Loš dan, ali ne u tom smislu da se to svakom dogadja. Prvo, loše sam spavao, a ne volim loše da spavam; ono drugo, pogledam Lotosrbija na netu, niti jedan broj nisam pogodio i znam da će to nekoga da pogodi i da će mi reći da ću sledeći put imati više sreće, no ja ne volim da imam više sreće, bez obzira na sve dokaze da se bez srećnih trenutaka ne može! Ovo za loto imah prostu računicu: U kafani, gde svraćam da popijem pivo, ili više piva, ovo piće košta osamdeset d’nara (druže), dve kombinacije za igre na sreću koštaju ko boca pive u kafani; nedeljno dva puta izvlače brojeve, dva puta dve kombinacije (drugar’ce) koštaju iznos od dve pive u kafani mojoj omiljenoj! Matematika? Jeste, bre! Čista matematika! Ako nedeljno samo jednom imam četiri pogodaka – dobijam 400 dinara! I znam ja sad da će svaki treći reći da nisam u pravu, a ja jesam u pravu…
Da se ne računa dalje, jerbo… Za sto godina bio bih bogat čovek! Onaj koji je bogat, kako nam istorija govori, nemere i srećan da bude! E sad, nisam baš siguran u ovu tvrdnju; dakle, za sto godina vam javim kako je to biti bogat a uz to biti ili srećan ili nesrećan. To je što se igara na sreću i nesreću tiče! Onaj drugi blog, gradski, napali neki koje ne želim reklamirati; medjutim, ono što o njima znam jeste da napadaju državne institucije, a mi se bavimo gradskim temama. Ali, nije bila neka velika stvar, u prepodnevnim satima sve se vratilo na ono staro. U rano popodne, dotukla me frizerka, trebala je da mi skine kosurinu na pola santimetara. Kaže, sutra… javiće mi preko telefona. Eh, hebnem li ga, stvarno loš dan, a ni pola nisam ispripovedao. Na kraju sam kupio dve litre belog vina i sada pijuckam isto sa voćnom limunadom.
Stevo Valjić poslednji dan u martu Subotica
