Hamzjakl

Sedim za stolom, ispred kafane Majo! Pijuckam pivo i prelistavam novine. Kasno je popodne i čini mi se da se sprema kiša, zapravo nevreme, gadno nevreme! I onda iznenada prolepša mi se dan. Naidje poznanica, poznata slikarka, uspešna a još je mlada; tek prevalila tridesetu.

Ispričasmo se na brzaka. Ovo je kao brzi seks, oboje zadovoljni. I onda me pita da li poznajem dobrog fotografa, treba joj nekoliko erotskih fotki. Na licima osmeh. Kažem joj da je moj aparat pri ruci; okinem je dva-tri puta i videćemo šta će ispasti. A ispao dobar štos i puno smo se smejali. Katkad je dobro sresti starog poznanika!

Stevo Valjić sutra je prvi avgust Subotica

O čemu? O ovoj vrućini! Inače, ako je ovoliko toplo, ma vruće bre, mislim da nije u redu da se piše o zimi i o hladnoćama što nas čekaju u decembru i ostalim zimskim mesecima. Nije da meni nije toplo, ni deset ‘ladnih piva me ne mogu o’laditi, ali barem nisam žedan. Popapam svaki dan i kilogram sladoleda…

Dakle, velike vrućine a ljudi imaju čudne ideje. Sreo juče školskog druga i popričali o svemu i svačemu. Na kraju me pita kako se hladim po ovim vrućinama? Rekoh mu za pivo i sladoled i još dodah da ne pomaže. Onda ga pitam kako se on snalazi? Kaže da u jednoj sobi uključi grejalicu i nagura preko četrdeset stepeni, onda u toj sobi sedi deset minuta, kad mu je dosta predje u drugu sobu gde je prijatnih trideset stepeni. Ovu operaciju ponavlja pet-šest puta i zadovoljan je. Vredi razmisliti!

Stevo Valjić letnja žega u julu Subotica

Mislim da sam u proteklih sto i kusur godina spominjao da buraz gradi neku „šupu“ u dnu dvorišta i da smo rušili neke zidove od nabijanice i… et cetera, et cetera! Naravno, ovakve rabote ne idu preterano podmazano, jer kad je vreme za „Bandiku“, onda je vreme za pivo, i rekoh već da kada svratimo na piće tamo poznanika i drugova bezbroj. Sad… mislim, da se ne vadim ponovo na ovu priču!

Na gornjoj fotki je moj rodjeni burazer sa potrepštinama za mešanje betona, jerbo smo danas „izlijevali“ temelje za „šupu“ šest sa četiri meteri, gde će da stoje kubni metri drva za loženje i, ako bude para, visokokalorični ugalj na tone! Sve to zbog toga da zima ne bude toliko hladna koliko ume da bude. Dakle, šljakali mi na trideset i kusur pluseva na suncu koje nam zacrnilo ledja i stomake. No, ima jedna važna stvar koje se mi čvrsto držimo u poslednja dva stoleća, ma veka bre! U fridžideru ima ladnega pive u pristojnim količinama; ima i vode mineralne u plastičnoj ambalaži; sve po dve litre, bre! Rekli mi sve to komšinici koja došla da vidi pos’o veka. Pita ona zašto voda, jer je normalno da muški piju pivo. Ondak joj mi lepo objasnimo: Znate, ‘ladno pivo gasi nam žedj! A voda mineralna? Gospodjo draga, valjda treba od nečega i da se znojimo! Šta li je bolje od mineralne vode?!

Stevo Valjić jul Subotica

Daleko mi bilo da sam ženskar, da ludujem za lepim dugačkim nogama (premda se rado okrećem kada se nadju predamnom, iza mene zapravo), naročito kada te dugačke noge vidim u farmericama. Kratke suknje na butinama znaju doliti koju kap ulja na ljutu rakiju, i onda gori na sve strane. Sad… rek’o ja da ću malo o vanzemaljcima, tanjirima što lete u visini nosina naših… Eh, da! Tako sam mislio sve do ovog trenutka kada je lepa, prelepa kasirka koja naplaćuje komunalije, došla na vrata mog skromnog doma i zatražila da platim ono što ima da se plati, i ono što dugujem jer nisam ne samo platio na vreme, no uopšte nisam platio! Ma, mislim… idji bre! Ja nisam platio! A ona kaže: „Nisam!“

Da skratim! Nisam! Pa šta onda! Nisam, ali… ću! Ću, ću, ću! Ko će? Ja ću, bre! Makar dao poslednje pare koje su za pivo predvidjene! Zašto? Zato, jer ima da se plati ono što ima da se plati! Nije nam poznato! Kome nije poznato taj uživa. Eh, pred očima vidim nju, baš je zgodna; kao da nema više od dvadeset i… recimo koju godinu, premda ima dva vel’ka sina… Eh… jebiga, gde sam ja bio u ono vreme kada su ovi danas kršni momci bili tamo negde… Eh, da! Računi ima da se plate, da se plaćaju i da se naplate.

Stevo Valjić jun Subotica

Juče su počeli šutati onaj fudbal, halabuka još veća, a prvog dana svi zaradili po bod, tj. igrali nerešeno. Nimalo nisam lud za fudbalom, premda ću neke mečeve pogledati, ali više volim tenis, individualni sport, moram samo jednog ili možda oba igrača da psujem ako loše igraju, tako da me mrzi derati se na dvadeset i dva igrača, sudije i trenere ako nema šta da se vidi na terenu. Inače, veoma je moguće da će supruge masovno da varaju svoje muževe koji će mesec dana biti zaljubljeni u fudbal i pivo; verovatno će istim putem krenuti i devojke jer će ih momci varati sa loptom. Ipak, najbolje će proći oni muškarci koji uopšte ne vole, da ne kažem – mrze fudbal a volédedu pivo. Zna se, ako uz pivo ne ide fudbal, žene sigurno idu!

Televizijske stanice koje nemaju pravo da prenose Mundijal, počele su sa emitovanjem „pojačane“ letnje šeme. Naučni kanali poput „Nacionalne geografije“ i njemu sličnih, serviraju nam „intrigantne“ teme o vanzemaljcima i letećim tanjirima. Interesantno štivo za razbribrigu i sklanjanje od fudbala. Budući da i ja imam neke „I TI“ doživljaje, postaviću na ‘amzjakl nekoliko autentičnih pričica o vrućim ali pomalo i dosadnim dogadjanjima o onima koji dolaze sa neba, a ipak su naši susedi! Dok se to ne dogodi, idem kod „Bandike“ na jedno ‘ladno…

Stevo Valjić jun Subotica

S vremena na vreme vodim razgovore sa samim sobom. Nije reč o klasičnom unutrašnjem monologu, niti o vešto izvedenom dijalogu sa onim koji se zna skriti u meni, ili… samo tako mislim, jer sam u poslednje vreme smetnuo sa uma da sam ja onaj koji piše, premda sve manje čitam dobre knjige… Zapravo, lažem… uopšte ne čitam dobre knjige, ne čitam ni loše knjige, ne čitam nikakve knjige. Katkada se setim da sam godišnje čitao po dvesta knjiga, pa i više. Čini mi se da sam negde spominjao da sam čitanje nasledio od oca, a njega više nema medju živima; šest godina i nekoliko meseci da ga nema medju živima; preko šest godina je prošlo a da cigaretu zapalio nisam…

Katkad sumnjam da sam ikada pušio… četiri il’ pet kutija na dan. Moja šćera potroši dve kutije za dvadeset i četiri sata. Pitam je šta čita. Kaže da je skinula neku limunadu sa interneta, a meni sto godina sa jezika visi pregršt pitanja: A Dostojevski, a ostali ruski pisci, a Henri Miler, Bokačo… šta je sa Sto Godina Samoće, i gde je Markes… Kastaneda i Don Huan, Zov Divljine… Rado bih pitao, ali i ja sam zaboravio na njih. U stvari, kao da sam ispao iz ritma, rečnik moj postaje poluokrunjeni kukuruz, dopola skuvani pirinač koji se zabada medj zube, a čačkalice jesu proizvod iz uvoza za šta treba para imat.
Slutim da mi možda fali muza, MUZA… Hebem li ga, dakle ne muzu, već vreme koje trošim od života radeći na perifernim kutijama koje su prazne. Ne znam šta ću sa ovima što su skoro pune. Eh… možda povedem razgovor…

Stevo Valjić prevrući jun Subotica

Ali se ne žurimo, jer ionako smo mi oni momci koji će dovršiti posao. Dobro, danas nam se ne radi, a i vremena se nema kao recimo juče kad smo kod Bandike odsedeli dva… ili bogami dva puta po dva sata. Šta da se radi, stiglo leto, velika vrućina, a vrućina ide uz ‘ladno pivo, uz mnogo ‘ladnog piva.

Rekoh, danas nam se ne radi. Nije samo zbog vrućine, da je živa, kevi bi danas bio rodjendan, osamdeset i peti. Odnećemo malo cveća na grobnicu; i ćale je tamo, i ćaletovi roditelji, a i mi ćemo… za jedno sto pedeset godina. Ne žuri nam se. Život je kao rušenje onog zida na gornjoj fotki. Polako, polako, niko nas ne tera. Mislim da ćemo starima reći da smo dobro (a jesmo), da je sve okej (iako baš i nije) i da sada idemo da drmnemo po ‘ladno pivce, jer je toplo, i da svima bude jasno da je pivo skoro osvežavajuće piće, nije bre rakija ljuta ili džibra koja sahranjuje sve živo. Sutra? Pa… mislim da ćemo sutra malo da rušimo!

Stevo Valjić jun pa vrućine Subotica

Bilo bi preterano da kažem kako i koliko mrzim kišu. Naprotiv, kišu volim gledati… kroz prozor, iza prozorskog stakla, iz sobe. Ali, kiša pada, kiši i kiši, pada i pada a mene mrzi čak po hleb da idem, da skoknem do radnje i kupim piva…

Evo, i danas sam teška srca napustio krevet, no bilo je već deset i nešto minuta, pre podne; medjutim kiša nikako da prestane, al’ ustati se mora, makar na sat ili dva… ‘leba da se kupi, ostalo je lako… nazad u krevet. Ova „pseća“ fotka je od nedelje. Častim doručak u elitnom mlečnom restoranu u Njujorku, onom ko uspe izbrojati „novorodjenčad“. Kao mala pomoć… ima ih više od sedam!

Stevo Valjić prvi dan juna Subotica u kiši

Odavno znam za činjenicu da je lako ako imaš auto, probaj biciglom ili peške! He, he! Za pola sata idemo na Palić! Burazerovim kolima, idemo na pivo, ali voziće moja šćera, tako da možemo čak i da se opijemo ko gude bodljikave! Ono što je ponajbolje u svemu ovom, jest da je sunčano, duva vetrić i mislim da je oko dvadesetak stepeni.

Naravski, napraviću i par fotki, tj. snimiću recimo Ženski štrand, koji ovih dana, valjda, treba da se rasklopi (od drveta je) i posle ozbiljnih popravki sastavi, kažu, tamo negde sledeće godine. E sad, ove što obećavaju izvršenje na vreme… ne verujem im ni slovce! Ova operacija ima da košta gomilu para; onaj nesrećni plato DR. DJINDJIĆ, koji se već par godina „pravi“ u gradu, nikako da završe, a košta malo para, gomilicu para. Postoje još neke lepe gradjevine na Paliću, tako da ću snimiti jedno pet ‘iljada fotografija, što ću ih stavljati na ‘amzjakl u sledećih sto godina. Ono što sada imam u kompu, a dogadja se na jezeru, tj. pored jezera je ono što se vidi iznad ovog pasusa. Uživajte!

Stevo Valjić maj Subotica

Na moju veliku žalost, slabo mi pomaže onaj „BLOGOVNIK“. Kliknem na njega da vidim nove stvari od onih koje pratim, no… slabo, slabo ih nalazim, ne zbog toga što redje, ili slabo pišu, ne nije zbog toga. Postoje na BLOGOVNIKU, čini mi se, dve adrese, dva bloga koja me ama baš ni malo ne interesuju. Nemam ništa protiv njih, neka im, ali i danas vidim naslove koji se ponavljaju, sedam-osam zaredom, a već ih vid’o pre nekoliko dana. Ne znam koliko je to fer, ali znam da su dva bloga najprisutnija na BLOGOVNIKU; po desetak tekstova u kojima se daje do znanja šta ja znam šta! I sad, zaista je teško da nadjem one blogove koje pratim.

Pa dobro, i nije neka frka, čisto kao primedba. Medjutim, sreća što moj blog poseduje „svoj“ blogovnik, tako da sam se vratio predjašnjem prelistavanju, jer mi je mnogo lakše da kliknem na VAS, nego da tragam za Vašim tekstovima koji se kriju medju debelim stranicama komercijalnih postova.

Stevo Valjić maj Subotica