi u ovoj državi, pa tek neki drvoredi i lutalice na četiri noge. Ljudski život, ako je izgubljen, nenadomestiv je, dok drvo uvek možemo posaditi, što ne znači da se ne treba boriti za drvorede, no… čovek da je na prvom mestu, jer čovek je onaj koji stvara normalnu državu, a ne drvored i ostale jeste važne stvari, ali koje bez čoveka ne znače puno. Zapravo, htedoh reći: UŽIVAJTE, ali nemojte preterivati u tom uživanju, tj. nemojte da se uživite sto posto u odbranama nekih stvari što nam se svakodnevno ponavljaju, jer postoje stvari koje se jave dvodnevno, ili svaki treći možda četvrti dan; danas je loše, sutra će biti bolje, prekjuče bilo svakako, prekosutra verovatno sve i svašta, a ima dana kada se ama baš ništa ne dogadja: Dosada živa! Uostalom, Duda je u poslednjem tekstu sve lepo opisala. Ako ne znate gde se Duda nalazi, kliknite u mom Blogovniku na DUDA, videćete i… UŽIVAJTE!

Stevo Valjić jul Subotica

Kako i ne bi kada napolju duva hladan vetar i pada kiša. Ovo mi je nalik na okasnelu jesen. Ne ustaje mi se, ali rado bih da popijem kafu. Inače, volim poslednji dan u nedelji, jer – premda nisam vezan bilo kakvim obavezama prema bilo kojem poslodavcu, ovaj današnji ima da provedem u krevetu. Juče mi bila šćera na ručku a ja spremio gomilu hrane, tako da zbog klope ne brinem. Dete mi došlo u pet sati, dakle više večera no ručak. Kasnije otišla taksijem u grad i… zaboravila kišobran, drugi u poslednjih pet-šest dana. Nedavno napunila dvadeset i prvu a već je zaboravna!

Dakle, danas izležavanje, masiranje kreveta. Ima da me ovo vreme rikne po kratkom postupku! Ne verujem da se ostatak sveta u mom gradu oseća drugačije. Pogledam kroz prozor: Duva vetar i pada kiša. Napolju ni žive duše. Onima kojima nije ostalo za ručak ništa od juče, sada verovatno kuvaju. Oni koji imaju klopu u rezervi, verovatno rade isto što i ja. Čim završim baljezgarenje vraćam se u krevet da odspavam sat-dva, potom popijem kafu i džonjaža do daljnjeg, sve dok ne ogladnim. Posle klope još malo spavanja… Kada bude mrak pao na ulicu, okrenuću se na drugu stranu. Ih, NEDELJA! Ubi me vreme!

Stevo Valjić maj Subotica

Nekako, valjda zbog ovih silnih praznika i velikih žderanja, počinjem osećati godine što sam ih ostavio za sobom. Nije da mislim da sam već mator čovek; tek sledećeg proleća punim pedeset i pet godina. Dakle, sada ima pedeset i četiri, zapravo nije prošlo ni mesec dana kako sam napunio onu četvorku iznad pedeset. Eto, ne mogu se pohvaliti da sam voleo ustajati iz kreveta, hvaliti se ne mogu ni sada. Mrzi me ustajati bilo koliko da je sati, no u poslednje vreme ne samo da me mrzi već mi je i teško izaći iz kreveta, sići sa kreveta. Boli me svaka koščica, zglobovi, članci na nogama, imam upalu mišića, usta su redovno suva… sve u svemu, kao da su me prebili na mrtvo ime; čak sanjam glupave snove, u stvari zloslutne snove u kojima me tuku uzduž i popreko.

Hebnem li ga, izgleda da mi se, poput kazne, vraćaju neke stvari iz dosadašnjeg života, zapravo stiže na naplatu način života, onaj koji sam svojevremeno upražnjavao. Sve češće mi padne pritisak, iako dnevno popijem i previše kafe; ima već dve godine kako mi trnu nožni prsti i tabani, a utrnulost se penje… Nije da sam neki donžuanski tip, tako da me to ne brine previše; mogu samo da se setim svoje pokojne bake, čaletove keve koja je znala opsovati da su se i kočijaši postideli: „Nek’ ti se osuši ona stvar medj nogama…!“ U poslednje vreme menjam režim ishrane, ali… jebiga, kad volim da pojedem, dobro da pojedem! E sad, da ne ispadne da kukam (u suštini, hebe mi se), ali nisam baš siguran da ću izgurati ono zacrtano: Da doživim sto pedeset godina! A baš mi jako malo fali, šta je devedeset i šest godina u usporedbi sa večnošću!

Stevo Valjić maj Subotica

Do moje dvadesete proputovao sam na hiljade kilometara; putovao uzduž i popreko, kolima, trajektima, vozom, avionom… Biciklom sam najdalje išao do pokojnog prijatelja, pesnika koji je kupio salaš na kilometar-dva od Ludaškog jezera. Čini mi se da je do tamo i nazad trebalo prekurblati pedesetak kilometara. Inače, salaš na dobrom mestu, prvi susedi na metara petsto, a dobrog vina kol’ko hoćeš i prodavali za sitne pare. Dešavalo se to druge ili treće godine poslednjeg desetleća prošloga veka. Bilo je poprilično lako, jer sam tada bio bezmalo dvadeset godina mladji i sigurno pola miliona orniji za putovanja.

Danas teško do Palića da skoknem biciklom; do subotičkog buvljaka… ajde, nekako i odem, no to je sve od „putovanja“. Sledeće godine, moja bliska rodjaka puni okruglo toliko i toliko godina; da se ostane kavalir i godine njene da se ne otkrivaju! Negde početkom leta, godine Gospodnje jedanaeste, ima da se vinemo u vazduh i avionom do Štutgarta! Nekako ću da izdržim onih sat i kusur u vazduhu, ali do Pešte kolima treba dva-tri sata… ajde, i to ću nekako izdržati i nakon desetak dana u returu iznova da se predje ista razdaljina pod istim uslovima. No dobro, biće već nekako, ali… Brine me onaj oblak sa Islanda, jebo ih njihov Vezuv koji pljucka onu prašinu u nebo! Ako potraje, a kažu da može i dve godine bljuvati vatru i duvati tamne oblake… E, ondak sam nahebo, jer do tamo moram stići, avionom il’ biciklom, svejedno! Mislim da je najbolje da se pripremim na biciklovanje. A kondicije nikad dosta, radi toga sada idjem biciklom do samousluge po pivo. Smatram da dobar početak zlata vredi, makar i bila ona zlatna boja piva.

Stevo Valjić maj Subotica

Mislim… htedoh preskočiti ovaj dan, jer i moje dete otišlo tamo negde gde se radi roštilj; društvo se dogovorilo, nabacili koji dinar, muški više, žene manje. To što je meni ovaj dan nalik svim drugim danima, nimalo ne menja suštinu praznika. Osim… osim tumačenje praznika.

No, hebnem li ga, kod nas se mnoge stvari tumače kako kome odgovara. A to je ona usrana stvar da semafor ne važi za svakoga, bilo koga, bilo nikoga… na uvidjaju po gadnoj nesreći kada je „neko“ zgazio „nikoga“! Hebnem li ga stvarno! Čitam na netu, vidim na tel’viziji: cirka šest stotina ljudi (brojkama 600) izašlo na ulicu da iskažu svoje nezadovoljstvo zadovoljstvom vlasti! Jebiga!

Stevo Valjić prvi dan na kraju prve nedelje, a mesec je maj Subotica

Evo, šljakam! Radim, dirinčim, prljam ruke, zauzet sam, nemam vremena, fali mi nekoliko sati, dan je kratak…

Mogao bih nabrajati do zore, ali kao što rekoh: RADIM!

Stevo Valjić poslednja nedelja u aprilu Subotica

Ona fotka od juče… mislim, ono što je bilo na fotki sada je skuvano, zapravo skuvano je podosta više od onoga što se dalo videti na toj slici, i mogu da kažem da je podosta toga već pojedeno. E sad, će da se jede i sutra, i prekosutra ista ili slična hrana.

Mi, iz ovih krajeva, u ponedeljak idemo u polivanje lepšeg pola, parfemom ili onako gospodski sa kofama punim vode! He, he… lepi običaji! Nakon polivanja ima da se dele šarena jaja i naravno sledi krkanluk gore navedene hrane. Mislim… sve nekako se čeka utorak, povratak na staru dobru piletinu, pohovane šnicle, ljuti paprikaš sa „nokedlama“, pasulj čorbu sa rebarca suva, „mákos-tésztu” i možda u večernjim satima ‘leba sa mašću iz svinjokolja od pre mesec-dva… Eh, mislim… život je baš lep!

Stevo Valjić prva nedelja u aprilu Subotica

Prošli neki srećni dani, čini mi se da pristižu neki srećni dani. Uskrs je na pragu i premda nisam bogoljubiv, a ne sećam se ni dana kada sam poslednji put bio u crkvi, ipak volim praznike, bili oni državni ili verski, meni je skoro svejedno. Kada su praznici i klopa na stolu valja da bude praznična.

Mislim da je tematika na gornjoj fotografiji veoma aktuelna i istovremeno primamljiva; rekoh da nisam bogomoljac, ali volim da pojedem onu klopu koja se sprema za praznike! Dakle, ne pridržavam se svih običaja, no sećam se da je naša pokojna keva, bez obzira na ćaletova negodovanja, a i on siromah više nije medju živima i neka počivaju oboje u miru, ono što se vidi na fotki, skuvala već u petak (Veliki petak) rano popodne. Post? Da završim sa jednom ćaletovom uzrečicom koja je i meni postala omiljena: Neka posti onaj koji nema! Nemam ni ja, baš zbog toga i ne postim!

Stevo Valjić prva nedelja aprila Subotica

I da je naslov iz raja stigao do nas, mislim da šamar ili deset po turu nemaju veze sa edenom. Gledam ove današnje klince, ove izmedju deset i dvadeset godina. Osnovci mlate jedan drugog, ovi nešto stariji bodu se noževima i pucaju na sve i svašta… Naravno, čast izuzecima, ali ti izuzeci sigurno nisu njihovi roditelji, koji u današnje vreme ne smeju šamarčić da lupe mangupu jerbo će država da ih kazni. Dabome da će u nekim slučajevima od mangupa postati delikvent, jer pored ispravnog puta vijuga i ona staza koju zovemo stranputicom.

Možda nije štos što se vraćam u moje detinjstvo, ali red stvari tako nalaže. Ćale nas je mlatio kadgod mu se činilo da će to nama (burazu i meni) dobro činiti. Odrasli smo pored glavne gradske pijace, koja se i dan danas nalazi u centru Subotice. Kada su se prodavci razišli, ljudi koji su održavali pijacu, počeli bi sa pranjem pijace; jakim vodenim mlazom za čas bi odstranili nečistoću sa tezgi. Mi, klinci, naročito u vrelim letnjim danima, vrzmali bi se oko šmrka i često pretrčavali mlaz vode koji nas je hladio. No, sve što je lepo kratko traje. Naidje tako naš ćale i vide kako se „kupamo“! „Majku vam ovu i onu, marš kući!“ A kući smo se nadobijali batina o kojima ovi današnji klinci pojma nemaju. Da ne bude zabune, nisam zagovornik batinanja, ali smatram da su mnogi, počev od roditelja pa do njihovih „mezimaca“ zaslužili dva puta po deset po dupetu; a čini mi se, kuda ovaj svet ide, da ćemo u neko skorije vreme doživeti tužbe naših „malih“ seronja koji će nas tužiti (kao u Orvelovom Velikom Bratu) što smo se usudili dići glas na njih. Nazdarovlje!

Stevo Valjić četvrta nedelja u martu Subotica