Hamzjakl

Naravno, za svaku bolest postoji istorija, istorijat bolesti, ako se uopšte radi o bolesti. Meni se čini da je neka boleština u pitanju, premda sumnjam da će doći do hospitalizacije, iako možda i ne bi bilo loše odleškariti nekoliko dana u bolesničkom krevetu koji se nalazi u ustanovi gde radi Veštičanstvena, koja bi mi stavljala mekani jastučić pod umornu glavu… Da li bi se ona složila ili ne, ne znam, ali i ne radi se o tome, već o činjenici da u poslednjih desetak dana, sat vremena sam dobro, sat vremena nedobro, loše…

Pojma nemam šta je posredi, ili četvrtku, no uglavnom nije dobro. Verujem da je muški klimaks u pitanju, premda nikad nisam bio sklon teoriji o raspadanju muškog sistema, zapravo, ipak mi se čini da je u pitanju preka potreba da se menja način života! Verovatno treba povećati količinu ispijenog piva; nadalje treba izbegavati posnu hranu i svim silama navaliti na masne poslastice: sočne krmenadle, debele slanine sa lukom i lepanjom posle ponoći; nedeljno po bogovski perkelt od svinjskih papaka, da nam curi po bradi i beloj majici na grudima lepe susetke, i nakon svega poduži odmor u krevetu, izbegavanje dosadnih šetnji po svežem vazduhu, povratak cigaretama i razvratničkom životu… Eh, oduvek sam znao da je život lep, iako se svojski trudimo da preteramo u svakodnevnim aktivnostima, da smo vredne radiše, ranoranioci… Mislim da je stiglo vreme za promene! Evo, ja već skinuo košulju, zavrnuo rukave i, majke mi, odoh na bolovanje do daljnjeg!

Stevo Valjić u predoktobarskom raspoloženju Subotica

Bila mi rodjaka u poseti. Bila i otišla. Navratili u neke radnje (jebiga, ja bi da svako od nas ima neku rodjaku ili rodjaka iz ‘merike dje se ima para!), kupili gomilu klope, tako da do kraja godine nema zime, već ima da se jede i ima da se ne bude gladan! I onda me pita šta bih da mi pokloni? Nije da obožavam puške i „revoldjike“ (to ti je onaj pištolj!), no ja k’o iz topa: „Ma uzmi mi one krmače u pakovanju od šest dvolitraških boca… plastičnih, ona bre „PET“ ambalaža!“ Ona mi kupi pet pakovanja od po šest boca!
Zahvaljujem se njojzi, mogu čak noge da perem u pivu! Dakle, nagrade, nagrade! I Dollyka mi dodeli nagradu i, naravno, pretera u obrazloženju i natera me da se osećam nezgodno. No, mislim da dugujem razjašnjenje u ovoj stvari. Imam pedeset i četiri godine, i u stvarnom životu fućka mi se za mnoge stvari. Uopšte nisam prijatna osoba, premda obožavam umetnost. Ovaj blog sam otvorio da bih održavao „kondiciju“, što je otprilike nalik na trčanje oko fudbalskog terena. Veoma sam umišljen, iako svakodnevno i svakonoćno radim na sebi , no ne bih bio srećan kada bih u ovoj svojoj nameri napravio skori uspeh, jer život bi mi bio dosadan. Znam da se javim drugim blogerima i da ih sjebem, naročito kada pokušavaju da budu pesnici, i… ima, ima još mnogih, mnogih nezgodacija…

Mislim, jbg. postoji jedna istina o umetnicima! Ni malo nije jednostavno biti umetnik, u pravom smislu te reči, živeti kao umetnik, i živeti za umetnost, jer treba se krov nad glavom, treba da se ne bude neobuven i neobučen, treba da ne bude praznog stomaka kada se u krevet legne, nasušna je potreba ne imati prazan novčanik, jerbo ima računi da se plate… Da radiš negde za platu? Da budeš urednik u časopisu, upravnik da si u nekoj instituciji gde se o kulturi radi… malo je takvih, još manje onih koji ne moraju da rade a da se bave onim čime žele. Ovi potonji su ili pederi, ili se ima para u porodici kojoj pripadaju. Naravno, gore opisano je moje lično mišljenje, i poznato je da su mišljenja različita, ali to ne menja na suštini stvari. Onaj koji može… može, onaj koji ne može… e taj radi drugačije!

Stevo Valjić septembarsko veče Subotica

Ovih dana, jednostavno, toliko malo toga mi uspeva, da nisam stigao pročitati ni one blogere koje redovno pratim. Čak ni sada nisam pročitao pojedine tekstove; prvo, to jest ono poslednje je da ne mogu na onaj gradski sajt da postavim fotku. A desilo mi se da nakon dve godine i par meseci zamolim kolegu da, iako je bio moj red, postavi svoj tekst jer toliko mi se svidela „gripozna“ priča Veštičanstvene, da sam silom prilika bio bačen u krevet. Nekako u isto vreme gadno sam pokvario stomak, a rodjaka u gostima…

Toliko o izgovorima! Nagrade! Lepotice, zahvaljujem ti se, no… Osećam se malčice nezgodno. Smatram da je jedna od važnih čovekovih vrlina iskrenost! Meni ova stvar baš i nije jača strana, ali umem da je koristim. Dakle, iskreno rečeno, ne volim nagrade, ni da ih primam, nit’ da ih delim. One znaju da budu plemenite, a još više da teraju čoveka da bude bolji u onome što radi. U poslednjih dvadesetak godina mnoge nagrade u nas su degradirane, poput NIN-ove nagrade, da druge ne spominjem. Uostalom, upotrebiti jaku reč „pisac“, za sobom vuče mnoge odgovornosti… Ja volim da ne „odgovaram“! Kada me pitaju čime se bavim, odgovor je: „Slobodna profesija.“ Krajem nedelje nameravam kupiti ašov i lopatu, jer i prekopavanje je profesija, a tek prebacivanje zemlje sa jedne na drugu gomilu…

Dakle, NAGRADA! Drago mi je da Vas čitam, i što sam baš Vas odabrao da pratim (vidi spisak u blogovniku)! Ali, ako već trebam (nužno li je?) da dodelim nagrade, velikodušno ih dajem SRPSKIM PIVARAMA, jer u nekoliko minulih godina prave dobra piva. Što se Vas tiče, mogu mirne duše reći da pišete mnogo bolje no pre godinu dana; ovo saznanje je veća nagrada od bilo čega!
ps: kao što rekoh, nešto ne valja sa postavljanjem fotki.

Stevo Valjić prvi dan jeseni Subotica

Ovih dana, premda sam ugostio blisku rodjakinju, smislio sam šta ću sa sobom do, recimo, kraja ove godine. Pištu-Stev’cu sam ukratko opisao, a i nisam imao nameru mnogo više reći o njemu; dakle, moji planovi do kraja tekuće godine, uglavnom će se odnositi na slatko nečinjenje. Jbg. oduvek sam bio lenj, i zbog priznanja ne tražim ni četvrtinu da mi se oprosti; u nekoliko navrata sam pisao o ovom nedostatku i, majke mi, protiv se borim svaki božji dan… i noć, kada slabo spavam, a slabo spavam u poslednjih deset, petnaest… ma ima tome i ciglih dvadeset godina.

U stvari, kada govorim o lenjstvovanju, onda mislim o spremanju stana, pranju posudja, brisanju prašine, okopavanju okolo porodične grobnice, sadjenju krompira, ili nedajbože dovodjenja u red (providnost) stakla na prozorima! Ne volim da radim, osim da dnevno ispunim desetak praznih listova papira, popijem krmaču od piva i da dobro pojedem, iako, iskreno, i nisam preterano vezan za pivo i dobru hranu. Moj pokojni ćale je obožavao vino, voleo rakiju i pivo, obožavao žene i knjige, ali je znao mesecima ni kap alkohola da popije; pljugu je ostavio u sedamdeset i drugoj godini života! U ovom poslednjem, gledajući godine života, preduhitrio sam ga, jer sam prestao pušiti u svojoj 48 godini, i… ne fali mi ni krajičak duvanskog dima.
E sad, htedoh reći par reči o planovima do kraja godine, i… mislim da sam rekao sve što sam imao da kažem. Idem sad da ne radim ništa!

Stevo Valjić septembar Subotica

Danima unazad spremam se napisati nešto o burazerovom drugu, ali lenj sam. Jednostavno, ne uspevam da se skoncentrišem na tog zidara, burazerovog frenda iz dalekog detinjstva, a i ja ga maltene od rodjenja znam. Treba samo da počnem, da sednem pred mašinu i kažem koju reč o njemu, o mom imenjaku, premda ga zovemo Pišta, no u prevodu na naški to je Stevo. Imao sam nameru da ga u dve-tri rečenice opišem, da kažem kako je ludo igrao mali fudbal do svoje pedeset i druge godine; da kažem o njemu koliko je bio tvrdoglav i bežao od braka, iako je obožavao žene.

Možda bih nastavio o Stevi-Pišti, kako je na „stare“ dane ostao bez posla, jer su obe firme u kojima je „zidao“ preko noći propale, i onda bih dodao da je nekako u isto vreme i on propao, postao „šećeraš“, pogoršao mu se se vid, prestao pivo da pije, a bio pivopija nadaleko poznat. Evo, polako se spremam, verovatno ću ovih dana nešto o njemu i napisati, crticu o zidaru koji je zaboravio kako se zida zid, ali drugovi njegovi nisu ga napustili zbog toga, već zbog svojih žena i dečurlije; rodjaci njegovi davno poumiraše i kako to u životu biva ostade se sam. Svakako ću ovih dana reći nekoliko reči u pet rečenica o burazerovom drugu koji je zaboravio kako se zida zid, ali uz našu malu pomoć (vidi fotku), ipak uspeo sazidati šupu, onako… malčice krivudavih zidova. No, tamo gde će drva za potpalu i ugalj za loženje u kaljavoj peći preko zime da stanuju, i nisu krivudavi zidovi važni, već krov nad tintarom da se ne kisne. Dakle, za dan ili dva, možda tri ili pet, no svakako za nedelju dana, a uvr’ glave dve do tri nedelje, ili onda kada bog da, sednem za mašinu i napišem koju reč o Pišti!

Stevo Valjić septembar Subotica

Postoje ljudi koji su rodjeni sa nultom brzinom. Jednostavno, ni napred, ni nazad; vole malčice stati, podmazati se, ne raditi ništa, lenčariti, izležavati se, gledati u ostatke ubijenih muva na plafonu, stavljati noge na sto i gledati kroz prozor, na ulicu gde ljudi iz Gradske čistoće odnose naše i vaše (i moje) smeće; dakle, ne činiti bilo šta što umara, nešto od čega se dobija upala zglobova, a nije razvijanje desnice…

Recimo, puko sanjarenje o lepim ženama koje prave veliko spremanje u tvom stanu, skuvaju toplu kafu i sipaju pivo iz one krmače od dve litre; nameštaju jastuk pod tvojom glavom, pitaju koji program na teveu bi da gledaš, da li da skoknu po taze novine i za ručak da ti smisle sutlijaš, jer sjajno bi bilo da se linija tvog tela ne menja, jer nova garderoba je skupa, jer se mora štedeti, jer se teško odričeš piva, jer taman si se prebacio u nultu brzinu. Braćo i sestre, došlo vreme nečinjenja koje je tako nalik ostavljanju zimnice u providne tegle. Stigla mi jesen, stavljam se na one police u špajzu, da malo odstojim i onda na zimu se otvorim i kušam plodove svoje.

Stevo Valjić septembar Subotica