Hamzjakl

Sećam se svojih mnogo, mnogo mladjih godina, kada sam gotovo redovno, na poslednji dan u tekućoj godini, negde oko ponoći, stajao pred ogledalom i obećavao sebi sve i svašta! „Od prvog minuta sledeće godine neću činiti ovo i ono! Časna reč, neću više da radim takve stvari! Majke mi, više neću! Ej, kunem se svime i svačim da prestajem… Burazeru… obećavam…“

Kako su godine (prilično brzo) prolazile, moja obećanja i zakletve sam menjao, ublažio zapravo u činjenje nekih sitnica, kao na primer: Obrijem bradu u pet do ponoći! Grickalicom skratim nokte, ne bi li u Novu godinu ušao „sredjeniji“ no inače… Medjutim, u ova današnja vremena (ne znači da sam bogznakol’ko ostario), moji prohtevi su postali manji, da ne kažem manje, mnogo manje vidljivi „u meni“ no što su bili u onim sjajnim, ali prošlim godinama. Ono da mi je namera doživeti stopedeset godina, i nije neka tajna, niti novost. Proteklih nekoliko „Novih godina“, uspešno sam prespavao; a ovu poslednju sam takodje proslavio u krevetu, okretanjem na drugu stranu. U tri sata me probudila petarda, koju su klinci sa gornjih spratova bacili pod moj prozor. Ratosiljah se kuvanog vina, što ga popijah prethodne večeri, vratih se u krevet, i pre no što ponovo zaspih, setih se one večeri od pre dvadeset i kusur godina, kada sam pred ponoć stao pred ogledalo i rekao sam sebi: „OBEĆAVAM DA VIŠE NEĆU OBEĆAVATI!“

Stevo Valjić prvi dan u godini Subotica

Mislim da više nije tajna da nisam preterano raspoložen za čitanje dugačkih tekstova na blogovima. Dakle, ako nisam spreman da čitam, nisam ni za predugačke tekstove na mom blogu, jer istini za volju, zbilja ne verujem da iko od nas pliva u vremenu koje posvećuje čitanju blogova; ako i ima takvih, mislim da su u manjini i da su dobro situirani i da plivaju u bazenima punim para.

Zbog navedenih stvari, činjenica, i tako dalje, pre mesec dana sam se bacio na pisanje u nastavcima, i da malo zabiberim, izabrao sam način koji malčice komplikuje čin čitanja. Naime, pomešao sam vremena dogadjanja, ali pažljivim čitanjem nastavaka, svako može da stavi na mesto ove kratke tekstove, a oni se pročitaju za najviše dve minute. Medjutim, ako neko nije raspoložen da tekstove stavi tamo gde trebaju da se stave, jednostavno preskoči sledećih za sada ne znam koliko nedelja. Ubedjen sam da se niko neće naljutiti, naravno ni ja. Šaljem vam lepe pozdrave!

Stevo Valjić hladno je u decembru i duva vetar Subotica

U poslednje vreme dešava mi se da ne znam šta da skuvam za ručak. Ne dogadja mi se ovo iz nekog neznanja, ili pukog nedostatka mašte, već… Postajem zaboravan! Nije da mi se pre nije dogadjalo da zaboravim, ali ako nešto poprima svakodnevnu pojavu, onda su (mislim ja) verovatno godine u pitanju, premda sam bio voljan pomisliti da je moja nehat u pitanju, no nije tako i sa ovim sam se pomirio. Ono što je neumitno – stiglo je i ja prihvatam bez pogovora.

Za danas sam vam pripremio (tj. ‘oću da vam nabacim) recept koji je veoma jednostavan. Nisam hteo ovu „klopu“ postaviti na „Kuvajmo B(L)ogovski“, jer joj mesto nije tamo. (Mangupe, ako slučajno pročitaš ovo, molim te da u moj blogovnik staviš „Kuvajmo B(l)ogovski“, unapred se zahvaljujem.) Dakle, recept: Uzmi pileća krilca, recimo kilogram, dobro operi i spremi od njih štogod znaš i umeš, ali molim te nemoj pretarati. Prijatno!

Stevo Valjić lep novembarski dan Subotica

Naravno, za svaku bolest postoji istorija, istorijat bolesti, ako se uopšte radi o bolesti. Meni se čini da je neka boleština u pitanju, premda sumnjam da će doći do hospitalizacije, iako možda i ne bi bilo loše odleškariti nekoliko dana u bolesničkom krevetu koji se nalazi u ustanovi gde radi Veštičanstvena, koja bi mi stavljala mekani jastučić pod umornu glavu… Da li bi se ona složila ili ne, ne znam, ali i ne radi se o tome, već o činjenici da u poslednjih desetak dana, sat vremena sam dobro, sat vremena nedobro, loše…

Pojma nemam šta je posredi, ili četvrtku, no uglavnom nije dobro. Verujem da je muški klimaks u pitanju, premda nikad nisam bio sklon teoriji o raspadanju muškog sistema, zapravo, ipak mi se čini da je u pitanju preka potreba da se menja način života! Verovatno treba povećati količinu ispijenog piva; nadalje treba izbegavati posnu hranu i svim silama navaliti na masne poslastice: sočne krmenadle, debele slanine sa lukom i lepanjom posle ponoći; nedeljno po bogovski perkelt od svinjskih papaka, da nam curi po bradi i beloj majici na grudima lepe susetke, i nakon svega poduži odmor u krevetu, izbegavanje dosadnih šetnji po svežem vazduhu, povratak cigaretama i razvratničkom životu… Eh, oduvek sam znao da je život lep, iako se svojski trudimo da preteramo u svakodnevnim aktivnostima, da smo vredne radiše, ranoranioci… Mislim da je stiglo vreme za promene! Evo, ja već skinuo košulju, zavrnuo rukave i, majke mi, odoh na bolovanje do daljnjeg!

Stevo Valjić u predoktobarskom raspoloženju Subotica

Ovih dana, jednostavno, toliko malo toga mi uspeva, da nisam stigao pročitati ni one blogere koje redovno pratim. Čak ni sada nisam pročitao pojedine tekstove; prvo, to jest ono poslednje je da ne mogu na onaj gradski sajt da postavim fotku. A desilo mi se da nakon dve godine i par meseci zamolim kolegu da, iako je bio moj red, postavi svoj tekst jer toliko mi se svidela „gripozna“ priča Veštičanstvene, da sam silom prilika bio bačen u krevet. Nekako u isto vreme gadno sam pokvario stomak, a rodjaka u gostima…

Toliko o izgovorima! Nagrade! Lepotice, zahvaljujem ti se, no… Osećam se malčice nezgodno. Smatram da je jedna od važnih čovekovih vrlina iskrenost! Meni ova stvar baš i nije jača strana, ali umem da je koristim. Dakle, iskreno rečeno, ne volim nagrade, ni da ih primam, nit’ da ih delim. One znaju da budu plemenite, a još više da teraju čoveka da bude bolji u onome što radi. U poslednjih dvadesetak godina mnoge nagrade u nas su degradirane, poput NIN-ove nagrade, da druge ne spominjem. Uostalom, upotrebiti jaku reč „pisac“, za sobom vuče mnoge odgovornosti… Ja volim da ne „odgovaram“! Kada me pitaju čime se bavim, odgovor je: „Slobodna profesija.“ Krajem nedelje nameravam kupiti ašov i lopatu, jer i prekopavanje je profesija, a tek prebacivanje zemlje sa jedne na drugu gomilu…

Dakle, NAGRADA! Drago mi je da Vas čitam, i što sam baš Vas odabrao da pratim (vidi spisak u blogovniku)! Ali, ako već trebam (nužno li je?) da dodelim nagrade, velikodušno ih dajem SRPSKIM PIVARAMA, jer u nekoliko minulih godina prave dobra piva. Što se Vas tiče, mogu mirne duše reći da pišete mnogo bolje no pre godinu dana; ovo saznanje je veća nagrada od bilo čega!
ps: kao što rekoh, nešto ne valja sa postavljanjem fotki.

Stevo Valjić prvi dan jeseni Subotica

Ovih dana, premda sam ugostio blisku rodjakinju, smislio sam šta ću sa sobom do, recimo, kraja ove godine. Pištu-Stev’cu sam ukratko opisao, a i nisam imao nameru mnogo više reći o njemu; dakle, moji planovi do kraja tekuće godine, uglavnom će se odnositi na slatko nečinjenje. Jbg. oduvek sam bio lenj, i zbog priznanja ne tražim ni četvrtinu da mi se oprosti; u nekoliko navrata sam pisao o ovom nedostatku i, majke mi, protiv se borim svaki božji dan… i noć, kada slabo spavam, a slabo spavam u poslednjih deset, petnaest… ma ima tome i ciglih dvadeset godina.

U stvari, kada govorim o lenjstvovanju, onda mislim o spremanju stana, pranju posudja, brisanju prašine, okopavanju okolo porodične grobnice, sadjenju krompira, ili nedajbože dovodjenja u red (providnost) stakla na prozorima! Ne volim da radim, osim da dnevno ispunim desetak praznih listova papira, popijem krmaču od piva i da dobro pojedem, iako, iskreno, i nisam preterano vezan za pivo i dobru hranu. Moj pokojni ćale je obožavao vino, voleo rakiju i pivo, obožavao žene i knjige, ali je znao mesecima ni kap alkohola da popije; pljugu je ostavio u sedamdeset i drugoj godini života! U ovom poslednjem, gledajući godine života, preduhitrio sam ga, jer sam prestao pušiti u svojoj 48 godini, i… ne fali mi ni krajičak duvanskog dima.
E sad, htedoh reći par reči o planovima do kraja godine, i… mislim da sam rekao sve što sam imao da kažem. Idem sad da ne radim ništa!

Stevo Valjić septembar Subotica

Postoje ljudi koji su rodjeni sa nultom brzinom. Jednostavno, ni napred, ni nazad; vole malčice stati, podmazati se, ne raditi ništa, lenčariti, izležavati se, gledati u ostatke ubijenih muva na plafonu, stavljati noge na sto i gledati kroz prozor, na ulicu gde ljudi iz Gradske čistoće odnose naše i vaše (i moje) smeće; dakle, ne činiti bilo šta što umara, nešto od čega se dobija upala zglobova, a nije razvijanje desnice…

Recimo, puko sanjarenje o lepim ženama koje prave veliko spremanje u tvom stanu, skuvaju toplu kafu i sipaju pivo iz one krmače od dve litre; nameštaju jastuk pod tvojom glavom, pitaju koji program na teveu bi da gledaš, da li da skoknu po taze novine i za ručak da ti smisle sutlijaš, jer sjajno bi bilo da se linija tvog tela ne menja, jer nova garderoba je skupa, jer se mora štedeti, jer se teško odričeš piva, jer taman si se prebacio u nultu brzinu. Braćo i sestre, došlo vreme nečinjenja koje je tako nalik ostavljanju zimnice u providne tegle. Stigla mi jesen, stavljam se na one police u špajzu, da malo odstojim i onda na zimu se otvorim i kušam plodove svoje.

Stevo Valjić septembar Subotica

Mislim… bila bi ogavna laž da neko kaže da sam kafoovisnik, ali da kafu volim da popijem, zapravo dnevno u više navrata, jeste istina. A i istina je da sam svojevremeno znao za 24 sata da popijem osam, devet ili čak preko deset kafa. Naravno da je bilo preterano popiti toliko kafa na dan, naročito ako je polovina bila crna kafa. Ona druga polovina je bila Nes kafa, i nije sad pa da tvrdim kako na litre i litre može da se pije Nes, ali čini mi se da će od ove kafe srce malo teže prolupati!

Dakle, što se kafe tiče, ostala mi je Nes, a pijem je sa mlekom, premda postoji i ono mleko u prahu što ga stavljaju u Nes, ali ja više volim da kafa bude razblažena sa mlekom. Medjutim, jbg. ako ne ustanem iz kreveta dovoljno rano, onda moja „jutarnja“ kafa pije se bez mleka. Eh, nestašice! Hteo sam zvati srpske Mlekare da im kažem kako ja kafu ne mogu da pijem sa jogurtom ili pavlakom, eventualno da narendam des’ deka punomasnog sira. I stvarno mi je dosta lopova koji preradjuju mleko, a i ovih koji peku hleb (ne kaže se badava – hleb i mleko). Inače, u Subotici bio jedan tip koji je participirao u lokalnoj vlasti, medjutim nakon izvesnog vremena čova je prešao u subotičku Mlekaru. Nije sad da tvrdim da je njegova krivica što ne mogu na miru da popijem jutarnju kafu, ali sam siguran da u Mlekaru nije prešao zbog eksera!

Stevo Valjić avgust Subotica

Sedim za stolom, ispred kafane Majo! Pijuckam pivo i prelistavam novine. Kasno je popodne i čini mi se da se sprema kiša, zapravo nevreme, gadno nevreme! I onda iznenada prolepša mi se dan. Naidje poznanica, poznata slikarka, uspešna a još je mlada; tek prevalila tridesetu.

Ispričasmo se na brzaka. Ovo je kao brzi seks, oboje zadovoljni. I onda me pita da li poznajem dobrog fotografa, treba joj nekoliko erotskih fotki. Na licima osmeh. Kažem joj da je moj aparat pri ruci; okinem je dva-tri puta i videćemo šta će ispasti. A ispao dobar štos i puno smo se smejali. Katkad je dobro sresti starog poznanika!

Stevo Valjić sutra je prvi avgust Subotica

O čemu? O ovoj vrućini! Inače, ako je ovoliko toplo, ma vruće bre, mislim da nije u redu da se piše o zimi i o hladnoćama što nas čekaju u decembru i ostalim zimskim mesecima. Nije da meni nije toplo, ni deset ‘ladnih piva me ne mogu o’laditi, ali barem nisam žedan. Popapam svaki dan i kilogram sladoleda…

Dakle, velike vrućine a ljudi imaju čudne ideje. Sreo juče školskog druga i popričali o svemu i svačemu. Na kraju me pita kako se hladim po ovim vrućinama? Rekoh mu za pivo i sladoled i još dodah da ne pomaže. Onda ga pitam kako se on snalazi? Kaže da u jednoj sobi uključi grejalicu i nagura preko četrdeset stepeni, onda u toj sobi sedi deset minuta, kad mu je dosta predje u drugu sobu gde je prijatnih trideset stepeni. Ovu operaciju ponavlja pet-šest puta i zadovoljan je. Vredi razmisliti!

Stevo Valjić letnja žega u julu Subotica