Hamzjakl

Oduvek je obožavao poslednji dan u godini! I ovaj današnji, odiše uzvišenim osećanjima, koja će nestati skupa sa ovim danom, sa ovom godinom! Rano ustajanje, umivanje, oblačenje… mal’ne isto kao i svih prethodnih dana. Preskače jutarnju gimnastiku; pije kafu i gleda kroz prozor. Napolju sija sunce, kao da je početak proleća. Priroda tako želi! Neka joj je!

Skoro, pa će podne. Oljušti dva krompira i ubaci ih u ključalu vodu. Nakon dvadesetak minuta, vadi ih u duboki tanjir. Nož, viljuška… raseče ih na nejednake komade. Pospe ih prstohvatom soli. Bogovski ručak! I onda se seti reči svoje pokojne majke: „Više od jednog krompira… i nisi gladan!“

Stevo Valjić poslednji dan u tekućoj godini Subotica

Kažu da te zdravlje drži do sudnjeg dana; zdrav si dok ne umreš i sahrane te na Gradskom groblju, uz počasti koje si ili zaslužio, ili nisi; više ionako ne pitaju, a ti onako mrtav baš i nemaš šta dodati! Evo, jedan moj poznanik, stolar, pre neki dan izgoreo skupa sa svojom radionicom. U noći izmedju subote i nedelje, čovek malo (pre)više popio, založio piljevinu u buretu (stolari znaju kako to izgleda, i bogami greje)… negde oko pola noći buknula vatra, komšije dockan primetili, zvali vatrogasce, a ovi stigli na zgarište. Drvo izgori brže no što mislimo!

Bio je u verovatno svojim najlepšim godinama, imao ih je pedeset i jednu. Godine u kojima nisi ni star, ni mlad, dakle iskusan, iako odavno razveden, otac dvoje dece. Po svim vidljivim i nevidljivim pokazateljima, čovek je bio u svojim najboljim stvaralačkim godinama; istina, meni je prošle godine uradio samo prag za ulazna vrata, ali kažu da je bio dobar majstor. No… da li mu je bilo sudjeno, ili se sve zgodilo igrom slučaja, ne bih da sudim, niti da nagadjam. A zdravlje? Koje i kakve veze sa svime ovim ima zdravlje? Mišljenje o tome ostavljam za sebe samog, uz opasku da umreti u njegovim godinama života, jeste nezdrava stvar!

Stevo Valjić decembar pa prvi Subotica

Mislim da je gnusna laž tvrdnja da postoje ljudi koji nikada u životu nisu pročitali šta piše za taj dan zvezdoznanac u horoskopu, u znaku u kojem su rodjeni, da ne kažem da im zvezde ne stoje baš tako kako su oni zamišljali. Dakle, nemoj neko da kaže da sam lažov (iako ne govorim uvek istinu), jer s vremena na vreme, hteo ne hteo, bacam poglede na horoskop, na onog ovna koji glavom o zid, dok si beknuo piksla!

Rekoh, hteo ne hteo, jer kada na monitoru kliknem na „BLIC“, da vidim šta se dogadja u našoj lepoj zemljici, kao po nekoj komandi, ugledam znak za ovna, i onda i pročitam šta piše. Evo, šta mi za danas reče onaj koji kao poznaje zvezde. Kaže da sam pomalo konfuzan, a ja se naspav’o ko top koji je izbačen iz upotrebe pre sto godina! Nadalje mi kaže da ipak stižem da uradim sve što je važno za posao! Koji posao? Pa meni novci sa neba padaju, što u daljnjem tekstu i zvezdoznanac kaže: Finansije su relativno dobre (ću da prebrojim svoje pare u starinskim slamaricama, koje držim u sefu najveće banke u gradu)! I na kraju dodade da je moj partner strpljiv i pouzdan, i povazdan cijeli poklanja mi nešto lepo! Partner? Partner, partner, a ja k’o sologitarista na velikoj bini stojim onako… ma bre monumentalno (monumentalac, bre!), i onda svi me gadjaju trulim paradičkama! Što se zdravlja tiče… zdravlje solidno! Pa, dobro! Znao sam oduvek da i zvezdoznanci znaju da lažu; no, što je najvažnije u svemu, odavno sam sa zidova poskidao mekane jastučiće, i prepustio mladjima ono GLAVOM KROZ ZID!

Stevo Valjić skoro pa decembar Subotica

S vremena na vreme (dakle, kada imam malo više vremena) ostanem malo duže u prelistavanju „Mangupovog Blogovnika“! Pojedine tekstove pročitam, ili isčitam nekoliko reči, rečenica i, budući nije me zaintigirao, prelistavam dalje. Naravno, na internetu redovno pratim dnevnu štampu (ne košta me para)!

Vidim (već duže vremena) da su pojedinci otkrili Eldorado, ili samo poput loših djaka prepisuju od drugih. Onako, na divljaka, prepišu (ispišu?) iz štampe ono što smatraju da će interesovati druge. Inače, dnevne novine, štampa, teve i radio stanice, i tako dalje, plaćaju odredjene servisne informacije, i imaju svoje plaćene novinare. Balkan je dovoljno brdovit da u njegovim dolinama zdipimo ovcu ili dve! Ne verujem da ovo prepisivanje donosi bilo kakvu korist prepisivačima, medjutim – pitanje regularnosti objavljivanja nečega što su drugi platili novcima, a ne ekserima, više liči na kradju, no na dobru nameru pojedinaca da nas informišu!

Stevo Valjić novembar Subotica

Čini mi se kao da sam danas „vozio“ bicikl (ah, za nas u najsevernijem gradu, bicikla) bez točkova. Danas beše dan sunčan i pomalo vetrovit.

Čovek, koji održava moj komp, jutros odneo mašinu na čišćenje. Uveče, oko osam sati, ponovo montirao. Sada je deset, dva sata pred ponoć; dakle, još malo pa u krevet. A ono dok je sto bio prazan, pardonče, monitor i zvučnici, miš i stona lampa, štampač i skener, naravno i papirologija razna, ali nema one crne kutije. I sve dok je kutija bila odsutna, ja vozio bicikl bez točkova. A voziti bicikl bez točkova je isto kao da nemaš kompjuter. Nemati kompjuter je isto kao da voziš bicikl bez točkova!

Stevo Valjić novembar u noćnom mrazu Subotica

U ona sada već davna vremena, kada nas je bilo mnogo više, dok smo u porodici još svi bili na broju, u ona lepa, stara vremena kada niko od nas ukućana, a svi smo bili rodjaci, nije ni razmišljao da ode u razgledanje velikog sveta, pridržavali smo se pisanih i nepisanih pravila za praznike, naročito one verske, ali ne prestrogo, po crkvenim kanonima. Verskih praznika bilo je nama dragih, i manje dragih; uglavnom važnost praznika cenjena je preko trpeze, dobre klope i dobrog pića.

Ne bih sada o praznicima kada se dobro jelo i pilo; pre bih o ova dva dana, što su nam na pragu, a u ovim krajevima ih se drže od davnina. U mojoj porodici se dalo do „Svih Svetih, i Dana Mrtvih“. Sećam se, deda i baba, s očeve strane, već preminuli, i tih dana bi smo, na groblju pored porodične grobnice, provodili nekoliko sati u ćaskanju o preminulima, ali i o inim stvarima; često bi nam stizali i „gosti“, koji su takodje bili u poseti svojim preminulima. Gradska groblja su se u tim danima jednostavno pretvarala u sastajalište živih. Nepregledna kolona ljudi u crnom, sa buketima cveća u rukama, talasala bi stazama medj grobnicama. Uveče bi otac zapitkivao kevu da li je upalila sveće, koje treba da osvetljavaju tajanstvene puteve preminulih. Majka bi samo klimala glavom, i nastavila gledati teve. Sada više ni njih nema, i nema mnogih iz naše velike i brojne porodice. Možda već danas za sve njih upalim sveće, pa one i da ne osvetle staze mrtvih, u meni će sigurno prizvati uspomene na njih.

Stevo Valjić poslednji dan oktobra Subotica

Ovih dana sam naišao na fenomenalan recept za voćnu salatu. Dakle, ovako: U plitkoj vodi, opereš kilogram uvoznih jabuka, potom iseckaš dveipó banane, oljuštiš tri jabuke, naseckaš des’ deka kivija, pa nacediš dva-tri limuna, popiješ gutljaj piva i sipaš dva prsta viskija sa kockom leda u dubokoj čaši…

U medjuvremenu, one ostale djakonije staviš da se dinstaju na tihoj vatri u dnevnoj sobi, dok ti dobar komad masira umorna ledja; potom otvoriš prozor da se nadišeš gradskog smoga i koristiš priliku da baciš kesu sa smećem, jer ti se ne ide dole, na ulicu gde ni bicikl ne možeš da parkiraš! Naravno, broj tvog telefona je zauzet, i ljubavnica te zalud zove na partiju… preferansa u dvoje na tri stolice za okruglim stolom u ćošku dnevne sobe. I nakon svega, u velikoj staklenoj činiji svih boja i krivih linija, dobro izmešaš, umešaš, zamesiš i promešaš! Služi se ko kako hoće, može i ume i zna i dopušta sebi blamažu sa plastičnim čašama za jogurt i kiselu pavlaku, Posle ponoći, gasi se svetlo, bela krevetnina pod glavom spremna te čeka za košmarne snove!

Stevo Valjić, kažu u Austriji pao prvi sneg, a tek je septembar, u Subotici gradu

Ako me pamćenje ne vara, u Srbiji poslednjih hiljadu i petstotina godina unazad i naovamo nema previše novih reči. Jebiga, ono ortodoksno se kod nas sfaća previše lično a moderno, bre! Mislim, jebiga, čim smisliš novu reč, branioci srpske reči vade sve revoldjike iz prašnjavih ormara, i spremno zapucaju u mrkli mrak apologetizma nasušne gluposti! Ove naše susede, komšije ‘rvate zajebavamo da imaju profesionalne a plaćene smišljaoce novih reči, jer, jebiga Bato, država je na prvom mestu, a ne dobrobit naroda, kao što je srećni slučaj kod nas.

Kažu, jebote novogovor! A ono ja naslovio ovaj tekst sa NJIVARIM! Ako je nekom potreban prevod, ili objašnjenje, razjašnjavanje, taj sigurno voli veoma srpsku reč HEJTER! Ako seljak ode na njivu, mislim, šta onda on na njivi radi? Naravno, NJIVARI, dovodi u red svoju njivu, okopava kukuruz na njivi, prekopava svoju njivu, ili jednostavno se divi izgledu svoje njive, jelte HEJTERI! Ili, možda, ČETUJE (IH, LEPŠE LI SERBSKE REČI) na njivi, jebiga! Dakle, pod NJIVARENJEM se podrazumeva svaka radnja na njivi! Seljaci jedni, srećno Vam NJIVARENJE!

STEVO VALJIĆ dan nakon onog septembra Subotica

Pojedini blogeri, premda se zaklinju u nepisani zakon da je loše davati savete, ipak… ne mogu odoleti izazovu da lupe dve-tri gluposti u vidu saveta! Naravno, zašto bih se ja izdvajao od oviju junaka na kub i milicentilitar, tako da oma uzimam stvar u svoje negovane, nikad nekim teškim radom oprobane ruke. Dakle, SAVET:

Kako da ispuniš LOTO listić i pogodiš svih sedam brojeva. Prvi savet: nemoj ovaj, već zaokruži onaj broj! Drugi savet: pre no što zaokružiš ovaj ili onaj broj, razmisli i o trećoj opciji, tj. da zaokružiš treći broj! Treći savet: treba imati u vidu da postoji i četvrta mogućnost! Četvrti savet: ako si dovoljno siguran u sebe, već si pogodio četiri broja! Peti, poslednji savet: kada si zaokružio svih sedam brojeva na listiću, pre spavanja obavezno optrči zemaljsku kuglu tri puta… no, za svaki slučaj, dodaj još jedan krug za sreću. Ako se ipak dogodi da ne pogodiš svih sedam brojeva, pa čak ni jedan jedini… jbg. ili nemaš sreće, ili se nisi pridržavao mojih saveta!

Stevo Valjić avgust Sabatkienzis

Petnaest do devet, uveče. Trideset i tri u mraku, zapravo – u polumraku. U sobi dvadeset i osam, dvadeset i devet, katkad skoči na trideset stepeni. Muškarci se znoje… najradije bi da se znoje nad nekom… I žene se znoje… verovatno bi rado da se znoje usred neke rasprodaje modnih novosti za sledeće leto, zimu, proleće, a možda i za jesen, za zimu, za debele džempere i pletene čarape za zimogrozne muževe…

Do pre dve-tri minute, hladno pivo u zamagljenoj čaši, postade nepitko, budjavo poput bivšeg ljubavnika što ga se priseća oronula starica izrezbarenih ruku, prekrštenih preko drhtavih kolena. Gadna vrućina para nebo, para i udaljene zvezde koje umorno trepere; na trenutak se pojave, na trenutak nestanu. Najbliži komšija ispraznio lavor prljave vode u kojem je malopre oprao venozne noge. Dole, prašina se ovlažila; u noći gadne vrućine, sve isparava… voda, pivo, znoj, kredit u banci, život… Jedino što je preostalo da se uradi, da se odradi… jeste tuširanje!

Stevo Valjić sredina jula, pasja vrućina, Subotica