Hamzjakl

Skidam kapu svima koji sada rade, koji privredjuju, koji grade zemljicu Srbiju i koji veruju u svetlu budućnost i u sunce na nebu, i u mesec na nebu, i u sve zvezde na nebu. Eto, ja priznajem da sam dokon, ne radim ništa, tj. radio bih, ali nema šta da se radi. Zapravo, bilo bi, ali drugi neće da bi bilo, već im je bolje ovako da nema.

Medjutim, nečinjenje dosadi čoveku, tako i meni. Radi toga i u vezi toga, dosadnoga nečinjenja naime, krenuo sam juče u razgovor. Našao sam jedno stameno stablo, i priznajem da ne znam, nisam još dokučio kojoj vrsti drveća pripada; ali nema veze, ovakve sitnice ne mogu da me pokolebaju, Moja čelična volja i nadaleko poznata istrajnost prosto me guraju da stanem pred drvo i započnem razgovor. I kažem: Zdravo! A ono drvo ćuti k’o drvo što ume ćutati. I još kažem: Ja sam Štrljander Djordje! Oni koji me znaju, zovu me još i Djoka Štrljander! A ono drvo i dalje ćuti. Ja kažem: Dobro! Ako ćutiš, onda ćuti! Cenim ja i one koji nemaju šta da kažu. Nemam ni ja puno toga da kažem, ali ono što imam, mogu samo tebi, drvo jedno, da kažem. Od sada, pa nadalje, i sutra i prekosutra, naksutra i sledeće nedelje, meseca sledećeg, i svih ostalih meseci i godina, verovatno do kraja vremena, dolaziću tebi da kažem ono malo što imam da kažem. Odabrao sam tebe, drvo jedno, jer znam da ćeš me ti saslušati, i tvoja ćutnja možda mi bude dobar savet. Dakle, od sada i zanavek, dolaziću tebi u hodočašće. Nadam se da za te neću biti teret, jer ipak si ti drvo, a ja samo čovek. Pozdravljam te, drvo jedno, i nadam se dobrim razgovorima.

Stevo Valjić novembar Subotica

…je naslov serije koja se prikazivala na televiziji… pre mnogo, mnogo godina. Glavni junak je bio Ben Kvik, a igrao ga je… hm, trenutno ne mogu da se setim njegovog imena, premda mi se čini da je to bio glumac… Roj Tinis… Ako grešim, molim pola da mi se oprosti, jer valjda priznanje nešto vredi. Dakle, dugo toplo leto je za nama, iza mene. Više ne moram strahovati od nespavanja u sobi gde je 28 stepeni u mraku, ali i onda kada je gorelo svetlo, tj. bila upaljena sijalica. Ne moram više para izdvajati za struju, jer je ona propelerčina radila punom snagom i danju, i noću, danima, nedeljama… više mi nije potrebna.

U medjuvremenu, nabavio sam desetak kubika drva, jer nije da mrzim zimu, ali nisam lud ni za mrazevima. Dakle, vrelu sobu ima da zamenim za dobro ugrejanu sobu. Za kraj ove nedelje predvidjaju zahladjenje, tako da ću polako da predjem na čaj sa limunom, a s vremena na vreme ima da sipnem koju kap domaće rakijice, tek da zamiriše na alkohol, koji dakako zbog moje bolesti pokušavam u širokom luku zaobići, ali… ne uspeva mi uvek, i katkad čak i izbegavam njegovo izbegavanje. Moram priznati, da ovako uživajući u jeseni, malčice me i raduju kišni dani, i verujem da su spakovali svakojake oblake i da nam uskoro stižu! Ejjjj, bre! Tri dana neizlaska iz stana, krevet, teve, računar, čaj, koji zalogajčić doručka, ručka i večere, sa už’nama izmedju… mislim, divan život bez obaveza, naravno… ako se može, a ja mogu! Dakle, biće zima, a posle proleće, pa ponovo dugo toplo leto. Odavno već znam da se sve vrti u krug, i najzad kad mi sve ovo dosadi, verovatno na sudnji dan moj lični, umreću ipak zadovoljan, jer teško da se sve što život pruža može da stane u ovu kratkoću koja nam se dogadja, tako da želim sam sebi lepu i blagu jesen.

Stevo Valjić oktobar Subotica

U rano jutro, kroz belu zavesu na prozoru dnevne sobe, prodire zračak sunca i svojom toplotom dodirne svesku, koja usamljena leži sred okruglog stola. Sto se nalazi tačno na sredini sobe; ispod skupoceni tepih, nasledjen od pokojnih roditelja. Ti spavaš u drugoj sobi; ne želim da ti ulazim u san; bolje da nagadjam; možda sanjaš vreme kada te je otac učio kako da kečiš loptu, onu od grube kože, fudbalsku; loptu kakvu niko od dečaka u ulici nije ni sanjao, nekmoli imao… Ili sanjaš kako sediš za tim okruglim stolom, a prvi razred škole na pragu tvojih misli, no ti ne želiš misliti o tome, ali ta misao čeka, uporno čeka od prvog trena, čim si ugledao svetlost dana, i mrak noći što sjaji svim nijansama crne boje…

Sediš za tim stolom, tražiš ugao koji bi bio po tvojoj meri, ali… ugla nema, premda bi bio srećan da tog datod trenutka znaš da svi okrugli stolovi ovoga sveta imaju bezbrojne ćoškove… što je arhaika opstanka uopšte. Sanjaš prvo slovo, što ti ga majka napisala tog davnog dana; napisala u svesku sa linijama, ili su možda bile kocke, one francuske; da nisu ipak bile one… „duge… pa kratke“ linije, deblja ili manje deblja linija… možda su listovi sveske bile prazne, jer bogme čekaše naučenjaka budućeg, koji će ispisivati razne brojke, slova, recepte… ili poslužiti nekom da prenese trenutačno ushićenje svoje, a to ostaje zanavek zapisano; ili… ili će se, jer ima i takvih, u zanosu večnosti koja je tako nalik ništavilu beskrajnom, zgužvati medj stisnutim šakama, i biti grudva bezvrednog papira… No, svi papiri, zapravo, nepoznata količina tih papira nekako stiže do reciklaže, a mnogo manje, jako mnogo manje, promilčić mali, naštampa se, stigne u knjige…

Jutro je rano; znam da ti se još spava, nisi spreman za budjenje; znam da za sekundu… za dve, ili tri… spremaš okrenuti se na drugu stranu, prema zidu. Ejjj… ajde, molim te, pre no načiniš taj okret, ajde da bude intermeco sićušni; reci mi… da stavimo na tas, ove što su pismeni, i ove što ni slovo da napišu ne znaju, ejjj… ajde, molim te, kaži mi koliko Ljudi medj njima ima? I da li će vaga uopšte da bude ispravna, ili ćemo ponovo da merimo po onome… PRAMERA!

Stevo Valjić oktobar Subotica

Ležiš u krevetu, polubudan. Možda sanjaš, možda je sve java. Kao kroz zavesu na prljavom prozoru, u ormaru za knjige, vidiš knjigu. Tvrdi povez tamne boje; čini ti se da je boja za nijansu mračnija od polumraka. Naslov? Naslov se ne vidi. Autor? Ne znaš ko je napisao knjigu. Može biti da stranice nisu ispisane. Dakle, prazne su, ili… Nekada davno, imao si mnogo knjiga. Deset, pedeset i sedam, ili sto, verovatno više od sedam stotina; preko hiljadu je ozbiljna brojka; sedam hiljada? Jedan tvoj prijatelj, pesnik, pisac, bibliotekar, bio je vlasnik preko sedam hiljada knjiga. Stan mali, dvosoban; u ormaru knjige, na ormaru knjige, ispod stola knjige, naravno i na stolu knjige; iza kreveta knjige; pored jedne fotelje knjige, i pored druge fotelje knjige. Jednom ste dugo razgovarali o knjigama, zapravo – često ste razgovarali o knjigama, ali u fusnotama od petnaestak minuta; i posle ste zapodenuli priču o filmovima.

Da li se sećaš one priče da se noć provede u biblioteci, izmedju polica za knjige, spavati medju knjigama, izmedju puno knjiga, na hiljade knjiga, tri stotine hiljada knjiga! U raznim bojama, različitih debljina, štivom koje odudara od stvarnosti, knjiga sa plemenitom prašinom, višegodišnjom prašinom…

I pre no što se okreneš na drugu stranu, da te pitam: „Šta misliš, da li danas ima više onih koji ne znaju šta je knjiga, od onih koji znaju?“

Stevo Valjić oktobar Subotica

U nedelju popodne, izbila velika tuča izmedju dve bande dečaka. Krvavi nosevi, masni podlivci i crveni krugovi na očima. Sledećeg dana, Nevenko pognute glave stoji sred učionice. Pred celim razredom ispituje direktor škole. Nevenko ćuti, nema šta da kaže, iako zna da svojim nečinjenjem priznaje krivicu.

U nedelju nikoga nije udario, nije ni bio učesnik tučnjave. Ali, kako pred celim razredom da prizna da se krio iza drveća u Dudovoj šumi, i gledao Miru koja je igrala tenis… Bio kriv, ili ne, već je ikusio da nije uvek loše biti grešnik.

Stevo Valjić jun Subotica

Dvorište škole čika Zmaj Jova. Dečaci viših razreda igraju fudbal. Nevenko ponavlja treći razred, ali izgleda kao osmak. Sedi u uglu dvorišta, pod drvetom; u ruci drži stručak cveća. Vazduh miriše na kuvani kukuruz.

I onda nailazi Mira, devojčica sa kikama iz susedne učionice; prošle godine su u razredu sedeli klupa do klupe. Njena učionica se sada nalazi na spratu, dok je Nevenko ostao u onoj prizemnoj. Ona prodje pored njega gledajući negde u daljinu. Na trenutak Nevenko pocrveni; glava klonu na kolena; u šaci leve ruke zgnječio stručak. Katkada se dogadja da te snaga i hrabrost izdaju; prva ljubav zna da bude najteže iskustvo u kratkom životu bilo kojeg dečaka, školarca… Na obrazu gotovo uvek ostavi jedva vidljive tragove crvenila, što se pamte do groba.

Stevo Valjić sutra počinje jun, Subotica

Kratka priča počinje ovako: Stari je u kasnim popodnevnim časovima stigao kući pomalo pripit i ljut na svakoga. Od Nevenka je zatražio da skine konopac na kojem se sušio veš, i da konopac stavi u kofu sa vodom. Nevenko uradio kako je otac tražio, potom pade na kolena ispred šupe, što je takodje zahtevano od njega.

Otac se pola sata derao na Nevenka, dok su se ostala deca iz velikog dvorišta, okupljena oko njih, smejala i izrugivala na račun nemoćnog dečaka, koji je klečao ispred nogu pijanog oca, i pored kofe u kojoj se kiselila štranga debela k’o kažiprst. I onda čovek izvadi konopac i išiba rodjenog sina. Mnogo godina kasnije, Nevenko mi reče da batina zna biti strašna, u zavisnosti za koji kraj se držiš.

Stevo Valjić kraj maja Subotica

O da! Nevenko je bio ljudina! Metar devedeset i osam visok! Težina, ohoho preko sto kg! Ručerde… da vam ne pričam! Znaju oni koji su popili šamarčinu. Uvek s razlogom, i nikad slučajno. Kao božja ruka! Udara, ili spašava!

Jednom izudarao momka, jer mu ovaj nije dao cigaretu. Onda sam ga pitao, da li se zapitao da taj momak možda i nije imao cigarete. Nepušač! Nevenko se ozbiljno zamislio, i nakon desetak minuta rekao: „Razmisliću!“ No, kod njega je uvek bilo, prvo udri pa razmišljaj. Ali, jednom je spasio dete, koje se davilo u jezeru. Mesecima su ga spominjali, sećali ga se, beše junak, a junaci na ovim prostorima brzo padaju u zaborav. Sve dok se ne dogodi ono o čemu vredi besediti. Nevenko je spasio osamdesetogodišnju baku, koja je stanovala u dnu velikog dvorišta. Neka danguba nakanula da je siluje, ali starica smogla snage da malo glasnije zacvili, a Nevenko čuo! Onog jadnika prebio da je ovaj izdahnuo sledećeg jutra. A Nevenko tada imade tek nešto preko petnaest godina!

Stevo Valjić maj Subotica

Jednom prilikom smo Nevenko i ja šetali obalom jezera Palić. Čini mi se da je to bilo one godine kada su priobalje jezera prekrile alge; izgledalo je kao da možeš zakoračiti po vodenoj površini, koja je bila nalik debelom zelenom tepihu u sobi za goste. Nevenko se zagledao ka drugoj obali, i onda mi reče: „Znaš da sam se još davno, davno skoro oženio…“ Da, znao sam, ali sam ćutao. „Hteo sam ženu, dete, ali falilo mi novca.“ Sećam se da je otišao u inostranstvo da zaradi koji dinar.

Vratio se tek nakon godinu dana i par meseci. Reče mi tada da je bio u zatvoru, godinu dana zbog kradje. Ukrao je bundu za svoju dragu. Kazna nije bila zbog bunde, jer krao je u više navrata; na kraju su ga osudili na godinu dana, i potom je proteran. Što se nesudjenog braka tiče, ova priča nema klasičan kraj. Ona ga nije ostavila, niti otišla s drugim. Dok je Nevenko bio odsutan, tog leta je bezbroj puta preplivavala jezero. I onda su jednog jutra našli njeno telo u plićaku. A bila je dobar plivač.

Stevo Valjić maj Subotica

Kadgod se setim trenutka kada sam Nevenka ugledao u novom odelu, osmehnem se, onako… poluglasno. Reče mi tada da u sledećih mesec dana vozi neke ljude u Peštu, pa u Beograd, pa čak u grad čudnog imena u bugarskoj oblasti – Pazardžik! Poslodavci su tražili od njega da bude u odelu, a on je izabrao jedno svetlosivo, od tankog materijala, tako da mi se činilo da će ga tog oblačnog dana oduvati vetar.

Još ranije je spominjao posao sa sumnjivim facama, ali nije bila moja stvar da se bavim njegovim poslovima. Pitao me je šta mislim o odelu. Rekoh da mu stoji k’o saliveno. Popili smo piće, oprostili se, on seo u kola i krenuo put Beograda. Mnogo kasnije mi je ispričao kako je pregazio psa koji je pretrčavao „Terazije“. Stao je, izašao iz kola da proveri štetu. Tom prilikom je pokupio prve krvave fleke na novom odelu. Kako je rekao, sve je to deo posla kojim se bavi.

Stevo Valjić maj Subotica