Hamzjakl

Loš dan, ali ne u tom smislu da se to svakom dogadja. Prvo, loše sam spavao, a ne volim loše da spavam; ono drugo, pogledam Lotosrbija na netu, niti jedan broj nisam pogodio i znam da će to nekoga da pogodi i da će mi reći da ću sledeći put imati više sreće, no ja ne volim da imam više sreće, bez obzira na sve dokaze da se bez srećnih trenutaka ne može! Ovo za loto imah prostu računicu: U kafani, gde svraćam da popijem pivo, ili više piva, ovo piće košta osamdeset d’nara (druže), dve kombinacije za igre na sreću koštaju ko boca pive u kafani; nedeljno dva puta izvlače brojeve, dva puta dve kombinacije (drugar’ce) koštaju iznos od dve pive u kafani mojoj omiljenoj! Matematika? Jeste, bre! Čista matematika! Ako nedeljno samo jednom imam četiri pogodaka – dobijam 400 dinara! I znam ja sad da će svaki treći reći da nisam u pravu, a ja jesam u pravu…

Da se ne računa dalje, jerbo… Za sto godina bio bih bogat čovek! Onaj koji je bogat, kako nam istorija govori, nemere i srećan da bude! E sad, nisam baš siguran u ovu tvrdnju; dakle, za sto godina vam javim kako je to biti bogat a uz to biti ili srećan ili nesrećan. To je što se igara na sreću i nesreću tiče! Onaj drugi blog, gradski, napali neki koje ne želim reklamirati; medjutim, ono što o njima znam jeste da napadaju državne institucije, a mi se bavimo gradskim temama. Ali, nije bila neka velika stvar, u prepodnevnim satima sve se vratilo na ono staro. U rano popodne, dotukla me frizerka, trebala je da mi skine kosurinu na pola santimetara. Kaže, sutra… javiće mi preko telefona. Eh, hebnem li ga, stvarno loš dan, a ni pola nisam ispripovedao. Na kraju sam kupio dve litre belog vina i sada pijuckam isto sa voćnom limunadom.

Stevo Valjić poslednji dan u martu Subotica

Ovo je stvarno probni balon za Sexi pričice, koje nameravam za dve tri nedelje da postavljam na onom drugom blogu. Ovih dana sam toliko zauzet da ne stignem napisati ni dva reda na ‘amzjakl! Zato ću sada postaviti nultu „Sexi“ pričicu, koja će na onome drugom blogu biti prva priča! E sad, moji blogovi, ja sam autor i radim što mi je volja. Ovom prilikom neće biti fotke, jer me mrzi tražiti a i kako rekoh, nemere mi vremena dovoljno. Tako je to kad na proleće se okopavaju bašte i grobnice!

S.V. Poslednja nedelja u martu Subotica

KREVET

Avgust. Noć je. Od vrućine ne može da zaspi. Gleda u muževljeva ledja. Spava. Spava i hrče. On spava i hrče, a njoj je medjunožje vlažno. Zar krajem nedelje uvek mora prstima da se samozadovoljava.
Devet ujutru. Doručkuju. Muž kaže: „Ženo, opet si se upiškila u krevet!“

DODO

Da! Seksi pričice. Kratke! Čarobna mi je dala ideju za ove pričice. Čarobna, častim ručak u jednom Njujorškom restoranu. Kada naidješ, samo kaži da stave na moj račun! Danas sam na onaj drugi blog postavio pretposlednju pričicu o Malom Čoveku. U utorak, sledeće nedelje, puštam poslednji delić i onda se odmaram pet-šest godina, da bih nakon nedelju ili dve počeo sa postavljanjem Sexi pričica. Sexi pričica, ali ne ‘nakvih, već takvih kakve umem da napišem. Dakle, kratke pričice, četiri, pet ili šest redaka. Trudiću se da svaka storija ima nešto da „kaže“!

Neke sam već napisao, na nekima radim. Zapravo, sve zavisi kako sam raspoložen. Onu pretposlednju pričicu sam malopre napisao. U poslednjih nekoliko dana fali mi vremena. Dakle, hteo sam reći da na tekstovima najčešće radim i onda kada sam ih postavio. Moje pravo. Ako objaviš u nekom časopisu, više nema ispravljanja. Radujem se što nam stiže Uskrs! Svima u isto vreme, a ja navikao da jedem u dva navrata za taj praznik. Ali…

Stevo Valjić četvrta nedelja u martu Subotica

Na ovom clipu sam na brzaka snimio dve stare kuće u centru Subotice; ove kućice je projektovao Rajhl Ferenc, čovek koji je odradio i „Likovni Susret“. E sad, ove kuće će biti srušene i na njihovom mestu nići će neko moderno sranje gde će biti i stanova ali i kobajagi poslovnog prostora za jebene kladionice i dve-tri banke, kafić i hamburgeriju… Jebiga, gradski oci koji pojma nemaju o vodjenju grada tako su odlučili!

Stevo Valjić četvrta nedelja u martu Subotica

Mislim, koliko para treba da se odradi jedna izložba koja bi bila nalik onoj ispod ovog teksta? Prvo, poželjno je da ima šta da se izloži; dakle, ili si slikar, ili skulptor, vajar… ili nešto sakupljaš i hteo bi da izložiš te stvarčice kako bi ih videli tvoji sugradjani. Recimo, ako si slikar, treba da naslikaš gomilu slika, jer je poželjno ispuniti prazne zidove galerije. A da treba imati materijala, boje, platna itd. itd. podrazumeva se. Katkada se slike rade godinama, skulpture takodje; ozbiljni umetnici prave tematske izložbe. Neki ih nazivaju kao crvena faza, pa plava i zelena, itd. itd.

Kada je pala odluka da se odradi izložba sledeći korak je izabrati prostoriju gde će se izložba održati. Pa zamoliti odredjenu osobu (znalca) koji će otvoriti izložbu; naštampati pozivnice i, ako se ima para, popratni materijal sa nekoliko fotografija izloženih eksponata i dve-tri pozitivne kritike; kupiti nekoliko flaša dobrog pića, pa pogačice ili tako nešto za grickanje… Otprilike to bi bilo sve. Da košta košta; podosta para i još više dobre volje i debelih nerava! E sad, potrebno je još nekoliko bitnih stvari za izložbu, ali o tome su napisane knjige i poznato je da ja u poslednje vreme ne ludujem za dugačkim tekstovima. Sve u svemu, ako poseduješ talenat, onda navali!

Stevo Valjić četvrta nedelja marta Subotica

I da je naslov iz raja stigao do nas, mislim da šamar ili deset po turu nemaju veze sa edenom. Gledam ove današnje klince, ove izmedju deset i dvadeset godina. Osnovci mlate jedan drugog, ovi nešto stariji bodu se noževima i pucaju na sve i svašta… Naravno, čast izuzecima, ali ti izuzeci sigurno nisu njihovi roditelji, koji u današnje vreme ne smeju šamarčić da lupe mangupu jerbo će država da ih kazni. Dabome da će u nekim slučajevima od mangupa postati delikvent, jer pored ispravnog puta vijuga i ona staza koju zovemo stranputicom.

Možda nije štos što se vraćam u moje detinjstvo, ali red stvari tako nalaže. Ćale nas je mlatio kadgod mu se činilo da će to nama (burazu i meni) dobro činiti. Odrasli smo pored glavne gradske pijace, koja se i dan danas nalazi u centru Subotice. Kada su se prodavci razišli, ljudi koji su održavali pijacu, počeli bi sa pranjem pijace; jakim vodenim mlazom za čas bi odstranili nečistoću sa tezgi. Mi, klinci, naročito u vrelim letnjim danima, vrzmali bi se oko šmrka i često pretrčavali mlaz vode koji nas je hladio. No, sve što je lepo kratko traje. Naidje tako naš ćale i vide kako se „kupamo“! „Majku vam ovu i onu, marš kući!“ A kući smo se nadobijali batina o kojima ovi današnji klinci pojma nemaju. Da ne bude zabune, nisam zagovornik batinanja, ali smatram da su mnogi, počev od roditelja pa do njihovih „mezimaca“ zaslužili dva puta po deset po dupetu; a čini mi se, kuda ovaj svet ide, da ćemo u neko skorije vreme doživeti tužbe naših „malih“ seronja koji će nas tužiti (kao u Orvelovom Velikom Bratu) što smo se usudili dići glas na njih. Nazdarovlje!

Stevo Valjić četvrta nedelja u martu Subotica

Stevo Valjić treća nedelja marta Subotica

Kao što je na kraju napisano, mi već skoro pojeli!

Stevo Valjić treća nedelja u martu Subotica

Bili juče na ovom našem, subotičkom Buvljaku; razgledali, kupili neskafu i čokoladice, popili dve ture piva i… Gledao ja cipele, u stvari pola cipele, pola patike. Kineske, je li! Pitam cenu, ovaj kaže hiljadu i dvesta dinara! Pitam ga još jednom, jer krivooki loše govori Srpski. Kaže, hiljadudvesta dinara! Jebote (uzviknuh u sebi)! Nije baš da je skupo, ali kada su stigli na ovu pijacu (Kinezi), ama baš sve su prodavali za sitne pare. Koliko si platio, toliko je i trajalo.

Zapravo, hteo sam nešto drugo ispričati, no je u vezi sa obućom. Pre dve godine kupio cipele za dve ‘iljade d’nara! Kupio sam na kredu, tri meseca! E sad, nakon mesec dana idem sa šćerom da joj kupim cipele. Kaže ona da ima neka radnja u Gomboškom sokaku (lepa uličica u centru Subotice), gde se prodaju cipele i da je izbor velik. Odemo, ona (kao i svako žensko biće) razgleda sat vremena; razgledam i ja. Nakon pet minuta naidjem na „moje“ cipele od dve hiljade dinara, kupljene na tromesečnu otplatu. Ha, he! Kao da nema dovoljno idiota! Moram i ja da im se pridružim! „Moje“, već kupljene ali još neotplaćene cipele u ovoj radnji koštaju ni manje ni više: 990 dinara!

Stevo valjić treća nedelja u martu Subotica

Ovako smo svojevremeno zvali vodju Bijelog Dugmeta, a buraz i ja i nadalje ga zovemo Tregovič! Zašto? Pa… navika iz mladjih dana, da ne kažem čista zezancija, hebem li ga. E sad, gospon Goran napravio karijeru u staroj Jugi, i napravio još veću karijeru u svetu. Dakle, čovek drma u muzičkoj avliji našoj i svetskoj, medjutim… Gledam sinoć izbor naše pesme za Eurosong i, naravski, prepoznajem Tregoviča, sto posto njegov žanr, njegova muzika!

Evo, u ovim jutarnjim satima na internetu čitam kojekakve kritike, stručna mišljenja, nipodaštavanje i tako dalje! Dakle, Bregović je cenjen u svetu, kod nas ga pljuju ko poslednjeg uličara! Nije da obožavam njegove pesme, pa ni one tri koje sam sinoć čuo na državnoj televiziji. No, ovako smo imali mnogo čistija posla nego što je to bilo prošle godine na tzv. Beoviziji gde se moglo mućkati do mile volje. Ergo, imali smo Bregovića, i dobili smo Bregovića bez mućki i nameštaljki. I još da pljunem one koji su pljuvali iz inostranstva, a naši su ljudi! Brega uspeo u svetu, ovi što ga pljuvaše iz tog istog sveta… stvarno ne znam šta tamo traže?

Stevo Valjić poslednji dan druge nedelje u martu Subotica