Hamzjakl

A usput gledam tenis i divim se ovom našem kako je zaradio samo na igranju ovog sporta preko 16 miliona dolara, medjutim on tvrdi kao bolestan je, muku muči sa zdravljem, i… jebiga, verujem ja, samo ne verujem da neko bolestan može šljakati u fabriki nekoj, gde se radi na normu i tako dalje, da neko ne pomisli kako sam protiv ovog našeg „pametnog“ igrača koji mal’ne k’o invalid zgrće miljune dolara i evra.

Zapravo, hteo sam kasti da me s vremena na vreme nerviraju ovi sa „zidnim“ novinama na wordpress-u. Te prdnuo šef, gradonačelnik krade, ajde da im jebemo sve po spisku i tako… slični tekstovi. Kliknem na onog mog ljubljenog Dodočka, da vidim ko je šta postavio na svoj blog, a to se da videti ako i ja imam jedan blogčić na spomenutom Wpress-u! Dakle, kliknem i vidim „zidne novine“ iz raznih mesta u Srbiji. Hoće ljudi da i ostatak zemlje sazna šta se dogadja u njihovoj selendri. E sad, i ja imam onaj drugi, gradski blog, gde se svaki božlji dan pojavi po jedan tekst, ali na ovom wordiću mogu da pročitam kako je njiva preorana, okrečena fasada gradske kafane, ovaj izjebo onog drugog, fuj ova partija, fuj ona stranka, i…
Da skratim, odlučih da Dodo lane neku glupost svakih pola sata, jer ionako nam serviraju gomilu gluposti! Mogu oni, može i Dodo! Lepi pozdravi!

Stevo Valjić maj na izmaku Subotica

Pojma nemam šta zapravo znači naslov. Verovatno neki medjuidiotizam je u pitanju! Totalno ispao iz ritma. Kada je frka sa blogom, imaš ga nemaš ga, tu je pa nije tu, zašto nije tu, tj. ovde, nego tamo negde u maminoj… i tako dalje, jbg. ja se idiot iznerviram i ispadnem iz one forme koju sam sam sebi nametnuo, a to baš nije lako, jer to je taj osećaj koji te u nebo nosi, kada letiš poput putničkog aviona krcatog putnicima koji su uplatili destinaciju punu egzotike i stranih no priželjkivanih mirisa…

Dakle, tražim ritam, onaj koji sam imao, u kojem sam bio prošle i pretprošle nedelje, a i ranije. Za „Malog Čoveka“, što ga „Dodo“ piše… stao mi mozak, iako sam u glavi imao dva-tri nastavka te priče, ali… Volim da te pričice sazru u mojoj tintari, pa ih ukucam u računar, preletim još jednom, ispravljam, brišem, dodam i tako dalje. Onda naštampam i ostavljam dan-dva u „fridžideru“, da se ohladi, da se slegne… Kasnije pročitam, brišem, precrtam, dopišem, izbacim ili ubacim neku rečcu, skratim rečenicu i… treba u toj kratkoj priči da bude nešto što liči na „uljeza“ iako nije jer taman pripada tamo gde sam ga i nameravao staviti. Onda unesem ispravke i prepravke u komp, smislim fotografiju koja ide uz priču, poledjina je uvek ista i trudim se da ne bude previše toga na fotki; neka vrsta minimalizma koja uprkos tome ima svoju aromu. Evo, baš sam se malopre mučio da napišem pričicu o Malom Čoveku, koju treba sutra, u petak, da postavim na onaj drugi blog i… uspeo sam da stignem do sredine drugog reda. Tajac, tišina, (ne)mir, ne znam kako dalje, tako da sam na brzaka smislio ovaj Interludorijum, tek onako malo da razradim prste i namažem moždane vijuge i za jedno sat-dva-tri vratim se pisanju Malog Čoveka. Već imam i naslov „Medjuigra“; zapravo znam šta želim napisati, ali… Sad je pola sedam uveče. Idem da odspavam. Videću kasnije; znam da ću svakako uraditi i tu nema frke. Ono što svima govorim koji pišu: važno je da si nešto napisao, da si obradio neku temu, da si rekao nešto i da to nešto ne traje duže od jedne cigarete ili ispijanja jutarnje ili bilo kadaikakve kafe!

Stevo Valjić poslednja nedelja u februaru Subotica

Nije da mi ide previše loše ili odviše dobro, jer od dobroga nikada dosta. Poznato je da izmedju dve krajnosti – siromaštva i bogatstva – postoji sredina, ona zlatna! Problem se nalazi u tome kako doseći tu zlatnu sredinu, ugurati se medju srećnike koji uspešno balansiraju na motki (batini?) čije krajeve krasi bogatstvo i siromaštvo. Oni koji su bogati i ne znaju šta će s parama, priželjkuju da ostatak sveta bude siromašan, jer ako nema siromaštva nema ni bogatstva. Oni siromašni bi odreda da budu bogati i kao oni bi znali sa parama, medjutim – čim pre svi bogati ono ne ostade siromaha! Eh, nije tako zapisano u velikoj knjizi verovanja u mogućnosti za svakog ko na zemaljskoj kugli obitava. Da nema radnika sa malom platom, ne bi bilo ni vlasnika fabrike koji se šeta u odelu od deset hiljada dolara, vozi se u Poršeu vrednom sto hiljadarki, Rolex čuki na zglobu koja takodje vredi deset hiljada, naravno ne dinara već dolara ili još bolje evra!

Kada ne bi bilo radnika koji štrajkuju, jer nisu šest punih meseci dobili plate, ne bi bilo ni sumljivih tipova, vlasnika fabrika i preduzeća u usponu ili padu, koji svoje rezidencije imaju u egzotičnim zemljama. Dakle, može se pričati danima o tome zašto ovako a ne onako, rezultat nesrećnika koji nemaju i dalje jeste nemaština. O bogatima ne vredi puno pričati, budući malo se zna o njihovom bogatstvu i pre su posredi nagadjanja no dobro poznavanje materije. Svet je uredjen tako kako bogati žele, a bogati imaju moć; svet je uredjen tako kako siromašni nikako ne bi hteli, no siromašni nemaju moć. Da nema onih koji su na sredomedji, verovatno bi smo imali anarhiju. Kada bi se vlast dala siromašnima oni bi svi odreda da budu bogati, a zna se odavno da ne može biti više bogataša no što siromašnih ima. Kada neko bogat vlada, taj baca koske na onu drugu stranu, dok ovi na sredini znaju, imaju umeće kako od bogataša dobiti onoliko da se ne bude siromašan. E sad, čini mi se da je pravo pitanje ko od nabrojanih ima vremena da se bavi pomalo imaginarnim pojmom – „Kako biti optimist?“

Stevo valjić druga nedelja u februaru Subotica

Ili šljaka! Ali ne ona koja ostaje posle loženja uglja u velikim pećima što su ih potpaljivali naši roditelji radeći u prigradskim čeličanama i Gradskim toplanama. Dakle, rad, šljaka, dirinčenje na poljima gde niknuo kukuruz i sad se okopava; mislim na proleće, ne sada dok je sneg i hladno je ko kad sam bio klinac. Težak rad za šta treba puno papira, baš kao što je mužu potrebno pola rolne papira na veceu i onda ga žena kudi što troši previše, a ovaj odvraća kao ćuti ženo, to je zbog toga što dobro kuvaš! Eh, dobra hrana za težak rad poput onog u državnoj fabrici gde svako hvata krivinu da ga niko ne vidi, pa nakon nekoliko meseci svi zdušno štrajkuju jer nema plate. „Ćemo legnemo na pruzi da vozovi ne prolazu ovamo dok nam se ne plati!“ Živeo socijalizam, samoupravljanje i Drug Tito, skupa sa Kardeljom i kapejotom! Bre! Zaboravljena vremena? Nisu! „Ima da vam sednemo na ulazna vrata, i tako dok nam ne platite! Majku vam ovu i onu! Bre!“ Narod je uvek bila ovca. Narod je i sada ovca. Narod će uvek biti ovca. Ako vlast nije uvek bila vlast, a i sada je vlast, i uvek će biti vlast, onda šta je? Vlast je vlast! Onaj koji ga ugrabi je vlast! Kako li beše ime onoga koji je rekao „Nosi ženu, nosi konja, ali vlast ne dam!“

Eh, da! Težak rad koji će jednom, pre ili kasnije, da se preseli u uspomene, u legende, ispredaće se dugačke priče mladim naraštajima koji se spremaju za težak rad poznat iz mitova, raznoraznih pričica i skaski, težak rad prenošen nosilima od pruća i letava, težak rad prenošen s usana na usne dečici maloj što nasedala oko tople vatre u zimskim logorima, razrogačenih očiju i načuljenih ušiju slušaše osedelog omladinca, brigadira i zaslužnog radnika sa blokiranih pružnih prelaza i takodje blokiranih koridora od jedan do deset. Kada perje bude sletelo na crnu zemljicu, će da bude sve belo i mirno; dečica će tiho sakupiti perje za jastučad pod tvrde glave, velike i ćelave. Onda će svi lepo zaspati, a na širokom nebu zasijaće zvezde ko sjajni novčići u džepu zimskog kaputa.

Stevo Valjić druga nedelja u februaru Subotica