Hamzjakl

Najbolje priče, anegdote i slučajne dogadjaje sam čuo na baš čudnim mestima, kao na primer u samousluzi dok sam plaćao račun kasirki a iza mojih ledja dve ogovaruše odplećkale priču o prvoj susetki, ili dok sam birao paradajz sa pijačne tezge a prodavac mrmljao sebi u bradu „temu“ za moj post koji ću uveče napisati za blog, ili prosto poznanik, prijatelj ili sasvim nepoznata osoba koju sam sreo na ulici, ili ona srela mene interesujući se za neki deo grada ili ulicu, možda kako stići do Palića ili na Palić i to iz Dudove šume, a usput lane interesantnu priču sa prošlih putešestvija svojih u drugim gradovima i drugim zemljama.

Medjutim, dobre storije se mogu čuti i za kafanskim stolom, ili u bašti nekih od gradskih kafića dok se pijucka ‘ladno pivo i nehotice se prisluškuju priče koje se pričaju glasno ili manje glasno za susednim stolovima. Sve ostalo je pitanje dobre volje i malo dara za pripovedanje, tj. da se na papiru prepriča ono što se čulo i bilo dovoljno interesantno da se postavi na blog. Oduvek je bilo teško, i sada je, i biće i u budućnosti teško da se izmišljaju priče, priče koje se nisu dogodile, ili se nikada neće dogoditi. Govorim o pričama, pripovetkama a ne o bajkama i pesmicama, skaskama i fantazijama, premda ne kažem da nije moguće napisati izmišljenu priču. Ja sam sam napisao gomilu priča, ali koristio sam i jedno i drugo: izmišljeno mešao sa zbiljom, i ponajbolje je kada se ne zna šta je zapravo a šta izmišljeno. Ne verujem da je lako smisliti dedu koji je ostavio duvan a kasnije i rakiju, no ukućanima postao sumljiv jer se na dan dva puta brije a da to nikada pre u životu nije radio, i sada se čini da deda jeste posve normalna osoba i da nije šenuo. Ali da bi ukućani bili sigurni šta se sa dedom dogadja odlučuju da ga krišom posmatraju. Ujutru brijanje, nakon radnje deda sipa nešto u dlanove i brzo kao da se umiva trlja lice. Uveče isto, brijanje pa ono nešto trlja u lice. Ukućani mislili losion, ona vodica za lice posle brijanja. Medjutim, na kraju ispalo da deda sipa u šake rakiju i brzo posrče, i potom kao trlja lice. Pa… nazdravlje.

Stevo Valjić u iščekivanju subote Subotica

Kad završim ovo pisanije taman će pasti i poslednje zrnce mraka. Inače prijatno je, slušam Screamer Radio (valjda po Vuku Skrimer), muzika je dobra, zapravo odlična. Kada pišem volim da se čuje muzika; najčešće pustim Bahove fuge, ali često me zabavlja Mocart, rado slušam Rondo Veneciano ili moju omiljenu Saru Brajtman; mogu da pišem i uz Djanga Rajnharda zvanog dvoprstaš, takodje i uz Erika Kleptona; kada mi se od pisanja grče prsti na redu su Zi Zi Top. Često posećujem Marijin sajt „Moj Svet Muzike“ i uživam u njenim interesantno napisanim muzičkim pričama.
U mladjim danima moji favoriti su bili Alman Braders Bend, a najomiljenija grupa jeste bila Višbon Eš; nabavio sam sve njihove albume (i jbg. kasnije, u nedostatku para sve ih prodao) i sa društvom smo noćima uživali u dve solo gitare i dugo sam o Tarnerovima mislio da su najbolji na svetu dok nisam u nekom časopisu pročitao da su se rasplakali kada su na jednom koncertu čuli kako sviraju gitaristi u Status Kvo! Ne znam da li je bila istina ili ne, no ja volim i jedne i druge da slušam.

1980 godine, kupio sam za 1150 maraka akustičnu gitaru, Ibanez ručna izrada. Mislim da je dovoljno da kažem da se kutija cigareta u to vreme plaćala jednu marku. Bila je to sjajna gitara sa crnim koferom, nešto ranije sam nabavio Jamaha gitaru sa tašnom i sve to platio 375 maraka. Ovu potonju sam prodao jednom prijatelju, plaćao je u ratama čitavu jednu godinu. Onog Ibaneza, ja idiot al’ tako je to kad se nema dovoljno para, prodao sam na subotičkom buvljaku za 500 maraka. Bila je to ubedljivo moja najbolja gitara. Inače, prva u nizu je bila jedna gitara sa dvanaset žica, čini mi se Čehoslovačka marka; kasnije sam imao Framus gitaru, ekvivalent Porše automobilu medju gitarama, imao sam Hohnericu koja je imala strašan zvuk. Pre desetak i više godina hteo sam da kupim jednu Ovejšu gitaru (valjda se ovako izgovara), ali sam se u poslednjem trenutku predomislio; bile su to počeci kraja bavljenja muzikom. Danas mi je tu u sobi jedna strašna električna gitara, originalni američki Fender Stratokaster sa pojačalom Fender od 360 vati, ali radije bih da imam, jer sam inače svirao bas gitaru, jedan Rikenbejker ili Fender Džes Bas tamburu na struju s kojim bih rasterao sve dosadne muve i stanare ne samo moje zgrade već i ostatak sveta u okolnim zgradama.
Dobra, stara vremena za koja, baš kao i mladjim danima, ni malo mi nije žao. Bilo je kako je bilo, a bilo je lepo, premda u nekim drugim delatnostima imam lepše i draže uspomene. Medjutim, moram da priznam da u svim granama svekolike umetnosti nema dragocenijeg iskustva što ih čovek oseća i srcem i dušom i telom, a to je muzika.

Stevo Valjić napolju je mrak Subotica

Dakle, nisam rad da lupam tintaru o nekoj novoj priči, ne piše mi se, ili ne piše mi se dobro jer ne pišem, a kad ne pišem to je suprotno od pišem, a suprotno od pišem je ono već vidjeno i rečeno. No, to što se meni ne piše ne znači da ja nešto i neću da napišem, recimo nešto što nije teško a može da se ponese na put jer ne zauzima puno mesta, u stvari ne zauzima mesto za sedenje, može da zauzme ono mesto za stajanje. Dobro, u redu je, nisam hteo puno da baljezgarim, trabunjam i buncam u nesvest i besvest. Pisati ne znači samo kada se ima nadahnuće. Pisanje je kao spremanje kuhinje, ili kujne, one letnje u velikom dvorištu; naravno ako se ima kuća sa velikim dvorištem iz detinjstva. Pisati ne znači uvek znati sve, pisati ne znači pevati ili slikati slike rečima; pisati je ono što katkad liči na ribanje patosa one skrivene sobe gde držimo dragocene stvari u fijokama starinskog ormara. Ta soba nema ni prozore ni vrata. Za ostatak sveta ulaz je zabranjen, a kad bi i hteli da udju to mogu samo sa dozvolom vlasnika sobe.

Eto, nisam hteo da pišem a već sam polovinu napisao. Inače, volim da pišem o raznim stvarima, ali moja najomiljenija tema jeste ne pisati, nepisanje kao tema mnogo je bogatije štivo od pisanja. Mislim da je mnogo lakše obrazložiti sklonost ka nepisanju od sklonosti, namere, nakane, želje, odluke, predodredjenosti da se piše. Zašto pišeš? Ne znam. A zašto ne pišeš? Ma mrzi me! Lakše je reći mrzi me od ne znam. Radiš nešto a ne znaš zašto to radiš. Medjutim, dok nešto ne radiš imaš i sasvim precizan odgovor na to zašto ne radiš. Ma mrzi me, rekoh. Ako je odgovor na zašto pišeš zato što moram jeste jedno veliko sranje. Čovek je morao jednu jedinu stvar u životu: da se rodi, premda ga niko nije pitao. Jebiga, ako se mora mora se! Ništa drugo se ne mora. Ako si žedan ko kaže da moraš ugasiti žedj? Niko! Niko te ne tera. Ti sam donosiš odluku, dakle teraš samoga sebe. A moram da pijem, a moram da pišem. Moram ići u branje kuruza! Ma nemoj, a ko će pokositi travu, a ko će pomesti ono smeće što ga ljudi ostavljaju za sobom posle velikih proslava i jubileja nečega što su drugi nametnuli a svi su došli da to proslave. Moraš, moraš… Sleduje ti ono od kaplara iz sedamdeset i pete, na onom ostrvu od kamenja i stena nasred mora jadranskog. „Razumem, druž’ des’taru! Razumeš ti moj…“ „Moram, druž’ des’taru! Moraš ti moj…“

Dobra stara vremena kada se nije moralo morati, ili kada se moralo ne morati. Olovka piše srcem je kao gasimo žedj vodom. Ja kad sam žedan pijem pivo.

Stevo Valjić zabatka

…kojih se ne moramo pridržavati. A ima ih pisanih i nepisanih, smišljenih za odredjene stvari, ili tek tako… a ono „tek“ znači samo toliko da se zadovolji javnost. Verovatno je da ne bi bilo lepo prolaziti crveno svetlo na semaforu u dva sata posle ponoći. Zašto? U te kasne sate saobraćaj je sve ostalo što mi sada pada na pamet no da je gust ko testo u pekari na ćošku gde se mesi hleb, kolači i burek sa sirom koji je ponajbolji kada se mezi uz jogurt bilo koje mlekare u našoj lepoj zemlji. Dakle, nema nikog a ono crveno! Pogledaj levo i desno (za svaki slučaj koji bi mogo ispasti nakaradno i gadno i tragično) pa ako vidiš pol’cajca il’ bogo moj saobraćajca sa tefterom u ruci i pištaljkom u ustima… a ti mu mahni sa obe da čovek ne pomisli da mu pretiš levicom ko vanzemaljac Parlov! Jebiga, možda ti progleda kroz prste ili pomisli da si sin lokalnog lopova ili političara što mu dodje skoro isto, a jeste pravilo pisano i nepisano. Recimo, voziš onaj skuter veliki, najveći i mahneš policajcu (ja očima svojim vido) a on ti odmahne! Nemoj molim te sad da mi rekneš da si crkveni miš neki sa periferije grada gde se jutarnja misa u nedostatku crkve održava u mi’ani, bre!; ili da si neki siromašak koji je naš’o motorče veliko pored puta i sad voziš u policijsku postaju, upravu ili lokalnu nji’ovu kancelariju da vratiš izgubljenu stvar i da daš izjavu i da se nadaš da će vlasnik, bogatun neki ili sin tajkuna lokalnog da ti da crvendaća za pivo i po kile Fornetija za poneti sa kačkavalj koji samo po inerciji liči na domaći sir od kozjeg mleka iz konzerve a zemlja porekla preko grane gde svi lopovi odavle pobegli i prebegli jerbo kod nas pravda i oni koji se za nju borededu skupa s policijom i inom braćom u juniformi vakvoj i takvoj sa zaštitnim krpama na licu da ih ne prepoznadedu osobe s one strane zakona – očistili i rasčistili ulice naše od njih i sad nam sve lepo i u cveću i u čistoći nevidjenoj u ovim krajevima a sluktim i šire… Jebote bre, zar život nije lep!

Moram bre da mislim i na mesto za fotografiju, jer premda nije izričito pravilo no baš je fino i lepo da se metne neka fotografija makar ona, fotka, veze nemala sa temom što se o njojzi besedi. Bre, mislim, i tako dalje! Dakle, pravila! A ko ih je pravila, i koja pravila, i šta je pravila, možda napravila ili s’pravila, opravila i popravila, dopravila i trala la la! Ha ha, bre! Jebeš pravila kad se učeni lopovi ne znaju potpisati no su potplatili lokalnog „ćatu“ da im sve sredi i biće sve plaćeno zlatom oko vrata i zglobova gde katkad spadne lisica… ne ona iz šume već ona iz ruku žandara koji ‘apsi iz naredjenja i iz pisanog papira, dokumentovano i po pravilima koja se kasnije krše zbog nejasnoća i zbog toga što je procedura apsa zajebana i pisali ih neuki ali iskusni ljudi zabarikadirani iza debelih zidova ispred kojih stoje oni na vlasti i oni koji nisu na vlasti… ali biće jednom, pre ili kasnije jer pravilo ne zna za pravilo da se ne može i da nikada neće; svoj svoga brani a narod sjeban do blata i malo čiste vode da bi oni ruke oprali jerbo treba potpisati narudžbu za čiste peškire. Iš, bre dečurlijo!

Stevo Valjić

To je ona stvar koja para vredi. No, moram završiti neke druge stvari i budući sam ja jedini vlasnik ovog bloga (ili nisam?), mogu nakon sto40 i kusur tekstova da pustim malo vodu niz Tisu i Dunav. Da su ovako ispuštali iz Palićkog jezera voda u njemu ne bi bila zagadjena, premda u gradu ima ljudi koje bih pobacao u kadu čiste vode…
Dakle, moram pozavršavati neke započete stvari, radnje, zanimancije, obaveze neobligatne, nezavršene poslove kao recimo okopati grobnicu za Borisa Davidoviča, ili nacepati drva jer je leto na izmaku i ipak nisam siguran kakva će biti zima uprkos plećkama oniju ogovarača; nadalje trebam dobro da provetrim stan, usisam tepih u velikoj sobi i napokon malo prilegnem jer ima kada su mi dani naporni iako se radi o običnom lenčarenju, čudesnom nečinjenju kao da će neko ‘mesto mene da odradi ono što samo ja mogu i trebam odraditi.

Da ne ispadne da trućarim, ako baš i nisam obećao ali sam nagovestio neke priče koje su već napisane u glavi no nikako da predju u komp, računar, mašinu koja pamti slova i reči, skalameriju koja mi s vremena na vreme ide na nerve i nokte i najradije bi da je gledam no što ledja svoja vlastita ne vidim. Bez obzira na sve i bez obzira šta sve zna ova mašina – moje priče nikako da se u nju usele, da ih zapamti i kad mi se prohte samo nabacim na blog i mirna Bačka, bre, ovamo dole na severu gde je toplo kao tamo gore na jugu. Dakle, neće pa neće… dok ne odlučim drugačije. A moram da se izvinim i onoj jednoj osobi, ili možda ih ima dvoje, možda troje… koji su koliko toliko pratili Odlomak Odlomka… Na redu je „monodijalog“ glavnog lika sa njegovim pokojnim ocem. Meni se nikako ne dopada taj „njihov“ razgovor koji moram da preradim, doradim, razradim itd, i tako dalje. Medjutim, nisam raspoložen za tako nešto, na jesen ću poraditi na toj stvari. Inače, nameravam da otvorim prozorče pored Home, u gornjem levom uglu gde ću upisati Odlomak Odlomka i gde će se nalaziti čitava storija od prve do poslednje stranice. Ali, kao što rekoh, da odradim važne stvari kao što je kupovina muholovke koju ču obesiti u veliku sobu iako nema ovih letelica, ali nikad se ne zna. Zato sutra idem na buvljak da nabavim muholovku. No, ako već budem tamo, naravski, popiću dva tri ‘ladna piva, jer leto traje no ne zna se dokle.

Stevo Valjić veče u Subotici

Ode mi sinoć blog. Nema ga, nema ga nigde! A sve sam pretražio, sve fijoke, sve ormare, pogledao ispod kreveta, prevrnuo podrum i garažu; šta će mi garaža kad nemam auto, za podrum je u redu, podrum je za sitnice i po neku krupnu stvar. U garaži držim drva. Od prošle zime, koja baš i nije bila zima, ostalo mi par kubnih metara. Muči me dilema da li da kupim još drva ili da ne kupim… Narod već ogovara ono što će stići posle jeseni, kažu da po svim prilikama i neprilikama ima da se ‘ladi pivo. Dakle, nemere da bude zima, drva da kupujem ne treba, debele čizme ne treba, debeli džemper ne treba, debele rukavice i debeli vuneni šal ne treba, debele a pletene čarape od vune koja je nalik pravoj vuni ne treba, ne treba jer je skupo a i ogovaruše kažu da zime neće biti, da snega neće biti; ćemo decu da vodimo tamo gde će biti snega.
Dakle, ode mi blog, a čuo sam i nekim drugima očo blog, sajt, knjiga utisaka naših života, dogadjanja što nam se dogadjaju a mi to želimo podeliti sa drugima koji takodje imaju svoje blogove a i oni žele s nama podeliti svoje muke i radosti; katkad ima više onog prvog, ali kada prevagne ono drugo svi smo radosni. Bemliga, reč je o velikoj i srećnoj porodici i u nemaštini i u dobrobiti.

No, ipak je sve u redu, a i zašto ne bi, blog se vratio. Zašto nije bio tu, i zašto je otišao ne znam, u stvari ako nešto ode ja očekujem i da se vrati. Vidim, neki bi rado da se vrate one godine od pre petnaest-šesnaest godina. Šta da se radi, pamet na ovim prostorima je uvek bila kratka. Onima kojima sada ništa ne valja preporučujem nekadašnje plate od dve marke, ili možda lepše zvuči dva maraka… Jebiga, navikli se na socijalizam i samoupravljanje i sad bi mnogi da vrate ono čega nema. A da li ga je uopšte bilo… Ja jesam sanjar po rodjenju i opredeljenju, ali teško da mogu dosanjati nestašicu kafe, nestašicu goriva za automobile, nestašicu struje i penjanje na jedanaesti sprat, prividnu slobodu kada me teraju iz zemlje jer kao sredili da sa crvenim pasošem možeš putovati svuda, osim tamo gde se ide sa vizom, ali domovina je domovina, i svi koji su tamo, u domovini, rodjeni imaju pravo da budu demokrate, u prvom redu, pa malčice drugojačije demokrate, pa radikali i manje radikali, po rodjenju žene ili muškarci, u svakom slučaju kako Bog odredio…
Dakle, blog je tu, vratio se, meni i onima kojima je otišao a nije rekao zbogom. Dobar dan onima koji su prigrlili ovaj veličanstveni način razgovaranja medju sobom i medju drugima. Ako jednom stigne taj dan da nestane blog, nestaće i blogeri, a valjda će sa svime u maminu da ode i nestašica ovog… onog…

Stevo Valjić … Subotica

Ih, i ja sam ti neki! Lako je reći za svaki dan tri reda a ja čitavo prepodne psujem vrućinu, popodne pijuckam ‘ladno pivo, ovako sad u večernjim satima ponovo psujem vrućinu. Prozor je zatvoren; čitav dan radi ventilator ali samo troši struju koju ću morati platiti, ili ću jednostavno sesti na najprometniju raskrsnicu i ucenjivati gradske vlasti da mi plate sve inače biće svašta! Ionako smo postali pičvajz od zemlje, bez obzira na silne medalje. Ali jebeš politiku, ja nisam političar i mogu ih poslati sve redom u lažljivu maminu. Ja samo hoću par redaka da napišem, ne baš zbog toga što ću ispasti iz neke pisačke forme, već možda samo da ubijem vreme i ovu jebenu vrućinu. Svakako moram napisati bilo šta za onaj drugi blog koji počinje polagano da mi ide na nerve. Nije teško al’ je dosadno. Kod mene u gradu ima toliko faličnih stvari da mogu sebi ‘ladno reći da sam zauzet pisanjem jebenih postova o nedostacima u mom gradu. Nedostataka ima svaki grad. Recimo, za mene Beograd dok god ne bude imao metro, jebiga, neće biti velegrad. Mislim, jebiga, svaka veleselendra ima metro, ali glavni grad zemlje gde živim nema. A mogao bi, treba samo smisliti novi namet glupavom narodu i radnicima koji umeju veoma dobro da štrajkuju. Treba im pičnuti novi porez, samodoprinos za metro. E sad, što će neki političari da grade sve i svašta u svojim dvorištima… jebiga, kakav narod taki pol’tičari.

Oću metro u Beogradu i tačka. Evo, ‘oću i tramvaj, ali ne u glavnom gradu, ne oni već imaju tramvaj; ‘oću bre tramvajem da idem na Palić iz Bačke Topole. Ne može! Zašto ne može? Zato što nemere, bre! A zašto ne kažeš oma da se ne može, ljudi smo, razumemo se preko reči, i preko oružja, bre! Valjda smo ratovali, ubijali se, u stvari ubijali jedan drugog. Ratovali smo se ne bi li otkrili šljam medju nama, šljam koji drugi narodi kriju od ostatka sveta… kriju ih u zatvorima. Kod nas šljam je junak i živi bolje od ostatka naroda, glupavog ljubi ih majka i majka ih rodila, i šljam i nešljam; oni prvi u manjini a opet im dobro ide, glupi nadvladali pametne ako ih ima, a ima ih, verujem da ih ima puno ali ne znam šta im je i gde su… Možda se šetaju gradom, drže za ručice svoju decu i šetaju. Doktori nauka šetaju svoju decu, šljam koji se jedva zna potpisati vozi džip od sto ‘iljadu dolari.
E sad jebiga! Reko sam već da ću ćutati, ali moji stari me ne napraviše da ćutim. Moj ćale je znao reći: Majku vam jebem… No dobro, neću sad o tome, možda jednom, il’ dvaput… A zašto sam sve ovo napisao? Sreo sam nekog dečka pre neki dan, znam ga iz vidjenja; mislim da nikad u životu nije radio, bavi se pozajmljivanjem para, oko vrata mu visi lančuga od kilogram zlata. Simbol idiotizma koji kod nas uspeva. Katkad podigne ruke u vis i pokaže ona tri prsta, potom zatvori palac i kažiprst.

Stevo Valjić jebeno vruće u Subotici

Umem ko poslednji idiot da se ražestim kada pročitam neki tekst ili komentar koji se zasnivaju na neproverenim podacima. Ako vam napišem da je juče pao sneg rekli bi ste koji sam ja idiot koji je zalutao medju istinoljubive ljude. Naravno, nikada, ama baš nikada ne smeš napisati da je petog januara sneg bio do kolena, a da prethodno nisi proverio i to podrobno u više dnevnih novina od šestog januara da tako i jeste bilo. Nije to sitnica kao samoubica skočio sa jedanaestog ili dvanaestog sprata jer je činjenica da je skočio i raspičnuo se na trotoaru i skupljaju ga kašičicom ko prah šećer. Budi uveren da će neko iskopati novine sa datumom šesti januar i jebo si ježa ako je bila suva zima, a već sam pisao o ovome no ima sveta što slabo pamti.
Znate, čuo sam ovo i čuo sam ono, ma nemojte a di ste čuli, pa priča se jebote bre, a di se priča, pa po ulicama, medj narodom koji se šeta il’ se uvuko u neke podkapije i ogovara da se priča, glasno se priča, i onda sused kaže ma nemojte stvarno? Ma jeste bre, evo ja čuo svojim ušima, a jeste l’ videli, nisam vid’o ništa ali priča se znate, znam ja komšo znam da se priča i znate komšo ja sam idiot na kvadrat i kub jer verujem u sve što sam čuo, pa vidite da smo isti, eto i vi već verujete jer mi smo takvi da verujemo, jeste u pravu ste mi smo oni što veruju mi smo verujući, bem li te verujućeg u neprovereno što se domoglo visina gde istina stanuje. Bio sam u armiji sedamdesetipete a tamo nas terali da kažemo kaplarima – „Razumem druž’ des’taru!“ A oni nam uzvraćali; „Razumeš ti moj kurac!“ A mi opet idiotski: „Razumem druž’ des’taru!“, i tako u krug dok im nije dosadilo. Jeb’ga, remac a još daleko da bude vojnik.

No, u narodu se priča. Čudi me kako novinari nisu izmislili priču kao u svim normalnim državama da su se pojavili leteći tanjiri. Verujem da bi smo mi našli i čvrste dokaze za tako nešto. Komšija kaže komšiji: „Vido ja sinoć leteći tanjir. Ma nemojte“ tako bi njegov komšija, „a di ste videli?“ Ovaj bi prvo počešao neobrijanu bradu a potom i golu glavu jer kosa mu otpala pre trideset godina i sad mogu da ga oPanjkavaju po svim akademijama. Pa ovaj komšija kaže: „U dvorištu, preko puta moje kuće.“ A drugi komšija: „Ma di ste tamo mogli vidit tanjir kako leti?“ A ovaj komšija njemu: „Ma susetka, Darka…“ „A je li komšo, ona Darka, Božidarka?“ „Jeste!“, kaže mu ovaj i nastavi: „Darka bije muža jer se ovaj kući vratio kasno uz to pijan, propio i prokartao pola od one mizerne plate. I udara Darka a ovaj se smeje i smeje, no tada kroz prozor izleti tanjir… Šta da vam pričam komšija, izleti drugi pa i treći tanjir. Leteći tanjiri, bre!“
Priča koja se može proveriti jer se dogadja svakodnevno u svakom gradu, čak i na selu, ma u svim mestima diljem naše lepe zemlje. Dakle, ovo jeste priča za prepričavanje; one druge, neproverene a lansirane kao istinite, zaslužuju odgovor onog gorespomenutog kaplara: „Razumeš ti moj…“

Stevo Valjić vrelo veče u Subotici

U poslednje dve noći sanjam, intenzivno sanjam. Nije da pre nisam sanjao, dok spavam, naravno. Retko kada mogu sastaviti dva sata spavanja, budim se na svaki sat, katkad i na pola sata i onda mi se čini kao da sam prespavao celu noć, premda je san trajao mršavih trideset minuta; ne mislim na san koji se sanja već na obično spavanje koje znamo nazvati san. Najčešće se ne sećam šta sam sanjao i smatram da je to srećna okolnost jer ja sebe smatram za onog sanjara koji s vremena na vreme napiše dobar tekst a za tako nešto osoba koja piše jednostavno mora biti sanjar.

Svojevremeno, a silom prilika, iščitao sam mnoge sanovnike, medjutim sada ne bih o mnoštvu tumačenja snova iz sanovnika, onaj koji veruje u njih njegovo je pravo smatram i uživanje u srećnom tumačenju, jer čisto sumnjam da se žudi za snovima što nam donose loše vesti. Ono o čemu sam hteo izneti nekolike rečenice, a reč je o odredjenim pojavama u našim snovima, jeste tumačenje snova mojih praroditelja, dakle meni bliskih ljudi, rodjaka mojih koji više nisu medju nama. No, i u ovom slučaju ću da se osvrnem na jednu jedinu reč: Govno! Moji, deda i baba, očevi roditelji, smatrali su za najlepše snove ljudski izmet. Kad bi nas klince u nedeljno jutro budio deda, prva rečenica bi bila: „No, da čujem, šta ste sanjali? Ako ste sanjali govna biće danas para.“ Tokom dana baba bi onako preko ramena, dok je ljuštila krompir, dobacila: „Je l’ vam deda dao para za sladoled? Ako ste imali loše snove onda ništa od para i sladoleda! I zapamtite, ako čovek sanja ljudski izmet, govno, uvek će imati para, onaj koji o govnima sanja biće bogat čovek.“ Naravno, mi smo brzo naučili lekciju tako da je sladoleda uvek bilo u izobilju.
Pa sad, ko šta sanja nije moja stvar, ali slutim da se sladoled u našim željama često pretvori u nov štednjak ili veš mašinu, da ne kažem nova kola, automobil, bre! Sanjati je lepo i mogu samo dodati da za moje snove odgovaram ja, no ako neko nema para ne znači da taj i ne zna sanjati.

Stevo Valjić duboko u prepodnevu Subotica

S vremena na vreme dogadja nam se da se dogodi baš lepa stvar. Zapravo, gornji naslov se uglavnom svakom od nas dogadja, dogodiće se, ili se već dogodilo kao meni ili mojoj sestri, tj. našoj sestri koja ne štedi uživanciju u životu već punih pedeset i osam godina; supruga je, ima dve veeeelike kćerke, četiri unuka od kojih polovina su školarci a ono dvoje malih stasali za vrtić. Mislim da mi neće uzeti za zlo što sam otkrio njene godine budući joj želim najmanje još toliko godina, a ako bude sve u redu da nabaci još koju lopatu i doživi sto dvadeset u miru i blagostanju, iako se svet trudi da nam servira nove bolesti i smišlja teškoće što ih iznova manje ili više uspešno rešavamo. Sećam se kada su nam otac i majka u istoj godini slavili pedeset godina života, a mnogo kasnije i pedeset leta u bračnoj zajednici. I doživeli su lepe godine, premda je predjeni put od prvog do poslednjeg dana života varljivi doživljaj za one koji još guraju napred, dakle još su živi i možda ne broje svoje godine žestinom umornog stogodišnjaka. Ćale doživeo sedamdeset i devet a majka osamdeset i dve godine, iako smo mi želeli da to bude makar po deset godina više.

Moj mladji brat, koji čeka poslednji dan ovog meseca, jul dakle, da proslavi ono što se u njegovim zbivanjima stvarnosti dogadja samo jednom i nikad više – punih pedeset godina je prisutan, aktivan je učesnik onoga što nazivamo svakodnevnica, onim što nam se zbiva, što je bivalo i što će biti. Ako ima tremu zbog tog dana koji ga čeka kao džeparoš iza ugla, koji ga čeka od trenutka kada ga je majka na svet donela a otac njegov se opio jer je dobio još jednog sina, ako ništa bolje neka se opije skupa sa mnom kao što nam je otac isto učinio kad mu se rodio prvi sin. tj. ja koji sam već zaboravio pet banki, premda se to zbilo tek pre tri godine.
Da su nam starci živi imali bi troje dece iznad pedeset godina. Starcima nas danas zovu naša deca, tako će nas zvati i unuci ako ih bude. Ono što je izvesno i ako bude sve teklo kako treba, pre ili kasnije i njih čeka činjenica koja se zove pet banki. Ali, čini mi se, nakon prvih pedeset dočekuje nas lepota onih drugih pedeset godina; da li punih ili manje punih, mislićemo o tome kada napunimo devedeset i koju godinu.

Stevo Valjić lepo jutro u Subotici