Hamzjakl

Ili šljaka! Ali ne ona koja ostaje posle loženja uglja u velikim pećima što su ih potpaljivali naši roditelji radeći u prigradskim čeličanama i Gradskim toplanama. Dakle, rad, šljaka, dirinčenje na poljima gde niknuo kukuruz i sad se okopava; mislim na proleće, ne sada dok je sneg i hladno je ko kad sam bio klinac. Težak rad za šta treba puno papira, baš kao što je mužu potrebno pola rolne papira na veceu i onda ga žena kudi što troši previše, a ovaj odvraća kao ćuti ženo, to je zbog toga što dobro kuvaš! Eh, dobra hrana za težak rad poput onog u državnoj fabrici gde svako hvata krivinu da ga niko ne vidi, pa nakon nekoliko meseci svi zdušno štrajkuju jer nema plate. „Ćemo legnemo na pruzi da vozovi ne prolazu ovamo dok nam se ne plati!“ Živeo socijalizam, samoupravljanje i Drug Tito, skupa sa Kardeljom i kapejotom! Bre! Zaboravljena vremena? Nisu! „Ima da vam sednemo na ulazna vrata, i tako dok nam ne platite! Majku vam ovu i onu! Bre!“ Narod je uvek bila ovca. Narod je i sada ovca. Narod će uvek biti ovca. Ako vlast nije uvek bila vlast, a i sada je vlast, i uvek će biti vlast, onda šta je? Vlast je vlast! Onaj koji ga ugrabi je vlast! Kako li beše ime onoga koji je rekao „Nosi ženu, nosi konja, ali vlast ne dam!“

Eh, da! Težak rad koji će jednom, pre ili kasnije, da se preseli u uspomene, u legende, ispredaće se dugačke priče mladim naraštajima koji se spremaju za težak rad poznat iz mitova, raznoraznih pričica i skaski, težak rad prenošen nosilima od pruća i letava, težak rad prenošen s usana na usne dečici maloj što nasedala oko tople vatre u zimskim logorima, razrogačenih očiju i načuljenih ušiju slušaše osedelog omladinca, brigadira i zaslužnog radnika sa blokiranih pružnih prelaza i takodje blokiranih koridora od jedan do deset. Kada perje bude sletelo na crnu zemljicu, će da bude sve belo i mirno; dečica će tiho sakupiti perje za jastučad pod tvrde glave, velike i ćelave. Onda će svi lepo zaspati, a na širokom nebu zasijaće zvezde ko sjajni novčići u džepu zimskog kaputa.

Stevo Valjić druga nedelja u februaru Subotica

Ali, o njemu par redaka kasnije. Sasvim slučajno videh, sabrah, još jednom pogledah i ponovo sabrah, rezultat je skoro šest stotina tekstova (postova, iako mi se ne svidja ova strana reč) za sedamnaest meseci otkad aktivno blogujem. Naravno, ovoliko tekstova na blogovima: Ca Ca Ca, Hamzjakl i ovaj poslednji Dedodoflim! Podrazumeva se da sam za ovo vreme napisao mnogo više tekstova, ali to je druga priča…
Dosta samohvale, kažu da zna užasno da smrdi! Dakle, Dodo još jednom! Jesenas sam tražio neke stvari u podrumu, zapravo one preostale tri verzije „Odlomak Odlomka“, i naidjem na požutele listove sa pričicama o Dodou! Napisao sam ih devedeset i treće godine prošlog veka. Naime, u gradu je pokrenut novi nedeljnik, a moj dobar, stari prijatelj (nažalost više nije medju živima) Petar Vukov, pozove Subotičke pisce i pesnike da daju svoje kratke tekstove za nedeljnik koji će imati stranicu-dve za kulturna dogadjanja. Tako je to i krenulo; bilo je tamo lepih tekstova i pesama. No, sedimo mi jednog lepog dana u „Ju-festu“, pijuckamo pivo i prelistavamo knjige koje smo tom prilikom kupili u knjižari (a ona se nalazila u Ju-festu) koju je držao sadašnji upravnik Gradske biblioteke. (A jesmo svaki put kada bi odlazili u Ju-fest na pivo, kupovali najmanje po jednu knjigu, a katkad smo na dan više puta posećivali svojevremeno najpopularniji kafić u gradu, dakle – koliko poseta toliko i kupljenih knjiga!) Ergo, sedimo, pijuckamo, prelistavamo i časkamo; onda ja kažem Peri da bi bilo dobro da novine imaju svog junaka u obliku pet do šest redaka pisanog teksta o dogodovštinama čovečuljka koji će se zvati DODO!

Nažalost, sve je ostalo na planovima i na nekoliko probnih tekstova, koje, kako već rekoh, pronadjoh u podrumu. Tako i odlučim da neke postavim na ovaj blog, pa se predomislih i napišem sto novih pričica o doživljajima Dodoa. Danas, kada ih „prelistam“, zadovoljan sam sa deset od tih sto pričica. Inače, jedan moj veliki prijatelj, veliki umetnik Slavko Matković, dok je bio živ, govorio bi da se mnogo, mnogo više toga napiše no što se objavi, tj kvalitetnih tekstova je mnogo manje. Njegovo merilo je bilo od sto stranica dve do tri su valjane, ostalo bacaj u fijoku. Pa dobro, valjda nisam preterao sa ovih mojih deset stranica od sto?

Stevo Valjić druga nedelja u februaru Subotica

O da! Vremena su jebana! Imam lepo prepodne, bogato dogadjajima, i dogadjanjima, ali jebena krečana proradi! Imah sjajne ideje, ali… majku mu onu, naravno ne beležim kojekakve ideje, dakle da mu radim to i to, zapravo njojzi, je li! Ideji, idejama! Ali… vreme polako prolazi, ne mogu uvek da popustim hirovima što me obleću i da kažem sebi: „Ajde bre, ovo je još jedna prilika da popustiš i nahraniš svoju taštinu!“ Ona je već sita, sita i tebe i tvojih zamisli da neke stvari treba prepustiti zaboravu, tj. žrtvovati „Duši i Zaboravu“! I onda sipam sebi pivo i pomislim koliko toga sam propustio, pa ispijam podugačak gutljaj, i onda mi na pamet pada trista kilograma onog što sam iskoristio pa opet valjanu „korist“ iz tih trista kila ne videh niti osetih…
Naravno, s vremena na vreme sam ljut na samoga sebe što (pored ove šćeri) nemam veliku i brojnu porodicu, što se nisam ženio pet puta i isto toliko se razvodio i pravio svakoj dvoje il’ troje dece, sve žensko i muško da im se broj ne znade makar beležili na beli papir olovkama u boji i sve u veliku svesku na linije i štrafte po želji za svakog.

Eh da! Imao sam danas, valjda pre podne a i kasnije, ideje za priče lepe. Mislim da sam hteo opevati sneg, koji i sada pada napolju, kako vidim dok gledam kroz prozor, pada na onaj sneg koji je dana ovih prošlih napadao u količini što ga pamtim još iz dalekog detinjstva. No, ipak mi se čini da dolaze vremena što se bore za opstanak zime, koja broji poslednje snežne oblake. Pa sad, jbg. da sam slikar bi ja ono nažvrlj’o nešto na platno! Ali nisam likovnjak. Zato idem sada na spavanje.
p.s.Ovaj post će biti postavljen čim mi se vrati nadležnost! Čekam ponude za HOSTING, jer ovo me sada već stvarno uzjebava!
Stevo Valjić poslednji dan u prvoj nedelji februar Subotica

Juče mi trokirao računar! Ne mogu da čitam novine, jedva uspeo nekoga da dobijem iz blogovnika; stigli mi neki virusi, konjica Trojanska (ni sam ne znam koliko njih), ove potonje jedva stigoh poubijati, no sa ostalim virusima pojma nemam šta da činim, duduk sam za ove stvari. Zovem momka koji održava komp, kaže nema vremena, zauzet je, sutra ujutru se javlja. Dobro, mislim se, šta da se radi. Na brzaka napišem tekst za onaj gradski blog, programiram tekst za sutra, napišem namber tu „Malog Čoveka“ (znam ja da neki misle kako sam već napisao desetak nastavaka, ali nisam), popijem kafu, popijem čaj sa belim vinom, protegnem se, izadjem na terasu da se malo prošetam, vidim komšija popravlja kola i onda turira, baš kao što je Duda opisala ono turiranje pod prozorom njenog stana; meni ne smeta, jer kad udjem u gajbu, soba gde radim na suprotnoj je strani zgrade.

Onda malo prilegnem, gledam teve, Diskaveri i slične kanale. Zadremam, probudim se. Uključim komp, a tamo ponovo konji i virusi! Isključim ga, isključim i internet, ma izvučem ga iz zida, iz struje, majku mu kompjutersku! Odakle sve ovo? Pojma nemam! Juče u ranu zoru u gradu nije bilo struje; kod mene od četiri i petnaest do pola osam. Kako znam za ovo? Kod mene u sobi gde spavam teve je stalno uključen. Dakle, ode struja teve ne radi, u sobi je mrak a ja se odmah probudim ako je mrak. Ne znam kako će biti u grobu, jer očito je da ne volim mrak, moje telo ga voli još manje. Nema struje, nema računara, nema interneta, bežični telefon ne radi, zbog ovih stvari imam i onaj drugi fiksni telefon. No, dodje i ovaj današnji dan. Zove momak koji održava komp. Kaže da uključim timvjuver, ja uključim a on traži, radi, traži, radi, traži gde je greška. Nakon pola sata kaže mi da isključim modem koji sam dobio od Telekom Srbije; ja uradim i posle minute-dve uključim. Momak mi kaže da je sad dobro. Pitam ga za konje i viruse odakle oni, kaže ne zna ali da je sada sve u redu. I stvarno, sada nema frke!

Stevo Valjić prva nedelja februar Subotica

Gledam, ovako, kroz prozor i vidim da je napolju sve belo; vidim i neke susede koji se vraćaju iz kupovine. Dobro su obučeni i obuveni. Dakle, vani je hladno. Sreća moja što imam sve što mi je za danas potrebno. Prekjučerašnji hleb stavim u rernu i za čas posla imam svežeg kruva. Ne bacamo kruh olako, kao nekada, u onim vremenima što ih smatramo kudikamo srećnijim od ovih koja sada preživljavamo. Važno je da se ima nečega u zamrzivaču, recimo smrznuta pileća ledja! Ima se luka crnog i malo krompira, soli i još nekih začina. Skuva se lepo paprikaš. Nije bozna šta, ali se ne ostaje gladan. U „ladnjari“ se nadje peršuna i šargarepe, iseckam na kolutove, iseckam i glavicu luka, češanj-dva, dodam dva-tri zrna graška, obojim boranijom žutom i zelenom, malo soli pa ubacim u kipuću vodu (supa je to bre!) govedju kockicu, što kupujem od ovih koji donose hranu iz Madjarske. Ručak je gotov, sve traje manje od četrdeset minuta.

I sad da kažem da život nije lep (iako je rečenica započeta slovom „I“). Za svaki dan da se ima parče hleba, krompir i pileća ledja, jes’ da brzo dosadi, no stomak se ne buni. Ah, da! Život nije samo hrana. Ima da se plati sve ostalo, račun do računa! Napokon, ipak je lakše misliti o nečem drugom ako je namiren stomak, jer ako je prazan nemere se spavati mirno, sledeći dan bude nalik košmarnim snovima. Niko ne voli košmarna prividjenja. Zato svaki nadolazeći dan pozdravljam kao svog najboljeg prijatelja. Bilo koja i kakva da su vremena, dobro je imati prijatelje, jer ako ne bude dana sutrašnjeg, loše se piše svakome od nas. Baš je dobar ovaj današnji dan.

Stevo Valjić prva nedelja februar Subotica

Pozdravljam i znane i neznane ljude, muškarce i žene, udate i razvedene, mlade i one srednjih godina a i one koje misle da su malčice ostarele, ali u duši su ostale mlade… Nisam Vas video stotinak dana, naravski bio sam zauzet okopavanjem bašte, sadio zimski krompir i razbijao orah, pravio torte i kolače, pite i motaljice, ložio peć na drva i dogrejavao jeftinom strujom, puštao bradu i kosu nek’ rastu jer je hladno i zato što je zima i u nedostatku nečeg drugog (druge?) da me greju kada su noći dugačke kao dugačke gaće od prave uvozne vune…
Da budem iskren, Dodo mi dosadio k’o prva komšinica što koncem decembra proslavila osamdeset i osmu godinu života, a da je torokuša jeste no ima pamćenje ko sredovečni slon koji pamti prvi kikiriki, a ova moja susetka goste od pre dvadeset i sedam godina, popodneva jednog u mesecu maju kada na livadi krave su pasle mladu zelenu travu.

Dakle, to je to! Nekima sam ostao dužan: izgubio sam opkladu i ne želim da se vadim! Nisam postavio „Odlomak Odlomka“ do kraja decembra! Tekst se raspao pri postavljanju na blog, makina poludela i… dosta izgovora! Moja šćera sad ukucava celokupan tekst u onu kutiju koju zovemo Lap-top! Ali dug je dug! Svakom ko se kladio sa mnom idu ona skupa… preskupa pića! Sada idem da odspavam dva-tri dana i noći, jer više ne moram posle ponoći postavljati Dodoa, jer i programiranje teksta (vreme pojavljivanja) je u kvaru. Kasnije još treba da pokrenem prvi tekst (koji nosi isti naslov kao i ovaj) na dodoblogu i istovremeno i da ga pustim u promet.
Na početku pozdravio i neke muškarce a nemam ni jednog u blogovniku, osim „Mangupa“ pored SanjaKokice. No, neka… tako je kako je. Lepi pozdravi!

Stevo Valjić prvi dan u februaru napolju polumrak Subotica