Bili juče na ovom našem, subotičkom Buvljaku; razgledali, kupili neskafu i čokoladice, popili dve ture piva i… Gledao ja cipele, u stvari pola cipele, pola patike. Kineske, je li! Pitam cenu, ovaj kaže hiljadu i dvesta dinara! Pitam ga još jednom, jer krivooki loše govori Srpski. Kaže, hiljadudvesta dinara! Jebote (uzviknuh u sebi)! Nije baš da je skupo, ali kada su stigli na ovu pijacu (Kinezi), ama baš sve su prodavali za sitne pare. Koliko si platio, toliko je i trajalo.
Zapravo, hteo sam nešto drugo ispričati, no je u vezi sa obućom. Pre dve godine kupio cipele za dve ‘iljade d’nara! Kupio sam na kredu, tri meseca! E sad, nakon mesec dana idem sa šćerom da joj kupim cipele. Kaže ona da ima neka radnja u Gomboškom sokaku (lepa uličica u centru Subotice), gde se prodaju cipele i da je izbor velik. Odemo, ona (kao i svako žensko biće) razgleda sat vremena; razgledam i ja. Nakon pet minuta naidjem na „moje“ cipele od dve hiljade dinara, kupljene na tromesečnu otplatu. Ha, he! Kao da nema dovoljno idiota! Moram i ja da im se pridružim! „Moje“, već kupljene ali još neotplaćene cipele u ovoj radnji koštaju ni manje ni više: 990 dinara!
Stevo valjić treća nedelja u martu Subotica
