Medjutim, nisam hteo o trubama, već o sms porukama, koje idu na „kajronu“. Ne znam zašto ne možemo naprosto reći: na pokretnom kaišu (traci) u dnu ekrana, več obavezno koristimo stranski izraz! Što se mene tiče, hebe mi se za ove televizijske majstore i njihove KAJRONE. Dakle, na pokretnoj traci idu poruke, uglavnom pozdravi i ljubavne poruke. Ljubavne poruke kao ljubavne… ajde, prolaze svakako, ali ima poruka i izliva ljubavi za bivšim suprugama i muževima, bivšim ili ostavljenim ljubavima, kao na primer, Gogo, ljubavi moja, nije važno što godinama nisi moja, ja te još uvek volim, i voleću te do kraja života! Jebiga, smatram da ovaj tip još uvek sedi pod majčinom suknjom. Mislim, zvuči mi glupavo da se šalju kojekakve poruke (javne) negdašnjim ljubavima; pusti bre čoveka, ili ženu, da na miru uživaju u trubačima skakajući po stolovima sa dvolitraškom bocom piva u rukama! Malčice sam i razočaran što bogatuni poput Miškovića i ostatka tajkunske Srbije, ne šalju poruke sa tekstom: „Dragi Srbi i Srpkinje, u dobrotvorne svrhe, siromašnima dakle, dajem polovinu mog bogatstva, koje se nalazi na Kajmanskim i ostalim ostrvima!“ Znali bi da nas volédedu, makar dok se u Guči svira u limene instrumente!

Stevo Valjić avgust Subotica

Na onom drugom blogu, gradskom, već dve godine udaram po gradskim ocima, premda znam da su u pitanju jalova posla; zato se i trudim da na ostalim stranama izbegavam politiku, iako je i kupovina hleba postala politika, ali ako već „moram“ da dirnem, onda to uradim u jednoj ili dve rečenice. Za ovu rabotu mi služi „Dodoblog“, i dabome da mi je jasno da se ništa neće promeniti jer sam ja napisao rečenicu-dve o osobama što nam kroje sudbinu. Jbg. davno sam bio klinac koji je hteo da promeni svet! Dobro je što danas mogu da menjam donje rublje i što imam za pivo, od gladi ne umirem, krov nad mojom glavom ne prokišnjava i što je najvažnije nad sobom nemam „predradnika“ koji palamudi šta i kako da radim; čak ni lepša polovina sveta nema priliku da mi zvoca na uši! Evo, pozavršavao sam neke poslove i sada slušam Saru Brajtman. Peva samo meni! Dakle, lepo je imati još jedan blog gde ćeš reći ono što baš i ne ide na ovom ili onom blogu. Mislim… uživancija.

Stevo Valjić jul Subotica

Naravno, nešto treba i na pivo ostaviti! Ali, računarko moja, ljubavi moja, samo da znaš koliko sam lud za tobom, bez obzira što još nisam sek’o vene! Volim te bre, ne mogu bez tebe, ih libe dih i aj lav ju, šetedoro & szeretlek i… jebiga ne znam kako ‘taljani kažu cmok cmok! Evo, stig’o majstor, ja mu verujem, verujem da i on tebi želi dobro… Draga moja, samo nekoliko sati i opet se vidimo, najkasnije uveče u jedanaest! U medjuvremenu, idem u Majo da se vidim sa prijateljima i poznanicima, idem na pet-šest piva. Draga moja, vidimo se oko ponoći!

Stevo Valjić skoro da je lep dan krajem juna Subotica

No, svejedno! Rekoh, vraćam se teniserima. Ako neko bude čuo dernjavu iza mojih vrata ili prozora stana, treba da se zna da sam ja taj koji se dere: „Majku vama i majku njima, majku onom i majku ovom i majku svima!“ Mislim da je lepo da svako ima majku i da je to sasvim fer. I mislim da je fer da dragovoljno predjem na ispijanje belog vina jer u vinu je istina, pa ako popijem vino, istina će…

Stevo Valjić dan nakon kengurovanja Subotica

Stevo Valjić pretopli jun Subotica

Naravno, posle bezbroj izliva nežnosti, ove žene se pretvaraju u prave pravcate veštice na starinskim usisivačima. I šta će onda mladi pastuv, zaljubio se u ovu grešnicu, nevaljalu lepoticu bez srca i razumevanja u aktuelne ljubavne jade. Šta? Jednostavno se predaje alkoholu i lutanju, puši pet kutija na dan, oko njega dimi se ko iz fabričkog dimnjaka sedamdesetih godina prošloga veka, tako da za jedno odredjeno vreme postaje propalica i probisvet. Upalih očiju gleda u susetku koja ga moli da prekopa baštu, jer ova bi da sadi luk, mrkvu i mladi krompir. Dakle, sve zbog lepotice koja zavrće mladu glavu čiji vlasnik pade na stranputicu. Eh, baš mi je žao ovih mladih i snažnih momaka koji su zadovoljili ove bezbožnice u krevetu i sada su ili skroz propali ili traže drugu, no sličnu ženu u farmerkama da ih nagovore na suknju, ne bi li se skrili pod skutima njinim. Ih, suknjašice jedne!

Stevo Valjić kišni maj Subotica

Zapravo, hteo sam kasti da me s vremena na vreme nerviraju ovi sa „zidnim“ novinama na wordpress-u. Te prdnuo šef, gradonačelnik krade, ajde da im jebemo sve po spisku i tako… slični tekstovi. Kliknem na onog mog ljubljenog Dodočka, da vidim ko je šta postavio na svoj blog, a to se da videti ako i ja imam jedan blogčić na spomenutom Wpress-u! Dakle, kliknem i vidim „zidne novine“ iz raznih mesta u Srbiji. Hoće ljudi da i ostatak zemlje sazna šta se dogadja u njihovoj selendri. E sad, i ja imam onaj drugi, gradski blog, gde se svaki božlji dan pojavi po jedan tekst, ali na ovom wordiću mogu da pročitam kako je njiva preorana, okrečena fasada gradske kafane, ovaj izjebo onog drugog, fuj ova partija, fuj ona stranka, i…
Da skratim, odlučih da Dodo lane neku glupost svakih pola sata, jer ionako nam serviraju gomilu gluposti! Mogu oni, može i Dodo! Lepi pozdravi!

Stevo Valjić maj na izmaku Subotica

Dakle, tražim ritam, onaj koji sam imao, u kojem sam bio prošle i pretprošle nedelje, a i ranije. Za „Malog Čoveka“, što ga „Dodo“ piše… stao mi mozak, iako sam u glavi imao dva-tri nastavka te priče, ali… Volim da te pričice sazru u mojoj tintari, pa ih ukucam u računar, preletim još jednom, ispravljam, brišem, dodam i tako dalje. Onda naštampam i ostavljam dan-dva u „fridžideru“, da se ohladi, da se slegne… Kasnije pročitam, brišem, precrtam, dopišem, izbacim ili ubacim neku rečcu, skratim rečenicu i… treba u toj kratkoj priči da bude nešto što liči na „uljeza“ iako nije jer taman pripada tamo gde sam ga i nameravao staviti. Onda unesem ispravke i prepravke u komp, smislim fotografiju koja ide uz priču, poledjina je uvek ista i trudim se da ne bude previše toga na fotki; neka vrsta minimalizma koja uprkos tome ima svoju aromu. Evo, baš sam se malopre mučio da napišem pričicu o Malom Čoveku, koju treba sutra, u petak, da postavim na onaj drugi blog i… uspeo sam da stignem do sredine drugog reda. Tajac, tišina, (ne)mir, ne znam kako dalje, tako da sam na brzaka smislio ovaj Interludorijum, tek onako malo da razradim prste i namažem moždane vijuge i za jedno sat-dva-tri vratim se pisanju Malog Čoveka. Već imam i naslov „Medjuigra“; zapravo znam šta želim napisati, ali… Sad je pola sedam uveče. Idem da odspavam. Videću kasnije; znam da ću svakako uraditi i tu nema frke. Ono što svima govorim koji pišu: važno je da si nešto napisao, da si obradio neku temu, da si rekao nešto i da to nešto ne traje duže od jedne cigarete ili ispijanja jutarnje ili bilo kadaikakve kafe!

Stevo Valjić poslednja nedelja u februaru Subotica

Kada ne bi bilo radnika koji štrajkuju, jer nisu šest punih meseci dobili plate, ne bi bilo ni sumljivih tipova, vlasnika fabrika i preduzeća u usponu ili padu, koji svoje rezidencije imaju u egzotičnim zemljama. Dakle, može se pričati danima o tome zašto ovako a ne onako, rezultat nesrećnika koji nemaju i dalje jeste nemaština. O bogatima ne vredi puno pričati, budući malo se zna o njihovom bogatstvu i pre su posredi nagadjanja no dobro poznavanje materije. Svet je uredjen tako kako bogati žele, a bogati imaju moć; svet je uredjen tako kako siromašni nikako ne bi hteli, no siromašni nemaju moć. Da nema onih koji su na sredomedji, verovatno bi smo imali anarhiju. Kada bi se vlast dala siromašnima oni bi svi odreda da budu bogati, a zna se odavno da ne može biti više bogataša no što siromašnih ima. Kada neko bogat vlada, taj baca koske na onu drugu stranu, dok ovi na sredini znaju, imaju umeće kako od bogataša dobiti onoliko da se ne bude siromašan. E sad, čini mi se da je pravo pitanje ko od nabrojanih ima vremena da se bavi pomalo imaginarnim pojmom – „Kako biti optimist?“

Stevo valjić druga nedelja u februaru Subotica

Eh, da! Težak rad koji će jednom, pre ili kasnije, da se preseli u uspomene, u legende, ispredaće se dugačke priče mladim naraštajima koji se spremaju za težak rad poznat iz mitova, raznoraznih pričica i skaski, težak rad prenošen nosilima od pruća i letava, težak rad prenošen s usana na usne dečici maloj što nasedala oko tople vatre u zimskim logorima, razrogačenih očiju i načuljenih ušiju slušaše osedelog omladinca, brigadira i zaslužnog radnika sa blokiranih pružnih prelaza i takodje blokiranih koridora od jedan do deset. Kada perje bude sletelo na crnu zemljicu, će da bude sve belo i mirno; dečica će tiho sakupiti perje za jastučad pod tvrde glave, velike i ćelave. Onda će svi lepo zaspati, a na širokom nebu zasijaće zvezde ko sjajni novčići u džepu zimskog kaputa.

Stevo Valjić druga nedelja u februaru Subotica