Hamzjakl

Juče su počeli šutati onaj fudbal, halabuka još veća, a prvog dana svi zaradili po bod, tj. igrali nerešeno. Nimalo nisam lud za fudbalom, premda ću neke mečeve pogledati, ali više volim tenis, individualni sport, moram samo jednog ili možda oba igrača da psujem ako loše igraju, tako da me mrzi derati se na dvadeset i dva igrača, sudije i trenere ako nema šta da se vidi na terenu. Inače, veoma je moguće da će supruge masovno da varaju svoje muževe koji će mesec dana biti zaljubljeni u fudbal i pivo; verovatno će istim putem krenuti i devojke jer će ih momci varati sa loptom. Ipak, najbolje će proći oni muškarci koji uopšte ne vole, da ne kažem – mrze fudbal a volédedu pivo. Zna se, ako uz pivo ne ide fudbal, žene sigurno idu!

Televizijske stanice koje nemaju pravo da prenose Mundijal, počele su sa emitovanjem „pojačane“ letnje šeme. Naučni kanali poput „Nacionalne geografije“ i njemu sličnih, serviraju nam „intrigantne“ teme o vanzemaljcima i letećim tanjirima. Interesantno štivo za razbribrigu i sklanjanje od fudbala. Budući da i ja imam neke „I TI“ doživljaje, postaviću na ‘amzjakl nekoliko autentičnih pričica o vrućim ali pomalo i dosadnim dogadjanjima o onima koji dolaze sa neba, a ipak su naši susedi! Dok se to ne dogodi, idem kod „Bandike“ na jedno ‘ladno…

Stevo Valjić jun Subotica

S vremena na vreme vodim razgovore sa samim sobom. Nije reč o klasičnom unutrašnjem monologu, niti o vešto izvedenom dijalogu sa onim koji se zna skriti u meni, ili… samo tako mislim, jer sam u poslednje vreme smetnuo sa uma da sam ja onaj koji piše, premda sve manje čitam dobre knjige… Zapravo, lažem… uopšte ne čitam dobre knjige, ne čitam ni loše knjige, ne čitam nikakve knjige. Katkada se setim da sam godišnje čitao po dvesta knjiga, pa i više. Čini mi se da sam negde spominjao da sam čitanje nasledio od oca, a njega više nema medju živima; šest godina i nekoliko meseci da ga nema medju živima; preko šest godina je prošlo a da cigaretu zapalio nisam…

Katkad sumnjam da sam ikada pušio… četiri il’ pet kutija na dan. Moja šćera potroši dve kutije za dvadeset i četiri sata. Pitam je šta čita. Kaže da je skinula neku limunadu sa interneta, a meni sto godina sa jezika visi pregršt pitanja: A Dostojevski, a ostali ruski pisci, a Henri Miler, Bokačo… šta je sa Sto Godina Samoće, i gde je Markes… Kastaneda i Don Huan, Zov Divljine… Rado bih pitao, ali i ja sam zaboravio na njih. U stvari, kao da sam ispao iz ritma, rečnik moj postaje poluokrunjeni kukuruz, dopola skuvani pirinač koji se zabada medj zube, a čačkalice jesu proizvod iz uvoza za šta treba para imat.
Slutim da mi možda fali muza, MUZA… Hebem li ga, dakle ne muzu, već vreme koje trošim od života radeći na perifernim kutijama koje su prazne. Ne znam šta ću sa ovima što su skoro pune. Eh… možda povedem razgovor…

Stevo Valjić prevrući jun Subotica

He, he, pseći kašalj, kašalj za kučiće! Ovo je njihov osmi dan!

Stevo Valjić gadna vrućina u junu Subotica

POJMA NEMAM!

Stevo Valjić pretopli jun Subotica

Ali se ne žurimo, jer ionako smo mi oni momci koji će dovršiti posao. Dobro, danas nam se ne radi, a i vremena se nema kao recimo juče kad smo kod Bandike odsedeli dva… ili bogami dva puta po dva sata. Šta da se radi, stiglo leto, velika vrućina, a vrućina ide uz ‘ladno pivo, uz mnogo ‘ladnog piva.

Rekoh, danas nam se ne radi. Nije samo zbog vrućine, da je živa, kevi bi danas bio rodjendan, osamdeset i peti. Odnećemo malo cveća na grobnicu; i ćale je tamo, i ćaletovi roditelji, a i mi ćemo… za jedno sto pedeset godina. Ne žuri nam se. Život je kao rušenje onog zida na gornjoj fotki. Polako, polako, niko nas ne tera. Mislim da ćemo starima reći da smo dobro (a jesmo), da je sve okej (iako baš i nije) i da sada idemo da drmnemo po ‘ladno pivce, jer je toplo, i da svima bude jasno da je pivo skoro osvežavajuće piće, nije bre rakija ljuta ili džibra koja sahranjuje sve živo. Sutra? Pa… mislim da ćemo sutra malo da rušimo!

Stevo Valjić jun pa vrućine Subotica

Sedimo sa burazom u mojoj omiljenoj kafani i pijuckamo pivo. Razmišljamo u šta da uložimo naše pare, lovu, malu uštedjevinu, onu crkavicu što smo uspeli staviti na stranu, na onu stranu na koju se sve više okrećemo, osvrćemo se i polagano uzimamo, grickamo i pijuckamo, trošimo pare umesto da ih zaradjujemo i ostavljamo na stranu, medju one novce koje smo uštedeli, da ona gomilica novčanica dobije stomak, ko mi od piva.

Onda mi buraz kaže kao ‘ajmo u advokate, a ja njemu kao nemoj bre, advokata imaš ko kišne kapi kad je nevreme nad gradom. Pijuckamo, pijuckamo… i onda ja kažem kao možda bi trebali postati industrijalci, a buraz odmah uzvraća kako ne vidim da fabrike propadaju a radnici se na ulicama našli! Pijuckamo, pijuckamo… a buraz meni kao ‘ajd da otvorimo kafanu, a ja njemu ko iz topa ne vidiš bre da kafana u gradu ko miševa u kuruzištu! Pijuckamo, pijuckamo… a ja burazu kao ajde braco da otvorimo javnu kuću, jer kanda kurava je uvek bilo i ima i biće ih, a moj buraz kaže da je to opasan pos’o, skoro kao s drogom i bolje da batalimo kriminalna posla. I onda ja viknem: „Obrade bre, daj ‘vamo još dve pive i popij i ti ono tvoje!“ Donese Obrad pivo, mi polagacki, pijuckamo, pijuckamo. Nedelja je, eh… lep dan za odmor i razbribrigu. Uskoro će podne, ručak skoro gotov, posle dremuckanje i još koje pivo…

Stevo Valjić jun Subotica

Odlučili mi, buraz i ja, da nabavimo nove telefone, one za dinar, kobajagi naravno, jer za onu pretplatu od dve godine možeš kupiti skoro bilo koji mobilnjak. Dakle, izaberemo, popunimo formulare, popune oni (prodavci) formulare, dobijemo čak još jedno mobilče na poklon. Pozdravimo se i pravac „MAJO“ da popijemo „áldomás”, Drmnemo po pivo, pa kući. Ajd’ da vidimo aparate!

Stignemo, sednemo, ja spremim neskafice, a buraz u medjuvremenu proučava Hendi (‘vako švabe zovedu mobilni). I onda buraz kaže: „Jbg. pojma nemam kako ovo radi!“ U makini fotoaparat i šta ti ja znam šta još, valjda i krila da poleti. Ja mu kažem da frke nema, zovem klinku, moje dete jedino, jer ova današnja dečurlija zna sve o ovim modernim stvarima, dok mi, malo stariji ili matoriji, pojma nemamo. Kaže mi šćera: „Ćale, idem preko grane, imamo neki nastup, vraćam se u nedelju!“ Pa dobro, šta da se radi. Buraz i ja se pokupimo i nazad u MAJO, da utopimo razočarenje naše u dobro staro pivo, jer muškarci znaju zašto! Eh, samo što mi ne znamo kako se pokreću ove moderne stvari. No, nema veze, izdržaćemo nekako do nedelje ili ponedeljka dok nam klinka ne sredi „Majne Hendi“. Do tada, dragi moji, možete me dobiti na starom broju.

Stevo Valjić jun Subotica

Prvo klipče gospodje koja je obogatila pseći svet sa deset prinova!

Stevo Valjić jun Subotica

Evo, vreme je da priznam da sam onaj drugi blog (na wordpreesu) otvorio da metnem neke sasvim druge stvari od ovih na ‘amzjaklu. Katkad imam napade glupavih ideja i nekako ih se moram ratosiljati; jednom su to pričice koje me proganjaju, ili drugput obične rečenice koje pak imaju viška od onoga što želim reći, a možda sam samo u trenutku zamislio… eh, odavno me mrzi zapisivati na papir, i tako odmah ubacim u komp i ako mi se samo malčice svidja, postavljam na blog.

I sad sam stigao do onog naslova. Pitao me neko šta znači onaj naslov: „NAIVITIS GONDOLATUM!“ Pa sad… uglavnom ne znači ništa, ali zna da zagolica maštu. Jebiga, je l’ to na novolatinskom?, pita me tip, a ja kažem da je dobra stvar govoriti više jezika. I kažem mu da NAIVITIS u sebi već sadrži naivnost, a GONDOLATUM… na jednom drugom jeziku (gondolat) znači MISAO, da ne kažem POMISLITI. Nadalje, smisli se pričica/pitanje u jednoj rečenici: „Jelte, ako se učlanimo u NATO, je l’ možemo bombardovati ‘meriku?“ Naravno, glupava misao treba da ima glupav naslov, koji se iz prvog čini ozbiljnim. Zar NAIVITIS GONDOLATUM nije dovoljno intrigantan naslov da se ispod pročita tekst koji se sastoji iz jedne rečenice?

Stevo Valjić kišni jun Subotica

Bilo bi preterano da kažem kako i koliko mrzim kišu. Naprotiv, kišu volim gledati… kroz prozor, iza prozorskog stakla, iz sobe. Ali, kiša pada, kiši i kiši, pada i pada a mene mrzi čak po hleb da idem, da skoknem do radnje i kupim piva…

Evo, i danas sam teška srca napustio krevet, no bilo je već deset i nešto minuta, pre podne; medjutim kiša nikako da prestane, al’ ustati se mora, makar na sat ili dva… ‘leba da se kupi, ostalo je lako… nazad u krevet. Ova „pseća“ fotka je od nedelje. Častim doručak u elitnom mlečnom restoranu u Njujorku, onom ko uspe izbrojati „novorodjenčad“. Kao mala pomoć… ima ih više od sedam!

Stevo Valjić prvi dan juna Subotica u kiši