Hamzjakl

Nekako u poslednje vreme, poslednjih dana, ja krenuo sa fotkama moje klinke. Rekoh joj – nema frke, niko te neće prepoznati. A i ne treba da brine, jer ne nameravam da pravim izložbu njenih fotografija. Jednostavno sam naišao na ove fotke koje smo skenirali još prošle godine. No, preturajući po fotografijama (što mlade mamice danas ne moraju), a imam ih mali milion, sve po nekim albumčićima i kutijama gde samo skupljaju prašinu, planiram da ih sve skeniram i biće u računaru pa ih mogu za čas pregledati i uzeti onu koja mi je potrebna. Ali… nema većeg uživanja kada naidješ na neku fotkicu, vrtiš je medj prstima i kadikad ti kane suzica, i stid te je pred samim sobom… A ono vremena proletela, odletela…

Sva sreća i imam je i snimljenu kamerom, imala je godinu dana, danas dvadeset i jednu. Jbg. ne da sam toliko godina stariji, već pojma nemam šta sam radio svih ovih godina! Valjda sam i ja odrastao zajedno sa ostalom dečicom, doživljavao lepe ili manje lepe trenutke; planirao stvari za koje sam znao da se neće ostvariti. Bio sam sanjar, sanjar sam i sada i biću uvek sanjar, jer da nema snova ne bi bilo ni nas. S vremena na vreme, snove pretvaram u stvarnost, na papiru naravno, tj. na monitoru, u računaru, i bez obzira o kakvoj se temi radilo to jesu lepi snovi. Već rekoh u nekoliko navrata da želim najmanje još sto godina da sanjarim; dakle, još toliko ću uživati u lepoti odrastanja.

Stevo Valjić prva nedelja u mesecu martu Subotica