Hamzjakl

Priznajem da me pojedini blogovi, sajtovi nerviraju, idu mi na nokte; naravno, svestan sam da verovatno i ja mnoge nerviram, i onda izbegavamo jedni druge i frke nema! Ponajviše me nerviraju oni koji preuzimaju ulogu „fejsa“ i još nekih stvari od kojih vrvi net, mislim tu u prvom redu na muziku, naročito na onu idiotsku ružičaste boje, ali jebiga, niko nema muda da jednom za svagda zatvori tu jebenu televiziju, koja je lansirala te pesmice.

Na onom drugom blogu, gradskom, već dve godine udaram po gradskim ocima, premda znam da su u pitanju jalova posla; zato se i trudim da na ostalim stranama izbegavam politiku, iako je i kupovina hleba postala politika, ali ako već „moram“ da dirnem, onda to uradim u jednoj ili dve rečenice. Za ovu rabotu mi služi „Dodoblog“, i dabome da mi je jasno da se ništa neće promeniti jer sam ja napisao rečenicu-dve o osobama što nam kroje sudbinu. Jbg. davno sam bio klinac koji je hteo da promeni svet! Dobro je što danas mogu da menjam donje rublje i što imam za pivo, od gladi ne umirem, krov nad mojom glavom ne prokišnjava i što je najvažnije nad sobom nemam „predradnika“ koji palamudi šta i kako da radim; čak ni lepša polovina sveta nema priliku da mi zvoca na uši! Evo, pozavršavao sam neke poslove i sada slušam Saru Brajtman. Peva samo meni! Dakle, lepo je imati još jedan blog gde ćeš reći ono što baš i ne ide na ovom ili onom blogu. Mislim… uživancija.

Stevo Valjić jul Subotica

Eh, ponedeljak! Moram da se oprostim od tebe, ljubavi moja! U stvari, kompjuter, računar… jbg. svi neki muški, ovaj… htedoh reći muški rod… Nema veze, ali ću ipak da preimenujem ovu makinu u RAČUNARKA! Računarko moja, evo moram na par sati da te ostavim u tudjim rukama, mislim… jebiga moram! Moram, jer te nisam čuvao, ili se ti nisi čuvala i pustila u se napasnike što ih stručno zovu VIRUSi, pa konjevine trojanske…
I onda, jbg. mislim… još moram i da platim, ali obećavam ti svečano da od danas… ili… najkasnije sutra, pare za pivo ima da delim na dve strane; jedna polovina ide na tvoju šminku, jer želim da si lepa i zgodna računarka…

Naravno, nešto treba i na pivo ostaviti! Ali, računarko moja, ljubavi moja, samo da znaš koliko sam lud za tobom, bez obzira što još nisam sek’o vene! Volim te bre, ne mogu bez tebe, ih libe dih i aj lav ju, šetedoro & szeretlek i… jebiga ne znam kako ‘taljani kažu cmok cmok! Evo, stig’o majstor, ja mu verujem, verujem da i on tebi želi dobro… Draga moja, samo nekoliko sati i opet se vidimo, najkasnije uveče u jedanaest! U medjuvremenu, idem u Majo da se vidim sa prijateljima i poznanicima, idem na pet-šest piva. Draga moja, vidimo se oko ponoći!

Stevo Valjić skoro da je lep dan krajem juna Subotica

Naravno, nije mi drago što su ovi naši junaci izgubili već u prvom krugu na Mundijalu i sada, premda sumnjam da priželjkuju, dolaze kući, ili se vraćaju svojim domovima diljem sveta, gde i plaćaju poreze na svoje zarade i, gle, nisu tajkuni. Najzad će prestati ona velika halabuka oko, kako se ispostavilo, ničega a ja ću lepo da se vratim psovanju tenisera, što je mnogo lakše nego deranje na jednu čitavu ekipu kao što je u Afriki bila ova naša izvikana, no samo su navijači znali zašto!
Ako opadne prodaja onog piva što gi navijači znaju zašto, verovatno će kriva biti ova nesrećna reprezentacija. Biće veoma loše ako su se naljutili i ovi što vode zemlju, državu našu bre, i uvedu ekstra porez za izdržavanje džabalebaroša i gradnju koridora i brzih pruga… Mislim, jebiga… zašto ste bre morali izgubiti, vi fudbaleri jedni! Sada ćete biti krivi za sve i svašta, a igrali ste samo za narod i… kad bi smo se zajebavali, bre!

No, svejedno! Rekoh, vraćam se teniserima. Ako neko bude čuo dernjavu iza mojih vrata ili prozora stana, treba da se zna da sam ja taj koji se dere: „Majku vama i majku njima, majku onom i majku ovom i majku svima!“ Mislim da je lepo da svako ima majku i da je to sasvim fer. I mislim da je fer da dragovoljno predjem na ispijanje belog vina jer u vinu je istina, pa ako popijem vino, istina će…

Stevo Valjić dan nakon kengurovanja Subotica

POJMA NEMAM!

Stevo Valjić pretopli jun Subotica

Eh, baš mi je žao ovih mladih, zgodnih, perspektivnih mladića koji se olako bacaju u krilo svakojakim ženama. Naravno, dobre žene su mnogobrojne, ali mladi čovek, ma duša od čoveka gotovo uvek uleti u kandže beskrupoloznih žena. One su bezosećajne, i to pokazuju tek nakon izvesnog vremena, kada su se uverile da je mladjani glupan zaljubljen do ušiju. Ma ćuran, bre! Kako samo ne naidje na ćurku, na ćurkicu glupavu k’o i on sam što je.

Naravno, posle bezbroj izliva nežnosti, ove žene se pretvaraju u prave pravcate veštice na starinskim usisivačima. I šta će onda mladi pastuv, zaljubio se u ovu grešnicu, nevaljalu lepoticu bez srca i razumevanja u aktuelne ljubavne jade. Šta? Jednostavno se predaje alkoholu i lutanju, puši pet kutija na dan, oko njega dimi se ko iz fabričkog dimnjaka sedamdesetih godina prošloga veka, tako da za jedno odredjeno vreme postaje propalica i probisvet. Upalih očiju gleda u susetku koja ga moli da prekopa baštu, jer ova bi da sadi luk, mrkvu i mladi krompir. Dakle, sve zbog lepotice koja zavrće mladu glavu čiji vlasnik pade na stranputicu. Eh, baš mi je žao ovih mladih i snažnih momaka koji su zadovoljili ove bezbožnice u krevetu i sada su ili skroz propali ili traže drugu, no sličnu ženu u farmerkama da ih nagovore na suknju, ne bi li se skrili pod skutima njinim. Ih, suknjašice jedne!

Stevo Valjić kišni maj Subotica

A usput gledam tenis i divim se ovom našem kako je zaradio samo na igranju ovog sporta preko 16 miliona dolara, medjutim on tvrdi kao bolestan je, muku muči sa zdravljem, i… jebiga, verujem ja, samo ne verujem da neko bolestan može šljakati u fabriki nekoj, gde se radi na normu i tako dalje, da neko ne pomisli kako sam protiv ovog našeg „pametnog“ igrača koji mal’ne k’o invalid zgrće miljune dolara i evra.

Zapravo, hteo sam kasti da me s vremena na vreme nerviraju ovi sa „zidnim“ novinama na wordpress-u. Te prdnuo šef, gradonačelnik krade, ajde da im jebemo sve po spisku i tako… slični tekstovi. Kliknem na onog mog ljubljenog Dodočka, da vidim ko je šta postavio na svoj blog, a to se da videti ako i ja imam jedan blogčić na spomenutom Wpress-u! Dakle, kliknem i vidim „zidne novine“ iz raznih mesta u Srbiji. Hoće ljudi da i ostatak zemlje sazna šta se dogadja u njihovoj selendri. E sad, i ja imam onaj drugi, gradski blog, gde se svaki božlji dan pojavi po jedan tekst, ali na ovom wordiću mogu da pročitam kako je njiva preorana, okrečena fasada gradske kafane, ovaj izjebo onog drugog, fuj ova partija, fuj ona stranka, i…
Da skratim, odlučih da Dodo lane neku glupost svakih pola sata, jer ionako nam serviraju gomilu gluposti! Mogu oni, može i Dodo! Lepi pozdravi!

Stevo Valjić maj na izmaku Subotica

Pojma nemam šta zapravo znači naslov. Verovatno neki medjuidiotizam je u pitanju! Totalno ispao iz ritma. Kada je frka sa blogom, imaš ga nemaš ga, tu je pa nije tu, zašto nije tu, tj. ovde, nego tamo negde u maminoj… i tako dalje, jbg. ja se idiot iznerviram i ispadnem iz one forme koju sam sam sebi nametnuo, a to baš nije lako, jer to je taj osećaj koji te u nebo nosi, kada letiš poput putničkog aviona krcatog putnicima koji su uplatili destinaciju punu egzotike i stranih no priželjkivanih mirisa…

Dakle, tražim ritam, onaj koji sam imao, u kojem sam bio prošle i pretprošle nedelje, a i ranije. Za „Malog Čoveka“, što ga „Dodo“ piše… stao mi mozak, iako sam u glavi imao dva-tri nastavka te priče, ali… Volim da te pričice sazru u mojoj tintari, pa ih ukucam u računar, preletim još jednom, ispravljam, brišem, dodam i tako dalje. Onda naštampam i ostavljam dan-dva u „fridžideru“, da se ohladi, da se slegne… Kasnije pročitam, brišem, precrtam, dopišem, izbacim ili ubacim neku rečcu, skratim rečenicu i… treba u toj kratkoj priči da bude nešto što liči na „uljeza“ iako nije jer taman pripada tamo gde sam ga i nameravao staviti. Onda unesem ispravke i prepravke u komp, smislim fotografiju koja ide uz priču, poledjina je uvek ista i trudim se da ne bude previše toga na fotki; neka vrsta minimalizma koja uprkos tome ima svoju aromu. Evo, baš sam se malopre mučio da napišem pričicu o Malom Čoveku, koju treba sutra, u petak, da postavim na onaj drugi blog i… uspeo sam da stignem do sredine drugog reda. Tajac, tišina, (ne)mir, ne znam kako dalje, tako da sam na brzaka smislio ovaj Interludorijum, tek onako malo da razradim prste i namažem moždane vijuge i za jedno sat-dva-tri vratim se pisanju Malog Čoveka. Već imam i naslov „Medjuigra“; zapravo znam šta želim napisati, ali… Sad je pola sedam uveče. Idem da odspavam. Videću kasnije; znam da ću svakako uraditi i tu nema frke. Ono što svima govorim koji pišu: važno je da si nešto napisao, da si obradio neku temu, da si rekao nešto i da to nešto ne traje duže od jedne cigarete ili ispijanja jutarnje ili bilo kadaikakve kafe!

Stevo Valjić poslednja nedelja u februaru Subotica

Nije da mi ide previše loše ili odviše dobro, jer od dobroga nikada dosta. Poznato je da izmedju dve krajnosti – siromaštva i bogatstva – postoji sredina, ona zlatna! Problem se nalazi u tome kako doseći tu zlatnu sredinu, ugurati se medju srećnike koji uspešno balansiraju na motki (batini?) čije krajeve krasi bogatstvo i siromaštvo. Oni koji su bogati i ne znaju šta će s parama, priželjkuju da ostatak sveta bude siromašan, jer ako nema siromaštva nema ni bogatstva. Oni siromašni bi odreda da budu bogati i kao oni bi znali sa parama, medjutim – čim pre svi bogati ono ne ostade siromaha! Eh, nije tako zapisano u velikoj knjizi verovanja u mogućnosti za svakog ko na zemaljskoj kugli obitava. Da nema radnika sa malom platom, ne bi bilo ni vlasnika fabrike koji se šeta u odelu od deset hiljada dolara, vozi se u Poršeu vrednom sto hiljadarki, Rolex čuki na zglobu koja takodje vredi deset hiljada, naravno ne dinara već dolara ili još bolje evra!

Kada ne bi bilo radnika koji štrajkuju, jer nisu šest punih meseci dobili plate, ne bi bilo ni sumljivih tipova, vlasnika fabrika i preduzeća u usponu ili padu, koji svoje rezidencije imaju u egzotičnim zemljama. Dakle, može se pričati danima o tome zašto ovako a ne onako, rezultat nesrećnika koji nemaju i dalje jeste nemaština. O bogatima ne vredi puno pričati, budući malo se zna o njihovom bogatstvu i pre su posredi nagadjanja no dobro poznavanje materije. Svet je uredjen tako kako bogati žele, a bogati imaju moć; svet je uredjen tako kako siromašni nikako ne bi hteli, no siromašni nemaju moć. Da nema onih koji su na sredomedji, verovatno bi smo imali anarhiju. Kada bi se vlast dala siromašnima oni bi svi odreda da budu bogati, a zna se odavno da ne može biti više bogataša no što siromašnih ima. Kada neko bogat vlada, taj baca koske na onu drugu stranu, dok ovi na sredini znaju, imaju umeće kako od bogataša dobiti onoliko da se ne bude siromašan. E sad, čini mi se da je pravo pitanje ko od nabrojanih ima vremena da se bavi pomalo imaginarnim pojmom – „Kako biti optimist?“

Stevo valjić druga nedelja u februaru Subotica

Ili šljaka! Ali ne ona koja ostaje posle loženja uglja u velikim pećima što su ih potpaljivali naši roditelji radeći u prigradskim čeličanama i Gradskim toplanama. Dakle, rad, šljaka, dirinčenje na poljima gde niknuo kukuruz i sad se okopava; mislim na proleće, ne sada dok je sneg i hladno je ko kad sam bio klinac. Težak rad za šta treba puno papira, baš kao što je mužu potrebno pola rolne papira na veceu i onda ga žena kudi što troši previše, a ovaj odvraća kao ćuti ženo, to je zbog toga što dobro kuvaš! Eh, dobra hrana za težak rad poput onog u državnoj fabrici gde svako hvata krivinu da ga niko ne vidi, pa nakon nekoliko meseci svi zdušno štrajkuju jer nema plate. „Ćemo legnemo na pruzi da vozovi ne prolazu ovamo dok nam se ne plati!“ Živeo socijalizam, samoupravljanje i Drug Tito, skupa sa Kardeljom i kapejotom! Bre! Zaboravljena vremena? Nisu! „Ima da vam sednemo na ulazna vrata, i tako dok nam ne platite! Majku vam ovu i onu! Bre!“ Narod je uvek bila ovca. Narod je i sada ovca. Narod će uvek biti ovca. Ako vlast nije uvek bila vlast, a i sada je vlast, i uvek će biti vlast, onda šta je? Vlast je vlast! Onaj koji ga ugrabi je vlast! Kako li beše ime onoga koji je rekao „Nosi ženu, nosi konja, ali vlast ne dam!“

Eh, da! Težak rad koji će jednom, pre ili kasnije, da se preseli u uspomene, u legende, ispredaće se dugačke priče mladim naraštajima koji se spremaju za težak rad poznat iz mitova, raznoraznih pričica i skaski, težak rad prenošen nosilima od pruća i letava, težak rad prenošen s usana na usne dečici maloj što nasedala oko tople vatre u zimskim logorima, razrogačenih očiju i načuljenih ušiju slušaše osedelog omladinca, brigadira i zaslužnog radnika sa blokiranih pružnih prelaza i takodje blokiranih koridora od jedan do deset. Kada perje bude sletelo na crnu zemljicu, će da bude sve belo i mirno; dečica će tiho sakupiti perje za jastučad pod tvrde glave, velike i ćelave. Onda će svi lepo zaspati, a na širokom nebu zasijaće zvezde ko sjajni novčići u džepu zimskog kaputa.

Stevo Valjić druga nedelja u februaru Subotica