Hamzjakl

U tri sata, posle ponoći, došao je kući pijan. Hteo je biti tih, ali se srušio nasred kuhinje. Nije se iznenadio, ionako nije znao kako je dospeo dovde, u predgradje, gde su iznajmili stan. Ležeći na kuhinjskom podu, zbacio je cipele i ustao. Otvorio je vrata. „Mora biti da žena spava“, pomislio je gledajući u tamu spavaće sobe. Uvek je spavala kada se on, u kasne sate, pijan vraćao kući. Doteturao se do kreveta. Nije imao snage da se skine. Žena je ležala okrenuta ledjima, spavala je, čuo je njeno ravnomerno disanje, ili mu se samo činilo… Spustio se pored nje i istog trenutka zaspao.

Žena je ujutro ustala, izašla u kupatilo i pogledala se u ogledalu. Kosa joj je bila neuredna, lice bledo, ispod neispavanih očiju visili su pomodreli podočnjaci. „Ne mogu da odglumim i srećnu majku“, pomislila je i vratila se u sobu koja je zaudarala na alkohol. Njen muž je hrkao. Ona je htela sebi postaviti nekoliko pitanja. Ali nije bilo vremena za to. Ako ne požuri, zakasniće na posao. Brzo se obukla. Prvi put, nakon mnogo meseci, zanemarila je jutarnje šminkanje. Zaključala je vrata za sobom i zastala. Pre no što je krenula, procedi kroz zube:
„Dete… ili ne?
Kocka je bila bačena. Jedno pitanje manje. Ostala pitanja imaće težinu nerodjenog deteta.

Stevo Valjić pre sedamnaest godina Subotica

Gledam u Blogovnik, četrnaest adresa pratim svakodnevno, redovno, svratim po dva tri puta da vidim ima l’ novih tekstova, postova, možda dobra pesma ili još bolja fotografija. Ne mogu za sebe reći da sam prezauzeta osoba, ali smatram da je ova brojka za mene taman po meri, iako pratim pride još nekoliko sajtova, recimo da ih obidjem nedeljno jednom. Znam, o ovoj tematici sam već pisao i izneo svoja mišljenja, no sada ‘oću o nečem drugom da kažem koju reč, rečenicu, stranicu dve… Dakle, 14 adresa pratim i pre neki dan primetih da su na tim adresama sve odreda žene, osim „Grada“ i „Mangupa“ koji je pribeležen u paru sa „Kokicom“. Da li je reč o podsvesnom činu (muškarci bre jedni!) bežanja od istog pola, ili je u pitanju nasušna potreba nekoga ko piše, potreba za MUZOM, ne znam, tj. nisam siguran.

Nešto me je muka zdravstvena ovih dana (eh, jebiga godine, šta li), tako da sad ne bih nabrajao poznate MUZE još poznatijih ličnosti. Mislim… imati MUZU nije privilegija samo umetnika; smatram da i jedan bravar, profesor stranog jezika, pekar ili portir takodje mogu imati svoju MUZU (i nemoj sad da me neko pita zašto MUZU pišem velikim slovima). Ja sam u mladjim danima imao MUZU koja me živog pojela, ali, kao što spomenuh, nasušna potreba tera čoveka da čini stvari koje su preteške za objašnjavanje (u Odlomku Odlomka sam se dotakao i tog iskustva; apropo’ uskoro postavljam drugu trećinu teksta(?), mislim da će to da se dogodi do kraja ovog meseca). Ako si žedan onda treba da se napiješ vode, a voda se nalazi u bunaru; naravski, ja sam za pivo jer i pivo može da bude jedna od MUZA, em uživaš u njemu, pivu bre, em ti gasi žedj, em se pivo pravi i od vode a voda je najzdravije piće!
Ovako, pri kraju ove kratke besede razmišljam, zapravo pitam se kako žene stoje sa MUZOM… i ne mislim sada na onog što se mortus pijan vraća kući posle ponoći i izvali se na podu pretsoblja, ili snagatora koji se dokazuje na lepome ženskom licu, već na onu MUZU koja pomaže lepšem delu čovečanstva da čini stvari bez kojih spomenuto čovečanstvo ne bi ni postojalo.

Stevo Valjić lep sunčan dan Subotica

E… da ga hebnem, mislim flomaster crveni kojeg sada nemam jer su mi ga zdipili, ukrali ga dok sam držao onu stvar nad klonjom. Jebiga, mrzim kad me potkradaju, prave lopovluk, i to u mom domu, u mom stanu, u mojoj tvrdjavi, u mom zamku gde je pristup slobodan samo onima koje ja aminujem. Jebemti! A da sam ljut mislim da je to u redu, a ono ljut sam na samoga sebe, premda kada su stari poznanici u pitanju malo je teže objasniti samome sebi da je ljutnja neopravdana, čak preterano izražena u nekim brojkama, mislim na brojanje psovki koje sam izgovorio u sebi; dakle niko ne može da dokaže da sam nevaspitan, možda zbog dva završena razreda Osnovne, i to sa padanjem na popravni a nikako na kolena, može da se kaže da sam neotesan poput šumskog stabla što ga delju neki moji poznanici koji se bave skulpturom; ja ih na mom maternjem zovem „fafaragók”, i nemam sad nameru da prevodim jer to su ljudi koji umeju sa ovećim komadom drveta ono što ja teško ali koliko toliko uspevam da prenesem na list papira, jer oni znaju u tom deblu da spevaju što pesnik iz malog prsta tri dana i noći peva za one malobrojne što razumeju da drvo, premda nema usta, zna da peva na jezicima stranskim a retki su oni koji su spremni da prevedu pesmadiju i za one učenije, jer siromasi gledaju u hleb nasušni a ne u neke strofe od kojih samo duša zna da se najede, i takva sita od bezbroj rima sprema se na počinak u skrivenom kutku svoje samoće koja i siromašnima je nedostupna, reklo bi se čak nepoželjna, jerbo prazan stomak sanja kruha od juče i od prošle nedelje.

Dakle, bemliga, ode mi crveni flomaster (ih što mrzim kad me vide kao idiota, što katkad i jesam), onaj kojim beležim dane kada postavljam post na onaj drugi blog; izem li ga, moraću sada da beležim plavom bojom, onom svetlom, sve dok ne nabavim drugi flomaster, crveni, onaj upadljivo crveni, onaj kurvanjsko crveni kojeg vidim iz pretsoblja, vidim kako sam juče uokvirio tamo neki datum za pisanije, vidim i neke druge krugove a da alkoholno piće nisam ni omiris’o… Pa dobro, nek mi ga je zdipio, premda mi nije jasno zašto… zato valjda što se nismo videli godinu dana? Pa bilo je da se nismo videli dve godine. Jebote, dva crvena flomastera. Sad… ne mogu reći da smo neki strašni drugari, nismo zajedno odrasli, nismo se igrali u pesku na obali Palićkog jezera; nikada nismo skupa zadirkivali curice, nismo povlačili njihove kikice, nikada nismo zajednički stezali njihove tek malo veće grudi, ispupčenja na belim majičicama… Jebiga, nikada nismo bili dobri drugovi koji otkrivaju lepotu umetnosti, a žena jeste deo neponovljive umetnosti u koju ja gledam iz mog, a on iz svog ugla.
Dakle, dugo se videli nismo; ja guram svoje, a on bio na nekim jebenim odvikavanjima od ovog i onog. Pivo je moja omiljena tekućina koja tek toliko veze ima sa vodom da je za pravljenje piva potrebna i voda; tu i tamo dam svome grlu dve-tri kapi žestokog pića. Cigarete sam ostavio samo zbog toga što sam ozbiljno spremao atentat na njih, na kraju je ostalo da se bira a ja sam izabrao pivo, kafu pijem iz zajebancije, zapravo da jebavam pušače koji se kunu u jutarnju kafu sa pet-šest cigareta. Toliko o drogama.
Dakle, hteo ja da kažem da smo se sreli, pa ja kažem ajd na kafu i limunadu. Pijemo kafu i pričamo… o čemu… da ga jebem ako se sećam. No, sutradan bi ja ono da zabeležim crvenim flomasterom važan datum za važno pisanije. Di si bre, crveni flomasteru? Nema ga, nema ga nigde, a uvek znam da je tu negde, sad ga nema. Bem ti la müzik sa fantazijom. Posle tražim nožić, brica bre za sitna seckanja, za takoreći intervencije u prolazu, na brzaka, ko kad te ufati sraćkalica, ona brzometna kada se nema vremena čekati pred vratima vecea koji je zauzet pol’ dana i tri noći i gaće se napune ko kad se u kesu trpa jeftina roba iz uvoza i koja košta manje od kutije neotrovanih cigareta iz snova što ih zovemo „Kad bi smo se zahebavali, bre!“
Evo, tamo negde gore je fotografija mog omiljenog sečiva od par santima; kad se otvori ni onda nije duži od deset puta jedan santimetar. Unikat koji je prirastao stolu u sobi koju zovemo dnevna, a ona je u stvari moja radna prostorija.
Sad… treba mi hrabrosti da mu ne javim, da mu ne jebem sve po spisku… Ali ištem i onu drugu hrabrost… koja bi trebala biti ona konačna hrabrost… da njega, njegovu veličinu, jer on stvara umetnost, nešto što ostaje zanavek pokolenjima budućim, dakle da ga izbrišem sa lica one zemlje po kojoj ja hodam i gde je teško koračati pored mene uzdignute glave i raširenih ruku, jer… nema šta da se krije.

Stevo Valjić koji mrzi kradljivce u gradu koji se zove Subotica

Stvarno moram da vam po svojeručno napravljenom spisku (a ovo mi je baš lepa a rutinska vežba pisanja za svaki dan, bre) objasnim i razjasnim koliko toga moram da uradim sam, dakle bez ičije pomoći svaki bogovetni dan. Prvo, ali ne i ono poslednje: Je l’ Vi znadete kako je teško ustati u rano jutro, recimo… u devet ili deset sati, a neretko i u jedanaest!? I onda sledi ono najnapornije: umivanje; pa pristaviti vodu za Neskafu, potom da se dovučem u drugu sobu gde je komp, računar i ostala skalamerija potrebna da bi imao svoj blog; usput jutarnja gimnastika u vidu istezanja vlastitog tela… Priznaćete da ovo malo što sam opisao zahteva izvestan napor od mene, zato blago Vama i ostalima koji ne morate da se bakćete sličnim ili nedajbože istim stvarima!
Dakle, sednem za računar, pregledam poštu, Imejlove, na one na koje treba dati odgovor odgovaram, pregledam i komentare na blogovima koje pratim, usput pijuckam kafu i s vremena na vreme se okrećem da vidim šta se daje na televiziji. Pravim drugu kafu i prelistavam novine koje svaki dan prelistavam, na netu naravski. Na kraju odigram neku igricu, potom se oblačim i krećem u samouslugu. Usput sretnem prvog pa drugog suseda: „Dobar dan, komšija kako ste?“, pitam ja a oni „Dobro, dobro komšija, a kako ste vi?“, a ja kažem „Dobro, dobro komšije. Ah, imaćemo lep dan, jelte?“ I idem tako dalje i stižem u neomiljenu samouslugu. Zašto neomiljena?, zato što je jedina u krugu od kilometar. Unutra nema ovog, nema onog i sav srećan napuštam radnju s kilo ‘leba, litar mleka i s’ krmačom od dvi litre pive! Na povratku, kao i svaki dan, sretnem suseda koji stanuje u istoj zgradi ali prvi ulaz. „Di s’ bre komšo?“, pita on a ja odgovaram „Ma evo me tu sam.“ Ka’š kod mene na piće?“, pita on a ja „Ma bre, komšo… a tvoja žena?“ On me pogleda popreko pa anfas i kaže: „Jebeš ženu, samo piće da popijemo!“ Mislim… jebiga, meni nezgodno i brzo ga napuštam rečima: „Ma idji bre komšo, nemoj me jebavat! Sutra… ili prekosutra…“ Brže bolje udaljavam se i mislim se u sebi kako da ga sutra izbegnem, da se ne sretnemo, da se ne vidimo.

Stižem kući. Dome, slatki dome! Svuda dobro jeste, al’ ponajbolje kad se kući baciš na krevet. Bože moj! Koliko je to sati? Skoro pola dva! Treba malo prileći; izem ti dan bez malo leškarenja pre ručka. Legnem i fino odspavam sat-dva, neretko i tri. Odsanjam fine snove koje brzo zaboravljam, valjda je uzrok prazan stomak. Brzo spremim lagan ručak: ispečem dva batka sa karabatkovi sa puno boranije… žute i zelene, s glavicom crnog luka i nekoliko češnjeva belog i sve to prelijem sa dva-tri deci pive. Prodje ručak, valja ponovo malo prileći zbog što bolje probave. Malo dremuckam i razmišljam o postu za taj dan. Probudim se i vidim po satu da sam spavao prefinih dva sata. Jebiga, težak život, šta da se radi. Treba da se istuširam da malo dodjem k sebi, da popijem dve-tri Neskafe, drmnem rakijicu domaću, ako je nemam ondak čaš’cu vinjaka. Kasnije odoh u drugu sobu, jebote!, koji je ovo bre mrak… osam i petnaest uveče. Palim komp, ili ako Vam se više svidja računar uključujem jer radi na struju. Osećam se nekako umorno. Jebiga, mrzim teške dane, mrzim dane koji su puni obaveza. Trebalo bi nešto napisati… nešto što nije nalik izgovoru, poslati neku poruku, tek da se zna da sam tu, da se nisam mako s mesta, da sam i te kako živ i kada sutra sednem za komp ima da napišem… onako nešto… bre… ono mislim… nešto što će biti jako dobro, ali da niko ne pomisli kao vidi bre ovog zajebanta, i mislim… ono… i tako dalje… i tako dalje… bre!
Pogledam koliko je sati. Ma nije valjda da je skoro jedanaest! Jebote, kako vreme leti! Odigram dve tri igrice, pogledam poštu… vid’ niko da se javi. Jebiga… zevam, baš sam se umorio, ali sutra, sutra bre kad ustanem u pola šest, baš kao ovi što im zavidim da mogu ustajati u pet, ili čak u pola pet… Zevam, zevam, zeeeevam… iiiihhhhh, jebote kako mi se spava! S ovo malo snage što mi ostalo gasim komp. Istežem se i zevam… Mislim… ima da padne jedno dobro spavanje, a sutra… jebiga, sutra me čeka još jedan naporan radni dan.

Stevo Valjić do ponoći nema spavanja Subotica

Iz kreveta izaš’o u petnaest do jedanaest, pre podne. Svejedno, sanjav sam ko onaj koji se nije naspav’o! A zašto ovako? Zato što sam idiot na kvadraturu i kubni metar kojim se meri suvi pesak, ja sam japanska boca od decilitar hladnog mleka u koji staje imaginarnih hektolitar piva iz interventnog uvoza, jer domaći proizvodjači hvale na sva usta ovdašnje pivopije koji su znalci rasprodaje ubudjale vode sa izvora pored Palićkog jezera gde turista više no u Belgrejdu. Jebiga, odgled’o ovu našu teniserku koja se zaradila para za ove dve prethodne godine i iznenada postala svemoćna ikona neradnika i foliranata naše domovine. Odgledo od početka do kraja, srećom pre dve nedelje skinuo i ono malo sedih vlasi na tintari svojoj, i više nemere da otpadne vlas od pola milimetrova.
Teško mi da ustanem iz kreveta, iako jutro već debelo ko koža poslanika srpskog parlamenta pri izglasavanju zajebanih ali odbranačkih zakona dok se ne smisli još veća zajebancija! No, ustanem i skuvam kafu. Uključim komp, mamu da mu jebem ništa ne radi! Šta je ovo? Mamu vam onu, kulturna revolucija lažova s Balkana, brdovitog… i zajebanog, moderno zaostalog! Zar nije dosta što ona milionerka ne zna ni lopticu u vis da baci nego i provajderi i sve ostale pičke koje imaju veze sa stradama na internetu seru i zajebavaju… (kod vas ne znam kako je) moju malu veličinu korisnika! Pa ajde, neka bude dobro, ali jebeni poštari nemaju dežurstvo onda kada bi bili najpotrebniji. Na kablovskoj mi fali tri programa, ali seronje iz KDS, kablovskodistributivnisistem i tra la la, majku im onu neradničku i da dodam marš na kopanje rovova i kanala za odvod onih koji u ovoj zemlji ne znaju za goru stvar od zabušavanja.

Kasnije ručam pa odspavam desetak minuta. Sused iznad mene, da mu jebem sve po spisku, u pola tri popodne počinje da lupa po podu, ili iz inata jer je kvadratni idiot, ili je stvarno idiot na kvadraturu polukruga. Bemliga!, idem u grad da popijem pivo. Na pragu kafane odustajem i vozam se gradom gore i nadole, uzduž i popreko, sednem na neku klupu i fotografišem razne prizore. Fali mi samo metak malog kalibra i da ga ubacim u cev revoldjika, ali nemam pištolj, revolver na duge staze. Sve mi je mrsko, sedam na biciklu i verglam prema delu grada gde stanujem. Šanse nema da opet gledam nekog ko će me izjebati do neba, premda veze sa mnom nema. Sad je devet i dvadeset, uveče! Idem u krevet i oću da sanjam deset baklava i kilogram zrelih banana, dve mandarine i tri Kineskinje koje svoju robu nude na propalom buvljaku koji se ne nalazi u vašem gradu već u nebesima gde špartaju kontrolori s gradskih avtobusa na struju i lepe želje. Već sam u krevetu, zaspao sam, sanjam poslednje reči sa početka ovog posta; ili sam zaspao ili letim, čini mi se da me svrbe ledja. Okrenem se i vidim Nadal igra protiv Gaskea. Koga bre interesuje rezultat…

Stevo Valjić skoro da spavam Subotica

Plaća kladionica za tu i takvu pobedu ovih ili onih. Ako si pogodio za dinar dobijaš deset tudjih dinara, dakle možeš reći da imaš pun pogodak, neki kažu Bingo! Medjutim tako ispada da svi gube a kladionica je taman u dobitku. Kako to rade ne znam, jer da znam danas bih bio bogat čovek i plaćao bih nekoga da piše umesto mene, ja bih samo stavljao potpis. Apropo, kladjenje! Pre pet godina kladio sam se sa drugarima da Srbija nemere do 2025 da udje u Uniju, u ovu evropsku. Danas verujem da neće ni tada jer će Unija u medjuvremenu nestati, raspašće se ko bivša Juga, jer to se odreda dogadja sa veštačkim tvorevinama. Nisam stručnjak za ovakve pizdarije tako da nemam nameru besediti o veštinama rasturanja govana po svetskim livadama. Ono što me najviše interesuje to je kako se ovde živi, šta se ima i šta se nema.

Iskreno rečeno, jebe mi se za Evropu budući je naša ljubav obostrana, jebe se njima za mene kao i mene za njih. Tačka! Sad mnogo je moguće (mnogo smo jaki, volem ovaj glupavi nepravilni primer izmišljene snage u sveprisutnoj slabosti prema onima koji su odista jaki) likovanje onih sa poplavelim prsima, no meni se hebe i za njih, a tek za ove što su pootvarali sajtove i sakupljaju tudja pisanija o odbrani ovog malog što imamo, u stvari što nam je preostalo od onoga što nismo ni imali: Oni, vlasnici sajtova sa pisanijama tudjim uzmu tekst koji se njima svidja, tj. koji odgovara njihovom ukusu o odbrani onoga što smo izgubili, a tek ponos koji se teško, preteško vraća ne u ove krajeve, već u usta onih jakih što treba da nas samo malčice više cene, no tako nešto bi valjalo i zaslužiti. Hebnem li ga kada se na ovim prostorima odvajkada radjaju osobe sa urodjenim inatom koji pomaže u kolektivnom sportu a samo odmaže u našim odnosima sa zbilja velikim: Nas i Rusa trista miliona; nas i Kineza milijarda i trista miliona; nas i Evrope… pa mi bi radije sa onima iz Azije; nas i ‘merikanaca… teško i zamisliti, zato i dobijamo po turu i katkad šamarčić da nam obrazi ne izgube boju. Veliki brodovi i mali čamci, naš je onaj dečji, plastični na naduvavanje i čim prdne neki mornar na velikom brodu naše čamče od pljastik umalo potone al’ ‘rabro vitlamo pesnicama misleći na kapetana broda koji gleda direktan prenos derbibejzbola na radaru.
Nego, šta sam ono hteo reći? Nisam preterano zainteresovan za svakodnevnu pojavu da se u evropi staje na crveno svetlo na semaforu, ali sam živo zainteresovan da se u mojoj zemlji i te kako stane kad je na semaforu crveno. Ako neko nije razumeo šta želim da kažem taj i ne zna kako izgleda semafor: crveno, žuto i zeleno, poredjano u horizontali da i daltonisti znaju koji je koji, šta je šta, a ništa je svakako ništa čak i sa kilogram retorike i isturenih grudi. Naravno, računam sa onima, a ima ih odvajkada, koji ne poštuju ova svetla a njih bi po nekoj normali trebalo biti po koja kap u moru gde se svi mi kupamo i gde bi nam bilo omogućeno da s vremena na vreme izadjemo na peščanu obalu i leškareći se zdipimo malo toplote od sunca. Jer na horizontu, tamo u daljini vidimo konture velikih brodova koji, hteli mi to ili ne, čuvaju nas i ostale male, sićušne, jedva vidljive duše od prebrze vožnje.
Stevo Valjić oko deset pre podne Subotica

Jutros sam bio na pijaci koja se nalazi u najvećem gradskom naselju a zove se meni pomalo zjb imenom: PROZIVKA! Mislim, jebiga Prozivka me asocira na služenje armije na onoj kamenčugi u Jadranskome moru a zove se Lastovo. Svako jutro, za vreme tzv obuke „Dižžžžžžžse! I jebiga, jesen pozna a mrak posvuda oko nas, tunela nigde kamoli svetla tamo na kraju. I onda skačeš sa kreveta i u sebi psuješ sve idiote sveta i sve idiote u šest republika i idiote iz dve pokrajine. Dok se kaplar dere na sve strane a njegovi pomoćnici ruše krevet za krevetom i izbacuju stvari iz tamnozelenih kaseta (ormarića), pitaš se u sebi je l’ se tvoj ćale borio zbog ovih ludaka, je l’ se tvoj deda oseća ushićeno jer mu je unuk u vojsci gde ga jebu desetari i razvodnici sa pola osnovne škule, jer svi iznad toga znaju kako se vojska dovodi u red pomoću tek pismenih moćnika što polegaše pred izglancane cokule poručnika, sina prvoborca za koga se pričalo da je bio u prvim redovima – al’ ga tamo niko od preživelih video nije. Zapravo, nije bilo preživelih.

Dakle, Prozivka a tamo pijaca koja se zove Zelenac. Krajem nedelje tamo kupujem sveže meso, piletinu uglavnom, katkad i hleba u „Evropi“, jednom u nedelju dana kupim i kilogram krompira i po jednu vežu šargarepe i peršuna, glavicu kupusa, kilogram luka crnog a i onog belog, nekoliko jabuka i još kilogram-dva sitniša potrebnih za svakodnevnu klopu. Ali najčešće pazarim piletinu, sveže pileće meso koje nude jedre žene iza tezgi sa rashladnim vitrinama. Sve ih poznajem, one mene takodje. Jedna zgodnija od druge, onom velikom nožinom barataju k’o mesari kod Bata Koleta, pored Neninog kafića gde nakon kupovine popijem pivo. Dakle, lepe žene, prodavačice svežeg pilećeg mesa; kod jedne uzmem batake, kod druge krila, kod treće prsa samo zbog toga što ima lepe grudi, kod četvrte kupujem nogice i ledja i pitam je l’ raspoložena da mi kasnije skuva ručak, a ona smešeći se kaže da će mi čak ledja izmasirati čim se razvede od sadašnjeg muža i povešće sa sobom i četvoro dece da mi bude lepše s njom.
Nakon kupovine idem kod Nene, tamo me već čeka buraz, viknem Vladi, jer subota je a subotom je on taj koji šljaka; donosi dva piva, mi kažemo popij bre ono tvoje jer sutra na buvljaku ti častiš, i tako on uvek časti dva pića i da ne zaostanemo po poštenju i mi ga častimo sa dva. Onda skoknemo do mene na kafu. Kupljenu piletinu ostavljam u frižider. Posle idemo kod njegove kćerke na roštilj koji priprema njegov unuk. Godišnje u pet-šest navrata skupi se širi krug porodice na klopi i na razgovoru i da se vidimo. Pojedem deset s lukom, pljeskavicu pa krmenadlu, kobasicu i nenanizane komadiće za žicu, popijem pet ili šest piva. Usput sa burazom popijemo još turu pića i onda kao ajd zdravo vidimo se sutra kad idemo na buvljak. Stignem kući, sednem za komp i počnem sa pisanjem ovog posta i stignem na polovinu umoran, spava mi se. Ujutru me budi telefon, zove sestra i pita šta ima, ja kažem ništa novo, dobro čujemo se ćao, ćao. Ponovo zaspim i ponovo me budi telefon. Burazer: Ajde bre, znaš kol’ko je sati? Ne znam, kažem ja, ali evo idem. Ustajem, kupatilo i brzo jedna Nes kafa. Žedan sam, otvaram frižider… Jebem ti! Meso! Piletina! Puna kesa piletine. Ma nema veze, kad se vratim sa buvljaka. Na povratku svratimo na pivo kod Nene, a u susedstvu pijaca Zelenac u naselju Prozivka, koja je ime dobila po palim borcima a ne po mojim vojničkim danima. Kažem burazu da naruči turu pića a ja idem do prodavačice svežeg pilećeg mesa. Ona pita: No, kakva su bila ledja? A ja ko iz topa: Odličan paprikaš. Šteta što niste probali. A ona kaže: Čim se razvedem od muža.
Evo, dovršavam ovaj tekst, danas me mrzelo da kuvam ručak; naručio sam onu veliku picu i dobro se najeo. Čim stavim tačku i potpis idem da sredim pileće meso, iseckam u komade, u najlon kesice i u zamrzivač. Eh, osrednji vikend.

Stevo Valjić fino predveče za čašu piva Subotica.

Najbolje priče, anegdote i slučajne dogadjaje sam čuo na baš čudnim mestima, kao na primer u samousluzi dok sam plaćao račun kasirki a iza mojih ledja dve ogovaruše odplećkale priču o prvoj susetki, ili dok sam birao paradajz sa pijačne tezge a prodavac mrmljao sebi u bradu „temu“ za moj post koji ću uveče napisati za blog, ili prosto poznanik, prijatelj ili sasvim nepoznata osoba koju sam sreo na ulici, ili ona srela mene interesujući se za neki deo grada ili ulicu, možda kako stići do Palića ili na Palić i to iz Dudove šume, a usput lane interesantnu priču sa prošlih putešestvija svojih u drugim gradovima i drugim zemljama.

Medjutim, dobre storije se mogu čuti i za kafanskim stolom, ili u bašti nekih od gradskih kafića dok se pijucka ‘ladno pivo i nehotice se prisluškuju priče koje se pričaju glasno ili manje glasno za susednim stolovima. Sve ostalo je pitanje dobre volje i malo dara za pripovedanje, tj. da se na papiru prepriča ono što se čulo i bilo dovoljno interesantno da se postavi na blog. Oduvek je bilo teško, i sada je, i biće i u budućnosti teško da se izmišljaju priče, priče koje se nisu dogodile, ili se nikada neće dogoditi. Govorim o pričama, pripovetkama a ne o bajkama i pesmicama, skaskama i fantazijama, premda ne kažem da nije moguće napisati izmišljenu priču. Ja sam sam napisao gomilu priča, ali koristio sam i jedno i drugo: izmišljeno mešao sa zbiljom, i ponajbolje je kada se ne zna šta je zapravo a šta izmišljeno. Ne verujem da je lako smisliti dedu koji je ostavio duvan a kasnije i rakiju, no ukućanima postao sumljiv jer se na dan dva puta brije a da to nikada pre u životu nije radio, i sada se čini da deda jeste posve normalna osoba i da nije šenuo. Ali da bi ukućani bili sigurni šta se sa dedom dogadja odlučuju da ga krišom posmatraju. Ujutru brijanje, nakon radnje deda sipa nešto u dlanove i brzo kao da se umiva trlja lice. Uveče isto, brijanje pa ono nešto trlja u lice. Ukućani mislili losion, ona vodica za lice posle brijanja. Medjutim, na kraju ispalo da deda sipa u šake rakiju i brzo posrče, i potom kao trlja lice. Pa… nazdravlje.

Stevo Valjić u iščekivanju subote Subotica

Kad završim ovo pisanije taman će pasti i poslednje zrnce mraka. Inače prijatno je, slušam Screamer Radio (valjda po Vuku Skrimer), muzika je dobra, zapravo odlična. Kada pišem volim da se čuje muzika; najčešće pustim Bahove fuge, ali često me zabavlja Mocart, rado slušam Rondo Veneciano ili moju omiljenu Saru Brajtman; mogu da pišem i uz Djanga Rajnharda zvanog dvoprstaš, takodje i uz Erika Kleptona; kada mi se od pisanja grče prsti na redu su Zi Zi Top. Često posećujem Marijin sajt „Moj Svet Muzike“ i uživam u njenim interesantno napisanim muzičkim pričama.
U mladjim danima moji favoriti su bili Alman Braders Bend, a najomiljenija grupa jeste bila Višbon Eš; nabavio sam sve njihove albume (i jbg. kasnije, u nedostatku para sve ih prodao) i sa društvom smo noćima uživali u dve solo gitare i dugo sam o Tarnerovima mislio da su najbolji na svetu dok nisam u nekom časopisu pročitao da su se rasplakali kada su na jednom koncertu čuli kako sviraju gitaristi u Status Kvo! Ne znam da li je bila istina ili ne, no ja volim i jedne i druge da slušam.

1980 godine, kupio sam za 1150 maraka akustičnu gitaru, Ibanez ručna izrada. Mislim da je dovoljno da kažem da se kutija cigareta u to vreme plaćala jednu marku. Bila je to sjajna gitara sa crnim koferom, nešto ranije sam nabavio Jamaha gitaru sa tašnom i sve to platio 375 maraka. Ovu potonju sam prodao jednom prijatelju, plaćao je u ratama čitavu jednu godinu. Onog Ibaneza, ja idiot al’ tako je to kad se nema dovoljno para, prodao sam na subotičkom buvljaku za 500 maraka. Bila je to ubedljivo moja najbolja gitara. Inače, prva u nizu je bila jedna gitara sa dvanaset žica, čini mi se Čehoslovačka marka; kasnije sam imao Framus gitaru, ekvivalent Porše automobilu medju gitarama, imao sam Hohnericu koja je imala strašan zvuk. Pre desetak i više godina hteo sam da kupim jednu Ovejšu gitaru (valjda se ovako izgovara), ali sam se u poslednjem trenutku predomislio; bile su to počeci kraja bavljenja muzikom. Danas mi je tu u sobi jedna strašna električna gitara, originalni američki Fender Stratokaster sa pojačalom Fender od 360 vati, ali radije bih da imam, jer sam inače svirao bas gitaru, jedan Rikenbejker ili Fender Džes Bas tamburu na struju s kojim bih rasterao sve dosadne muve i stanare ne samo moje zgrade već i ostatak sveta u okolnim zgradama.
Dobra, stara vremena za koja, baš kao i mladjim danima, ni malo mi nije žao. Bilo je kako je bilo, a bilo je lepo, premda u nekim drugim delatnostima imam lepše i draže uspomene. Medjutim, moram da priznam da u svim granama svekolike umetnosti nema dragocenijeg iskustva što ih čovek oseća i srcem i dušom i telom, a to je muzika.

Stevo Valjić napolju je mrak Subotica

Dakle, nisam rad da lupam tintaru o nekoj novoj priči, ne piše mi se, ili ne piše mi se dobro jer ne pišem, a kad ne pišem to je suprotno od pišem, a suprotno od pišem je ono već vidjeno i rečeno. No, to što se meni ne piše ne znači da ja nešto i neću da napišem, recimo nešto što nije teško a može da se ponese na put jer ne zauzima puno mesta, u stvari ne zauzima mesto za sedenje, može da zauzme ono mesto za stajanje. Dobro, u redu je, nisam hteo puno da baljezgarim, trabunjam i buncam u nesvest i besvest. Pisati ne znači samo kada se ima nadahnuće. Pisanje je kao spremanje kuhinje, ili kujne, one letnje u velikom dvorištu; naravno ako se ima kuća sa velikim dvorištem iz detinjstva. Pisati ne znači uvek znati sve, pisati ne znači pevati ili slikati slike rečima; pisati je ono što katkad liči na ribanje patosa one skrivene sobe gde držimo dragocene stvari u fijokama starinskog ormara. Ta soba nema ni prozore ni vrata. Za ostatak sveta ulaz je zabranjen, a kad bi i hteli da udju to mogu samo sa dozvolom vlasnika sobe.

Eto, nisam hteo da pišem a već sam polovinu napisao. Inače, volim da pišem o raznim stvarima, ali moja najomiljenija tema jeste ne pisati, nepisanje kao tema mnogo je bogatije štivo od pisanja. Mislim da je mnogo lakše obrazložiti sklonost ka nepisanju od sklonosti, namere, nakane, želje, odluke, predodredjenosti da se piše. Zašto pišeš? Ne znam. A zašto ne pišeš? Ma mrzi me! Lakše je reći mrzi me od ne znam. Radiš nešto a ne znaš zašto to radiš. Medjutim, dok nešto ne radiš imaš i sasvim precizan odgovor na to zašto ne radiš. Ma mrzi me, rekoh. Ako je odgovor na zašto pišeš zato što moram jeste jedno veliko sranje. Čovek je morao jednu jedinu stvar u životu: da se rodi, premda ga niko nije pitao. Jebiga, ako se mora mora se! Ništa drugo se ne mora. Ako si žedan ko kaže da moraš ugasiti žedj? Niko! Niko te ne tera. Ti sam donosiš odluku, dakle teraš samoga sebe. A moram da pijem, a moram da pišem. Moram ići u branje kuruza! Ma nemoj, a ko će pokositi travu, a ko će pomesti ono smeće što ga ljudi ostavljaju za sobom posle velikih proslava i jubileja nečega što su drugi nametnuli a svi su došli da to proslave. Moraš, moraš… Sleduje ti ono od kaplara iz sedamdeset i pete, na onom ostrvu od kamenja i stena nasred mora jadranskog. „Razumem, druž’ des’taru! Razumeš ti moj…“ „Moram, druž’ des’taru! Moraš ti moj…“

Dobra stara vremena kada se nije moralo morati, ili kada se moralo ne morati. Olovka piše srcem je kao gasimo žedj vodom. Ja kad sam žedan pijem pivo.

Stevo Valjić zabatka