Hamzjakl

Kako nas zgrabile ove sibirske ‘ladovine, ja sve više i više razmišljam o krevetu. Dok sam bio u nekim svežijim godinama, rado sam provodio sate i sate u krevetu, tj. u redovnom govoru, ovo zovemo izležavanje! U poslednjih godinu dana i nešto meseci, kao da sam se odvikao od tzv. izležavanja, tako da u krevetu provodim taman toliko vremena, koliko je potrebno da preko dana ne osećam umor koji stiže sa mojih pedeset i kusur godina. Ali, poslednjih dana, noći zapravo, more me ledene brige.

Pre no što je Dijabetes II. udružio svoje snage s mojim moćima, nisam imao probleme da se zgrejem u zimskom krevetu. U sobi, gde spavam, nema više od petnaest stepeni, jer sam se tako navikao, i smatram da je toliko stepeni dovoljno za spavanje. No, zdesilo mi se da sam počeo patiti i od nedovoljnog protoka krvi u venama, i tako i u tri sata nakon ponoći, moje telo ostaje hladno, što nije baš prijatna stvar. U početku (nisam mogao pronaći termofor), stavljao bih u krevet pet bocu od litre, punjenu vrućom vodom, i tako zagrevao butine, stomak, zadnjicu… Kasnije sam najzad pronašao termofor (dobro da mi oko nije izbio, ali uvek je tako kada se nešto zagubi), i sada je prava banja leći u zagrejani krevet. Istina, razmišljao sam i o drugoj vrsti termofora, koja se krije u obliku lepše polovine sveta, ali… termofor zahteva samo sipanje tople vode, a ona lepša polovina uglavnom počinje sa tražnjom sitnica, i kako vreme prolazi, želje se ukrupnjavaju, što možda i nije toliko loša stvar, ali je veoma loše kada se želje pretvore u one upravljačke, a ja, iako nisam mornarčina, volim veslati sam u ovom čamcu, a i čini mi se da će ovi sibirski dani ubrzano gubiti na snazi. I još nešto što i nije nevažna činjenica! Termofor je nemoguće prevariti, dok je lepša polovina dostojna tebe samoga do časa kada naidje neka druga…

Stevo Valjić Sibir u gostima, Subotica

Postoje raznorazna verovanja u, uglavnom, sve i svašta. Neko veruje u ovo, neko u ono, a ima i takvih koji uopšte ne veruju, ma ni svojim očima ili ušima. Naravno, čovek je verujuće biće, jer kada ne bi bio takav, ne bi ni postojao; ali, kao što znamo, ima nas svakakvih. Što se mene tiče, ponajviše verujem sebi, jer mnogo toga u ovom životu zavisi od mene, a ne od drugih. Podrazumeva se da postoje ljudi u koje verujem… do odredjenih granica. Iskreno, ne volim situacije u kojima zavisim od drugih, tako da ne samo da izbegavam upadanje u takve prilike, već činim sve da ni blizu ne budem nezgodaciji koja je puna nepredvidljivih svaštarija.

Evo, recimo danas u jutarnjim satima, uz kafu gledah jedan strani teve kanal, a tamo najavili oficijelnog astrologa, koji ima da nam pročita sudbinu za taj dan. Inače, astrolog je bila jedna lepa sredovečna žena. Odmah je počela sa „mojim“ znakom: OVAN! I reče ona: „Danas će OVNOVI biti praćeni posebnom pažnjom…“ I još je dodala rečenicu-dve. Kasnije krenem ja dole u garažu po drva (jbg. kada nemaš auto, dobro je da imaš drva za loženje na minus dvanaest stepeni). Izlaz ispred zgrade lepo očišćen, ugažena staza do garaže oivičena snegom od metar i više. I onda se okliznuh… i srećom padnem u stranu, na zid od snega. Jbg. em klizavo, em ja onako kilav, daleko od svojih slavnih tridesetih godina… pa, treba više da se pazim. A prognoza astrološkinje, da će OVNOVI biti praćeni posebnom pažnjom… Razmišljam koliko desetina, ili stotina miliona OVNOVA i OVČICA ima na ovome svetu? Puno, puno! Mogu zamisliti današnju svetsku gužvu sa silnim nesrećama rodjenih u ovom znaku, no rekla ona zvezdoznanka za posebnu pažnju! Onaj koji veruje, neka veruje! Ja imam veru u neverovanje; zapravo, više verujem mojoj pažnji, od moje nepažnje! Danas mi se zgodilo ovo potonje!

Stevo Valjić smrznuti februar, Subotica

Eto, kako mi prolaze godine, kao da sve više i više, sedim na ušima! Istovremeno postajem zaboravan, rasejan; ne čujem zvono na vratima, katkad mi promakne i zvonjava telefona. Da li su stvarno godine u pitanju, ili nešto drugo, nešto suptilnije… mislim, moram biti iskren – ne znam! Zapravo, nisam siguran. Recimo, evo danas popodne: imam dogovor sa ženom koja naplaćuje komunalije (voda, otpadne vode, iznošenje smeća, odžačar… ekologija…)… Dugujem punih šest meseci za prošlu godinu! Priznajem, kriv sam malo ja, malo ona! Ili nisam doma, ili ona ne dodje kako je najavila! Pa dobro, neka je. Dogovor je bio da svrati u pet popodne! Ja ostavih pomična vrata (na terasi, a ulazi se kroz terasu) otključana; u medjuvremenu radim na tekstu za drugi sajt. Pet i deset, popodne, predveče zapravo, jer je zima! Nje nema. Izadjem na terasu, a tamo, na stočiću, papirić sa porukom: PA, GDE STE?

Mislim… pa dobro. Šta je tu je, premda bih ja, ako imam dogovor, ne samo zvonio, već lupao na vratima stana, ma razbio bih vrata, bre! Zašto uopšte pišem o ovim stvarima? Jebiga! Ako preživljavaš kao umetnik, para se ima kada se ima! Ako ih nemaš, ma mogu ti i razbiti ulazna vrata, jer nemaš iz čega da platiš. Rekoh, dugujem šest meseci! No, ja dozvoljavam sebi da godišnje u dva navrata platim one račune, koji dozvoljavaju luftiranje u dva godišnja navrata! Svejedno! Verovatno ću ubuduće ove račune plaćati na blagajnama komunalnih preduzeća. A žena koja sakuplja uplate… Mislim da će imati neki procentić manje, jer računi se plaćaju, ne njoj, već onima kojima duguješ!

Stevo Valjić januarski mraz, Subotica

Srećom, vijuge me još snažno drže, tako da se dobro sećam onih vremena iz detinjstva, kada je sneg znao napadati da su krovovi jedva virili iz vetrom nanesenih bregova! I nikada se nije mogla čuti reč: ZAVEJANI SMO! Zašto? Pa, prosim ljepa gospo, svako u ruke lopatu drvenu, i da vidiš – sve staze očišćene preko noći! Inače, imali smo veliko dvorište i, čini mi se, desetak stanara u njem; niko u stanu vece imao nije, već bilo zajedničkog, tamo u uglu dvorišta, tzv. poljski vece. Dakle, pade snega metar i pó, a stanari kroz dvorište probili lavirint do vecea, jer kad zagusti, putevi ne smeju da budu zavejani. Da, da, dobra, stara vremena.

Danas, iako je treći milenij odavno počeo da gazi godine, sneg pada da nas iznenadi! Čak trudnica se porodi, jer oni koji bi trebali da sklone sneg, smetove i snežne nanose sklanjaju kojekakvim bagerima. Eno, tamo u Švaboviji, jedna rodjaka moja bila da se banja; reče mi da do Bodensea ima nekih šezdesetak kilometara, a snega visine dva-tri metra, al’ mašine, velike i male, začas očiste sve ulice i staze za pešake. Pa, dobro! Ipak nismo k’o što su oni: uredni i poštuju zakone uredjene države.

Nas uvek nešto iznenadi. Možda me ne bi čudilo da u julu mesecu, na trideset i pet u hladu, udjem u kafanu, a konobar mi donese bocu toplog piva, stavi pred mene na sto i kaže: „Jebiga, burazeru! Iznenadi nas ova vel’ka vrućina, i ne uspesmo nabaviti leda za hladjeno pivo! No, ne brini, evo već sutra, najkasnije prekosutra, ali do kraja nedelje sigurno, premda mislim da će sredinom sledeće nedelje sve, ama baš sve ponovo da bude u redu, i… zahladjeno!“

Stevo Valjić nedovoljno rashladjeni dani u januaru, Subotica

Dešava nam se da, čim zakoračimo u tzv. poodmaklije životno doba, sve češće otkrivamo na zidovima kuća izlepljene čitulje. Umro ovaj, umro onaj, preminula komšinica, a mi do juče još stajali skupa s’ njom u redu pred kasirkom obližnje samousluge. Nema nam više medj živima komšije s kojim smo ogovarali ostale komšije, tek da se dokaže da nisu samo žene ogovaruše! A možda je ponajveće iznenadjenje saznanje da je preminula gospodja od koje smo s vremena na vreme kupovali cveće i nosili isto na grobove naših pokojnih predaka.

Na kraju se zapitamo, onako nehotice, a koliko li je nama još godina preostalo? Sada imamo pedeset, ili pedeset i pet, možda i svih šezdeset godina… Sustižu nas bolesti razne. Hoćemo li doživeti stotu, ili ovoj stotki dodati još desetleće, dva ili tri… Ako doživimo stotrideset i dve godine, da li ćemo se okretati za mladim dugonogim curama? I da li ćemo u tim godinama uopšte i biti kadri izaći na ulicu, sesti pred kapiju kuće, kao što su nekada činili naši praprapreci? Ili ako smo žene, da li ćemo i u tim poznim godinama peglati bele košulje naših muževa, ili ćemo se truditi da ih nadživimo, jer žena je kolevka života i neživota? Slutim da sa preživljenim godinama stiže i pitanje: Da li postoji život posle života? Kad umremo, svakako ćemo saznati.

Inače, poznavao sam jednog čoveka, koji je često posećivao grob svojih roditelja, i pri kraju posete, opraštao se od njih sa: „Vidimo se za dvadeset godina!“ No, kako je vreme prolazilo, a on postajao sve stariji, progresivno bi smanjivao tih dvadeset godina. Svet živih napustio je pre osam godina, i ne znam da li se sreo sa njima. No, od tog vremena, kadgod posetim večno boravište mojih roditelja, na kraju im samo mahnem rukom, i ni ne pomišljam da ih pozdravim sa: „Vidimo se…“, jer kadtad ću sigurno saznati da li je u pitanju istina, ili najobičnija abrakadabra što vara nas, koji još hodamo zemljom!

Stevo Valjić januar u hladnoj Subotici

Skoro pa će kraj ove godine, i počeće sledeća, koja ko zna šta nam nosi. Nije da se žurim, ali ne želim da mi iko predbacuje danima, nedeljama i mesecima da sam ćutao i prećutao moje dobre želje svima Vama! Dakle, evo spisakčić mojih želja za Vas, istina malčice prekratki da bi se uživalo u njima, ali šta je tu je!

Zdravlje! Ko koliko uspe da ga sačuva, biće zdraviji, što ne znači da oni koji se manje čuvaju čekaju bolesti i pošast! Posao! Tamo gde će fabrike da se grade, biće posla. Tamo gde se neće graditi, biće posla za one koji će preko cele godine obećavati da će se uskoro početi da se grade fabrike! Otprilike, ovakve Vas prilike čekaju sledeće godine. No, ja moje dobre želje za sve Vas, potenciram za kraj ovog teksta. Iz sveg srca želim da Vam zadrhte prsti dok budete ispunjavali LOTO listiće, i da rezultat tog drhtanja budu drugačije izabrani brojevi, no što ste u svojim glavama zamislili, dakle – drhtavi prsti što stežu olovku hemijsku, da upišu onih sedam brojeva što ih dva puta nedeljno na tel’viziji izvlače, a ljudi koji rade u toj firmi koja organizuje igre na sreću, neka puknu od nemoći što Vas ponovo nisu uspeli prevariti. Inače, od Vas ne tražim ništa više, nego kad se sretnemo, ajd’ da sednemo u neku lepu baštu u gradu, i popijemo po jedno piće! Dakle, skoro da se sve svodi na zdravlje i novac. Za ovo potonje mnogi kažu da ne usrećuje, no dobro ga je imati; medjutim, nema li plaćenog posla, i te kako smo nesrećni zbog para! Radi svega opisanog, želim Vam taman onoliko zdravlja koliko je potrebno za obavljanje posla, koji je plaćen toliko koliko za njega dobijete para. Ako li neko i dalje bude nesrećan, taj problem ćemo ponovo razmatrati krajem iduće godine! Srećno!

Stevo Valjić i nadalje ‘ladan decembar Subotica

Evo, čitam na internetu ko se gde odeva, gde kupuje krpice i cipelice, šta je u modi, šta kažu šnajderi koji nas oblače, šta i koliko košta, gde je jeftinije a gde skuplje… Uglavnom, narod se snalazi; oni koji ne grickaju ručak i ne misle o parama. Nek’ košta koliko košta, samo da je poznata marka.

Pa dobro, neka im. Ja gledam preda se, drugi me ne interesuju preterano. No, da otkrijem neke moje hirove iz oblačenja i obuvanja. Gde se oblačim? Najčešće, kada se probudim, oblačim se pored kreveta, potom uskačem u cipele debelih djonova, jer ispod moje gajbe jesu podrumi i garaže, a njih niko ne zagreva. Nije na odmet spomenuti da je sada zima i da na noge navlačim debele čarape. Katkada, uglavnom u jutarnjim satima, dok sedim za kompom, a još nisam založio vatru, oko vrata omotam šal, koji je pre mnogo, mnogo godina isplela moja prva, i za sada jedina bivša supruga. Mislim da je jasno da na sebi imam i debeli, pleteni džemper koji je kupljen pre petnaest godina na subotičkom buvljaku za bagatelu, ali da me služi služi, nema laganja! S vremena na vreme, tutnem na tintaru koja na sebi, kako mi godine odmiču sada već u desetlećima, ima sve manje i manje kose, crvenu kapu što sam za neki od prošlih rodjendana dobio od moje jedine kćerke. Moram da priznam kako me katkad ufati nervoza što nema braće i sestara bar pet. Ja želeo, ali njena mati nije, i gotova je priča. Dakle, nisam go, ne šetam se bez odeće; oblačim se k’o i ostali svet. Što se marke tiče… pa, nekad sam voleo nemačku marku, ali danas je više nema, zato volim evro, dolar i švajcarski sir sa rupicama. Medjutim, nisam baš lud za zimom, tako da čekam leto, kratke pantalone, majica kratkih, ili bez rukava, patike Ol Star, hladno pivo na stolu, djozluci kriju ugodnu dosadu, i… na kraju uvek stignem do toga da je život baš dobra stvar!

Stevo Valjić decembar a napolju mraz Subotica

Kao što sam napomenuo u poslednjem tekstu, i sada bih da ponovim: Zdrav si dok ne umreš! Recimo, moja pokojna baka, a ćaletova keva, bila je treće dete od sedmoro dece; četiri muškarca i tri cure. Baka je bilo bolešljivo dete, i lekari joj nisu davali više od mesec dana života. Naravno, preživela je prvih mesec dana, i preminula u svojoj 77 godini, davne 1980, što je po meni iznos sasvim lepih doživljenih godina!

Naravno, baka (a zvali smo je Nadjmama) nadživela je i muža, našeg dedu; ono što im je stopostotno bilo zajedničko, jeste okolnost smrti: oboje su preminuli od srčanog udara! Deda se jedne večeri (sećam se dobro, imao sam jedanaest godina) vraćao kući iz obližnje kafane, gde je znao dane i dane da provede sa ženama sumljive digresije prema poštenom životu, i dok je otključavao ulazna vrata, udarila ga srčka, tako da je sa poslednjeg, trećeg stepenika pao u sveže napadao sneg. Baka je bosa, jer je u lavoru od aluminijuma baš prala svoje venozne noge, strčala istim, i prvo pažljivo, ali temeljno pretresla muževljeve džepove, a našavši debeli novčanik, brzo ga tutnula u svoja nedra, i briznula u plač!

Baka je potom imala divnih trinaest godina života, i uopšte se nije pridržavala strogih saveta lekara. Od nje sam „nasledio“ dijabetes, no ona nije pridavala nikakav značaj šećernoj bolesti. I dalje je jela masnu hranu, putovala evropom (eh, kako je samo znala da se hvali) u društvu profesora i doktora i direktora… I onda, jednog lepog sunčanog dana, došli nam neki ljudi u belom i rekli da je baku na ulici strefio udar srčani. Za nju i dan danas govorimo da je bila zdrava sve do smrti!

Stevo Valjić decembar Subotica

Možda mi se u poslednje vreme prečesto odigrava da se naljutim na one cure, studentkinje koje stanuju u stanu iznad. Da li se meni samo čini, ili taj stan jednostavno odzvanja, ne znam; a još pride (druga je crnka) ona žutokosa ima piskutavi glas, i kada se smeje u mojoj glavi čujem kikotavi odjek veštice koja obleće, deo grada gde stanujem, na najnovijem modelu uvozne metle. I onda ustanem iz kreveta, obučem se, obujem sobne cipele sa kožnim djonom, skuvam kafu, uključim komp… i rado bih drmnuo deci dobre domaće rakije, ali… neke stvari ne mogu činiti kao pre samo godinu dana. Pa dobro, i nije neka frka, no dogadja mi se da postajem čangrizav.

Pre ravno trideset godina, radio sam u jednoj školi, i imao sam bogovsku platu. Tako nešto današnji dvadesetpetogodišnjaci mogu samo da sanjaju, ali mislim da oni imaju drugačije snove. Nakon godinu dana dosadilo mi je, premda nisam umirao od posla. Dao sam otkaz i krenuo u Švaboviju, gde sam svojevremeno proveo mnoge godine sa roditeljima. Tamo radio razne poslove, zaradio, došao malo kući da spiskam lovu, i tako par godina. Ali, i ove stvari znaju da dosade. Dakle, šta ono htedoh reći? Vreme neumitno prolazi, dogadjaju nam se razne stvari; nešto uradimo, neke stvari nikada ne odradimo, i… odjedared primetiš da ti smetaju sitnice, koještarije koje ranije nisi ni primećivao, nekmoli da te iznerviraju, izbace iz kreveta… Ko zna, možda mi fali životna saputnica, ali individualce poput mene teško je istrpiti, ili je baš obrnuto! Svejedno, jer katkada mi dobro čini, čak i razlog više da se nešto napiše, a nije obaveza. Naravno, zlo bi bilo prećutati da su cure iz stana iznad, u medjuvremenu krenule u grad. Dakle, ponovo će da me bude, štiklama, oko tri sata iza ponoći. Da, na neke stvari ne mogu da se naviknem.

Stevo Valjić novembar skoro deseti Subotica

Kao i svima ostalima, koji imaju svoj blog, stiže mi svakakvo smeće, u vidu kobajagi komentara i ružičastih reklama. Neke pustim na par dana; ko zna, možda nekoga i zainteresuju kanadske jakne, italijanske cipele, pa donje i gornje rublje (valjda će stići i ono srednje rublje), krediti bre od nazovi novčanih institucija, pa lepe fotke još više lepih dvotočkaša (a ja ih volem zvati BICIKLA, što strašno zna da iznervira Beogradlije, koji smatraju da sve što ima dva točka – zovedemo BICIKL); ima i strašnih uredjaja a da ne znam čemu služe; katkad mi stignu bazeni, oni porodični, za puno dece i rodbine, pa prijatelje što navrate kod vas, ako ste vlasnik bazenčeta sa toplo-mlakom vodom i odskočnom daskom na uvlačenje… Nakon nekoliko dana izbrišem ih!

Popratni tekstovi znaju da ispadnu… ma biserčine prave! Jedan englez hvali neki tekst, a tekst njegove pohvale veze nema sa mojim tekstom; drugi, mehikanac mislim, kaže da je moj blog stavio na vidno mesto u njegovom blogovniku… Jebote, još će sombrero da mi pošalje! Medjutim, biser nad biserima su osobe koje hvale moje radove: EKSELENT DŽOB, ja ovo napisah po Vuku, i preveo u slobodnjaku, i stavio u naslov: IZVANREDAN RAD! Taj izvanredan rad se odnosi na LIKOVNU ENCIKLOPEDIJU, koju još ukucavam u mašinu, a volje i vremena mi malo, tako da sam stigao tek do polovine teksta, koji je inače objavljen u nekadašnjem časopisu za SF (naučna fantastika) SIRIUS, sada već davne 1983 godine. Ako kliknete na onu okeržutu štraftu, gde su stranice: POČETAK, LIKOVNA ENCIKLOPEDIJA, ODLOMAK ODLOMKA, VANZEMALJAC… kliknete na LIKOVNA ENCIKLOPEDIJA, naići ćete na prazninu, jer još ništa nije postavljeno. Dakle, zaključak je da i praznina može da se uračuna u nešto što se zove IZVANREDAN RAD!

Stevo Valjić novembar Subotica