Hamzjakl

Čini mi se da se već dvesta pedeset godina pripremam napisati roman o mojoj porodici. Zapravo, porodici kojoj sam pripadao a i sad sam član porodice koja se za ovih mojih pedeset i kusur godina veoma, veoma smanjila po brojnosti. Zna se da ne volim dugačke tekstove, postove, jer ne verujem da ih se čita, napokon ni ja ne pročitam dugačak tekst. Dakle, dok piješ jutarnju kafu pročitaš.

Sakupio sam nešto malo materijala, ali ja nisam onaj koji ume da piše iz „materijala“. Onaj moj pokojni učitelj i dobar drugar (Moj Drug Pera), jednom mi je pokazao materijal koji je sakupio za pisanje porodičnog romana! U sobi je imao dva velika dvokrilna ormara. Otvorio je oba, raširio vrata i tamo od gore pa nadole zalepljeni listovi A-4, vise na vratima. Reče mi onda da je sredio sve po spisku i sada treba samo da sedne i piše. Nažalost, nije stigao da napiše roman o svojoj porodici. Nek’ počiva u miru. Dakle, materijal! Teško bre, teško! S kevine strane nije bilo puno rodjaka, ali sa ćaletove… Njegova majka je imala tri sestre i tri brata; njegov otac… mislim da ih je bilo trinaestoro, što braće, što sestara. Eh, bilo je tu još gomile rodjaka, prvo koleno, drugo koleno, preko kolena… U vreme nekih verskih praznika oko stolova nas bilo dvesta… da budem skroman. Kuvalo se tamo, jelo se, igralo i sviralo, psovalo na nekoliko jezika. Mislim… teška rabota za mene da se odlučim samo za tvrde okvire naše istorije, nekmoli da spremim pre pisanja ozbiljan istorijat istorije moje porodice!

Stevo Valjić druga i snežna nedelja u martu Subotica