Hamzjakl

Pesnici znaju za jedan efikasan trik: Ako ne znaš kako da završiš pesmu, završi sa onim čime si počeo! Dakle: Postavljeno! Naravno, i stolovi se postavljaju… za ručak! Ja sam najzad postavio LIKOVNU ENCIKLOPEDIJU! (Baci pogled na onu gornju liniju gde piše: Početak, Likovna Enciklopedija… itd.) Upotrebio sam onaj trik počni i završi nakon godinu dana (mislim na ubacivanje teksta u računar)!

Ovu (SF) priču sam napisao krajem 1982 godine, u Sirius poslao sledeće (čini mi se da je bio mesec mart) a ovi objavili u „Studenome“! Bilo mi je interesantno ponovo čitati nešto što je napisano pre ravno trideset godina, a bile su mi čudne i neke reči koje sam tada, u to vreme, upotrebljavao pri pisanju. I pravopis je iz tih vremena (ništa nisam menjao, niti ispravljao). Možda da dodam da sam za ovu priču dobio BOGOVSKI honorar, a takav se danas više ne isplaćuje, zapravo – uopšte se ne plaća! Dužan sam još reći da neću objašnjavati šta je bio Sirius (mislim da ga ima u vikipediji) i, jasno – prvi moji koraci sa pisanjem spadaju u žanr naučne fantastike, a dobro je znati da se neke stvari ni danas ne menjaju: Ako nisi dobar sa naukom, onda probaj sitnim trikovima! Inače, originalni tekst je potpisan mojim pravim imenom i prezimenom. Da, da! Potpisujem se kako mi je volja! A onaj trik koji upotrebljavaju pesnici, pa… priču sam završio kako sam i počeo!

Stevo Valjić januar najnovije godine Subotica

O, da! Dešava se. U poslednje vreme dešava se podosta često… češće, zapravo. Kako nam minu godine, a mi sve stariji, desi se da nam neko ode, onako iznenada. Ta, pa ko očekuje, gledajući kroz prozor u dalj, da će nas napustiti onaj od koga smo ponajmanje očekivali da ode i da odatle kamo je otišao, nikada se ne vrati.

A meni se dešava da vest o nečijoj smrti okasni; i dok najzad na moj prag stigne i kucne tužnu vest na vrata koja nerado otvaram, jer ne gotivim loše vesti, žalost me obori s nogu, na kojima ionako teško hodam. Pre desetak dana, ode čovek od mene mladji dve nedelje; čovek koji je radio sa knjigama; a onaj koji se kupao u knjigama, baš kao bogomdani bibliotekar, nemere da je bio loš čovek. Neka počiva u miru. Na moju veliku žalost, u skoro isto vreme saznadoh i za smrt čoveka koji je svojevremeno puno radio na mojim tekstovima, a preminuo koncem prošle godine. I njemu slava večna. Loša vest je oduvek stizala tamo gde se uputila, a loša vest kada kasni, redovito pada kao dvostruka žalost.

Stevo Valjić jun Subotica

U poslednjih desetak i kusur dana, ode mi snaga na puki gubitak vremena. Premda odavno znam da vreme nije jednako za sve nas, jer za tebe ono prolazi brže, za mene sporije, ili je baš obrnuto, tebi sporije, meni brže, svejedno se bavim njime, i ne samo ja već svi mi. Vreme je isto samo za časovnike, zidne ili ručne satove, koji opet ili žure, ili kasne, pohaba im se mehanizam, ili ih zaboravimo naviti.

Danas sam na onu gornju liniju postavio naslov LIKOVNA ENCIKLOPEDIJA! Radi se o SF priči od pre trideset godina, a priča je objavljena u časopisu „SIRIUS“ 1983 g. Ova priča govori o jednom od mogućih protoka „vremena“. Medjutim, caka je u tome što prvo moram ukucati u mašinu tekst, i kada budem i to uradio, postaviću ga u onaj gornji naslov. Zašto ovo radim na ovakav način? Poznato je da na blogovima ne volim dugačke tekstove; onaj koga interesuje tekst, (za nekoliko dana) kliknuće na taj naslov, i ako bude i volje imao, pročitaće (petnaestak kucanih stranica A-4 formata)! Do tada, želim Vam lepo i ugodno vreme, prolazilo vam ono sporo ili malo brže!

Stevo Valjić april Subotica

I ode Nevenko, bez pozdrava; ode on na onaj svet bez jedne noge; ode Nevenko, ne priznajući da je život borba, ili možda i nešto više od borbe. Sahranili ga pre tri nedelje, i splet okolnosti je krivac što na sahrani nisam bio, jer nisam ni znao.

Pre godinu dana odsekli mu jednu nogu. Lekarska greška, zakasnela dijagnoza? Kažu, bila je to ona tipična „pušačka“ noga. Strastveni pušači, raspitajte se šta znači takva noga, i odakle naziv za takvu nogu. Kažu još da je Nevenko izgubio volju za životom, a poznavao je pola grada, druga polovina njega poznavala. Ali… eto, život je za neke prava tragedija, za druge radost i pesma. Jednom, kada budem pri raspoloženju boljem od sadašnjeg, reći ću par reči više o Nevenku. Ovom prilikom ovoliko o njemu je dosta. Nevenko, druže moj, neka ti je večna slava!

Stevo Valjić april Subotica

Hebem li ga, kada ne znam kako se linkuje! Nikako da zapamtim kako da link umetnem u tekst, zapravo – izgleda da me mrzi da upamtim ovu prostu operaciju! No, svejedno. Link sam spomenuo zbog toga, što želim skrenuti pažnju na „Zelenin“ tekst o trnčicama, ili ti balvanima u oku. Ako nekoga interesuje njen tekst, a ovaj moj tekst proizilazi iz njenog (premda mislim da svi znaju „Zelenu Cipelicu“, koja s vremena na vreme ofarba svoju sobu u neke druge boje), neka klikne na njeno ime u mom blogovniku.

Dakle, šta sam ono hteo reći? Htedoh dati dobar savet pivopijama, tako da na kraju budu sve mačke na broju, a psi neka nastave da laju. Pivopije drage, ako neko od vas ovih dana bude imao sedam pogodaka na lutriji, ima da dobije velike pare, a sa velikim parama nikada nije lako. Ergo, te pare bi valjalo uložiti u dobru stvar, a dobre stvari su retke zverke. Naravno da znam kako bi svi bili pametni sa tom lovom, ali ja sam pametniji! Lepo se u radnji kupi gajba piva, i dok se to pivo pijucka, intenzivno se razmišlja u šta pametno da se ulože pare! Pare, bre! Do večeri ima gajba piva da se popije, i bogami i da se od tog piva opije. No problemas! Sutra samo treba ponoviti prethodni dan; i tako nastaviti dan za danom, jer ko je još čuo da se umire od gajbe piva, osim ako nekome na glavu padne, he, he, he! Dakle, ako ni nakon dve ili tri nedelje ne padne odluka gde da se pare ulože, već je veliki uspeh što su pare na broju, u džepu bre!

Čini mi se da sam ovu temu već obradio u prošlosti, ali kako uložiti pare koje bi se na lutriji dobile… velika je tema. Ako ostatku sveta nisam pomogao, pivopijama jesam… nadam se. Na kraju krajeva, nikada nismo mi oni kojima se sreća dogadja, ali ako si pivopija, porazmisli dobro o ovom predlogu.

Stevo Valjić kraj marta Subotica

Ovaj INTERNET me već danima stavlja na probu! Pre desetak dana bilo problema sa guglom; majstori valjda otklanjali problematiku, premda se meni činilo da sede u nekoj kafani i lumpuju uz rakiju i pivo! Onda sam odlučio da (nakon što su majstori najzad otklonili kvarove na vezama) počnem kratke zapise o klopama. Medjutim, ono što ni nadalje ne mogu to je da ČAROBNU ne mogu da čitam, a probao sam njen blog otvoriti i kod onih gde se ona nalazi u blogovnicima, medjutim…

Vidim da tu i tamo ljudi (koje pratim) jesu nespokojni, jer svašta im se dogadja, ili njima ili drugima na koje su osetljivi. Dobro je biti osećajna osoba, ne i osetljiva, premda tu slabu osobinu skoro svako od nas poseduje, neko manje, neko više uspeva da skrije od ostatka sveta šta se u njemu dogadja. Toliko si slab koliko ne uspevaš sakriti, a toliko si jak koliko ti uspeva ne pokazati! Najbolje je u sebi uzvikivati: nestanite, smrtnici jedni! Da, da! Lepo bi bilo večno živeti, kao u onoj glupavoj seriji o Gorštacima, ali… Ali, bolje da se pomučimo sa sto muka, no da nam dani teku poput dosadne reke, i kad pometemo neke naše muke, lepo da ih metnemo u papirnu kesu, kao što rekoh Cipelici zelenoj, jer dobro je biti ekologičan. Što manje smeća u nama, tim više otpada na onoj velikoj gomili što je smetilištem zovemo!

Stevo Valjić oktobar Subotica

Za Savu sam čuo, majke mi, prvi put pre neki dan. Pojma nisam imao da postoji. Naravno, poznajem nekolicinu njih koji se zovu – Sava! Jedan od njih je poznati akadamski vajar koji na faksu predaje i mojoj kćerki.

Ali, za ovog Savu sam zaista čuo bukvalno pre dan ili dva, možda tri, iako sam ovo ime upoznao još u ranom detinjstvu, no… sada Savu vidjam svaki dan, katkad kroz stakleni izlog prodavnice, katkad pod nečijom miškom, a katkad pored kontejnera ili baš u njemu, medju smećem i odbačenim stvarima; i ne osećam se dobro kad ga vidim sa svakakvim smećem. Možda je dobro što u Subotici nemamo Savu, jer ga mi zovemo Vekna. Eno ga gore na fotografiji. Ne bacajte ga!

Stevo Valjić avgust Subotica

Čitam kako se „raduje“ moja draga Dudica (Dudaelixir)! Malo uživa, malo pcuje, malčice se provodi… i teku joj dani zemaljski. Čitam kako se neki drugi žale da im kradu tekstove, i pitaju se da li vredi i dalje biti prisutan na BLOGOVSKOJ sceni; oni treći se svojski trude da odbrane neke drvorede i pse lutalice, kao da živimo u nekoj visokorazvijenoj zemlji, gde ljudi ne umiru od gladi… Ovo potonje za drvorede, ulične džukce i milijardu i po mačaka bez gazde i gazdarice najradije bacam u one prljave kontejnere na ulicama naših gradova!

Na ovom blogu postoji mnogo dokaza da nemam ništa protiv pasa i mačaka… u našim domovima, naravno! Osudjujem one ljude koji ne vode brigu o njima, i još više sam protiv onih koji ih muče i ubijaju! Ali, prvo me interesuju ljudi u ovoj državi, pa tek neki drvoredi i lutalice na četiri noge. Ljudski život, ako je izgubljen, nenadomestiv je, dok drvo uvek možemo posaditi, što ne znači da se ne treba boriti za drvorede, no… čovek da je na prvom mestu, jer čovek je onaj koji stvara normalnu državu, a ne drvored i ostale jeste važne stvari, ali koje bez čoveka ne znače puno. Zapravo, htedoh reći: UŽIVAJTE, ali nemojte preterivati u tom uživanju, tj. nemojte da se uživite sto posto u odbranama nekih stvari što nam se svakodnevno ponavljaju, jer postoje stvari koje se jave dvodnevno, ili svaki treći možda četvrti dan; danas je loše, sutra će biti bolje, prekjuče bilo svakako, prekosutra verovatno sve i svašta, a ima dana kada se ama baš ništa ne dogadja: Dosada živa! Uostalom, Duda je u poslednjem tekstu sve lepo opisala. Ako ne znate gde se Duda nalazi, kliknite u mom Blogovniku na DUDA, videćete i… UŽIVAJTE!

Stevo Valjić jul Subotica

Kako i ne bi kada napolju duva hladan vetar i pada kiša. Ovo mi je nalik na okasnelu jesen. Ne ustaje mi se, ali rado bih da popijem kafu. Inače, volim poslednji dan u nedelji, jer – premda nisam vezan bilo kakvim obavezama prema bilo kojem poslodavcu, ovaj današnji ima da provedem u krevetu. Juče mi bila šćera na ručku a ja spremio gomilu hrane, tako da zbog klope ne brinem. Dete mi došlo u pet sati, dakle više večera no ručak. Kasnije otišla taksijem u grad i… zaboravila kišobran, drugi u poslednjih pet-šest dana. Nedavno napunila dvadeset i prvu a već je zaboravna!

Dakle, danas izležavanje, masiranje kreveta. Ima da me ovo vreme rikne po kratkom postupku! Ne verujem da se ostatak sveta u mom gradu oseća drugačije. Pogledam kroz prozor: Duva vetar i pada kiša. Napolju ni žive duše. Onima kojima nije ostalo za ručak ništa od juče, sada verovatno kuvaju. Oni koji imaju klopu u rezervi, verovatno rade isto što i ja. Čim završim baljezgarenje vraćam se u krevet da odspavam sat-dva, potom popijem kafu i džonjaža do daljnjeg, sve dok ne ogladnim. Posle klope još malo spavanja… Kada bude mrak pao na ulicu, okrenuću se na drugu stranu. Ih, NEDELJA! Ubi me vreme!

Stevo Valjić maj Subotica

Nekako, valjda zbog ovih silnih praznika i velikih žderanja, počinjem osećati godine što sam ih ostavio za sobom. Nije da mislim da sam već mator čovek; tek sledećeg proleća punim pedeset i pet godina. Dakle, sada ima pedeset i četiri, zapravo nije prošlo ni mesec dana kako sam napunio onu četvorku iznad pedeset. Eto, ne mogu se pohvaliti da sam voleo ustajati iz kreveta, hvaliti se ne mogu ni sada. Mrzi me ustajati bilo koliko da je sati, no u poslednje vreme ne samo da me mrzi već mi je i teško izaći iz kreveta, sići sa kreveta. Boli me svaka koščica, zglobovi, članci na nogama, imam upalu mišića, usta su redovno suva… sve u svemu, kao da su me prebili na mrtvo ime; čak sanjam glupave snove, u stvari zloslutne snove u kojima me tuku uzduž i popreko.

Hebnem li ga, izgleda da mi se, poput kazne, vraćaju neke stvari iz dosadašnjeg života, zapravo stiže na naplatu način života, onaj koji sam svojevremeno upražnjavao. Sve češće mi padne pritisak, iako dnevno popijem i previše kafe; ima već dve godine kako mi trnu nožni prsti i tabani, a utrnulost se penje… Nije da sam neki donžuanski tip, tako da me to ne brine previše; mogu samo da se setim svoje pokojne bake, čaletove keve koja je znala opsovati da su se i kočijaši postideli: „Nek’ ti se osuši ona stvar medj nogama…!“ U poslednje vreme menjam režim ishrane, ali… jebiga, kad volim da pojedem, dobro da pojedem! E sad, da ne ispadne da kukam (u suštini, hebe mi se), ali nisam baš siguran da ću izgurati ono zacrtano: Da doživim sto pedeset godina! A baš mi jako malo fali, šta je devedeset i šest godina u usporedbi sa večnošću!

Stevo Valjić maj Subotica