Hamzjakl

Nije tajna da sam dijabetičar. Dakle, trebalo bi se pridržavati nekih stvari, u kojima ostatak sveta, onaj zdraviji, uživa. Naravno da nije tako, iako uspevam održavati svoj život, koji ni nalik nije onom predjašnjem. Ergo, stig’o burazer iz Montenegra, raduckao malo, zaradio malo više, nismo se videli skoro dva meseca… I tako seli u kafane, ne u jednu, već u više njih! Pijuckali pivo za pivom, i… do popodneva se opili.

Otišli kućama svojim. Ja prezalogajio, pa krenuo da se sretnem sa šćerom, koja se vratila sa Hvara. Nakon susreta s njom (popio još dve boce piva), svratio u omiljenu kafanu, Bife Majo! Popio još dve čaše piva, malo se izrazgovarao s ljudima; nekako stigao kući, leg’o na krevet i probudio se u dva po ponoći. Žedan k’o isušeni bunar u zapuštenom vinogradu; i nije neko čudo, jer sam popio najmanje gajbu piva. I onda tražim mobilne. Onaj stariji je na stočiću pored kreveta, drugi… ne znam gde je. Tražim po stanu, tražim… nema ga, pa nema. Iznenada se setih da sam dao Obradu, konobaru, da priključi na struju, nek’ se malo dopuni energijom. Sve je ok! Ujutro zovem klinku i kažem joj da svrati u Majo, i donese mobilnjak. A ona meni: „Ćale, zvao si me sinoć, i već smo se dogovorili!“ Auuu, bre! Jbg. sede vlasi, previše piva… i dešava mi se da katkada zaboravim šta se dešavalo onog dana koji je prethodio današnjem. I ovako, pomalo mamuran, sve se nadam da mi se nakon devet meseci neće javiti žensko čeljade da obraduje i mene i moje sećanje na neki dan kojeg se ne sećam!

Stevo Valjić septembar lepi, Subotica

U početku sam baš-baš bio tušta ljut na ove moje bližnje! Jbg. odeš u Švaboviju, i ugoste te bogovski; u svim sobama teve aparati, oni veliki (ovaj moj teve sada gledam kroz lupu), i „samo“ 36 programa! Jurosport veze nema sa onim što se u Srbiji emituje; DSF takodje… Ej bre! Počinje prvenstvo Olinglend klaba! Počinje nezvanično prvenstvo sveta u tenisu, na travi!

Novak je jedan od favorita, a i da nije, ja uvek gledam Wimbldon! Medjutim, jebiga, ovi moji menjali stan, i mnogo toga još fali, fali i redovna kablovska. Dvadeset i prvi vek, ja u Nemačkoj, visoka tehnologija… i ne mogu da gledam tenis! Novak u finalu, a mi tog dana idemo dole u grad, u Birgarten. Baš je vrućina, trideset i pet u hladu. Pijuckamo pivo i ćaskamo. Onda mi stigne SMS poruka. Ipak je ovo dvadeset i prvi vek. Šćera mi javlja da je Novak pobedio, 3 prema jedan. Hajlige gras!

Šta da se kaže sa ove vremenske distance, nedelju dana nakon Novakove pobede? Pa… katkad i nije loše imati malo teve kanala. Napolju si, vreme je lepo, pijuckaš hladno pivce, a mobilnim stižu lepe vesti sa travnatih terena u Landunu! Bog da dade i sledeće godine isto!

Stevo Valjić Schwaebisch Hall četvrti jul 2011

…primetiš da se ništa nije promenilo! Zapravo, tamo gde sam proveo nekoliko nedelja, i sada je tako kako je bilo i pre trideset godina… sve je sredjeno, ali ljudi su ostali isti.

Ovde, gde živim i gde sam se rodio, u poslednjih hiljadu i petstotina godina nema ni naznaka od nekih promena, a i ljudi su ostali isti. Dakle, stignem kući u prošli četvrtak, krenem u grad, a tamo, u centru, idiot piči na zadnjem točku motora; drugi idiot, kažu da je policajac, vozi motor bez zaštitne kacige, u kratkim pantalonama i majici bez rukava, badža bre… i da, motor nema tablicu. I onda mi jedna prijateljica kaže da se ne nerviram zbog ovih stvari, jer ovo je normalno. Jasno, u neuredjenoj državi je normalno i to da pijani trener vozi decu na traktorskoj prikolici, prevrne se i jedno dete umre, ostali nastradaju. Tamo, gde sam proveo par nedelja, ne gotivim ljude; a ove naše… ma idji bre, ovo je jebeno brdoviti BALKAN, gde se pre milion i kusur godina uskovitlala prašina! A ka’ će da se slegne, ne se znaje!

Stevo Valjić jul Subotica

Spremio sam kofer sa stvarima. Putujem, premda mi se ne putuje. Mnogi moji znanci, prijatelji, drugovi, poznanici i tako dalje, ne veruju da mi se ne putuje. Ma, ne putuje mi se ni do Palića i nazad! Svojevremeno sam proputovao pola evrope; bila je to ona stara evropa, a ne ova današnja, izveštačena, sujetna i ljubomorna na samu sebe. Onu nekadašnju i ne mogu spojiti sa ovom današnjom. Sve što o njoj znam nema veze sa prošlošću. Pre mnogo vremena kladio sam se da moja zemlja pre 2025 godine nema šansi da udje u EU! Danas kažem da verovatno nikada i neće biti član te zajednice.

Sada mi još fale mudraci koji će opovrgnuti moje mišljenje o licemernoj evropi! Napunio sam dve petice, jedna je pored druge, dakle nisam sisao vesla; zapravo, domaći licemeri protiv evropskih svojski se trude da budu bolji jedni od drugih. Svejedno, spremio sam dokumenta, pasoš, avionsku kartu retur, putničko zdravstveno osiguranje, nagurao džepove evrima i drugim valutama, garantno pismo za svaki slučaj, zadebljao sam nerve protiv čuvara evrope… malo torture i zajebavanja, tek da se da do znanja da smo malčice niži od ostalih. Ne znam da li manje volim evropu, ili ulične mačke koje prave zabavu pod mojim prozorom. Verovatno ću ovim potonjima, pre no što krenem, viknuti: „Beštije jedne! Vidimo se za tri nedelje!

Stevo Valjić jun Subotica

Ona je u srednjim godinama. Dugonoga, bujnih grudi, plavuša… lepa je žena. On je sredovečan, i ne može se reći da je mnogo zgodan. Ona je iz Budimpešte, on Subotičanin. Ljubavnici su. Naizmenično se posećuju. Danas je njen red.
Idu na pijacu, treba pokupovati stvari za ručak. Sve je skupo. Kada čuje cenu, on uglavnom uzvraća sa „Zdravo skupo“! Tipična subotička rečca! Nju interesuje šta to njen dragi govori prodavačicama. On kaže da će biti ljubomorna ako joj prevede. Neće, kaže ona. Pa dobro: „Zdravo skupo je na madjarskom Serbus draga!“

Ako se Serbus draga prevede na srpski, značiće: Zdravo draga! Ako se Zdravo draga, prevede na madjarski, značiće: Serbus draga (Szervusz drága), jer skupo u prevodu znači draga! Nekada davno ratovalo se i zbog ovakvih prozaičnih stvari, jer Zdravo skupo je nekada davno bila zamena za naftu!

Stevo Valjić april Subotica

Imam jednog prijatelja koji je u prošlosti znao naprosto nestati. Ne bi ga vidjali po nekoliko meseci, i samo bi nagadjali šta li mu se moglo desiti. Možda se naljutio na nas, premda je malo razloga bilo za tako nešto. Istina, znao bi da časti turu pića u kafani, medjutim kod plaćanja je jednostavno ispario. Konobarica bi se samo nasmešila i rekla nam da se ništa novo niti čudno nije desilo, jer je naš prijatelj ove stvari činio i sa drugim ljudima; pojavio bi se nakon mesec dana, priča konobarica, i platio dug. Ona ga nikada nije pitala gde se izgubio, gde je otišao, zašto nas je ostavio za stolom sa neplaćenom turom pića.

Tako se jednom pojavio u našoj omiljenoj kafani, nakon tri meseca „nestanka“, naručio turu pića i odmah platio. I onda ga pitasmo gde je bio ovih meseci? Nakon ispijenog gutljaja piva, reče nam da je bio u Maroku, i još nekim afričkim zemljama, onako – na proputovanju. Fotoaparat nije poneo, tako da od fotki ništa, ali kad se sledeći put vidimo, pričaće nam. I onda je popio ostatak piva, pozdravio se, i napustio nas, verovatno s mislima o dalekim, egzotičnim zemljama.

Dakle, htedoh samo da vam kažem, kako sam ovih desetak dana odsustvovanja sa bloga, bio na omanjem putu oko sveta. Fotoaparat nisam nosio sa sobom, a gde sam sve bio, pa… jednom ću i o tome da vam ispričam dve-tri stvari!

Stevo Valjić mart Subotica

Ne valja kada čovek polagano, ali sigurno postaje rob nekih navika. Istina, pojedini ljudi, poput mene, znaju da se izvlače preko kojekakvih izgovora da je zaboravnost u pitanju, da je proradila krečana i šljaka se danonoćno, u tri smene bez stajanja, bez odmora za meze, cigarete i kafu, čašu piva ili ogovaranje u trajanju od pola sata… Izgleda da sam se ja navikao da moja šćera u utorak dolazi kasno popodne, a danas (utorak je) došla u prepodnevnim satima, tačnije stigla je u pola jedanaest. Inače, u ovo vreme stiže kada je subota i ako je na vreme legla, tj. zabava u petak uveče nije potrajala do zore. Eh, da… omladina.
Dakle, stigla šćera i pravi tortu (kao što se na fotkama vidi) za „šećeraše“, zapravo neka vrsta polutorte za dijabetičare. Da ne dužim, ona dva-tri sata u kuhinji, ja malo za računarom, malo se izležavam gledajući teve. Malčice i zadremam, ma subota je, kažem u sebi, dan kada se ne radi, premda je kod mene svaki dan subota. Mislim nadalje u sebi da na lokalnim televizijama danas nema popodnevnih vesti…

I torta beše gotova, ajd’ da popijemo kafu, i tako pričamo, pričamo… Pitam je gde će danas u izlazak, a ona kaže nigde, ide kući na spavanje. A ja njoj, pa subota je bre, nećeš valjda da gledaš teve… Ona me pogleda, nasmeši se i reče mi: „Ćale, nešto mi brzo stariš! Nadjmama (moja pokojna keva, njena baka) je i u osamdesetoj bolje pamtila…“

Pa to ti je, subota ili utorak… meni svejedno, važna je torta, iako baš i ne smem previše da jedem, ali jedno parčence danas, drugo sutra prepodne, pa malecna tortica popodne… mislim… baš mi je život šećerlema!

Stevo Valjić još je februar Subotica

Ovaj dogadjaj se godinama prepričava u kvartu gde stanujem, a čuo sam ga od komšinice koja je zaboravila veknu hleba u rerni i, kao što znate, na kraju se sve završilo srećnom intervencijom vatrogasaca. Budući da sve ima svoj početak i kraj, da toplo ima svoju suprotnost u hladnom, tako se ručak, makar kako pazili, može i skuvati ili ne skuvati. Dakle, ili ćemo biti siti, ili ostati gladni.

Udovica iz susedne ulice htela dobru pasulj čorbu da skuva. U lonac stavila pasulj koji se preko noći kiselio u vodi, naseckala luka, i belog i crnog, takodje i šargarepe i peršuna, oljuštila krompir i sitno iseckala, ubacila i dimljenu slaninicu, posolila, poklopila, pogledala na sat i pomislila da ima dva puna sata, pa krenula kod komšinice da malo popričaju uz kafu. Čim je stigla, rekla joj da navije sat da zvoni za dva sata. Ova tako i uradi, pa sele, pijuckale kafu, pričale priče… Nakon dva sata budilnik zazvonio, izljubiše se one i oprostiše. Udovica obeća da će sutra doneti tanjir pasulja i krene kući. Kada je stigla, brzo u kuhinju, i bi joj sumljivo da se ne oseća miris pasulja. Naravno, jadnica je u velikoj žurbi, i još većoj pažnji da nešto ne krene naopako, zaboravila uključiti štednjak. Naravno, pasulj čorbe je bilo tek u kasnim popodnevnim satima. Neko veliko naravoučenije ne krije ni ova priča, ali jeste dokaz da u lončevima hrana ne samo da može zagoreti, već da se na hladnom šporetu teško išta može da se skuva!

Stevo Valjić januar Subotica

Nemoj neko da pomisli da vatrogasci ne vole dobru klopu! Na kraju krajeva, i oni su ljudi, i to ne bilo kakvi! Naravno da znamo da vatrogasci gase vatru, dakle osobeni su ljudi. Inače, ovaj recept (živa je istina) „dobio“ sam od komšinice, koja stanuje na najgornjem spratu, što i nije toliko visoko, ali ni nisko, budući da ja stanujem u tzv visokom prizemlju, ispod su garaže, dok je moja draga komšinica na drugom spratu, premda izgleda kao treći sprat u nekom soliteru!

Dakle, imala komšinica hleba od prekjuče i nije joj bilo do bacanja, tako da je suvu i pomalo tvrdu veknu metnula u rernu, postavila na dvesta stepeni ne bi li malčice osvežila bajatu stvar od pšeničnog brašna. I onda se setila da nema mleka i na brzaka skoknula do obližnje prodavnice. Jasno da je tamo u prolazu srela poznanice, te je počela rekla-kazala, jeste li čule, te je ova, te je ona… Na kraju je kod svoje dobre prijateljice popila kafu, i nakon dobrih sat vremena krenula kući. A tamo ima šta da vidi! Vatrogasci otvorili one dugačke lestve prema kuhinjskoj lodji, odakle kulja gusti tamni dim. Ovi već provalili vrata, a jedan od vatrogasaca otvorio prozor na sobi koja se nalazila pored kuhinje. Šteta izražena u novcima nije bila velika, osim što se smrad uvukao u zidove i nameštaj. Od tog vremena, moja draga komšinica izbegava ovaj recept i kupuje taman toliko hleba koliko za dan može pojesti. Ergo, naravski da ova priča ima i svoj nastavak: većina žena u okolini, čitavih godinu dana je prepričavala ove dogadjaje. Ja sam opisao kako se i šta se desilo, dok su besede ovih žena ličile kao jaje jajetu; jedna nalik na kokošja jaja, druga na nojeva… uglavnom sva su bila kvarna.

Stevo Valjić januar Subotica

Postoji kod mene, u gradu, jedna aleja koju svi mi, Subotičani, zovemo Radijalac, premda ona ima svoje pošteno ime i prezime: Aleja Maršala Tita! Drago mi je da se, barem do sada, niko od lokalnih političara nije usudio da predloži neko novo ime. Zašto? Pa zato što ova aleja nikada i nije imala drugo ime! Od „rodjenja“ se zove ALEJA M. TITA! I tačka! Ne bi valjalo da kada se majka preuda, novi „otac“ naprasno menja imena dece čiji je poočim postao.

Dakle, toliko o imenima, premda nastavljam sa imenima. Ova ubedljivo najlepša džada u gradu, dugačka je kilometar; na sredini popločano šetalište, a sa obe strane piče automobili. Na kraju aleje se nalazi Hala sportova i Dudova šuma. Dakle, bio sam još ohoho klinac, kada je drug Tito bio u Subotici. Naravno, goson predsednik i njegova svita su prošli alejom kroz špalir učenika i gradjana sa obe strane aleje. Bilo je tu i moranja biti prisutan sa cvećem u ruci, koje smo bacali pred luksuzna kola druga Tita.

Nekako u tim godinama, šezdeset i neke prošloga veka, u Subotici je nastupao i Djordje nacionale! DJORDJE MARJANOVIĆ, za koga ja i danas kažem da čovek nikada nije znao pevati, ali jbg. u narodu je bio toliko popularan da je bilo dovoljno baciti pogled na Radijalac, na Titovu Aleju, kojom je i Djoka nacionale prošao. Špalir gradjana je bio spontan, a cveća bilo u izobilju. Vi, klinci, koji niste čuli za ona davna vremena, a i vi nešto matoriji, tek da znate da tada život i nije bio ružičast koliko se danas misli, iako je zabavljač mogao biti popularniji od doživotnog predsednika. No, svako doba našeg i vašeg života ima svoje neponovljive trenutke, koje kasnije nazivamo ličnim doživljaljima, što onako, bacivši ih na gomilu, čine delić istorije jedne zemlje!

Stevo Valjić Božić 2011 Subotica