Hamzjakl

Iz porodilišta se čuje beblji plač. Dve tek rodjene bebe, jedna pored druge, umotane u bele pelene, deru se iz sveg glasa. Kao da ona prva kaže: „Moja mama je najbolja mama na svetu!“ Ova pored nje, čini se, kao da kroz plač kaže: „Nije istina! Moja mama je najbolja na svetu!“ „Moja keva ima najbolju sisu na svetu!“ kaže prva beba, koja u stvari plače. „Moja keva ima dve sise i proizvodi najbolje majčino mleko!“ kaže druga beba, koja zapravo takodje plače. „Moja keva će kada me bude uspavljivala, ušuškati u krevet ko nijedna druga mama.“ „A moja će pevati najlepše uspavanke.“

Onda bebe oćutaše. Kao da su zaspale; verovatno su se izmorile razgovarajući o svojim majkama. Ali ostale bebe ne spavaju; neumorno se deru, plaču, kenjkaju se… Iznenada prva beba zaplače i kao da kaže: „Kada budem krenuo u školu, moja mama će uvek da me prati.“ Na to će druga beba: „Moja mama će i da me sačeka kod škole.“ „Kada odrastem, moja keva će da se brine kada budem duže ostao u gradu.“ „A moja mama će da bude srećna kada se budem udavala.“

Onda sestra u belom uze obe bebe i stane pred stakleni zid iza kojeg stoji srećan otac. Otac brata i sestre. Bliznanci. Bebe plaču, sestra se smeška, a otac i ne sluti o čemu razgovaraju njegova deca. „Ko je sad pa ovaj koji nas gleda?“ pita prva beba. „Ne znam, ali sam sigurna da nije naša majka!“

Stevo Valjić februar Subotica

Godina 2013. U Srbiji se još i sada „Scientice Fice“ čita po Vuku! Gradski park pročešljava policija; ima ih k’o pre tri godine pikavaca na trotoarima. Do zuba i ušiju naoružani, sa strane im vise dugačke crne palice; za svaki slučaj ako treba da se udari, nek’ se udari žestoko.

Pre možda deset do petnaest minuta stigla dojava da dvojica puše u parku. Krivično delo koje se drastično kažnjava. Od ovih što krše zabranu pušenja, policija ne stiže da goni pljačkaše i ubice. Prošle godine država izgradila još dva zatvora za nove vinovnike. Naravno da će i ovo dvoje, eno nanjušili ih policijski psi, završiti u apsani. Zakon je zakon, ako se ne pridržavaš zakona – čeka te zatvor!

Stevo Valjić novembar pred sneg Subotica

Dva sindikalca sede na klupi u parku. Jesen je, lišće popadalo sa drveća šušti pod nogama retkih šetača. Jedan uzdahne, uzdahne i drugi. Onaj prvi kaže: „Eh, u ta dobra stara vremena nismo trebali rušiti vlade.“ „Eh, da“ kaže drugi i dodade: „nabaviš polutku, džak dva krompira…“

„A letovanja za skoro džaba!“ kaže prvi, a drugi uzvraća: „Ne mogu da prežalim ono staro. Imali smo sve, malo radili, puno se odmarali i zabavljali.“ „I sada je sve to stiglo na naplatu“ kaže prvi i nastavi tiho: „Ovo ti je kao u fudbalu, trener je kriv, menjamo trenera!“ Tako je“ kaže onaj drugi, „igrači igraju kako trener kaže! Idemo da menjamo trenera!“ Ustadoše dva sindikalca i krenu u sakupljanje potpisa za smenu vlade.

Stevo Valjić novembar Subotica

Lepa, zelena, prostrana livada. Na livadi dve krave. Jedna pase, druga leži na travi. Ova prva pita drugu: „Je li, ti si krava muzara?“ „Ako misliš da li sam iz Vojvodine“, kaže druga, „nisam! Ali jesam mlekonosna krava. A Ti?“ „Mene drže zbog mesa, ali me sve manje i manje ima.“ Ova prva podigne glavu, i izmedju dva sočna zalogaja, kaže: „I mene ima sve manje!“

Na seoskom putu, koji vijuga kroz prostranu, zelenu i lepu livadu, zaustavi se mercedes. U mercedesu dva „biznismena“ u skupim odelima. Onaj što sedi pored onog što vozi, kaže: „Mislim da ćemo zaklati i ove krave!“ Ovaj što sedi za volanom, olabavi kravatu. „Pametna odluka, biće lepa zarada na uvoznom mleku i mesu.“

Stevo Valjić sunčani dani krajem oktobra Subotica

Avgust! Trideset i pet stepeni u hladu. Terasa seoske kafane. Dvojica sede za stolom. Ispod praznih čaša, i praznih pivskih boca, tu i tamo „izbušen“ od cigareta karirani stolnjak. Onaj prvi obriše čelo i pita: „Šta ima još da prodamo?“ Onaj drugi, takodje briše čelo i kaže: „Nemamo više ništa, sve smo prodali!“ A šta je sa onom poštom na uglu one sporedne ulice?, pita prvi. Drugi mu kaže da je još tamo na uglu. „Ako je tamo“, kaže prvi, „onda ćemo prodati poštu!“ A šta ćemo reći narodu?“, pita onaj drugi.

„Ma, narod je glupav!“ Nemoj tako“, kaže onaj drugi. „Sa te pošte ljudi telefoniraju, šalju pisma, kupuju poštanske marke…“ Ovaj prvi gleda u dno prazne čaše, i onda kaže: „Ma reci ti lepo narodu ćemo da im izgradimo puteve.“ „Puteve?“, čudi se onaj drugi. „Da, puteve, seoske puteve! Dovedeš u atar bager da im izravna seoske puteve i gotovo!“ Misliš da ćemo moći?“, pita drugi, a prvi mu kaže: „Rekoh ti da je narod glupav! Ti samo sredi bager, ja ću da prodam poštu. I seljani će biti zadovoljni! Na ovo ima da popijemo. Kelner! Konobar! Ma gde si bre, majku ti! Daj ovamo još dva ‘ladna, da proslavimo!“

Stevo Valjić kišno veće u oktobru Subotica

Dobra klopa, iako se ono što se vidi na fotki baš i ne može nazvati Lazanjom! Pre „Lažovanjom“! Klopa na moj način! Mislim da je vreme da kažem kako sam u Švabolendu radio kao kuvar u jednom restoranu i, naravno, znam da kuvam. Do smrti moje majke obožavao sam kuvanje, medjutim kako je vreme prolazilo tako me je volja za kuvanjem iz dana u dan napuštala, i zaista su retki dani kada sebi dozvolim mešetarenje u kuhinji. Ispeći neko meso u rerni, ili skuvati svakodnevnu supu nije neko osobito znanje znanja kuvarskog.

Do pre nekoliko godina bio sam spreman svakoj ženi na megdan da izadjem, odenem kecelju i da se izudaramo znanjem, ali više umećem i osećajem za kuvanje i pripremanje raznoraznih jela za naše prazne stomake. Velike kuhinje, velikih i poznatih svetskih hotela, za glavnog kuvara imaju muškarca. Previše je prstiju jedne ruke da bi se žene sa tim zanimanjem (titulom) mogle izbrojati.

S vremena na vreme, lepo je iznenaditi lepu ženu sa dobrom klopom koju „uradimo“ sami. Danas mi se ukazala prilika (eh, kada godine su brže od pameti) da svojoj kćeri, koja je poslednjih godina stupila u godine kada se nedavna prošlost čini dalekim, dakle ženom je postala, pripremim lazanje al’a JA! I naravno da je klopa bila dobra! A i kako ne bi kada sam dao sve od sebe, kao dobar džezer dok improvizuje solo deonicu, da bi na kraju ostao ukus neobične lazanje u ustima, što ćemo sprati čašom vina rumenog.

Stevo Valjić lepo veče oktobarsko premda kišovito Subotica

Mislim… nije da sam nešto ljut na susede; na onog prvog, a nisam ni na onog drugog, s leve strane mog stana. Sa one desne strane ne stanuje niko, stan je prazan, pa i kada bih hteo biti ljut ne bi mi uspelo, mislim… majke mi! Često znam da se naljutim na samoga sebe. Mislim… ima kada kažem sebi: Stevo, jebiga… mislim… znaš da ne valja sa susedima biti u lošim odnosima, ma ni onda kada su svadljive naravi, jer ni ti nisi od onih za koje kažu da su bila uzorna deca!

Dakle, odu komšije, oni iznad mog stana. Do sada me budio onaj ženski glas koji na dve diže višegodišnje mrtvace, naročito u dva posle ponoći. Imala je glas… na koji sam se vremenom navikao; katkad mi je bilo drago da je čujem, istina imala je zvuk muškobanjasti, mislim njen glas, a ona bila stasita crnka, visoka a tanka sa lepim grudima, ali Bog je hteo da ima glas koji i zaklane budi. E sad, otišli su, ili kupili stan, možda kuću, ili sam im ja dosadio mojim noćnim dobacivanjima kao: Udri ga bre! Udri ga ko najmilijeg što ga mrziš iz dna i dubine duše! Možda su našli drugu, jeftiniju gajbu? Ko će na njihovo mesto… ne znam. Možda mladi bračni par sa detetom od dve il’ tri godine starosti i će da se loptaju u sobi da malom ne bude dosadno. Ko zna, no za sada u dva ili tri po ponoći budi me tišina, a tišina nije uvek dobrodošla, jer zna da pritiska i čini čoveka nespokojnim i nesrećnim. Navikneš se na ono što ti se isprva čini lošim, a u stvari za kratko vreme preraste u rutinu, poput brijanja na suvo, kao u armiji u ona vremena kada se još domovini služilo. Mislim… nije dobro stečenu naviku metnuti u neku zabit, ili prašnjavu fijoku, jerbo vreme nam prolazi i sve je teže privikavati se na nove običaje i nove ljude, a istovremeno množiti sede vlasi na sve starijoj i težoj glavi koja protokom silnih godina treba da je sve pametnija, ali…

Stevo Valjić lepa nedelja u oktobru Subotica

Evo, već nekoliko dana kako buraz i ja kao rušimo zid. Zapravo, reč je o jednom oronulom, starom zidu koji razdvaja njihovo od dvorišta susedovog. Dobio buraz od zeta svog neke blokove (muda nam otpadoše dok smo tovarili na kamiončinu, i još niže dok smo ih skidali), čini mi se da smo izmerili trinaest kubnih meteri, najmanje! Jbg. ima da izgradi i zid i garažu i kućice za psa i mačke. Dakle, mi kao rušimo, ali prvo se naspavamo, pa popijemo kafu kod mene i onda kaže buraz da odemo kod „Bandike“ na pivo, jer rano je za pos’o.

Sednemo na bicigle, odbiciglujemo kod „Bandike“, a tamo gostiju tušta i tma, a svi nas poznaju, mi sve njih poznajemo. Teče priča, ode jedno pivo, odu dve pive, pa odu tri i tako dalje piva, ‘ladnega da nam ne bude toplo. I onda… koliko je sati? Četiri, pola pet popodne. E sad, jebiga! Kasno je da se otpočne sa rušenjem. Popijemo još jednu turu, pa ajmo kući da bi se usput dogovorili za sutrašnju šljaku. I tako dodje sutra, a mi ne volemo rano ustajat, pa kafa kod mene i… ajmo na pivo kod „Bandike“! A ono… koliko je bre sati? Nije valjda da je već pola pet a mi ni ručali nismo! Daj bre vamo još po pivo, sutra ima da radimo i da srušimo zid. Petak. Kome se bre danas radi, a sutra je subota, da skoknemo malo na Palić, pivo pored jezera da popijemo. Nedelja je dan za Buvljak, malo da se razgleda, kasnije da se spere prašina sa dva-tri piva, i tako…
Mislim, jedva čekamo ponedeljak! Ma, bre… ima da srušimo zid!

Stevo Valjić maj Subotica

Zove me juče buraz da idemo u grad. Njegov auto je u kvaru i, iako pada kiša, idemo peške. Pitam ga šta će u gradu, kaže da podigne neki novac od osiguranja. Ok! Krenemo mi, usput kažem: častim taksi da ne bi pokisnuli. Očas smo u gradu, kod Jadrana (bivši bioskop, sada se tamo daju predstave Narodnog pozorišta, dok se njihova zgrada ne izgradi). Na stotinak metara je DDOR, gde se buraz osigurao, ali i banka gde ima račun na koji su legli novci od osiguranja. Udjemo, buraz traži pare, službenica kaže da nema nikakvih para na računu. Kako nema, buraz joj daje papirče sa obaveštenjem da su pare uplaćene; službenica kaže da su (kurve) iz DDOR-a pogrešno upisali šifru banke! Namerno? Ma jok! Slučajno! Penjemo se na sprat gde se nalaze kancelarije DDOR-a. Službenica telefonira u centralu koja se nalazi u glavnom gradu pokrajine. Ispraviće se greška, kaže ona. Kada? Za par dana.

Mamu im onu prevarantsku! Ali, jednostavno čovek je nemoćan. Buraz već tri nedelje čeka novac od osiguranja, iako u ugovoru stoji – Dve nedelje! Pismo sa obaveštenjem je dobio u subotu! He, he, majku im onu prevarantsku i osiguravajuću. Idemo u „Majo“ na piće. Kaže mi Rade (vlasnik kafane) da je u toku festival dečjih pozorišta, medjunarodni i da sam trebao napraviti gomilu maski, sada bih imao i gomilu para, jer bih sve rasprodao. Hebnem li ga, ili sam zaboravio ili sam lenj… ili je kombinacija navedenih izgovora. „Daj nam dva lista (Gorki list, pelinkovac!) Drmnuli naiskap, pa fotkao deo kafane koji asocira na festival. Onda smo krenuli, po kiši, svaki svojim putem.

Stevo Valjić kišni maj Subotica

Ovo je stvarno probni balon za Sexi pričice, koje nameravam za dve tri nedelje da postavljam na onom drugom blogu. Ovih dana sam toliko zauzet da ne stignem napisati ni dva reda na ‘amzjakl! Zato ću sada postaviti nultu „Sexi“ pričicu, koja će na onome drugom blogu biti prva priča! E sad, moji blogovi, ja sam autor i radim što mi je volja. Ovom prilikom neće biti fotke, jer me mrzi tražiti a i kako rekoh, nemere mi vremena dovoljno. Tako je to kad na proleće se okopavaju bašte i grobnice!

S.V. Poslednja nedelja u martu Subotica

KREVET

Avgust. Noć je. Od vrućine ne može da zaspi. Gleda u muževljeva ledja. Spava. Spava i hrče. On spava i hrče, a njoj je medjunožje vlažno. Zar krajem nedelje uvek mora prstima da se samozadovoljava.
Devet ujutru. Doručkuju. Muž kaže: „Ženo, opet si se upiškila u krevet!“

DODO