Hamzjakl

Lepa, zelena, prostrana livada. Na livadi dve krave. Jedna pase, druga leži na travi. Ova prva pita drugu: „Je li, ti si krava muzara?“ „Ako misliš da li sam iz Vojvodine“, kaže druga, „nisam! Ali jesam mlekonosna krava. A Ti?“ „Mene drže zbog mesa, ali me sve manje i manje ima.“ Ova prva podigne glavu, i izmedju dva sočna zalogaja, kaže: „I mene ima sve manje!“

Na seoskom putu, koji vijuga kroz prostranu, zelenu i lepu livadu, zaustavi se mercedes. U mercedesu dva „biznismena“ u skupim odelima. Onaj što sedi pored onog što vozi, kaže: „Mislim da ćemo zaklati i ove krave!“ Ovaj što sedi za volanom, olabavi kravatu. „Pametna odluka, biće lepa zarada na uvoznom mleku i mesu.“

Stevo Valjić sunčani dani krajem oktobra Subotica

Avgust! Trideset i pet stepeni u hladu. Terasa seoske kafane. Dvojica sede za stolom. Ispod praznih čaša, i praznih pivskih boca, tu i tamo „izbušen“ od cigareta karirani stolnjak. Onaj prvi obriše čelo i pita: „Šta ima još da prodamo?“ Onaj drugi, takodje briše čelo i kaže: „Nemamo više ništa, sve smo prodali!“ A šta je sa onom poštom na uglu one sporedne ulice?, pita prvi. Drugi mu kaže da je još tamo na uglu. „Ako je tamo“, kaže prvi, „onda ćemo prodati poštu!“ A šta ćemo reći narodu?“, pita onaj drugi.

„Ma, narod je glupav!“ Nemoj tako“, kaže onaj drugi. „Sa te pošte ljudi telefoniraju, šalju pisma, kupuju poštanske marke…“ Ovaj prvi gleda u dno prazne čaše, i onda kaže: „Ma reci ti lepo narodu ćemo da im izgradimo puteve.“ „Puteve?“, čudi se onaj drugi. „Da, puteve, seoske puteve! Dovedeš u atar bager da im izravna seoske puteve i gotovo!“ Misliš da ćemo moći?“, pita drugi, a prvi mu kaže: „Rekoh ti da je narod glupav! Ti samo sredi bager, ja ću da prodam poštu. I seljani će biti zadovoljni! Na ovo ima da popijemo. Kelner! Konobar! Ma gde si bre, majku ti! Daj ovamo još dva ‘ladna, da proslavimo!“

Stevo Valjić kišno veće u oktobru Subotica

Prvi i najdobri razlog, zapravo najdeblji razlog jeste to što volim spavati k’o veliki meda, a jesen je bogomdano godišnje doba za spavanje. Nije da u proleće, leto ili zimu ne volim spavati, no kad jesen stigne, a ni ne liči na ono produženo leto, već je kišovito, vetar duva, more se talasa, ili je oblačno, previše tmurno da se išta pametno odradi, i tek se skazaljka na zidnom satu spustila na osmicu… naravno da mi se iz kreveta ne izlazi! U stvari, ne znam kome se diže… mislim iz kreveta, osim, naravno, onima koji prosto moraju da ustanu, jerbo ima da se radi u nekoj fabrici za malu, bednu platu!

Istina, dogadja se da, dok se okrećem na drugu stranu, pomislim na kupovinu hleba, jer valjalo bi nešto gricnuti, ali ko u današnja vremena još jede hleb? Ja! No, mogu sebi dozvoliti jedan dan odmora za moj stomak! Hleb baš i nije neka zdrava namirnica. Ako se probudim negde okolo podneva, a u sobi vlada polumrak, jer na nebo se navukli oblaci, uzdahnem, onako polutužno, i nastavim jesenji san. Oko četiri sata popodne kao da sam ogladneo, ali bolje da se ponovo okrenem na drugu stranu; ako preskočim bilo kakvo jelo neću umreti od gladi, a neću sebi naškoditi ostanem li u krevetu. Ah, san… lepi jesenji san. I onda se naglo razbudim; deset je uveče! Ko je bre lud da ustaje u deset uveče! Najbolje ako nastavim jesenje spavanje, koje na svetu najviše volim. Ovaj razlog pomnožim sa pedeset i sedam, ostalo i nije toliko važno! Laku noć!

Stevo Valjić pre odlaska u krevet oktobar Subotica

Ovaj INTERNET me već danima stavlja na probu! Pre desetak dana bilo problema sa guglom; majstori valjda otklanjali problematiku, premda se meni činilo da sede u nekoj kafani i lumpuju uz rakiju i pivo! Onda sam odlučio da (nakon što su majstori najzad otklonili kvarove na vezama) počnem kratke zapise o klopama. Medjutim, ono što ni nadalje ne mogu to je da ČAROBNU ne mogu da čitam, a probao sam njen blog otvoriti i kod onih gde se ona nalazi u blogovnicima, medjutim…

Vidim da tu i tamo ljudi (koje pratim) jesu nespokojni, jer svašta im se dogadja, ili njima ili drugima na koje su osetljivi. Dobro je biti osećajna osoba, ne i osetljiva, premda tu slabu osobinu skoro svako od nas poseduje, neko manje, neko više uspeva da skrije od ostatka sveta šta se u njemu dogadja. Toliko si slab koliko ne uspevaš sakriti, a toliko si jak koliko ti uspeva ne pokazati! Najbolje je u sebi uzvikivati: nestanite, smrtnici jedni! Da, da! Lepo bi bilo večno živeti, kao u onoj glupavoj seriji o Gorštacima, ali… Ali, bolje da se pomučimo sa sto muka, no da nam dani teku poput dosadne reke, i kad pometemo neke naše muke, lepo da ih metnemo u papirnu kesu, kao što rekoh Cipelici zelenoj, jer dobro je biti ekologičan. Što manje smeća u nama, tim više otpada na onoj velikoj gomili što je smetilištem zovemo!

Stevo Valjić oktobar Subotica

Nemam nameru da sada pišem o kojekakvim dobrim ili lošim jelima, jer svako od nas ima neke svoje ukuse, dobre ili loše navike, manje ili više tanke… možda malčice deblje novčanike i hranu kupuje ili bira jer može! O hrani su pisali najveći umovi koje istorija pamti; dakle, ne pada mi na pamet da prepričavam ono što se već zna, ili je protokom vremena nas smrtnika popadalo u zaborav.

Znam, to jest upamtio sam kako je uzimanje hrane počelo kod mog deteta. Isprva mamine sise, pa kojekakve kašice iz staklenih bočica; potom zalogajčić bananice, supica od šargarepe i, polagano kako beba prerasta u malo dete, na stolu, u tanjirčetu sve više i više ponajrazličitije hrane, što dete na nagovor majke i oca, katkad kroz suze a i malo smeha, poče da jede i da raste, pomalo i da se goji, jer su ga roditelji naučili da ima navike, utuvili u glavicu dečju šta je dobro a šta loše po opštem mišljenju civilizovanih ljudi. Odavno sam prestao da razmišljam o tome gde se dede ona beblja, dečja čistota, jer u prohujalim desetlećima toliko sam se iskvario da danas više ne verujem u to da je moj prvi zalogaj potekao iz majčinih grudi.

Stevo Valjić lepa noć u oktobru Subotica

Ili pirinač! Okrugli ili duguljasti; lepi beli, možda onaj braunkasti… ma, svejedno! Važno da je pirinač lagana klopa, naravno ako se ne preždereš. Ja volim u mleku da skuvam; jbg. na neki način pirinač u mleku jeste sećanje na davnašnje detinjstvo. Mislim da nam je, kao klincima, riža, pirinač, hrana Kineza, i hrana siromaha dojadila, dosadila nam do smrti, jer keva je svaki božji dan kuvala pirinač, ali mleka nije bilo uvek u dovoljnim količinama, pa majka zafrljočila u posoljenu vodu i skuvala doručak, ručak i naravno večeru.

Srećom, došla su bolja vremena i nije dugo trajala naša dečja romansa sa rižom, iako se tih tamo nekih godina pojavila čokolada sa rižom, pa „grisini“ u raznim bojama, „Zvečevo“ čokoladice sa sličicama, i tako dalje, i tako dalje. Kao što rekoh, danas (nedelja) kuvam pirinač, ali… ne tek onako pirinač, Juče ostalo safta od krmenadli! Useckao lukac na sitno i skuvao bogovski pirinač! Ej, Kinezi na severu Bačke! Naravski, ono veliko pivo se podrazumeva. A da zemaljski dani teku, znaju samo oni koji nebesima lete!

Stevo Valjić oktobar Sabatkienzis

Ah, krmenadle, ah meso! Vegetarijance ne diram, i neka im, neka godine koje prožive budu dvostruko više od mojih, a zna se da su moje namere ni manje ni više od sto pedeset godina, naravski! Ali, sto pedeset godina bez mesa? Možda neko može, možda bih mogao i ja, no neću! Neću, i gotovo, basta! Inače, priča se da vegetarijanci baš zaobilaze pasulj, onaj krupan, ma velik bre k’o palac u čoveka od dvesta kila; izbegavaju pasulj, jer kao da ne dunu vetrovi besni koji nanose nezgodne mirise! A i da se nadje pokoji medj njima (biljojedima), kakav je pa bre taj pasulj ako nema rebarca suva u sebi, dimljene slaninčine i takve slične stvari!

No, da se vratim krmenadlama, mesu. Nisam hteo biti toliko bezobrazan i da snimim današnji ručak: rumene, a sočne krmenadle! To što sam kao prilog ispekao krompiriće, i sa šćerom smo sve smazali bez hleba… i… izbegao sam da popijem ma kap piva, sve skupa jeste lepa stvar. Sutra je nedelja; skoknem na buvljak, kupim neke stvari, popijem piće dva sa poznanicima… a za ručak „ko Kinez“ (ili benéz), skuvam pirinač bez mesa, popodne popijem onu krmaču od dve litre piva… Ma mislim… nedelja je dan za odmor, a ako neko ima nameru da na dan odmora naždere se k’o… ma nije važno ko, njegova stvar. Premda teško da nešto uradim preko nedelje, ovu sutrašnju nedelju šansi nema da ću išta teško da uradim, jer mi katkad baš zafali pravog odmora!

Stevo Valjić oktobar Subotica

Da, da! Ah, kolači! Iako mnogi ono što se vidi na donjim fotkama zovu pogače, u mojoj porodici uvek su bili kolači. Mislim da sam sada u nekoj „minifazi“ u kojoj se radi o klopi. Nisu recepti u pitanju, tako da ove tekstove ne postavljam na onaj Sanjin sajt „kuvajmo B(L)OGOVSKI“, već ljubomorno čuvam za ovaj moj!

Ne kaže se uzalud da je kući najbolje, i da niko ne kuva k’o majka, naša naravno. Otkad mi je majka otišla sa ovoga sveta, zalud se trudim da napravim kolače koje i kakve je ona pravila. Pa jeste, zato ne znam jer samo ona je umela da pravi najbolje kolače na svetu, a bogami i šire.

Jeste, znam da i tvoja keva kuva najbolje na svetu, i naravno pravi najbolje kolače i torte diljem univerzuma, i zbog toga, i samo zbog toga ostajemo klinci i u onim iznad pedeset; čak mislim da ćemo to ostati i iznad šezdeset i sedamdeset… a što ne i u stotoj godini, jer ko može zaboraviti mamine kolače!

Stevo Valjić još jedno lepo veče u oktobru Subotica

E sad, ako bih rekao da obožavam burek, burek sa sirom, govorio bih neistinu! Ja burek sa sirom ne obožavam, ali ga volem jako! U onim mladjim danima mojim, ko u Djokinoj pesmi: ma ono sve curi niz bradu, a mi se oblizujemo, pa se ljubimo, pa se onda malkice i smejemo; mislim, ja i moja nekadašnja draga!

Čini mi se da je ova fotka gore, iznad, je li, baš lepa, mislim… jasno da je fotka lepa, no „eksponat“ što ga snimih još je lepši, ukusan da sada ne pričam.

I još jedna fotka, ovo da se ne ubedjujemo, je li, jer burek sa sirom jeste burek sa sirom, naročito u domaćoj izvedbi, jerbo i burekdžije u vremena današnja dadu se na jeftine prevare i zbog toga je dobro, ako se može, u kući svojoj ispeći veliki a ono dobar komad bureka sa sirom. Pivo? Podrazumeva se! Prijatno!

Stevo Valjić sedmi oktobar obasjan suncem Sabatkienzis

Dobra klopa, iako se ono što se vidi na fotki baš i ne može nazvati Lazanjom! Pre „Lažovanjom“! Klopa na moj način! Mislim da je vreme da kažem kako sam u Švabolendu radio kao kuvar u jednom restoranu i, naravno, znam da kuvam. Do smrti moje majke obožavao sam kuvanje, medjutim kako je vreme prolazilo tako me je volja za kuvanjem iz dana u dan napuštala, i zaista su retki dani kada sebi dozvolim mešetarenje u kuhinji. Ispeći neko meso u rerni, ili skuvati svakodnevnu supu nije neko osobito znanje znanja kuvarskog.

Do pre nekoliko godina bio sam spreman svakoj ženi na megdan da izadjem, odenem kecelju i da se izudaramo znanjem, ali više umećem i osećajem za kuvanje i pripremanje raznoraznih jela za naše prazne stomake. Velike kuhinje, velikih i poznatih svetskih hotela, za glavnog kuvara imaju muškarca. Previše je prstiju jedne ruke da bi se žene sa tim zanimanjem (titulom) mogle izbrojati.

S vremena na vreme, lepo je iznenaditi lepu ženu sa dobrom klopom koju „uradimo“ sami. Danas mi se ukazala prilika (eh, kada godine su brže od pameti) da svojoj kćeri, koja je poslednjih godina stupila u godine kada se nedavna prošlost čini dalekim, dakle ženom je postala, pripremim lazanje al’a JA! I naravno da je klopa bila dobra! A i kako ne bi kada sam dao sve od sebe, kao dobar džezer dok improvizuje solo deonicu, da bi na kraju ostao ukus neobične lazanje u ustima, što ćemo sprati čašom vina rumenog.

Stevo Valjić lepo veče oktobarsko premda kišovito Subotica