Hamzjakl

Eto, kako mi prolaze godine, kao da sve više i više, sedim na ušima! Istovremeno postajem zaboravan, rasejan; ne čujem zvono na vratima, katkad mi promakne i zvonjava telefona. Da li su stvarno godine u pitanju, ili nešto drugo, nešto suptilnije… mislim, moram biti iskren – ne znam! Zapravo, nisam siguran. Recimo, evo danas popodne: imam dogovor sa ženom koja naplaćuje komunalije (voda, otpadne vode, iznošenje smeća, odžačar… ekologija…)… Dugujem punih šest meseci za prošlu godinu! Priznajem, kriv sam malo ja, malo ona! Ili nisam doma, ili ona ne dodje kako je najavila! Pa dobro, neka je. Dogovor je bio da svrati u pet popodne! Ja ostavih pomična vrata (na terasi, a ulazi se kroz terasu) otključana; u medjuvremenu radim na tekstu za drugi sajt. Pet i deset, popodne, predveče zapravo, jer je zima! Nje nema. Izadjem na terasu, a tamo, na stočiću, papirić sa porukom: PA, GDE STE?

Mislim… pa dobro. Šta je tu je, premda bih ja, ako imam dogovor, ne samo zvonio, već lupao na vratima stana, ma razbio bih vrata, bre! Zašto uopšte pišem o ovim stvarima? Jebiga! Ako preživljavaš kao umetnik, para se ima kada se ima! Ako ih nemaš, ma mogu ti i razbiti ulazna vrata, jer nemaš iz čega da platiš. Rekoh, dugujem šest meseci! No, ja dozvoljavam sebi da godišnje u dva navrata platim one račune, koji dozvoljavaju luftiranje u dva godišnja navrata! Svejedno! Verovatno ću ubuduće ove račune plaćati na blagajnama komunalnih preduzeća. A žena koja sakuplja uplate… Mislim da će imati neki procentić manje, jer računi se plaćaju, ne njoj, već onima kojima duguješ!

Stevo Valjić januarski mraz, Subotica

Srećom, vijuge me još snažno drže, tako da se dobro sećam onih vremena iz detinjstva, kada je sneg znao napadati da su krovovi jedva virili iz vetrom nanesenih bregova! I nikada se nije mogla čuti reč: ZAVEJANI SMO! Zašto? Pa, prosim ljepa gospo, svako u ruke lopatu drvenu, i da vidiš – sve staze očišćene preko noći! Inače, imali smo veliko dvorište i, čini mi se, desetak stanara u njem; niko u stanu vece imao nije, već bilo zajedničkog, tamo u uglu dvorišta, tzv. poljski vece. Dakle, pade snega metar i pó, a stanari kroz dvorište probili lavirint do vecea, jer kad zagusti, putevi ne smeju da budu zavejani. Da, da, dobra, stara vremena.

Danas, iako je treći milenij odavno počeo da gazi godine, sneg pada da nas iznenadi! Čak trudnica se porodi, jer oni koji bi trebali da sklone sneg, smetove i snežne nanose sklanjaju kojekakvim bagerima. Eno, tamo u Švaboviji, jedna rodjaka moja bila da se banja; reče mi da do Bodensea ima nekih šezdesetak kilometara, a snega visine dva-tri metra, al’ mašine, velike i male, začas očiste sve ulice i staze za pešake. Pa, dobro! Ipak nismo k’o što su oni: uredni i poštuju zakone uredjene države.

Nas uvek nešto iznenadi. Možda me ne bi čudilo da u julu mesecu, na trideset i pet u hladu, udjem u kafanu, a konobar mi donese bocu toplog piva, stavi pred mene na sto i kaže: „Jebiga, burazeru! Iznenadi nas ova vel’ka vrućina, i ne uspesmo nabaviti leda za hladjeno pivo! No, ne brini, evo već sutra, najkasnije prekosutra, ali do kraja nedelje sigurno, premda mislim da će sredinom sledeće nedelje sve, ama baš sve ponovo da bude u redu, i… zahladjeno!“

Stevo Valjić nedovoljno rashladjeni dani u januaru, Subotica

Život često zna da bude poput naivnog slikarstva. Sećam se, svojevremeno sam „radio“ u državnoj firmi koja „prodaje„ struju. Jedan naš kolega je bio zadrti igrač na sreću, ali nije pripadao klasičnoj kockarskoj kasti, već onim osobama što obožavaju raznorazna sakupljanja nagradnih kupona i sličnih stvarčica koja donose sreću, ili golema razočarenja.

Dakle, saznali smo da je kolega poslao u neki časopis kupone, a glavna nagrada kolor televizor. Telefonirali mi njemu iz susedne kancelarije. Jedna pripravnica, u ime časopisa, saopštila da je dobitnik glavne nagrade. Bilo je posle toga čašćavanja u obližnjoj kafani, jer šta su desetak, petnaest pića u poredjenju sa kolor televizorom. Naravno, njegovom razočarenju nije bilo kraja kada je saznao da smo ga zeznuli. Ali, kao što rekoh, život je katkad naiva.

A da je istina da je tako, pokazuje i sledeća storija, koju sam pročitao u današnjim novinama. Jednoj porodici je telefonski javljeno da su dobitnici vaučera od 10000 din. Ovi radosni, smesta krenu u jedan poznati megamarket. Bili su iznenadjeni, jer ljudi u megaprodavnici pojma nisu imali o vaučeru, niti se odigravala bilo kakva nagradna igra u njihovoj firmi. Porodica razočarana nazad u auto i pravac kući. A kuća u medjuvremenu opljačkana. E sad, ako niste ukapirali o čemu se radi, onda pripadate onoj populaciji koju je lako prevariti. Dakle, čuvajte se telefonskih nagrada!

Stevo Valjić januar, Subotica

Dešava nam se da, čim zakoračimo u tzv. poodmaklije životno doba, sve češće otkrivamo na zidovima kuća izlepljene čitulje. Umro ovaj, umro onaj, preminula komšinica, a mi do juče još stajali skupa s’ njom u redu pred kasirkom obližnje samousluge. Nema nam više medj živima komšije s kojim smo ogovarali ostale komšije, tek da se dokaže da nisu samo žene ogovaruše! A možda je ponajveće iznenadjenje saznanje da je preminula gospodja od koje smo s vremena na vreme kupovali cveće i nosili isto na grobove naših pokojnih predaka.

Na kraju se zapitamo, onako nehotice, a koliko li je nama još godina preostalo? Sada imamo pedeset, ili pedeset i pet, možda i svih šezdeset godina… Sustižu nas bolesti razne. Hoćemo li doživeti stotu, ili ovoj stotki dodati još desetleće, dva ili tri… Ako doživimo stotrideset i dve godine, da li ćemo se okretati za mladim dugonogim curama? I da li ćemo u tim godinama uopšte i biti kadri izaći na ulicu, sesti pred kapiju kuće, kao što su nekada činili naši praprapreci? Ili ako smo žene, da li ćemo i u tim poznim godinama peglati bele košulje naših muževa, ili ćemo se truditi da ih nadživimo, jer žena je kolevka života i neživota? Slutim da sa preživljenim godinama stiže i pitanje: Da li postoji život posle života? Kad umremo, svakako ćemo saznati.

Inače, poznavao sam jednog čoveka, koji je često posećivao grob svojih roditelja, i pri kraju posete, opraštao se od njih sa: „Vidimo se za dvadeset godina!“ No, kako je vreme prolazilo, a on postajao sve stariji, progresivno bi smanjivao tih dvadeset godina. Svet živih napustio je pre osam godina, i ne znam da li se sreo sa njima. No, od tog vremena, kadgod posetim večno boravište mojih roditelja, na kraju im samo mahnem rukom, i ni ne pomišljam da ih pozdravim sa: „Vidimo se…“, jer kadtad ću sigurno saznati da li je u pitanju istina, ili najobičnija abrakadabra što vara nas, koji još hodamo zemljom!

Stevo Valjić januar u hladnoj Subotici

Moja fotka!

Pesnici znaju za jedan efikasan trik: Ako ne znaš kako da završiš pesmu, završi sa onim čime si počeo! Dakle: Postavljeno! Naravno, i stolovi se postavljaju… za ručak! Ja sam najzad postavio LIKOVNU ENCIKLOPEDIJU! (Baci pogled na onu gornju liniju gde piše: Početak, Likovna Enciklopedija… itd.) Upotrebio sam onaj trik počni i završi nakon godinu dana (mislim na ubacivanje teksta u računar)!

Ovu (SF) priču sam napisao krajem 1982 godine, u Sirius poslao sledeće (čini mi se da je bio mesec mart) a ovi objavili u „Studenome“! Bilo mi je interesantno ponovo čitati nešto što je napisano pre ravno trideset godina, a bile su mi čudne i neke reči koje sam tada, u to vreme, upotrebljavao pri pisanju. I pravopis je iz tih vremena (ništa nisam menjao, niti ispravljao). Možda da dodam da sam za ovu priču dobio BOGOVSKI honorar, a takav se danas više ne isplaćuje, zapravo – uopšte se ne plaća! Dužan sam još reći da neću objašnjavati šta je bio Sirius (mislim da ga ima u vikipediji) i, jasno – prvi moji koraci sa pisanjem spadaju u žanr naučne fantastike, a dobro je znati da se neke stvari ni danas ne menjaju: Ako nisi dobar sa naukom, onda probaj sitnim trikovima! Inače, originalni tekst je potpisan mojim pravim imenom i prezimenom. Da, da! Potpisujem se kako mi je volja! A onaj trik koji upotrebljavaju pesnici, pa… priču sam završio kako sam i počeo!

Stevo Valjić januar najnovije godine Subotica

Sećam se svojih mnogo, mnogo mladjih godina, kada sam gotovo redovno, na poslednji dan u tekućoj godini, negde oko ponoći, stajao pred ogledalom i obećavao sebi sve i svašta! „Od prvog minuta sledeće godine neću činiti ovo i ono! Časna reč, neću više da radim takve stvari! Majke mi, više neću! Ej, kunem se svime i svačim da prestajem… Burazeru… obećavam…“

Kako su godine (prilično brzo) prolazile, moja obećanja i zakletve sam menjao, ublažio zapravo u činjenje nekih sitnica, kao na primer: Obrijem bradu u pet do ponoći! Grickalicom skratim nokte, ne bi li u Novu godinu ušao „sredjeniji“ no inače… Medjutim, u ova današnja vremena (ne znači da sam bogznakol’ko ostario), moji prohtevi su postali manji, da ne kažem manje, mnogo manje vidljivi „u meni“ no što su bili u onim sjajnim, ali prošlim godinama. Ono da mi je namera doživeti stopedeset godina, i nije neka tajna, niti novost. Proteklih nekoliko „Novih godina“, uspešno sam prespavao; a ovu poslednju sam takodje proslavio u krevetu, okretanjem na drugu stranu. U tri sata me probudila petarda, koju su klinci sa gornjih spratova bacili pod moj prozor. Ratosiljah se kuvanog vina, što ga popijah prethodne večeri, vratih se u krevet, i pre no što ponovo zaspih, setih se one večeri od pre dvadeset i kusur godina, kada sam pred ponoć stao pred ogledalo i rekao sam sebi: „OBEĆAVAM DA VIŠE NEĆU OBEĆAVATI!“

Stevo Valjić prvi dan u godini Subotica