Eto, kako mi prolaze godine, kao da sve više i više, sedim na ušima! Istovremeno postajem zaboravan, rasejan; ne čujem zvono na vratima, katkad mi promakne i zvonjava telefona. Da li su stvarno godine u pitanju, ili nešto drugo, nešto suptilnije… mislim, moram biti iskren – ne znam! Zapravo, nisam siguran. Recimo, evo danas popodne: imam dogovor sa ženom koja naplaćuje komunalije (voda, otpadne vode, iznošenje smeća, odžačar… ekologija…)… Dugujem punih šest meseci za prošlu godinu! Priznajem, kriv sam malo ja, malo ona! Ili nisam doma, ili ona ne dodje kako je najavila! Pa dobro, neka je. Dogovor je bio da svrati u pet popodne! Ja ostavih pomična vrata (na terasi, a ulazi se kroz terasu) otključana; u medjuvremenu radim na tekstu za drugi sajt. Pet i deset, popodne, predveče zapravo, jer je zima! Nje nema. Izadjem na terasu, a tamo, na stočiću, papirić sa porukom: PA, GDE STE?
Mislim… pa dobro. Šta je tu je, premda bih ja, ako imam dogovor, ne samo zvonio, već lupao na vratima stana, ma razbio bih vrata, bre! Zašto uopšte pišem o ovim stvarima? Jebiga! Ako preživljavaš kao umetnik, para se ima kada se ima! Ako ih nemaš, ma mogu ti i razbiti ulazna vrata, jer nemaš iz čega da platiš. Rekoh, dugujem šest meseci! No, ja dozvoljavam sebi da godišnje u dva navrata platim one račune, koji dozvoljavaju luftiranje u dva godišnja navrata! Svejedno! Verovatno ću ubuduće ove račune plaćati na blagajnama komunalnih preduzeća. A žena koja sakuplja uplate… Mislim da će imati neki procentić manje, jer računi se plaćaju, ne njoj, već onima kojima duguješ!
Stevo Valjić januarski mraz, Subotica
