Napisao stevo | u kategoriji Flekčina | dana 16-01-2012
Dešava nam se da, čim zakoračimo u tzv. poodmaklije životno doba, sve češće otkrivamo na zidovima kuća izlepljene čitulje. Umro ovaj, umro onaj, preminula komšinica, a mi do juče još stajali skupa s’ njom u redu pred kasirkom obližnje samousluge. Nema nam više medj živima komšije s kojim smo ogovarali ostale komšije, tek da se dokaže da nisu samo žene ogovaruše! A možda je ponajveće iznenadjenje saznanje da je preminula gospodja od koje smo s vremena na vreme kupovali cveće i nosili isto na grobove naših pokojnih predaka.
Na kraju se zapitamo, onako nehotice, a koliko li je nama još godina preostalo? Sada imamo pedeset, ili pedeset i pet, možda i svih šezdeset godina… Sustižu nas bolesti razne. Hoćemo li doživeti stotu, ili ovoj stotki dodati još desetleće, dva ili tri… Ako doživimo stotrideset i dve godine, da li ćemo se okretati za mladim dugonogim curama? I da li ćemo u tim godinama uopšte i biti kadri izaći na ulicu, sesti pred kapiju kuće, kao što su nekada činili naši praprapreci? Ili ako smo žene, da li ćemo i u tim poznim godinama peglati bele košulje naših muževa, ili ćemo se truditi da ih nadživimo, jer žena je kolevka života i neživota? Slutim da sa preživljenim godinama stiže i pitanje: Da li postoji život posle života? Kad umremo, svakako ćemo saznati.
Inače, poznavao sam jednog čoveka, koji je često posećivao grob svojih roditelja, i pri kraju posete, opraštao se od njih sa: „Vidimo se za dvadeset godina!“ No, kako je vreme prolazilo, a on postajao sve stariji, progresivno bi smanjivao tih dvadeset godina. Svet živih napustio je pre osam godina, i ne znam da li se sreo sa njima. No, od tog vremena, kadgod posetim večno boravište mojih roditelja, na kraju im samo mahnem rukom, i ni ne pomišljam da ih pozdravim sa: „Vidimo se…“, jer kadtad ću sigurno saznati da li je u pitanju istina, ili najobičnija abrakadabra što vara nas, koji još hodamo zemljom!
Stevo Valjić januar u hladnoj Subotici
[...] ČITULJA NA ZIDU Napisano: 16.Jan.2012. 000000 17:45:09 na blogu: http://www.hamzjakl.com [...]
uvijek i u novinama pročitam čitulje, ne znam zašto.
Nestaju ljudi, svaki dan me neko poznato lice gleda sa čitulje.
Dopala mi se onomad tvoja ideja da živiš 15o i kusur, pa kad možeš ti, a što ne bih i ja
@dollybel:
Evo, pre neki dan rekoh šćeri mojoj da je ona već verovatno ona generacija koja će ko od šale doživljavati stodvadesetu godinu života 
Inače, za sada ne odustajem od 150 
no, zaista samo mahnem „starima“, umesto da ih pozdravim sa: „Vidimo se za toliko i toliko godina!“ 
Lepi pozdravi!
Iskreno ne bih volela da zivim dugo i budem bespomocna baka. Stevo Hebes zivot sa pelenama i malo mozga.
Neka odem dostojanstveno pa makar i sutra ne bi mi bilo zao..samo da ne boli, da `oce odjednom.
@zelena: Cipelice draga, kažu da za sto godina uopšte neće boleti, a pelene će biti one automatske u raznim bojama zlata, koje će se nalaziti u ćupu ispod duge
Inače, ako bude bolelo, ionako niko neće saznati, jer neće imati ko da ispriča 
Ma mnogo je Stevo 150 godina živeti, umori se čovek.
Ja ću samo 93. 
@charolija: Ok! Nema frke! Može i 93
a onih nedostajućih 57 neka budu lep dodatak 