Hamzjakl

Mala… ona i onakva kakva se ne primećuje, premda se ugnezdila nama pred nosinom, zapravo pred onima koji su imali nos, dakle namirisali nešto što ni oni sami ne mogu objasniti. Sumnjam da Jagera, ovog gospodina koji na donjoj fotografiji lupa bubnjeve, ili… možda i ne lupa po timpanima, po bas bubnju i ostalim stvarčicama koja jesu nalik na one stvari što ih zovedemo pod skupnim imenom: UDARALJKE! To jesu one stvari po kojima udaramo, zapravo udaraju oni koji znaju kako se udara po tim stvarima koji jesu zaslužili da se po njima udara! Bubanj ima nasušnu potrebu da se po njemu udara, besomučno, možda navrat-nanos, ali se udara, udara se svom snagom, ali oprezno i sa puno osećaja za ritam i… ritam.

Na fotografiji ispod jesu bubnjevi; instrument koji daje ritam, brojku, pokretačku snagu da se ne ostane u mestu, zalet koji omogućuje skok od dva i više metara, i… jebiga, kao i o radu i odmoru, mogao bih do jutra, ili koji dan više…

Sedim u bife Majo i pijem pivo. Pijem pivo i onda iznenada ugledam Jagera koji dostojanstveno udara po bubnjevima. Eno ga tamo, na zidu, na fotografiji. Prospem pivo po pantalonama i kažem Leli, konobarici u kafani, jebiga – pomislim na Jagera, a on mi ne da, već gurnu bocu da se prevrne…
Jedno vreme smo vežbali u „Bunjevačkom“ kolu, ja i Gucan, koji je valjda i sada u Landunu, a svirao gitaru sa tzv. kristalom, i Jager, koji jeste radio i lupao bubnjeve u Narodnom pozorištu. Ja prebirao po debelim žicama bas-gitare i… hebnem li ga, pored nekih drugih stvari, za ovu dvojicu me vežu lepe uspomene!

Stevo Valjić mislim… najzad samo malo od aprila Subotica

Evo, šljakam! Radim, dirinčim, prljam ruke, zauzet sam, nemam vremena, fali mi nekoliko sati, dan je kratak…

Mogao bih nabrajati do zore, ali kao što rekoh: RADIM!

Stevo Valjić poslednja nedelja u aprilu Subotica

Daj bre ‘vamo turu piva! Ne može! Kako bre ne može? Ne može jer je policija zabranila. Kako zabranila? Zabranila jer igra Špartak sa Radom. Šta nas briga što igraju, neka se sigraju, mi ne volemo fudbal, zato daj vamo pivo. A ne može bre, ne da policija! Kažu, ako damo piće navijačima ima da na stadionu naprave pičvajz!

Ovako smo prošli danas, buraz i ja, u jednom kafiću na dva kilometra od Gradskog stadiona. Ajde, mogu da shvatim da se navijači u pijanom stanju ne puste da gledaju tekmu, ali zaboli me za kojekakvu uredbu da se u kafićima ne može točiti alkohol jer kao igraju tamo neku fudbalsku utakmicu. Ajde onda da se zatvore sve samousluge i radnjice mešovite robe u kojima alkohola ima da se kupi kol’ko se hoće. Jer, čini mi se da se tu radi o vremenski ograničenoj prohibiciji, sa diskreditacijom kafića, kafana i restorana, i verujem takodje da samousluge imaju dobar promet alkoholnih pića pre i nakon završetka fudbalskih utakmica. I čini mi se još da postoji adekvatan zakon protiv huliganizma na utakmicama, ali se on u praksi ne sprovodi. I onda, jebiga, imamo gomilu „navijača“ ispred samousluga, a one se nalaze tik uz stadione.

Stevo Valjić četvrta nedelja u aprilu Subotica

Čini mi se da već dve ili tri godine, premda se ne bih iznenadio saznanjem da ima i više godina, nisam bio prisutan na nekoj književnoj večeri. Medjutim, danas uveče u sedam sati, dešava se promocija knjige mog prijatelja, koji je već pokupio jednu književnu nagradu za svoj roman, što će ga danas u Gradskoj biblioteci u Subotici predstaviti svojim sugradjanima. Biće mi drago da medju njima budem i ja!

Dakle, književno veče! Svojevremeno sam prisustvovao skoro svakoj promociji bilo kakve knjige, romana, bedekera, pesmare ili prevoda bilo čega od navedenog. U poslednjih nekoliko godina „nove“ knjige mi došle živaca, tako da ako ovo danas potraje više od pedeset i pet minuta, ili koju sekundu više, eno mene kod „Maje“ na čaši piva. Tamo ću da svratim i pre ove večeri da sperem prašinu sa prednjeg točka moje trkačke bicikle. Ću da ponesem i neke noćne lampe ako se nedajbože kući budem vraćao u kasne sate kada policija kažnjava ove bez svetla, a ono u blizini pljačkaju banku, ili tatini i mamini sinovi voze motorčine dvesta na sat u sporednoj ulici koja je tik uz centar. Ali, stvarno se nadam dobro utrošenom vremenu u biblioteci.

Stevo Valjić još malo i kraj aprila Subotica

Evo, na ovaj današnji lep dan, dan Zemlje na kojoj živimo, dakle na ovoj planeti danas ima da uradim neke stvari. Prvo da metlom očistim prašinu sa terase, potom kroz prozor ima da gadjam kontejner sa praznom Pet ambalažom; možda i pogodim! Smeće ipak neću baciti kroz prozor (nije bre lepo), već kulturno odnesem dole, a budući su kontejneri već puni (a prazniće ih tek za tri dana), ima da kese pune smeća stavim pored kontejnera; će da bude dobro mačkama i psima lutalicama koji po brojnosti premašuju nas ljude! Dakle, počeo je moj lepi dan na planeti Zemlji.

Posle ću svojim kolima, pravim old tajmerom od trijespet god’na, da prebacim kabasto smeće negde kraj puta gde žive ljudi, ali nadam se da će se tada odmarati. Inače, moj old tajmer u ulici za sobom ostavlja najduži trag od dima iz puknutog auspuha. Kasno popodne, ali pre no što se spusti mrak, skoknuću do obližnje šume da izaberem nekoliko jakih stabala drveća, što ih nameravam početkom jeseni iseći; eh, neka zima bude hladna, meni vala neće. Mislim… dosta za današnji dan Zemlje. Pouzdano znam da će drugi ljudi izabrati drugojačije aktivnosti za obeležavanje ovog dana, jer ne mogu sve sam, ali sledeće godine valjda ću da stignem pobacati sitne papiriće po gradskim ulicama i makar deset litara zagadjene vode da sipnem u moje omiljeno jezero koje se zove Palić! I sad da mi neko kaže kako nisam vredan!

Stevo Valjić sredina četvrte nedelje u aprilu Subotica

Naslov je pola dobre priče, ali stvarno nećemo o seksu. Samo sam hteo reći da sam „Seksi Pričice“ na onom drugom blogu odložio za neka druga vremena. Do sada sam napisao dvadesetak tih pričica od četiri-pet-šest redaka i namera mi je da ih postavljam po pet, ali tek onda kada ih budem imao deset puta po pet.

Dakle, pedesetak veoma kratkih pričica, takoreći crtica o dogadjanjima u i na krevetu. No, trenutačno radim neke druge stvari od papira i onog lepila za knjigovesce, tako da mi je dovoljno da se pisanjem bavim za ovaj blog i onaj gradski sajt. Ne stižem da postavim ni ostatak teksta od „Odlomak Odlomka“, zapravo pokušao sam ali postoje tehnički problemi za koje sada nemam vremena, tako da otklanjanje istih ostavljam za neka bolja vremena. Dobar izgovor para vredi, a živeti se može samo od para, od novaca, naročito od gotovine. Dakle, navalite na pos’o, jer bez njega nema ni para, kao što bez dobrog naslova najčešće nema ni dobre priče!

Stevo Valjić četvrta nedelja u aprilu Subotica

Častim Vas s Rokéri s Moravu.

Stevo Valjić četvrta nedelja u aprilu Subotica

Zelena pisala o mačkama, i ne odolih da ne dodam koju rečcu, da prišijem neku rečenicu viška ovoj bogomdanoj tematici za pcovanje i urlanje! Mislim, urlanje i ‘covke na račun ovih iz raznoraznih društava za odbranu životinjske vrste koje se motaju oko naših nastambi, oko naših kuća i stanova, oko naših nogu i u našim kontejnerima gde ubacujemo sve i svašta, počev od pó’ vekne nepojedenog jučerašnjeg ‘leba do ostataka pečenog mesa. Hebnem li ga, bacamo hranu a sedamsto ili osamto hiljada ljudi gladuje u našoj državi, nemaju šta da pojedu!

Jbg! A imamo milion i po društava što štite ove spomenute ulične ljubimce. Nemoj bre da šutneš psa ili mačku – će da te utuže! Naravno, ne odobravam da se neki idioti iživljavaju na ovim životinjama, ali ne skakućem ni od sreće kada vidim da pedesetak mačaka oko moje zgrade ne hrani samo onaj koji ne stigne, a taj koji ne stiže sam ja koji je počeo da mrzi svoje susede. Tako svaki drugi dan, komšinica koja se nikada nije udavala, a stanuje dva sprata iznad mene, donosi mačkama po jednu veliku šerpu ko zna kojeg mesa i mesišta. A ja poluglasno: „ Majku vam onu!“ Šta ste rekli, komšija, pita ona mene. A ja: „Spominjem vašu dragu majku, koja je takodje volela mačke!“ Svih pedeset, dodam još u sebi. A ona, komšinica kaže da je njena majka stvarno volela mačke. A ja kažem: „Majku vama i ostalim hraniteljima uličnih mačaka…“ Al’ ona ne čuje dobro i samo me gleda. I onda ja kažem: „Neka joj je laka zemlja!“ I ode ona da sipa klopu mačkama. A ja svako veče ko kočijaš psujem i mačke i komšije i sva ona društva koja samo galame umesto da pokupe mačke i smeste ih u sobama svojih članova da se raduju skupa sa milion i kusur četvoronožaca! Hebnem li ih!

Stevo Valjić četvrta nedelja u aprilu Subotica

Onaj koji dodje u Suboticu vozom, izadje iz stanične zgrade, pred sobom će ugledati park, koji – jbg. ne mogu sada da se setim kako se zove – u poslednjih godinu dana, čini mi se, promenio je ime. Medjutim, baš preko puta stanične zgrade, na sto pedeset ili dvesta meteri, nalazi se kafana MAJO, tj. bife Majo!

To vam je ono mesto za koje se kaže da ima dušu. A o kafani koja ima dušu ne može se puno reči u dve-tri rečenice, a poznato je da ne volim dugačke tekstove i zbog toga ću o kafani koja ima dušu pisati u više navrata. Majo se nalazi „skoro“ pored „Likovnog susreta, moderne galerije za slike na zidu.

Kao što se vidi pored ove rečenice, i na zidovima MAJO kafane s dušom ima slika i slika, fotografija poznatih ličnosti, i tako dalje, et cetera. Pre neki dan sam hteo da postavim clip od tri i pola minute, ali ni šćera mi nije uspela pomoći, tako da ću ovih dana, nadam se toplo, uspeti postaviti klipče sa atmosferom subotnje večeri u ovoj kafani s dušom. Do tada ove dve fotke neka govore o Mojem Mestu Majo!

Stevo Valjić treća nedelja u aprilu Subotica

Muzika za uši, miris za nos, „lepota“ za oči, kaskaderstvo za dušu i… Hamzjakl za sve njih. Hebnem li ih sve redom i preko reda. Gledam „Javni“ servis, Srpska skupština, čitam novine, gledam „sportske“ priredbe… nevaspitanost, tuča, pljačke, ubistva et cetera, et cetera. Ja sam ili idiot na kvadrat ili dva idiota na kvadraturu! Ali jeste da je sve ovo sastavni deo demokratije. Samo…jbg. podosta loše se odražava na nas koji smo pičkin dim prema ovima što diktiraju demokratiju. I da ne bude zabune, mislim i na poziciju i na opoziciju.

Premda bih ja rado da strpam u zatvor onog za kojeg je JAVNI SERVIS rekao da više ne može na mali ekran ako se ne uljudi preko noći (naravski, neće ni preko ‘iljadu i jedne noći), ali nisam ja taj koji je pisao pravila, pravila ne piše ni JAVNI SERVIS, koji zapravo i nije to već nešto što je „nalik“ na ono napisano krupnim slovima. Nevaspitane bagre uvek imamo u odredjenim količinama, zapravo u količini koliko ih imamo prilike registrovati u javnim medijima. U usporedbi sa JAVNIM SERVISIMA zemalja u našoj bližoj okolini, naša tel’vizija jeste „pičkin dim“ koji je nalik dogoreloj cigareti u ustima naroda! Je l’ neko popušio? Dakle, ovo je doba galame za uši, smrada za nos, gadovetnost za oči, prepadanje duše i, hebnem li ih, Hamzjakl za sve njih!

Stevo Valjić sedamnaesti dan u aprilu Subotica