Hamzjakl

Ovo se dogodilo pre četiri godine. Zvoni mobilni. Nevenko me zove u onaj ćumez, gde smo često svraćali. U kafani, osim konobarice koja opet rešava ukrštene, Nevenko sedi za stolom. Pred njim rakija i kisela. Pozdravimo se. Zdravo. Kako si? Dobro, a ti? I ja sam dobro! Ok. Pijuckamo. Onda Nevenko kaže da čuva bazen na Paliću. Noću. Za sto evra mesečno. Klimam glavom.
Oćutasmo. Deset minuta ni reči. Onda tražimo novu turu. Nevenko nastavlja: „Jebiga, nije loš posao. Negde oko ponoći uvek dolaze klinci, preskaču ogradu. Redovno donesu i pivo, onu veliku bocu…“ Nekoliko trenutaka gleda u čašu s mineralnom, potom dodade: „Sledeće nedelje sadim luk u bašti…“

Ne znam da li je dobio otkaz, što je noću puštao klince da se kupaju, ali u mislima ga vidim kako naslonjen o ogradu oko bazena, pijucka pivo, i dok klinci skaču u vodu, Nevenko razmišlja da osim luka, u bašti posadi još nešto od povrća.

Stevo Valjić maj Subotica

Kraj nedelje. Sedimo u nekom ćumezu. Dva stola sa klupama, i drveni šank sa dve visoke stolice. Ja pijem pivo, Nevenko rakiju. Konobarica bulji u ukrštene reči. Nevenko kaže da je nosio dvojicu preko grane. Neki sumnjivi tipovi, ali on ne gleda lica; od nečega se mora živeti. Kaže još da mu je keva skoro na samrti. Sestra, bivša sportistkinja, preminula u susednoj republici od srčanog udara.

Tražimo još jednu turu. Nudi me cigaretom. Odbijam. Godinama ne pušim. Ćutimo. Onda zovemo još jednu turu. Kasnije, napolju na ulici, pita da li da me odbaci do kuće. Rekoh da ću prošetati. Novembar je, vetar hladan; počinje sitna kišica. Pogledom pratim Nevenka. Auto zavija na uglu ulice. Nestao je. Nevenko je i dalje moj drug.

Stevo Valjić maj Subotica

Godišnje jednom dolazi kući da se vidi sa majkom; zapravo, vidjaju se skoro svaki dan, pomoću Skajpa, preko interneta. Nedeljno je zove i telefonom, najmanje dva puta. Dolazi avionom i ostaje pet dana. Sada sedi u taksiju. Za pet minuta stiže kući, Juče je razgovarala s majkom i rekla da dolazi, da je kupila seme Nevena, Dalije Mešanca, Prkos i Dan i Noć; posadiće cveće u bašti…

Kad je stigla, pred kućom kola Hitne pomoći. Dežurni lekar kaže da je njena majka doživela srčani udar. Ona reče da će brzo za njima, samo da ostavi stvari, i taksijem će u bolnicu. Iz putne torbe je izvadila kesice sa semenom cveća, sela do vozača taksija i rekla da požuri. Nije vezala sigurnosni pojas. U ruci stiska kesice i ponavlja u sebi da će sve biti u redu. U sledećoj ulici devojčica pretrčava na drugu stranu, taksista nagazi kočnicu, ali zbog velike brzine gubi kontrolu nad vozilom i zabija se u drvo. Ona je izletela kroz šoferšajbnu… zaustavila se na ogradi obližnje kuće. Ostala je na mestu mrtva; u ruci još steže kesice sa semenom…

Stevo Valjić mart Subotica

Godina je 1972, Onaj što sedi na stolici je naš čovek, gastarbajter, stranac, tudjinac u Zapadnoj Nemačkoj. Onaj drugi, što stoji pored prozora, takodje je stranac, ali u duši je blizak ovom našem. Grk je, i upola je mladji od ovog našeg. Jedan govori na srpskom, drugi na grčkom jeziku. Znaju pokoju reč na švapskom, kao „Kun’tag, i Tanke, i Ja, i Gut…“, a znaju i neke sočne psovke, no sada nećemo o tome.

Grk je došao kod našeg čoveka, jer mu treba nameštaj, a ovaj naš bi da se ratosilja starog, jer je nabavio bolji, premda polovan nameštaj. I onda ovaj naš kaže: „Dize divan cvancig marka, dise šporet fufcig marka, dize astal finf marka, dize luster cen marka, a dize stolica poklanjam!“ Grk mu pruži ruke. Posao je skopljen. Kasnije ispili po halbe piva; oprostili se. Sutra ujutro pozdraviće jedan drugog na gradilištu!

Stevo Valjić mart Subotica

Znam da je sutra taj dan kada se mnogi muškarci, valjda nošeni inercijom pojave prodavaca cveća na ulicama, izgube u proračunima broja stručka cveća i broja žena kojima nameravaju pokloniti taj stručak. Na raznoraznim blogovima čitam sve i svašta o tom danu, o ženama, o pametovanju, o muškim svinjarijama, i…

Poznavao sam jednog tipa koji nikada svojoj ženi za 8 Mart nije kupovao cveće. Ali je svake nedelje odlazio na pijacu i osim koještarija za ručak, ljubavi svojoj uzimao poveći buket cveća. Nakon pazara, svratio bi na dupli vinjak sa mineralnom u omiljenu kafanu, prelistao novine, popričao sa poznanicima, drmnuo s nogu još jedan dupli i krenuo kući sa stvarima od kojih je žena trebala da skuva ručak. Trajalo je tako tri godine, i onda je jedne nedelje, nakon kupovine i popijenih vinjaka, krenuo kući. U jednoj ceger sa povrćem, u drugoj ruci buket crvenih karanfila. Medjutim, kada je stigao kući, kuća je bila prazna, tj. poluprazna. Žene nigde, a nigde ni polovine stvari.

Zašto je tako ispalo, ne znam, nisam uspeo saznati. Ono što znam zasigurno jeste da je lepo ženskoj osobi poklanjati cveće, ali čini mi se da cveće ne igra preveliku ulogu u životu lepše polovine sveta. Žensko biće je nešto mnogo složenije no što misle muškarci koji kupuju cveće; da li za 8 Mart, ili mnogo češće – ne igra bitniju ulogu. Oni koji ne veruju, nek’ pitaju osobu koju spominjem u ovoj priči, a on i dan danas u nedelju ide na pijacu, pokupuje stvari za ručak, svrati u omiljenu kafanu na piće, i kad stigne kući, u praznu posudu za cveće stavi sveži buket crvenih karanfila.

Stevo Valjić ulice zakrčene od cveća mart Subotica

Svima po zasluzi, ali… majku svima! MAJKU MU… njemu i njemu, meni i tebi, njoj i njima; svima majku, jer su zaslužili, prirodno… zapravo, Bog je tako hteo! Više majku no oca! Brata ili sestru nema svako, iako neki imaju, ali majku imaju svi, ili su je imali; i lakše je majku no oca!

I ko je još čuo TATU TI!, premda tu i tamo odzvanja OCA TI ONOG! Kojeg? Pa onog ko te pravio! Ali majka je jedna jedina, ona koja te rodila. Pre nekoliko godina neko je viknuo: „Samohranu ti majku onu!“ Koju? Onu koja te je dojila, jer šta jedan običan otac zna o hranjenju deteta? Ništa! Ili… možda tek toliko da dobaci ženi: „Evo ti para, idi kupi kilo mesa da beba ne bude gladna!“ Trodnevna beba! I koje li nepravde što tako retko čujemo TATU TI, ali zato je svaka druga reč MAJKU TI! Naravno, najčešće se kunu u majku, kažu: „MAJKE MI!“ Pa dobro, neka mu bude, MAJKU MU, njemu. Ali, kako da se kaže MAJKU TI, siročiću, onom koji nema majku? Pa kaže se… onako, odoka valjda, ili se misli da nema takvog što ga roda na svet donela.

U svakom slučaju, želim majku svima, odistinski. Oni koji je više nemaju, da neguju sećanje na nju; oni koji je još imaju, da ne pomisle da je ona roda. Dakle, MAJKU MU… njemu i njemu, meni i tebi, njoj i svima, i… da ne bude zablude, sve nas je napravio otac, on je tata-mata, ali majka nas je rodila, majke mi; majka meni i majka tebi, majka njemu, i svima vama majku, i da razmislite pre no opsujete nečiju… bilo čiju majku!

Stevo Valjić mart Subotica

Bila jednom jedna srećna porodica. Otac nezaposlen, majka nezaposlena, deca školarci, njih petoro i svi bi da imaju ono što imaju i ostala deca. Jedne večeri kaže najstariji sin, star četrnaest godina, da je vreme da mu se kupi kompjuter. Otac klimne glavom, no javi se najstarija kćerka koja kaže da joj trebaju nove čizmice. Otac ponovo klimnu glavom. Na redu su tri najmladja brata: prvi kaže da je tek naučio računanje vremena i da voli matematiku i da mu treba ručni sat. Otac klima glavom. Donajmanji sin bi tablu čokolade, dok najmladji od sviju zaplače, izgleda da mu treba nova cucla.
Otac ustade i pogleda u ženu, koja za večeru kuva sutlijaš. I onda poče izvrtati džepove, a džepovi prazni; izvadi novčanik koji je pun neplaćenih računa i listića sa iznosima para što ih duguje raznim osobama.
„Kao što vidite, deco… para nemam. Ali, ono što imam, a to je ništa, biće pravično podeljeno. Dakle, svako će od ništa dobiti svoj deo. Ti sine, za kompjuter dobijaš trećinu; ti šćero moja, za nove čizmice dobijaš dvadeset posto; a vi sinovi moji najmladji, ima da podelite polovinu onoga što nemam!“

Onda se javi klinac, koji je tražio da mu se kupi ručni sat, mali matematičar, i kaže da je nemoguće podeliti nešto na ovakav način kao što je otac predložio. Otac se nasmeši i kaže svojoj deci: „Draga deco, prvo što treba da naučite jeste to da u ovoj zemlji nema matematike, ali treba i to da znate da nešto čega nema, a već se razdelilo na pravičan način, više ne može da se deli!“

Stevo Valjić mart Subotica

Zgrada je dvospratnica, ali ne ona klasična. Dole su garaže, iznad visoko prizemlje, prvi a potom i drugi sprat. Kao što se na fotki vidi, u stanove se ulazi kroz dugačke terase. Na najgornjem spratu stanuje četvoročlana porodica, a u stanu do njihovog starija žena koja se nikada nije udavala i obožava mačke. Ispod, na prvom spratu, mladi bračni par, a do njih dve studentkinje koje vole glasno da slušaju muziku. Na visokom prizemlju jedan od dva stana je prazan. Vlasnica stana se nalazi u domu za starce. Pored stanuje sredovečan čovek koji retko izlazi iz stana, a kada to čini onda je to u nedelju, ide na pijacu u kupovinu, tako da je tokom prepodneva odsutan.

Stanari nisu preterano zainteresovani jedni za druge. Slučajne susrete u stepeništu uglavnom prate kurtoazni pozdravi, katkad začinjeni pitanjcem: „Kako ste?“
Dakle, u jednu nedelju prepodne, čovek srednjih godina ode na pijacu, i nema ga sve do ručka. U povratku, sa punim kesama medj prstima obe ruke, na ulazu u zgradu sretne komšinicu, ljubiteljicu mačaka. „Dobar dan, dobar dan! Kako ste? Dobro! A vi? Takodje dobro.“ Čovek krene ka stepenicama, a žena dobaci za njim: „Komšija, nisam znala da nas ostavljate…“ Ovaj je pogleda i nabaci izraz čudjenja na facu. „Kako to mislite da vas ostavljam?“ „ Pa… malopre otišao kamion sa vašim stvarima…“

Naravoučenije? Teško da ga ima u ova teška vremena kada se krade sve i svašta. Nisu od neke pomoći ni dobri susedi, komšije… ako ih uopšte možemo nazvati dobrim, Policija? Eh da, policija. Verovatno se spremaju za molbu na lokalnim televizijama: Ako je neko video kamion sa ukradenim nameštajem, neka javi…

Stevo Valjić februar Subotica

Onaj koji nema sestru, taj i ne zna kako je to imati sestru! Da li je ona mladja, ili starija od brata… ma nema veze! Brat postoji zato da vodi računa o sestri. Ima da bude uz nju kada izlazi na svoju prvu igranku, i ima da brat izlema svakoga ko na njegovu sestru gleda „krivim“ očima. A ako i dodje do sastanka sa nekim od zgodnih momaka, brat je tu da je zaštiti; brat je zato tu da u bioskopu sedne izmedju sestre svoje i momka, koji ko zna sa kakvom namerom želi da bude sa njegovom sestrom. Jednom rečju, brat postoji zbog toga da zaštiti svoju sestru.

Dakle, najlepša stvar na svetu jeste da brat ima sestru. Medjutim, sve što je dobro ima svoj kraj, a o tome da i njegova cura ima brata da se ne govori. Sada on stoji pored cure i njenog brata; i svi su srećni; gledaju u njegovu sestru, a ona sva u belom. Muškarac pored nje, sav u crnom, pomisli da se najzad ratosiljao one dosade od brata njegove buduće supruge. A brat baš razmišlja kako da se ratosilja i cure i brata njenog. Još je rano za ženidbu.

Stevo Valjić februar Subotica

Uvek sam želeo da imam starijeg brata. Pametnog, snažnog… rodjenog starijeg brata koji sve zna, i za kojim čeznu devojačka srca. Starijeg brata koji će uvek biti uz onog mladjeg, neiskusnijeg; stariji brat koji će uvek braniti mladjeg brata.

I sve bi bilo u redu da se nisu izdogadjale stvari koje su mogle da pričekaju makar još pedeset godina, ako ne i više. Medjutim, nerodjena beba je baš u tolikoj meri nemoćna kao što je i ona koja broji tek nekoliko dana na ovom svetu. Taman sam ugledao svetlost slabašne sijalice porodilišta u predgradju, a moj otac požurio da vidi sina i… u velikoj žurbi, ne gledavši ni levo ni desno, pretrčavajući ulicu koja vodi do porodilišta, biva pregažen od teškog kamiona što dovozi ugalj u bolnicu.

Naravno, tada još nisam znao da ne samo da nemam starijeg brata, već i da nikada neću imati rodjenog mladjeg brata. Danas govorim svojim sinovima da bilo koju ulicu da pretrčavaju, ili samo žele da predju na drugu stranu, prvo pogledaju levo, potom desno, jer se nikad ne zna, i nikome nije potrebno saznanje da nema starijeg, niti mladjeg brata, štaviše nema ni naslednika.

Stevo Valjić februar Subotica