Hamzjakl

Eh, baš mi je žao ovih mladih, zgodnih, perspektivnih mladića koji se olako bacaju u krilo svakojakim ženama. Naravno, dobre žene su mnogobrojne, ali mladi čovek, ma duša od čoveka gotovo uvek uleti u kandže beskrupoloznih žena. One su bezosećajne, i to pokazuju tek nakon izvesnog vremena, kada su se uverile da je mladjani glupan zaljubljen do ušiju. Ma ćuran, bre! Kako samo ne naidje na ćurku, na ćurkicu glupavu k’o i on sam što je.

Naravno, posle bezbroj izliva nežnosti, ove žene se pretvaraju u prave pravcate veštice na starinskim usisivačima. I šta će onda mladi pastuv, zaljubio se u ovu grešnicu, nevaljalu lepoticu bez srca i razumevanja u aktuelne ljubavne jade. Šta? Jednostavno se predaje alkoholu i lutanju, puši pet kutija na dan, oko njega dimi se ko iz fabričkog dimnjaka sedamdesetih godina prošloga veka, tako da za jedno odredjeno vreme postaje propalica i probisvet. Upalih očiju gleda u susetku koja ga moli da prekopa baštu, jer ova bi da sadi luk, mrkvu i mladi krompir. Dakle, sve zbog lepotice koja zavrće mladu glavu čiji vlasnik pade na stranputicu. Eh, baš mi je žao ovih mladih i snažnih momaka koji su zadovoljili ove bezbožnice u krevetu i sada su ili skroz propali ili traže drugu, no sličnu ženu u farmerkama da ih nagovore na suknju, ne bi li se skrili pod skutima njinim. Ih, suknjašice jedne!

Stevo Valjić kišni maj Subotica

A usput gledam tenis i divim se ovom našem kako je zaradio samo na igranju ovog sporta preko 16 miliona dolara, medjutim on tvrdi kao bolestan je, muku muči sa zdravljem, i… jebiga, verujem ja, samo ne verujem da neko bolestan može šljakati u fabriki nekoj, gde se radi na normu i tako dalje, da neko ne pomisli kako sam protiv ovog našeg „pametnog“ igrača koji mal’ne k’o invalid zgrće miljune dolara i evra.

Zapravo, hteo sam kasti da me s vremena na vreme nerviraju ovi sa „zidnim“ novinama na wordpress-u. Te prdnuo šef, gradonačelnik krade, ajde da im jebemo sve po spisku i tako… slični tekstovi. Kliknem na onog mog ljubljenog Dodočka, da vidim ko je šta postavio na svoj blog, a to se da videti ako i ja imam jedan blogčić na spomenutom Wpress-u! Dakle, kliknem i vidim „zidne novine“ iz raznih mesta u Srbiji. Hoće ljudi da i ostatak zemlje sazna šta se dogadja u njihovoj selendri. E sad, i ja imam onaj drugi, gradski blog, gde se svaki božlji dan pojavi po jedan tekst, ali na ovom wordiću mogu da pročitam kako je njiva preorana, okrečena fasada gradske kafane, ovaj izjebo onog drugog, fuj ova partija, fuj ona stranka, i…
Da skratim, odlučih da Dodo lane neku glupost svakih pola sata, jer ionako nam serviraju gomilu gluposti! Mogu oni, može i Dodo! Lepi pozdravi!

Stevo Valjić maj na izmaku Subotica

Evo, već nekoliko dana kako buraz i ja kao rušimo zid. Zapravo, reč je o jednom oronulom, starom zidu koji razdvaja njihovo od dvorišta susedovog. Dobio buraz od zeta svog neke blokove (muda nam otpadoše dok smo tovarili na kamiončinu, i još niže dok smo ih skidali), čini mi se da smo izmerili trinaest kubnih meteri, najmanje! Jbg. ima da izgradi i zid i garažu i kućice za psa i mačke. Dakle, mi kao rušimo, ali prvo se naspavamo, pa popijemo kafu kod mene i onda kaže buraz da odemo kod „Bandike“ na pivo, jer rano je za pos’o.

Sednemo na bicigle, odbiciglujemo kod „Bandike“, a tamo gostiju tušta i tma, a svi nas poznaju, mi sve njih poznajemo. Teče priča, ode jedno pivo, odu dve pive, pa odu tri i tako dalje piva, ‘ladnega da nam ne bude toplo. I onda… koliko je sati? Četiri, pola pet popodne. E sad, jebiga! Kasno je da se otpočne sa rušenjem. Popijemo još jednu turu, pa ajmo kući da bi se usput dogovorili za sutrašnju šljaku. I tako dodje sutra, a mi ne volemo rano ustajat, pa kafa kod mene i… ajmo na pivo kod „Bandike“! A ono… koliko je bre sati? Nije valjda da je već pola pet a mi ni ručali nismo! Daj bre vamo još po pivo, sutra ima da radimo i da srušimo zid. Petak. Kome se bre danas radi, a sutra je subota, da skoknemo malo na Palić, pivo pored jezera da popijemo. Nedelja je dan za Buvljak, malo da se razgleda, kasnije da se spere prašina sa dva-tri piva, i tako…
Mislim, jedva čekamo ponedeljak! Ma, bre… ima da srušimo zid!

Stevo Valjić maj Subotica

Kao što rekoh: Na Paliću je lepo, ali bez sadržaja! Lepi pozdravi!

Stevo Valjić maj Subotica

Odavno znam za činjenicu da je lako ako imaš auto, probaj biciglom ili peške! He, he! Za pola sata idemo na Palić! Burazerovim kolima, idemo na pivo, ali voziće moja šćera, tako da možemo čak i da se opijemo ko gude bodljikave! Ono što je ponajbolje u svemu ovom, jest da je sunčano, duva vetrić i mislim da je oko dvadesetak stepeni.

Naravski, napraviću i par fotki, tj. snimiću recimo Ženski štrand, koji ovih dana, valjda, treba da se rasklopi (od drveta je) i posle ozbiljnih popravki sastavi, kažu, tamo negde sledeće godine. E sad, ove što obećavaju izvršenje na vreme… ne verujem im ni slovce! Ova operacija ima da košta gomilu para; onaj nesrećni plato DR. DJINDJIĆ, koji se već par godina „pravi“ u gradu, nikako da završe, a košta malo para, gomilicu para. Postoje još neke lepe gradjevine na Paliću, tako da ću snimiti jedno pet ‘iljada fotografija, što ću ih stavljati na ‘amzjakl u sledećih sto godina. Ono što sada imam u kompu, a dogadja se na jezeru, tj. pored jezera je ono što se vidi iznad ovog pasusa. Uživajte!

Stevo Valjić maj Subotica

Ovo je, u stvari, držač za knjige (polica za knjige), metalni, kojeg je pre četrdeset (40) godina napravio pokojni sestrin muž!

Stevo Valjić maj Subotica

Zove me juče buraz da idemo u grad. Njegov auto je u kvaru i, iako pada kiša, idemo peške. Pitam ga šta će u gradu, kaže da podigne neki novac od osiguranja. Ok! Krenemo mi, usput kažem: častim taksi da ne bi pokisnuli. Očas smo u gradu, kod Jadrana (bivši bioskop, sada se tamo daju predstave Narodnog pozorišta, dok se njihova zgrada ne izgradi). Na stotinak metara je DDOR, gde se buraz osigurao, ali i banka gde ima račun na koji su legli novci od osiguranja. Udjemo, buraz traži pare, službenica kaže da nema nikakvih para na računu. Kako nema, buraz joj daje papirče sa obaveštenjem da su pare uplaćene; službenica kaže da su (kurve) iz DDOR-a pogrešno upisali šifru banke! Namerno? Ma jok! Slučajno! Penjemo se na sprat gde se nalaze kancelarije DDOR-a. Službenica telefonira u centralu koja se nalazi u glavnom gradu pokrajine. Ispraviće se greška, kaže ona. Kada? Za par dana.

Mamu im onu prevarantsku! Ali, jednostavno čovek je nemoćan. Buraz već tri nedelje čeka novac od osiguranja, iako u ugovoru stoji – Dve nedelje! Pismo sa obaveštenjem je dobio u subotu! He, he, majku im onu prevarantsku i osiguravajuću. Idemo u „Majo“ na piće. Kaže mi Rade (vlasnik kafane) da je u toku festival dečjih pozorišta, medjunarodni i da sam trebao napraviti gomilu maski, sada bih imao i gomilu para, jer bih sve rasprodao. Hebnem li ga, ili sam zaboravio ili sam lenj… ili je kombinacija navedenih izgovora. „Daj nam dva lista (Gorki list, pelinkovac!) Drmnuli naiskap, pa fotkao deo kafane koji asocira na festival. Onda smo krenuli, po kiši, svaki svojim putem.

Stevo Valjić kišni maj Subotica

Kako i ne bi kada napolju duva hladan vetar i pada kiša. Ovo mi je nalik na okasnelu jesen. Ne ustaje mi se, ali rado bih da popijem kafu. Inače, volim poslednji dan u nedelji, jer – premda nisam vezan bilo kakvim obavezama prema bilo kojem poslodavcu, ovaj današnji ima da provedem u krevetu. Juče mi bila šćera na ručku a ja spremio gomilu hrane, tako da zbog klope ne brinem. Dete mi došlo u pet sati, dakle više večera no ručak. Kasnije otišla taksijem u grad i… zaboravila kišobran, drugi u poslednjih pet-šest dana. Nedavno napunila dvadeset i prvu a već je zaboravna!

Dakle, danas izležavanje, masiranje kreveta. Ima da me ovo vreme rikne po kratkom postupku! Ne verujem da se ostatak sveta u mom gradu oseća drugačije. Pogledam kroz prozor: Duva vetar i pada kiša. Napolju ni žive duše. Onima kojima nije ostalo za ručak ništa od juče, sada verovatno kuvaju. Oni koji imaju klopu u rezervi, verovatno rade isto što i ja. Čim završim baljezgarenje vraćam se u krevet da odspavam sat-dva, potom popijem kafu i džonjaža do daljnjeg, sve dok ne ogladnim. Posle klope još malo spavanja… Kada bude mrak pao na ulicu, okrenuću se na drugu stranu. Ih, NEDELJA! Ubi me vreme!

Stevo Valjić maj Subotica

Nekako, valjda zbog ovih silnih praznika i velikih žderanja, počinjem osećati godine što sam ih ostavio za sobom. Nije da mislim da sam već mator čovek; tek sledećeg proleća punim pedeset i pet godina. Dakle, sada ima pedeset i četiri, zapravo nije prošlo ni mesec dana kako sam napunio onu četvorku iznad pedeset. Eto, ne mogu se pohvaliti da sam voleo ustajati iz kreveta, hvaliti se ne mogu ni sada. Mrzi me ustajati bilo koliko da je sati, no u poslednje vreme ne samo da me mrzi već mi je i teško izaći iz kreveta, sići sa kreveta. Boli me svaka koščica, zglobovi, članci na nogama, imam upalu mišića, usta su redovno suva… sve u svemu, kao da su me prebili na mrtvo ime; čak sanjam glupave snove, u stvari zloslutne snove u kojima me tuku uzduž i popreko.

Hebnem li ga, izgleda da mi se, poput kazne, vraćaju neke stvari iz dosadašnjeg života, zapravo stiže na naplatu način života, onaj koji sam svojevremeno upražnjavao. Sve češće mi padne pritisak, iako dnevno popijem i previše kafe; ima već dve godine kako mi trnu nožni prsti i tabani, a utrnulost se penje… Nije da sam neki donžuanski tip, tako da me to ne brine previše; mogu samo da se setim svoje pokojne bake, čaletove keve koja je znala opsovati da su se i kočijaši postideli: „Nek’ ti se osuši ona stvar medj nogama…!“ U poslednje vreme menjam režim ishrane, ali… jebiga, kad volim da pojedem, dobro da pojedem! E sad, da ne ispadne da kukam (u suštini, hebe mi se), ali nisam baš siguran da ću izgurati ono zacrtano: Da doživim sto pedeset godina! A baš mi jako malo fali, šta je devedeset i šest godina u usporedbi sa večnošću!

Stevo Valjić maj Subotica

Do moje dvadesete proputovao sam na hiljade kilometara; putovao uzduž i popreko, kolima, trajektima, vozom, avionom… Biciklom sam najdalje išao do pokojnog prijatelja, pesnika koji je kupio salaš na kilometar-dva od Ludaškog jezera. Čini mi se da je do tamo i nazad trebalo prekurblati pedesetak kilometara. Inače, salaš na dobrom mestu, prvi susedi na metara petsto, a dobrog vina kol’ko hoćeš i prodavali za sitne pare. Dešavalo se to druge ili treće godine poslednjeg desetleća prošloga veka. Bilo je poprilično lako, jer sam tada bio bezmalo dvadeset godina mladji i sigurno pola miliona orniji za putovanja.

Danas teško do Palića da skoknem biciklom; do subotičkog buvljaka… ajde, nekako i odem, no to je sve od „putovanja“. Sledeće godine, moja bliska rodjaka puni okruglo toliko i toliko godina; da se ostane kavalir i godine njene da se ne otkrivaju! Negde početkom leta, godine Gospodnje jedanaeste, ima da se vinemo u vazduh i avionom do Štutgarta! Nekako ću da izdržim onih sat i kusur u vazduhu, ali do Pešte kolima treba dva-tri sata… ajde, i to ću nekako izdržati i nakon desetak dana u returu iznova da se predje ista razdaljina pod istim uslovima. No dobro, biće već nekako, ali… Brine me onaj oblak sa Islanda, jebo ih njihov Vezuv koji pljucka onu prašinu u nebo! Ako potraje, a kažu da može i dve godine bljuvati vatru i duvati tamne oblake… E, ondak sam nahebo, jer do tamo moram stići, avionom il’ biciklom, svejedno! Mislim da je najbolje da se pripremim na biciklovanje. A kondicije nikad dosta, radi toga sada idjem biciklom do samousluge po pivo. Smatram da dobar početak zlata vredi, makar i bila ona zlatna boja piva.

Stevo Valjić maj Subotica