Hamzjakl

Kadgod ovi naši političari lanu belosvetsku glupost (a to rade često), ono se meni prohte da na brzaka skuvam čorbu od Štrljandera. Ali, nekako mi dosadi svaki božji dan srkanje ove nadaleko čuvene čorbetine, koju volem skoro k’o onaj sos od Frljandera! No, šta je tu je, moja skromna malenkost nema tu magičnu moć, niti poseduje respektabilnu snagu koja bi sprečila da naši političari govore manje gluposti, a više da se bave čišćenjem ulica.

Dakle, čorba od Štrljandera! Sledećeg jutra ustaneš ranom zorom, lepo se obučeš, obuješ izglancane cipele, i kreneš na pijacu. Usput svratiš u dve-tri kafane, i onako s’nogu drmneš jednu il’ dve duple. Na pijaci izabereš sveže ubrani Štrljander, i kupiš još neke sitnice. Stigneš li kući na vreme, prvo potopi u toploj vodi venozne noge; u ‘ladan rum sipaj malo vrućeg čaja i zamisli u sebi da se pre deset godina nisi odrekao bilo kakve pljuge, dakle s filterom il’ bez; uživaj kobajagi u ubistvenom dimu, koji šara medju rupama na tvojim plućima. Potom obriši noge i prilegni malo, jer u današnja teška vremena – ništa bez poštenog odmora. Odspavaš nekoliko sati, i kad se probudiš i odmah se razbudiš, jer dockan je za kuvanje čorbe, ali nema veze, današnji dan ima da postiš, a sutra… Sutra za ručak čorba od Štrljandera! Šta je Štrljander? Oni koji u skorije vreme odgonetnu glupave govore naših političara, šta li su hteli reći… garantujem poslednjim tanjirom čorbe od Štrljandera, znaće kada budu saznali!

Stevo Valjić stižu nam topliji dani, Subotica

Život često zna da bude poput naivnog slikarstva. Sećam se, svojevremeno sam „radio“ u državnoj firmi koja „prodaje„ struju. Jedan naš kolega je bio zadrti igrač na sreću, ali nije pripadao klasičnoj kockarskoj kasti, već onim osobama što obožavaju raznorazna sakupljanja nagradnih kupona i sličnih stvarčica koja donose sreću, ili golema razočarenja.

Dakle, saznali smo da je kolega poslao u neki časopis kupone, a glavna nagrada kolor televizor. Telefonirali mi njemu iz susedne kancelarije. Jedna pripravnica, u ime časopisa, saopštila da je dobitnik glavne nagrade. Bilo je posle toga čašćavanja u obližnjoj kafani, jer šta su desetak, petnaest pića u poredjenju sa kolor televizorom. Naravno, njegovom razočarenju nije bilo kraja kada je saznao da smo ga zeznuli. Ali, kao što rekoh, život je katkad naiva.

A da je istina da je tako, pokazuje i sledeća storija, koju sam pročitao u današnjim novinama. Jednoj porodici je telefonski javljeno da su dobitnici vaučera od 10000 din. Ovi radosni, smesta krenu u jedan poznati megamarket. Bili su iznenadjeni, jer ljudi u megaprodavnici pojma nisu imali o vaučeru, niti se odigravala bilo kakva nagradna igra u njihovoj firmi. Porodica razočarana nazad u auto i pravac kući. A kuća u medjuvremenu opljačkana. E sad, ako niste ukapirali o čemu se radi, onda pripadate onoj populaciji koju je lako prevariti. Dakle, čuvajte se telefonskih nagrada!

Stevo Valjić januar, Subotica

Ne može se reći da sam prošlu noć mirno prespavao. Sinoć, negde oko deset, dojadila mi buka, a nisam mogao tačno odrediti iz kojeg stana stiže u moj stan, stan u vlasništvu! Izašao sam na terasu, i onda iznad moje glave, zdesna čujem glas komšinice. Kaže, dobro veče, komšija! Pitam je da li zna ko proizvodi buku? Ona mi reče da kod njih majstor struže farbu u kupatilu. Jebiga, ovo je Srbija, u deset uveče! Valjda majstor preko dana nema vremena! Onda negde oko tri po ponoći, činilo mi se da je bilo tri, čujem kloparanje visokih potpetica. Prvo na terasi, onda u sobi iznad moje glave, pa u susednoj sobi… i tako pola sata.

Danas prepodne sretnem studentkinju iz stana iznad mog. Pitam je koja od njih ima cipele s visokim potpeticama. Kaže da ima i ona, a i njena cimerka, usput pogadjam šta misli u sebi: „Ma ko te jebe, matori govnaru jedan!“ I onda mi kaže da će biti pažljivija. Jebiga, to ti je Srbija na visokim petama. Pa onda rano popodne, negde oko dva, ponovo majstor grebe ko zna šta u gornjem stanu. Po nekim pravilima, trebalo bi da izmedju 14 i 16 sati bude tišina; uveče od deset do sedam izjutra, takodje. Medjutim, jebiga ovo je Srbija u kojoj se baš i ne volimo, baš i ne čuvamo jedan drugoga, baš se i ne uvažavamo, nemamo respekta prema drugima. Mislim, ona četiri ocila nemaju ama baš nikakav uticaj na nas, a ne radi se o nekom spašavanju, samo o malom razumevanju, o poštovanju druge osobe. Večeras, ako bude mira, i zaspim u neko normalno vreme, verujem da ću sanjati dve kreature, svaka na svojoj strani ulice, i dobacuje jedna drugoj: „More, marš mrcino jedna!“

Stevo Valjić oktobar Subotica

Pre dan-dva-tri, ukratko opisah kako izgleda jedna moja noć, kada spavanje ne uspeva iz prve. Što se dana tiče… pa… više je dosadan no interesantan. Ustajem u jedanaest sati; operem ručice, umijem se… brijanje preskačem od svoje dvadesete. Oblačim se; leto je i trudim se da mi ne bude hladno; džemper debeli dakle, dugačke gaće ispod pantalona, cokule, a na ruke pletene rukavice. Naravno, pre svega obilato doručkujem: kuvano jaje i pola viršle sa senfom… bez hleba, gutljaj kafe i naprstak rakije.

Potom optrčim fotelju tri puta, katkad i četiri, možda pet. Nakon jutarnje gimnastike, penjem se na planine u okolini Subotice; kasnije brčkam noge u toploj morskoj vodi, a okolo mene, na peščanoj plaži nudisti sunčaju zadnjice. Onda skoknem do Majo kafane i drmnem pet-šest boca prokuvanog piva, prelistam prekjučerašnje novine, i… ubi me dosada. Odem kući, legnem na krevet i bdim nad danom koji se sporo vuče po uličnoj gužvi. Posle leškarenja od pet i pol sati, preskačem ručak kao nisku ogradu od lažnih bisera. Usput pazim na ritam, i medj prstima čvrsto stežem trzalicu od lažne slonove kosti. Uveče gledam kako sunce zalazi iza krovova susednih garaža i pokušavam ovu romantiku sagledati iz ugla onih krivookih u čijoj domovini isti, u ranim jutarnjim satima, izlazi i penje se na uvek isto nebo da nam obasja još jedno dnevno bdenje.
Mislim… jbg. znam da nije prvi april, ali ako se već laže, onda i nije važno koji je danas dan, a ovaj se uglavnom bliži svome kraju, kada lagano počinje noćna šljaka, kojim ću zgrnuti taman toliko snage da izguram sutrašnje dnevno bdenje!

Stevo Valjić otežali septembar Subotica

…onim starim, dobrim ALL STAR patikama. Bili prošle nedelje u Segedinu, i malo šire; sredjivali neke poslove, i na kraju svratili na dobru riblju čorbu, u Čardu pored Tise; fino se najeli ljute čorbe, popili po krčag skupog piva, i… ostalo par hiljada forinti, a mi potrošili u onoj megaprodavnici TESKO.

Šćera naišla na patike nalik All Star patikama (ali nisu bile „starke“), medjutim, kvalitetne i jeftine: hiljadu i pedeset forinti! Preračunato po dnevnom kursu 380 dinara. Jbg. u Subotici, na buvljaku, kinezi te okerape za mnogo lošije patike! Dakle, to je to, samo da dodam da sam potrošio i na pó kile šajta (platio više no patike) i desetak konzervi piva, koje sam propijuckao u mojim starim, dobrim ALL STAR patikama, jer pre dvadesetak godina kupih desetak pari „starki“. Šta da vam kažem, imam još jedan par, a da me služe, pa… jeste! I moraju da me služe, jer su od one vrste koje su original originala. Ko ne veruje, neka pogleda fotku! ALL STAR made in USA, a u krugu slovo R. Inače, moja klinka oduševljena, i onim „segedinskim“, a i ovim mojim STARKAMA!

Stevo Valjić septembar vrući Subotica

Nije tajna da sam dijabetičar. Dakle, trebalo bi se pridržavati nekih stvari, u kojima ostatak sveta, onaj zdraviji, uživa. Naravno da nije tako, iako uspevam održavati svoj život, koji ni nalik nije onom predjašnjem. Ergo, stig’o burazer iz Montenegra, raduckao malo, zaradio malo više, nismo se videli skoro dva meseca… I tako seli u kafane, ne u jednu, već u više njih! Pijuckali pivo za pivom, i… do popodneva se opili.

Otišli kućama svojim. Ja prezalogajio, pa krenuo da se sretnem sa šćerom, koja se vratila sa Hvara. Nakon susreta s njom (popio još dve boce piva), svratio u omiljenu kafanu, Bife Majo! Popio još dve čaše piva, malo se izrazgovarao s ljudima; nekako stigao kući, leg’o na krevet i probudio se u dva po ponoći. Žedan k’o isušeni bunar u zapuštenom vinogradu; i nije neko čudo, jer sam popio najmanje gajbu piva. I onda tražim mobilne. Onaj stariji je na stočiću pored kreveta, drugi… ne znam gde je. Tražim po stanu, tražim… nema ga, pa nema. Iznenada se setih da sam dao Obradu, konobaru, da priključi na struju, nek’ se malo dopuni energijom. Sve je ok! Ujutro zovem klinku i kažem joj da svrati u Majo, i donese mobilnjak. A ona meni: „Ćale, zvao si me sinoć, i već smo se dogovorili!“ Auuu, bre! Jbg. sede vlasi, previše piva… i dešava mi se da katkada zaboravim šta se dešavalo onog dana koji je prethodio današnjem. I ovako, pomalo mamuran, sve se nadam da mi se nakon devet meseci neće javiti žensko čeljade da obraduje i mene i moje sećanje na neki dan kojeg se ne sećam!

Stevo Valjić septembar lepi, Subotica

U početku sam baš-baš bio tušta ljut na ove moje bližnje! Jbg. odeš u Švaboviju, i ugoste te bogovski; u svim sobama teve aparati, oni veliki (ovaj moj teve sada gledam kroz lupu), i „samo“ 36 programa! Jurosport veze nema sa onim što se u Srbiji emituje; DSF takodje… Ej bre! Počinje prvenstvo Olinglend klaba! Počinje nezvanično prvenstvo sveta u tenisu, na travi!

Novak je jedan od favorita, a i da nije, ja uvek gledam Wimbldon! Medjutim, jebiga, ovi moji menjali stan, i mnogo toga još fali, fali i redovna kablovska. Dvadeset i prvi vek, ja u Nemačkoj, visoka tehnologija… i ne mogu da gledam tenis! Novak u finalu, a mi tog dana idemo dole u grad, u Birgarten. Baš je vrućina, trideset i pet u hladu. Pijuckamo pivo i ćaskamo. Onda mi stigne SMS poruka. Ipak je ovo dvadeset i prvi vek. Šćera mi javlja da je Novak pobedio, 3 prema jedan. Hajlige gras!

Šta da se kaže sa ove vremenske distance, nedelju dana nakon Novakove pobede? Pa… katkad i nije loše imati malo teve kanala. Napolju si, vreme je lepo, pijuckaš hladno pivce, a mobilnim stižu lepe vesti sa travnatih terena u Landunu! Bog da dade i sledeće godine isto!

Stevo Valjić Schwaebisch Hall četvrti jul 2011

…primetiš da se ništa nije promenilo! Zapravo, tamo gde sam proveo nekoliko nedelja, i sada je tako kako je bilo i pre trideset godina… sve je sredjeno, ali ljudi su ostali isti.

Ovde, gde živim i gde sam se rodio, u poslednjih hiljadu i petstotina godina nema ni naznaka od nekih promena, a i ljudi su ostali isti. Dakle, stignem kući u prošli četvrtak, krenem u grad, a tamo, u centru, idiot piči na zadnjem točku motora; drugi idiot, kažu da je policajac, vozi motor bez zaštitne kacige, u kratkim pantalonama i majici bez rukava, badža bre… i da, motor nema tablicu. I onda mi jedna prijateljica kaže da se ne nerviram zbog ovih stvari, jer ovo je normalno. Jasno, u neuredjenoj državi je normalno i to da pijani trener vozi decu na traktorskoj prikolici, prevrne se i jedno dete umre, ostali nastradaju. Tamo, gde sam proveo par nedelja, ne gotivim ljude; a ove naše… ma idji bre, ovo je jebeno brdoviti BALKAN, gde se pre milion i kusur godina uskovitlala prašina! A ka’ će da se slegne, ne se znaje!

Stevo Valjić jul Subotica

Spremio sam kofer sa stvarima. Putujem, premda mi se ne putuje. Mnogi moji znanci, prijatelji, drugovi, poznanici i tako dalje, ne veruju da mi se ne putuje. Ma, ne putuje mi se ni do Palića i nazad! Svojevremeno sam proputovao pola evrope; bila je to ona stara evropa, a ne ova današnja, izveštačena, sujetna i ljubomorna na samu sebe. Onu nekadašnju i ne mogu spojiti sa ovom današnjom. Sve što o njoj znam nema veze sa prošlošću. Pre mnogo vremena kladio sam se da moja zemlja pre 2025 godine nema šansi da udje u EU! Danas kažem da verovatno nikada i neće biti član te zajednice.

Sada mi još fale mudraci koji će opovrgnuti moje mišljenje o licemernoj evropi! Napunio sam dve petice, jedna je pored druge, dakle nisam sisao vesla; zapravo, domaći licemeri protiv evropskih svojski se trude da budu bolji jedni od drugih. Svejedno, spremio sam dokumenta, pasoš, avionsku kartu retur, putničko zdravstveno osiguranje, nagurao džepove evrima i drugim valutama, garantno pismo za svaki slučaj, zadebljao sam nerve protiv čuvara evrope… malo torture i zajebavanja, tek da se da do znanja da smo malčice niži od ostalih. Ne znam da li manje volim evropu, ili ulične mačke koje prave zabavu pod mojim prozorom. Verovatno ću ovim potonjima, pre no što krenem, viknuti: „Beštije jedne! Vidimo se za tri nedelje!

Stevo Valjić jun Subotica

Ona je u srednjim godinama. Dugonoga, bujnih grudi, plavuša… lepa je žena. On je sredovečan, i ne može se reći da je mnogo zgodan. Ona je iz Budimpešte, on Subotičanin. Ljubavnici su. Naizmenično se posećuju. Danas je njen red.
Idu na pijacu, treba pokupovati stvari za ručak. Sve je skupo. Kada čuje cenu, on uglavnom uzvraća sa „Zdravo skupo“! Tipična subotička rečca! Nju interesuje šta to njen dragi govori prodavačicama. On kaže da će biti ljubomorna ako joj prevede. Neće, kaže ona. Pa dobro: „Zdravo skupo je na madjarskom Serbus draga!“

Ako se Serbus draga prevede na srpski, značiće: Zdravo draga! Ako se Zdravo draga, prevede na madjarski, značiće: Serbus draga (Szervusz drága), jer skupo u prevodu znači draga! Nekada davno ratovalo se i zbog ovakvih prozaičnih stvari, jer Zdravo skupo je nekada davno bila zamena za naftu!

Stevo Valjić april Subotica