Hamzjakl

Prestupna godina, poput ove koju još gazimo u zimskoj obući, katkada može značiti život ili smrt! Moja malenkoća zna, iz besede onih koje poznaje, za dva ovakva slučaja kada se radilo o životu ili smrti!

Život, jelte, uvek počinje sa radjanjem. Tako se jedan mladi par, nakon godinu dana braka, odlučio za prinovu u porodici. No, i žena i muž su malčice bili „osetljivi“ na brojeve. Ne bi valjalo da se dete rodi na petak, trinaesti! A tek da njegove okice svet ugledaju na dvadeset i deveti dan, u februaru mesecu, a godina prestupna. Malo po malo, i na koncu od deteta ništa, a propade i brak. Besednik se nije sećao da li su stupili u nove zajednice muškarca i žene, i da li su ipak uspeli postati roditelji; no, toplo se nadam da je malo ovakvih osoba osetljivih na brojeve.

Život se, jelte, uvek završava smrću. U jednoj porodici, na samrti je najstariji član, tj. glava porodice. U jesen napunio osamdeset i drugu godinu na kugli zemaljskoj. Dakle, doživeo lepe godine, premda bi rado još dvadesetak da vidi za sobom. I onda stigne februar mesec, dan sedamnaesti. Čovek leži u krevetu, rodbina posedela okolo njega, i svi u brigama. Lekari rekli da će stari izdržati još desetak dana. Kuku, lele… to je oko dvadeset i devetog! Ako umre na taj dan, koji postoji (broji se) svake prestupne… kako će onda da ga se prisećaju… Da skratim! Čovek ode pretposlednjeg dana, u februaru mesecu, godine prestupne, i uštedi rodbini muke po sećanju na njega. Dakle, ono što naša planeta „izgubi“ na putu kroz hladni svemir, a čovek svojom domišljatošću „ispravi“, mnogima, priznaćete – stvara životno-smrtne poteškoće!

Stevo Valjić poslednji dan u februaru 2012 g. Subotica

Kako nam prolaze ovi hladni, sibirski dani, sećanja me vraćaju u dane detinjstva, u manje ili više bezbrižna vremena, ali sigurno ne toplija – barem što se klime tiče. Snega do ramena, ili iznad glave, zavejanog dvorišta i prokopanih staza do poljskog vecea, mraza i poledice, za nas klince zbog klizanja… ma, zlatna vremena bilo čijeg detinjstva. I onda gotovo redovno prolivenih suza zbog „smrznutih“ nožnih prstiju, u oskudnoj „zimskoj“ obući, pa majka trlja (mladjem bratu, starijoj sestri i meni) da vrati krvotok na redovnu brzinu u našim venama, dok se otac ruga na sav glas, predbacujući nam da smo kilavi, nikakve momčine, i da samo cmizdrimo.

I, naravno, puno puta nas sustigle prehlade, katkad jake, katkad slabije, ali redovno bacale u krevet, pa topli čajevi, pa nožice u toploj vodi, pa preznojavanja i prinudjeni da menjamo iz časa u čas vlažne pidžame, majice, donje rublje… A roditelji čim napustiše kuću, otišli poslovima svojim, mi visimo na prozoru, u toploj sobi, i zavidimo našim drugarima, koji se sankaju, prave „čoveka“ od snega, kližu i grudvaju se do mile volje… a mi, tužni, no ipak u zaštiti četiri zida, pa brzo nazad u krevet, preznojavanje…

Evo, sada već zima na izmaku, a mene stegla (ili stigla) prehlada! Kako nije pre, i zašto sada? I još ima da se preznojavam u krevetu! Verovatno bi mi bilo lakše da me greju dve mačke: jedna s leve, druga s desne strane. Ili da džedžim u fotelji, dobro umotan u toplu ćebad i pijem vrući čaj… Medjutim, sedim za stolom i ukucavam reči i rečenice; napolju se topi sneg, polako ali sigurno. Preda mnom se puši velika šolja kuvanog vina. O, da! Bilo je lepo biti dete, majke su vodile brigu o nama; danas mnogi od nas više nemaju majke, nemaju ni one dve mačke za grejanje… Ali, valjda najvažnija stvar kod prehlade, jeste kuvano vino! Pola litre popiješ, ovako – s nogu, ostatak od litre i pó sjuriš ležeći u krevetu, u horizontali, i nema šansi da ti se zavrti u glavi. Odspavaš ostatak dana, i noći, i polovinu sledećeg dana. Ako te prehlada još drži, ti otvori novu bocu belog vina, sa malo vode prokuvaj, ubaci par klinčića, odlomi delić štapića vanilije, nekoliko kašika šećera… i onda ispijaš iz velikih šolja, a usput kopaš po sećanjima i vadiš razne zgode iz detinjstva! Lepog li preznojavanja!

Stevo Valjić februar, Subotica

Još iz onih iskonskih vremena, obožavam kada gosti otkažu posetu, tako da od opsežnih priprema, preko odlazaka na pijacu, spremanja bogovske klope… ostaju sati i sati odmora, s nogama na stolu. Ali, da krenem s pričom od samog početka!

Jave se prijatelji, kao svratiće na meze i piće, tad i tad, jer je vreme da se vidimo i izrazgovaramo do nebesa. Medjutim, već sledećeg dana, stiže mejl da zbog neizbežnih poslova – poseta se odlaže za neka bolja vremena. Dakle, veliki planovi o nabavkama hrane i pića, naizgled, padaju u neistražene dubine palićkog jezera! Lepo je kada se uštedi gomila para, premda nam svakojake legende govore da se na prijateljima ne štedi, ali… da predjemo na glavnu temu!

Divan je osećaj ne otići na pijacu i kupiti kod mesara dva kilograma krmenadli, kilogram domaćih kobasica, tri kilograma mlevenog mesa (polovina govedjeg, druga polovina svinjskog) i kilogram dobre a iseckane slanine… Još pride par kilograma svega što je kiselo (za salatu, mislim), pa krompira dosta, kajmaka i sira mladog, i onda još malo starijeg, a i suvoga sira da se može narendati; majoneza puno za rusku salatu, rumenih jabuka i južnoga voća u izobilju, jer ako se jede, nek’ se jede!

Šta nadalje da se kaže o uživanju da se ne priprema meso za roštilj, i meso u tavi, i meso u rerni; pranje i ljušćenje krompira, priprema sto vrsti salata i ostalih djakonija! I, hej živote, o nekupljenom piću da se i ne pripoveda; no, ajd’ samo da ih spomenem: dve gajbe piva, pa desetak oniju pivskih krmača od dve litre, rakije od šljiva i rakije od višanja; vina belog i crnog, a bogami i onog crvenog u krupnim količinama, a imena raznih i raznih, za upamtiti treba vremena blizu dva dana i tri noći; dve boce viskija i isto toliko konjaka finog, za žensku čeljad likera raznih… barem u pet-šest egzotičnih flaša… Za kraj, sokova raznih i vode obične, vode sa izvora i, naravno, vode mineralne u količinama što vazda nikad se ne broje…

Da, da, da se kasnije prepričava danima i nedeljama, ali… Ovako je baš lepo i fino, s nogama na stolu, napolju hladno, dok u toploj sobi tiha muzika svira, u ruci velika šolja kuvanog vina, i… uvek stignem do onog dela, kada se kaže: „Život je lep!“

Stevo Valjić februar, Subotica

U onim mojim, ne tako davnim, no svakako mladjim danima, upražnjavao sam nekoliko recepata za jutarnji mamurluk. O onom najomiljenijem receptu, porazbacaću nekoliko rečenica, iskreno se nadajući da će više biti interesantan dogadjaj, nego izazov da se bilo ko oproba, iako istini za volju, današnji klinci znaju da se opiju opijanja radi. Ne tvrdim da su moja iskustva bitno drugačija, jer pijan čovek jeste pijan čovek; medjutim, čini mi se, moja generacija je unosila više suptilnosti, znači i više uživanja za pamćenje iz tih prealkoholisanih, ali ipak zlatnih vremena, za razliku od današnje dečurlije, koja prazni ambalaže punjene alkoholnim pićima iz čisto fiktivnih razloga!

Dakle, lepo se probudim; napolju sunčano, dakle čeka me lep dan. Ustajanje, umivanje, potom jutarnja kafa. Pre no krenem u grad, drmnem jednu duplu, od domaće jabuke. Stignem u omiljenu kafanu, bife MAYO. Prelistavam novine, popričam sa poznanicima, popijem i treće pivo, i onda zovem Micu, konobaricu! „Mico, daj vamo jednu rakiju, da presečem!“ Popijem još dva piva, i presečem takodje dva puta. Onda kući. Dremka. Rano popodne otvorim bocu vina; pijuckam i grickam slane keksiće. Potom odspavam dva-tri sata. Tuširanje, i jedna dupla od domaće jabuke, pa u grad, u YU-FEST! Poznanika mali milion; sa svakim popijem vinjak, ili pivo, katkad i rakiju. U YU-FEST-u redovno kupovao i knjige, koje su bile jeftinije od piva! Bilo pa prošlo, nažalost! Ponoć! YU-FEST radi do tri! Više ne znam s kim sam pričao, niti koliko i čega sve popio; verovatno od svega po malomnogo! Kako sam sti’go kući? Teško pitanje, još teži odgovor. Kako spavao? Pojma nemam. Ujutru… eh, beše to više od mamurluka! Ali, idemo redom: Lepo, ili manje lepo, probudim se; napolju sunčano, dakle još jedan lep dan. Ustajanje, umivanje, potom jutarnja kafa. Jes’ da glava boli, krči stomak, i tako dalje. Jednom rekoh, onako usput, klin se klinom izbija. Ja ću početi malim ekserom; ekserčić mali sipam u malu čašicu! I onda, lepo, krenem u omiljenu kafanu, bife MAYO!

Stevo Valjić februar, Subotica

Kadgod ovi naši političari lanu belosvetsku glupost (a to rade često), ono se meni prohte da na brzaka skuvam čorbu od Štrljandera. Ali, nekako mi dosadi svaki božji dan srkanje ove nadaleko čuvene čorbetine, koju volem skoro k’o onaj sos od Frljandera! No, šta je tu je, moja skromna malenkost nema tu magičnu moć, niti poseduje respektabilnu snagu koja bi sprečila da naši političari govore manje gluposti, a više da se bave čišćenjem ulica.

Dakle, čorba od Štrljandera! Sledećeg jutra ustaneš ranom zorom, lepo se obučeš, obuješ izglancane cipele, i kreneš na pijacu. Usput svratiš u dve-tri kafane, i onako s’nogu drmneš jednu il’ dve duple. Na pijaci izabereš sveže ubrani Štrljander, i kupiš još neke sitnice. Stigneš li kući na vreme, prvo potopi u toploj vodi venozne noge; u ‘ladan rum sipaj malo vrućeg čaja i zamisli u sebi da se pre deset godina nisi odrekao bilo kakve pljuge, dakle s filterom il’ bez; uživaj kobajagi u ubistvenom dimu, koji šara medju rupama na tvojim plućima. Potom obriši noge i prilegni malo, jer u današnja teška vremena – ništa bez poštenog odmora. Odspavaš nekoliko sati, i kad se probudiš i odmah se razbudiš, jer dockan je za kuvanje čorbe, ali nema veze, današnji dan ima da postiš, a sutra… Sutra za ručak čorba od Štrljandera! Šta je Štrljander? Oni koji u skorije vreme odgonetnu glupave govore naših političara, šta li su hteli reći… garantujem poslednjim tanjirom čorbe od Štrljandera, znaće kada budu saznali!

Stevo Valjić stižu nam topliji dani, Subotica

Kako nas zgrabile ove sibirske ‘ladovine, ja sve više i više razmišljam o krevetu. Dok sam bio u nekim svežijim godinama, rado sam provodio sate i sate u krevetu, tj. u redovnom govoru, ovo zovemo izležavanje! U poslednjih godinu dana i nešto meseci, kao da sam se odvikao od tzv. izležavanja, tako da u krevetu provodim taman toliko vremena, koliko je potrebno da preko dana ne osećam umor koji stiže sa mojih pedeset i kusur godina. Ali, poslednjih dana, noći zapravo, more me ledene brige.

Pre no što je Dijabetes II. udružio svoje snage s mojim moćima, nisam imao probleme da se zgrejem u zimskom krevetu. U sobi, gde spavam, nema više od petnaest stepeni, jer sam se tako navikao, i smatram da je toliko stepeni dovoljno za spavanje. No, zdesilo mi se da sam počeo patiti i od nedovoljnog protoka krvi u venama, i tako i u tri sata nakon ponoći, moje telo ostaje hladno, što nije baš prijatna stvar. U početku (nisam mogao pronaći termofor), stavljao bih u krevet pet bocu od litre, punjenu vrućom vodom, i tako zagrevao butine, stomak, zadnjicu… Kasnije sam najzad pronašao termofor (dobro da mi oko nije izbio, ali uvek je tako kada se nešto zagubi), i sada je prava banja leći u zagrejani krevet. Istina, razmišljao sam i o drugoj vrsti termofora, koja se krije u obliku lepše polovine sveta, ali… termofor zahteva samo sipanje tople vode, a ona lepša polovina uglavnom počinje sa tražnjom sitnica, i kako vreme prolazi, želje se ukrupnjavaju, što možda i nije toliko loša stvar, ali je veoma loše kada se želje pretvore u one upravljačke, a ja, iako nisam mornarčina, volim veslati sam u ovom čamcu, a i čini mi se da će ovi sibirski dani ubrzano gubiti na snazi. I još nešto što i nije nevažna činjenica! Termofor je nemoguće prevariti, dok je lepša polovina dostojna tebe samoga do časa kada naidje neka druga…

Stevo Valjić Sibir u gostima, Subotica

Postoje raznorazna verovanja u, uglavnom, sve i svašta. Neko veruje u ovo, neko u ono, a ima i takvih koji uopšte ne veruju, ma ni svojim očima ili ušima. Naravno, čovek je verujuće biće, jer kada ne bi bio takav, ne bi ni postojao; ali, kao što znamo, ima nas svakakvih. Što se mene tiče, ponajviše verujem sebi, jer mnogo toga u ovom životu zavisi od mene, a ne od drugih. Podrazumeva se da postoje ljudi u koje verujem… do odredjenih granica. Iskreno, ne volim situacije u kojima zavisim od drugih, tako da ne samo da izbegavam upadanje u takve prilike, već činim sve da ni blizu ne budem nezgodaciji koja je puna nepredvidljivih svaštarija.

Evo, recimo danas u jutarnjim satima, uz kafu gledah jedan strani teve kanal, a tamo najavili oficijelnog astrologa, koji ima da nam pročita sudbinu za taj dan. Inače, astrolog je bila jedna lepa sredovečna žena. Odmah je počela sa „mojim“ znakom: OVAN! I reče ona: „Danas će OVNOVI biti praćeni posebnom pažnjom…“ I još je dodala rečenicu-dve. Kasnije krenem ja dole u garažu po drva (jbg. kada nemaš auto, dobro je da imaš drva za loženje na minus dvanaest stepeni). Izlaz ispred zgrade lepo očišćen, ugažena staza do garaže oivičena snegom od metar i više. I onda se okliznuh… i srećom padnem u stranu, na zid od snega. Jbg. em klizavo, em ja onako kilav, daleko od svojih slavnih tridesetih godina… pa, treba više da se pazim. A prognoza astrološkinje, da će OVNOVI biti praćeni posebnom pažnjom… Razmišljam koliko desetina, ili stotina miliona OVNOVA i OVČICA ima na ovome svetu? Puno, puno! Mogu zamisliti današnju svetsku gužvu sa silnim nesrećama rodjenih u ovom znaku, no rekla ona zvezdoznanka za posebnu pažnju! Onaj koji veruje, neka veruje! Ja imam veru u neverovanje; zapravo, više verujem mojoj pažnji, od moje nepažnje! Danas mi se zgodilo ovo potonje!

Stevo Valjić smrznuti februar, Subotica